– “ Момци, шта радите сутра? Субота је.“ – пита нас пописни влаковођа Јожа Чичек.

– “ А шта би, ништа нарочито.“ – слегне секретар станице Солин Иво Делија.

– “ Немам ни ја неких посебних планова.“ рекох и ја.

– “ Могли би доћи код мене у Каштел Гомилицу, имам брод, купаћемо се и предвече ловити рибу, а ви можете и коју цуру успут покупити, пуна су их Каштела.“ – наговара нас он.

– “ Аа, Миле, шта велиш?“ – гледа ме Иве, тако би он увјек отегну када је требало одлучити, тражећи туђу подршку.

– “ Може, што не !“ – сложим се ја.

Договоримо се ја и Иве да се нађемо на “трогирској“ аутобусној станици на Ширини у Солину у седам ујутро, па ћемо одатле скупа отићи у Гомилицу. Иве је путовао на посао из Брназа испред Сиња, гдје је рођен, живио је тамо у родитељској кући, мада је већина младости одселила у град у подстанарство. Био је прометник у Каштел Старом, а онда је премјештен у Солин, а одатле за секретара станице, па се ухватио и ванредног студирања на Рјечком економском факултету, одјелу у Книну. Годину дана је био старији од мене, али је стасом, гласом и понашањем био као дјечарац и са свима је био добар, иако није да на себе кад би га ухватили у ђир, запаприштио би се и накострешио ка мали копун и тако покрива свој дјечији изглед.

Јожи Чичеку је било драго што ћемо доћи. Он није имао дјеце па је прије неколико година продао све што је имао у Славонији и купио малу кућицу у Каштел Гомилици, мало је адаптирао и поправио, а мало послије на “Бродоспасову“ отпаду купио чамац за спашавање и сад уживао у рибарењу кад год је био слободан.

– “ А шта му би да нас зове?“ – чуди се Иве кад је Јожа отишао.

– “Биће се зажелио друштва. Он је Славонац, није се још у Каштел Гомилици уклопио, знаш какви су ови фетиви Бодули, па се жели мало опустити с нама “континеналцима“ илити Влајима.“ – насмијем се не спомињући да ме је Јожа пар пута замолио да му за неку родбину и пријатеље из Славоније ургирам за цемент.

– “Биће да је тако, иначе се он воли дружити са млађима, а и не изгледа лоше за своје године.“ – сложи се Иве.

– “ Није он ни стар, колико је њему година, четрдесетак?“ – питам га знајући да су код њега персонални листови.

– “Тако он изгледа физчки, а има педесет и једну. Само јеси ли га видио, увјек чист, обријан и потшишан, униформа испеглана, а и рукопис му је калиграфски. Педантан и вредан човјек.“ – хвали га Иво мада је то мени познато.

– “Горе у Славонији и Загорју држе до униформе и државне службе на жељезници, а овдје код нас нешто до помораца, остало подцјењују. Тамо се у униформи иде на плес, а овдје у машкаре.“ – рекох му.

– “ Баш је тако, био сам код једног колеге у Загорју, сви на плесу у жељезничким, лугарским или ватрогасним униформама што је овдје незамисливо, било би на ругу.“ – насмија се Иве кисело.

Сутрадан око седам нашли смо се на “трогирској“ станици и кренули скупа у Каштел Гомилицу. Већ у то доба је било вруће, а шта ће тек бити преко дана. Јожа нас је чекао на аутобусној да не би промашили, јер их у Каштелима има безброј, а сада је то све спојено, само домаћи знају гдје једна Каштела престају а почињу друга.

– “ О, браво, видили сте ме!“ – драго му је.

– “Да те нисмо видили можда би изашли на сљедећој.“ – кажем му – “ Нисмо били сигурни да си ти овдје.“

– “Није далеко, шта је вама триста метара. Млади сте!“ – смије се он.

