Учење математике с Каћом се наставило по истом дневном распореду. Око половине августа прошли смо сво градиво, сад је требало увјежбавати разне варијанте задатака. Тих дана ме позва Душан из “Слободне“ да навратим сутра у Врањиц, опет се ради нешто око математике. Обећах му да ћу доћи око подне, ионако су ми сви шефови на годишњем одмору, па ћемо се договорити, а он рече да је у питању Кезићева кћер Марина.

Јагода Шумска ми се јавила како је и обећала са вјешћу да мора на село, вратиће се око двадесетог, па ћемо се тад договорити:

-,, Знаш, једва чекам, ово ће ми бити дуже него гладна година.“ – тјеши ме.

-,, И мени, моја Шумска, само немој тамо остати.“ – смијем се усиљено.

-,, Цмок, рачунај око двадесетог, одмах ћу се јавити.“ – обећава она.

-,,Ћао, чекам нестрпљиво.“ – спуштам слушалицу.

Тако, око подне дођем у Врањиц. Душан је био сам у кући, читао је или боље рећи летио је преко разних наслова из великог броја новина на столу испред себе.

-,,Радиш и ујутро и поподне?“- упитам ради реда.

-,,Пишем неки коментар за ,,Недјељну Далмацију“, па гледам шта други мисле.“ – објашњава док доноси пиће и ставља кувати каву.

-,,Август је, сад је политичко затишје, главоње се одмарају.“ – кажем му.

-,,Баш зато је тешко и изабрати нешто интересантно за недјељник, а мора се наћи, тако је у новинарском послу.“ – стави он каву на велики трпезаријски стол.

-,,Шта треба Кезићевој Кћери?“ – прелазим на ствар.

-,,Као и Ђуриној Маји, поправни из математике.“ – каже он.

-,,Па се сад сјетила, гдје је досад била, шта ће научити за пет дана !?“ – сумњичаво вртим главом.

-,,Ти јој покушај нешто помоћи, па како буде. Крила је од родитеља, тек су јучер сазнали.“ – каже он.

-,, Зар јој то не може ћаћа Арсен средити, он предаје ликовни, ваљда ће му колеге из бранше учинити?“ – питам се гласно.

-,,Хоће сигурно, само каже да му је неугодно да му мала не зна ни Бе рећи, па да ради тога нешто провјежба.“ – објашњава он.

-,,Мала, изгледа, има друго на уму, осамнаеста је година ту!“ – насмијем се.

-,,Има она своје ауто и стално се возика! Зна она добро да ће то стари средити, па се пуно не брине.“ – смије се и Душан.

-,, Ја баш немам пуно времена, и ја спремам испите за септембар, могу јој пар дана помоћи од један до три поподне, па како знају.“ – рекох му.

-,,Сад ћу ја назвати Анкицу, па ћу те повести и показати ти гдје им је кућа.“ – оде он у ходник телефонирати и чујем како говори:

-,,Доћи ћемо за по уре.“- и кад се врати упита:

-,, Роскица још на годишњем?“

-,, Да, до краја мјесеца.“ – потврдим.

-,, Како иде твоја математика? Полажеш ли је у септембру?“ – распитује се.

-,,Добро, планирам, хоћу, тако сам темпирао.“ – потврдим.

-,, А годишњи, кад ћеш њега користити?“ – насмија се, ваљда је претпостављао одговор.

-,, Користим га за испите, помало, знаш већ!“ – одмахнем руком.

Кућа Кезићевих, Душкових и Катјиних кумова, била је цик уз цесту код одвојка за Врањиц од Солинске цесте. Камена кућа под циглом посивилом од цементне прашине била је окружена ниским каменим зидићем с уплетеном жицом уз коју је расла одрина што правише хлад у малом дворишту. Душко ми показа из аута и оде цестом пут Дујмоваче за Сплит, а ја се спуштих благом низбрдицом до куће и позвоних. Отвори ми Анкица:

-,, Баш ти хвала, ма види што нам направи!?“

-,,Тако је то, деси се, можда јој пуно не треба.“ – насмјешим се да некако отклоним њену бригу.

Колико се год извана кућа чинила сива и мала унутра је била са укусом уређена и пространа. На свим зидовима су висиле слике, што Арсенове, што његових колега, ваљда су их размјењивали. По полицама и креденцима било је безброј ваза и других ситних порцуланских и керамичких творевина, доњетих као сувенири из разних земаља гдје су, колико ми је било познато, они сваке године одлазили као туристи.

-,, Дођи Миле у трпезарију, сад ће Марина, спрема се, малоприје је дошла из града.“ – показује ми Анкица на просторију, неку комбинацију трпезарије, дневног боравка и кухиње. – ,, Хоћемо ли мало вискија?“

-,, Може, моћи ћу јој показивати неколико дана, од један до три, када јој је испит?“ – питам и избјегавам нагласити поправни.

-,, Око 25. августа, тако рече, ништа јој више не вирујем!“ – сервира Анкица виски за обоје и сједну насупрот мене за велики трпезаријски стол.

-,,Добро, видићу шта зна.“ – рекох и наздравишмо.

Анкица је била у лаганој кућној хаљини од некаква свилена материјала који се љепио уз тјело истичући јој облине средњовјечне жене, четрдесетих година. Лице јој је било окошто, очи крупне и кокетне, а тјело пупасто, којим би се поносиле и пуно млађе жене, чега је она била свјесна и при свакој кретњи то изазовно истицала.

-,, Мама, спремна сам!“ – рече висока смеђокоса цура, равне косе, која јој падаше на рамена. И она је била у кућној хаљини свјетлих нијанси плавкастих боја утегнутом појасом око витког струка. Дјеловала је мирно и безбрижно, као да се све ово ње не тиче.