Камена кућа, ко зна кад озидана од кресана камена, покривена посивјелом купом, испред улаза старом одрином, а у једном углићу малог врта велика смоква бацила гане преко зидића и стопила је сав тај дјелић љепоте с околином, сазданом од сличних таквих дјелића, пореданих и стиснутих један уз други.

– “ То је ово.“ – крену он уз неколике камене степенице испред нас – “Госпођо Чичек ево нам гостију.“ – виче јој с врата.

Из кухиње излази средњовјечна витка госпођа у кућној хањни косе смотане у пунђу носећи у рукама послужавник с флашом лозе и бићеринима. Спусти то на мали столић у дневном боравку украшеним прекрасним везеним столњаком и пружи нам руке:

– “Добро ми дошли, децо!“ – рече меким баршунастим гласом – “Тако ми је драго!“

Попили смо ракију и каву, а послије мање паузе прешли смо у трпезарију на маренду. Јожа је изнио далматинско-славонске специјалитете, било је ту пршута и кулена, кобасица свих врста, маслина и младе капулице, сира меког и тврдог, панцете и шваргле, али је вино било каштеланско, црни и бјели “Каштелет“ домаће производње.

– “ Све сам ја сам ово полако адаптитао, а она украсила везовима и чипком, шта ћеш, нас двоје смо сами, имамо времена.“ – каже Јожа.

– “ Јели вам жа’ Славоније?“ – питам госпођу Марту.

– “ Није, кад пожелим узмем “режијску“ и одем код родбине. Овдје је рајска клима, то нас је највише привукло и “натјерало“ да преселимо овамо.“ – каже она и гледа мене и Иву очима пуним неке далеке и дубоко скривене туге.

Нисам се усудио питати за разлог што немају дјеце, била би наших година.

Договоримо се да Иво и ја одвесламо до “Паласа“, тамо би требале бити неке Белгијанке што смо их упознали на “Алци“ у Сињу. Једна је говорила њемачки, а друга помало енглески па смо се некако учетворо споразумјели да се тамо нађемо. Као Фламанке, зачудо, нису знале или врло мало француски. Јожа ће нас чекати на плажи, ионако је по цјели дан стално тамо, а госпођа Марта каже да јој је драже испод одрине, она ће вести и кувати ручак.

Чамац је би велик и тежак, за тридесетак особа, а мотор “Џонсон“ је био у квару.

– “Иве, тешко ће ово ићи на весла, а и врућина је.“ – кажем му.

– “Ма шта кажеш! Полако ћемо, море је мирно, шта ти кажеш Јожа?“ – полетно ће Иве.

– “Како хоћете, јесте море мирно, ма то вам је подалеко.“ – Јожа навлачи на моју страну.

Али се Иве неда:

– “Ајде, шта си кукавица, нас два момка, није то за нас ништа!“

– “ Добро, идемо.“ – пристанем невољко.

Испочетка је ишло лагано, нас двојица смо ускладили веслање и Иве виче:

– “ Ето видиш, клизимо ка дупини! А шта кажеш, каква је била Алка?“

Позвао ме да дођем код њега кући у Брназе, љепо ме његови дочекали, браћа и матер, а отац је био на тај дан радно ангажиран јер је радио у комуналном подузећу. Како рече Иво, матер ионако води у породици главну рјеч. И дјеловала је тако. Висока, обучена по сињски, у вуштан, тамну блузу и мараму, смирена, сигурних и одлучних покрета и говора, у сваком моменту присебна, без вике и галаме је држала породицу на окупу, а нико је од укућана није непослушношћу смио и хтио повредити, јер једноставно за то није имао смјелости и разлога.

Кад сам дошао обрадовала се искрено као своме Иви и исто се односила према мени као и према њему, а то је она посебна врста присности и гостопримства коју сам видио само у далматинском залеђу, од Имотске крајине до Велебита; ниси ти гост да те дјелим од укућана, ти си мој као и они и тако се у мојој кући осјећај, без стида и устезања.

Марендали смо пршута, јаја и капулице, напили се црног вина из сињског поља и кренули око подне пјешке у Сињ, два километра далеко. У оној гужви пробили се до центра, поздрављали с познатима, а сат времена прије трке ушли на монтажне трибине. Иво ми је неоморно објашњавао све у ситнице, хвалио помало, а ја се на рачун тога “пувања“ помало шалио. И он се насмија:

– “ А кад неће нико други да нас хвали морам сам!“

На трибинама у редовима испред нас је сједила група Белгијанаца, па је Иво покушао на енглеском, а ја на њемачком понешто им објаснити. Тако смо и упознали те двије цуре и договорити се с њима за данашњи сусрет у “Паласу“.

– “ Било је љепо, кад се одузме оно ваше сињско “пување“, али и то “пување“ је подношљиво за онога ко вас као ја познаје. Оно прошле године није ваљало, кад је свака друга рјеч била “хрватско“ и кад су се у Алку били умјешали “маспоковци“.“ – кажем му.

– “ И ја се слажем да Алка триба бити изнад политике, треба бити једноставно народна фешта.“ – слаже се Иве.

-“Ти наши туризмолози би могли осмислити и пуно зарађивати на тим играма. Могла би бити предтакмичења, учешће људи и коња из других крајева, а сама “Алка“ да буде финале. Колико би се ту могло зарадити, шта ти мислиш?“ – предлажем му ја.

– “Сумњам да би Сињани на то пристали, они то чувају као светињу, то је слава цјелог краја.?“ – рачуна Иве на отпор иновацијама.

– “ Кад би се паметно осмислило: сувенири, проспекти, изложбе, сликари и кипари, књижевници и музичари, и много тога другога, не би то шкодило крају већ би се за Сињ даље прочуло. Видиш ли шта раде Талијани, Грци, Шпањолци, Енглези, није довољно само сунце и море им, све је гледаш-платиш, прошећеш-платиш, улазнице, сувенири, јела, одјећа и обућа, сликање, ма све се плаћа. Не би то смањило већ увећало фешту! А цјели крај би посредно зарадио. Али се традиционалисти боје да ће се тиме умањити хрватски тон у фешти, католички тон у цермонији, да би се међу том свјетином што долази могло све разводнити. Ту је проблем, не желе се они тих својих привилегија и потајне политике одрећи.“ – размишљам ја гласно.

– “ Па то је из вримена кад је црква имала велики утицај и заслуге, знаш 1715. година је повод, битка када су Турци побиђени од хрватског народа.“ – противи се он мојој идеји да се Алка комерцијализира.

– “ Само хрватски народ, а ди су млетачки плаћеници, српски јунаци, то нико не спомиње, а рат се са Турцима водио на овим подручјима скоро претходних педесет-шездесет година, са мањим прекидима. Чуо си за Кандијски рат, па до мира и граница по линији Моћениго (linea Mocenigo), па пожаревачки мир 1718.године. тада су Млечани изгубили отоке у Егејском мору, али су добили Далмацију до те линије на обронцима динарског сплета планина. Прије те битке код Сиња биле су мање битке код Клиса, тамо по Буковици код Корлата и Островице, тада су се прославили сердар Стојан Јанковић, а још више сердар Илија Смиљанић. По оваквом концепту прославе на “Сињску алку“ се гледа уско, рекло би се да је то била издвојена битка, а повјест зна да то није, али хрватском националистима и католичкој цркви тако одговара, јер би се морали спомињати Срби, православци, Млечани, стратиоти грчки и други плаћеници, итд. Овако могу увјек величати своје хрватство и католичанство.“ – кажем му.

– “ Па шта би неком сметало ако се каже да је то хрватско и католичко и да се тако слави?“ – лецну се он.

– “ Ономе ко зна да је стање било другачије и истини. Хрватска ту није имала своју војску, војници било које националности и вјере били су дуждеви војници, плаћеници на начин како се тада радило, златом или пљеном, а овдје се истиче само хрватско и католичко, хрватска пучка кука и мотика. Нећеш ваљда рећи да су Стојан Јанковић и Илија Смиљанић били католици и Хрвати? Били су православци и Срби, али дуждеви војници. Нису то били хрватски бојеви већ Млетачки, а овдје се истиче само “хрватско и католичко“. А знаш ли да “велики Хрвати“ знају доста себи приписати што није њихово?“ – насојим појаснити стварност.

– “ А шта то?“ – кисело ће Делија.

– “ Јеси ли чуо за Шафарика Павела Јосифа, чувеног чешког историчара и слависта и његово дјело “Славенски народопис“ који је објавио тридесетих година деветнаестог вјека? У том научном дјелу исписао је етнографске карте цјелокупне славенске расе. Своје материјале Шафарик је прво класификовао по државама у којима су живили Славени, а затим и по вјероисповјести. По њему је у то време било укупно 80 милиона Славена, а од тога припдника Јужнних Славена око 7,4 милиона. Међу јужним Славенима Шафарик је утврдио:

Срба 5.294.000

Хрвата 801.000

Словенаца (Винда) 1.153.000 , што је укупно 7.248.000 душа.

Даље, по Шафарику сви Хрвати су католици, а међу Србима је било:

– православних 2.880.000

– муслимана 550.000

– католика 1.864.000 или укупно 5.294.000 Срба свих вјера.

По државама Шафарик је навео да су сви Хрвати и Словенци живили у Аустроугарској, док су Срби живили у:

– Аустроугарској 2.590.000

– Србији 950.000

– Црној Гори 160.000

– Русији 100.000

-Турској ( Рашка, Стара Србија и Босна и Херцеговина) 1.490.000, што је укуно 5.290.000 Срба.

Послије Шафарика ова подручја су истраживали Пипин (Рус) и Спасевич (Пољак) и они су нашли углавном оно што и Шафарик, а Србе су побројали и по Аустроугарским покрајинама:

– Војводини и Банату 532.000;

-Славонији и Славонској војној граници 738.000;

-Хрватској и Хрватској војној граници 629.000;

– Јужној Крањској 40.000;

– Истри и Мађарском приморју 254.000 и

Далмацији 391.000, што је укупно 2.584.000 душа.

Они кажу, као и Шафарик, да: “Хрватско племе, искључиво аустријски католици, обухвата 801.000 људи“.

Шафарик је све Хрвате нашао само у Хрватској, док је Славене из Далмације и Истре рачунао као Србе, и претежно, ако не и све, Славене из Славоније рачунао као Србе.

У Босни, сасвим поуздано, и у свој тадашњој Турској, Шафарик није нашао ниједног Хрвата.

Узимајући за подлогу Шафарикова истраживања Ј. Кол у својио студији тврди:

-,,Срби су више него други Славени разасути у многа мала племена, у Бошњаке, Расе, Далматинце, Морлаке, Црногорце, итд. Заједно образују једну масу од 5.300.000 душа, повезаних језиком, крвљу и обичајима…“,а затим констатује ,, …да Хрвати станују на средњој Драви и Сави, броје само 800.000 душа.“

У Шафарикова истраживања се није сумњало, па тако Словенци узимају његове податке као тачне у једном листу који је излазио у Цељу средином 19. вјека, а хрватски интелектуалци и научници наводе, као нпр. Вјекослав Јагић, највећи слависта с краја деветнаестог вјека, да је ,,Народопис“ Шафарика ,, златна књижица била уопће дуго времена најбоље што је човјек могао о том предмету дознати“.

Исто тако, познати хрватски публициста Имбро Ткалец пише: ,,Одакле би могао сазнати статистичке податке о свим гранама славенске расе да није опет Шафарик у свом дјелу ,,Народопис славенски“ и у својиј етнографској карти укупне славенске расе дао Европи исказ тада савременог положаја Славена?“

Касније су Хрвати, квазинаучници и интелектуалци под утицајем католичанства, већ послије 1860., а посебно 1918.године, и из политичких разлога, настојали да се одрекну славенског порјекла, и више им је на срцу био католицизам посредством којег су желили да докажу да су сви католици Хрвати, али су им на том путу били сметња Срби и православље, иако су користили њихов језик и писмо, којег упорно желе да преименују у хрватски посебни језик и тако га насилно одвајају од природног извора, српског језика, што често доводи и до смјешних ,,хрватских“ рјечи којима се народ спрда.“ – износим му нека своја сазнања.

-,, Али доста се од тада тога промјенило. Сада ствари другачије стоје.“ – каже Иво између два завеслаја.

-,, Јесте, али на који начин, трба се сјетити државне политике и вјере за време ,,Светог римског царства“, Марије Терезије итд., па су Срби католици постали већи Хрвати од правих Хрвата по порјеклу из давнина, број Срба и православаца је смањен што милом што силом, нарочито геноцидом у Другом свјетском рату и Степинчевим покрштавањем, али је ипак тешко, скоро немогуће, избрисати и језик и обичаје,то је иста лоза по крви. Ми из Далмације лакше се разумијемо с Нишлијом или Крагујевчанином него са Загорцем из Крапине или Кумровца. Погледај ношњу и народне изворне пјесме, мала је разлика од оних у твом Сињу од оних у мојим Кистањама, па Госпићу, Грачацу и Удбини, цјелој Херцеговини, Црној Гори, Конавлима, да не набрајам. Свуда ојкање, њема кола или уз један инструмент, дрмалајку, те вуштани, прегаче, повезаче, капе, беневреци, опанци, канице и садаци и неизбјежно кићење ножинама и кубурама и поносом, образом, на приљепљен стомак уз кичму. Кола и пјесме: врло мале варијације од села до села, краја до краја, инструменти исти: гусле, дипле и свирале, на исти начин пеку крув и варе пуру на огњишту илилти комину, зиђу куће и сувозидове око њива и ограда, копају густерне, обрађују поље и винограде, да не набрајам даље.“- прекидам ради заокрета у смеру веслања, стижемо на плажу код ,,Паласа“.

-,, Али су разлике настале и тешко је то вратити назад. А и говор је мало друкчији, Хрвати говоре икавицу, а преко католицизма наклоњенији су Западу-Европи од Срба који теже према Русији-Истоку-Православљу.“ – констатује Иве мучећи се с веслом.

-,, И не треба враћати назад, то би био Сизифов посао, треба учити повијест засновану на науци, а не оној заснованој на политичким потребама, језик исто тако, а вјера треба бити индивидуална ствар као и све што је особно и интимно, па и А. Старчевић, тзв. ,,отац домовине“ је рекао да поповима треба забранити да се баве политиком, а они се, нарочито католички, слушао сам их, радије тим баве него вјером, наравно обученом у библијске обланде. У Илирском препороду је добро кренуло, Вук, Гај, Копитар,Даничић и ини су кренули правим смјером за народе ових простора и рода. Али странци, који нису пријатељи нама већи од нас самих који живимо на овим просторима, користе наше ,,продане душе“ и сваку пукотину с малим парама прошире до провалије, и ето ти свађе. Ми имамо жтрве, мржњу, раскол, а они за свој мали улог велику корист. Пуне су метрополе колонијалних сила богатства украдених и опљачканих из колонија. Шта мислиш да је ових деветнаест пробисвјета-кољача дошло из емиграције да овдје дижу “хрватски устанак“ својим парама зарађеним на копању канала или обуком и финанцирањем од западних тајних служби и влада ? Ја мислим да је ово друго, здрав разум не може прихватити да се прође на хиљаде километара преко пуно држава, пренесе толико софистицирано оружје и опрема и проведе таква обука у приватној режији. Нисам још толика будала.“ – рекох му кочећи веслом чамац.

-,, Ту се слажем, више нам је заједничког неголи разлика, то заједничко би трибало изграђивати, а разлике свести на оно што јесу, поштивати их и не увеличавати. А за ову банду и сам сумњам да су их они који нам не желе добро на том Западу обучили и финанцирали. Стварно није могуће проћи толико држава, а да те не открију, кад се зна којим су се послом бавили и од чега су живили тамо.Срића је да овди нису имали подршку.“ – слаће се Иво пушталући весло да кочи.

-,, А ја мислим да су имали овдје јатаке,који су у задњи трен одустали спашавајући своје гузице за “боља“ времена. Немој заборавити “маспок“, “прољеће“ и спискове за “чишћење“, а на којим сам био и ја. Већина их прође лишо, а сумњам да су се опаметили, врага, чекају сљедећи момент.“ – кажем му.

-,, Шта ја знам, ја ти никад не би наудио, та другови смо, била би нам иста судбина.“ – одлучно ће он.

-,, Никад немој рећи никад, само желим да не дођеш у дилему, ти или ја. Пуна је историја таквих примјера. Надам се да никад неће доћи до тога, а шта ће бити, сам Бог зна.“ – увукох весло – ,, Зар не признајеш да си ти и сада протежиран, ипак си мањи Влај од мене, а и сам знаш зашто. Зар не?“

-,, Ма је, али то није ради националности, већ ради рођачких и локалних веза, знаш да је кошуља ближа од јакете.“ – насмија се он.

-,, Да, да, док је Тито жив, а послије, видиће се….“ – прекинем кад чамац загреба о пјесак.

Чамац смо усидрили на плажи. Иво оде видити гдје су Белгијанке, брзо се врати:

-,, Маму им покварену, кажу на рецепцији да су синоћ отпутовале, а ди, појма немају. Ајмо назад!“ – срдит је.

-,, Чекај мало, мало се одморимо, зар ти ниси уморан?- чудим му се, мене су мишице и леђа почели болити.

-,, Не питај, ако ми се мишице охладе нећу моћи веслати.“ – призна и он.

Попијемо пиво и весламо натраг за Гомилицу. Сунце пржи одозго у тјеме, а одоздо од воде се рефлектује и дуплира сјај и врелину, квасимо се, а онда Иво стаде:

-,, Ја не могу више, пукоше ми руке.“

-,, Ето видиш, изда си ме, нема везе, одмори, ја ћу полако сам.“ – кажем му и узмем оба весла. Чамац као да је од олова, једва се миче. Иво покрио главу мокрим шугаманом, опружио се по сједалу и заспа. Одспава он доста, а кад се тргну протрља очи и погледа око себе да схвати гдје се налази:

-,, Ди смо, Госпе ти, ти цило време веслаш, па за мало ми смо у Гомилици. Опрости, ја сам црка, свака ти част!,, – прихвати једно весло.

Јожа нас дочека на плажи и поможе нам да привежемо чамац:

-,, Ништа момци од стране пичке?“

-,, Ништа, зајебале нас, отпутовале.“ – каже Иво.

-,, Нема ништа до домаће, видите, овдје сте могли наћи за то време колико оћете, по избору.“ – покаже он на крцату плажу, било је цура свих вела.

Ледена лоза је зачас отупила бол мишица и леђа, а ручак тете Марте повратио снагу, па смо предвече отишли на ,,пошту“ и напецали на туњу ципала и срдела више него што је требало за вечеру с градела.

Уз рибу с градела и црно, као кава, густо вино сједили смо испод одрине до касно, а онда се Иве успунта и навали да мора на задњи сињски аутобус за Брназе.

– ,, Децо моја, дођите нам чешће, тако ми је био леп дан са вама.“- по славонски ће тета Марта.

-,, Могли сте ноћити. Има места, а и љето је, неће цуре још на спавање.“ – зауставља нас Јожа.

Ја би, али Иве неће па неће, те нам Јожа утрпа наловљену рибу и испрати на аутобус.

Обећали смо да ћемо поново ускоро доћи, јер нам је било љепо, и тети Марти и Јожи, нама ради промјене, а њима ради разбијене дуготрајне самоће, без дјеце и младости у кући.

Утрпам мој дио рибе Иви и он са Ширине у Солину оде “с тарабасом“ за Брназе, а ја продужих у Град.

Advertisements