-,, Ди ћете учити?“ – упита је Анкица.

-,, У дневном боравку.“ – одговори мирно она.

Устанем и кренем за њом:

-,, Марина, реци ми ди ти је запело, какви су били задаци на испиту?“ – упитам је пошто смо сјели у велике фотеље одјељене малим ниским столићем.

-,, Маа, свуда по мало.“ – насмија се она, утонула у велику фотељу изгледала је као мала десетогодишња дјевојчица, невина дјечјег лица. Нико не би рекао да је матурант гимназије.

-,, Ради брзине и кратка времена овако ћемо. Рјешавамо те задатке с матурског, а гдје запне застат’ ћемо, па ћу ти то објаснити.“ – предлажем јој и одмах издиктирам задатак.

Од цјелог задатка Марина је знала написати само оно што би јој издиктирао, видих одмах да јој треба показати и објашњавати све.

-,, Јел’ ти јасно?“ – питам је послије објашњења и рјешавања првог задатка.

-,, Јесте.“ – потврди она несигурним гласом.

-,,Добро, идемо даље.“ – наставим без станке.

И тако редом; ја сам објашњавао, она писала и потврђивала да јој је јасно. На крају издикттирам јој десетак задатака да вјежба до сутра, па ћемо наставити даље.

Анкица ме на одласку упита:

-,, Како ствари стоје?“

-,, Лоше! И наједноставније ствари су за њу “шпанска села“. Нека покуша то рјешавати, видит ћемо.“ – кажем јој искрено.

-,, Увик је била лоша у математици. Ух, Боже мој, трибали би је у рујну уписат на факултет, а што ако не прође на поправном?“ – забринуто ће.

-,,О томе брините послије поправног, требало је раније кренути с репетицијама.“ – кажем јој сљежући раменима.

-,, Онда сутра, у исто вриме?“ – благо ме узе за руку молећиво гледајући.

-,, Да, у исто време, довиђења.“ – одох на “двицу“ аутобус, која је кренукла, видјело се испред куће, с полазне станице на Ширини.

Морао сам стићи до Каће да рјeшавамо своје математичке проблемe

Каћа се забављала рјешавањем неких комбинираних задатака кад сам дошао:

-,, Погледај овај, рјешила сам га сама, али незнам је ли точан?“

-,, Није, овдје си фалила.“ – рекох јој након неколико тренутака.

-,,У мајку му, била сам 90% сигурна у резултат, тако ми је лако ишло, а види говна, овди ме зајеба овај предзнак!“ – љути се на саму себе.

Ни други нису били тачни, негдје предзнак, негдје кикс у децималама, негдје погрешан редосљед рачунских операција:

-,, На шта мислиш док радиш, очито је да ти недостаје концентрација?“ – у шали је критикујем.

-,, На курац мислим, ето! Досадило ми ово, све ово време математика и само математика!“ – искези се љута на себе и све око себе.

-,, Сад си у фази гадљивости, криза, а кад она прође за пар дана биће ти интересантно, видит ћеш.“ – умирујем је.

-,,Хоће врага, једноставно ми је досадило.“ – не смирује се она.

-,, Лакше је сад кад смо заглибили до грла још мало претрпити, присилити се, него пасти на испиту и радити све испочетка.“ – износим јој своје аргументе.

-,, Ма, јебе ме се, зар морам завршити у року, док студирам тече ми татина пензија, ни плаћа ми неће бити већа!“ – одмахну она руком.

-,, Најбоље би било да данас не радимо, кад ти се неда, изађи навече па се исћакулај.“ – предложим јој.

-,, Право кажеш, ди ћеш ти вечерас?“ – пита ме.

-,, Немам појма, вјеројатно на Пјацу, па ди завршим.“ – кажем неодређено.

-,, Каква ти је ученица?“ – кисело се насмија.

-,, Мала Марина, право невинашце, нема појма.“ – насмијем се.

-,, Прцка се мала увелике, прича се по Солину. Тата јој купио “Цитроен“ с лигенсицевима, па се “мала“ проводи. Некад сам ја била “црна врана“, а ове садашње су још горе од мене, па ништа им, све добре и фине. Јебем ти живот!“ – кивна је Катја на своју судбину.

-,, Ко би река!? Учинила ми се да би пала у несвјест кад би јој споменуо курац, акамоли да га види. А ти, ти си рано закукурикала па завршила у лонцу за јуху јавног мнијења, тако ти је то!“ – полушаљиво ћу ја.

-,, Ај’ се јеби! Та невинашца као Марина само изигравају светице на свјетлу, а док пане шкурица бацају све крпице са себе. Знам ја такве, бацале су се дрвљем и камењем на мене и олајавале ме, а биле су сто пута горе од мене, чак неке остале трудне и родиле мулад, па сад биже од мене кад се сретнемо на улици.“ – налази она сатисфакцију свјесна да од тога нема ништа, да се време не може вратити.

-,, Добро, добро, ајд ћао.“ – поздрављам се и бјежим од “филозофирања“.

-,, Можда се видимо на Пјаци.“ – довикну за мном.

Стигавши у стан одмах сам се извалио на кревет и склопио очи, тргао сам се кад ме почео хватати сан, истуширао се, скувао каву и пио је док сам гледао ТВ. Око седам крнем ван и упутим се на Пјацу. Нађем ту Гојка и Боћу, Петра Докића, Шиму Нимца и неке повремене чланове клапе. Они причају догодовштине с плаже, смијемо се и међусобно зафркавамо, кад наиђе Каћа. Нашминкала се, лакирала нокте, ређипетом затегла сисе, струк појасом лагане љетне хаљине и подигла се на штикле. Својом крупном фигуром и стилом облачења дјеловала је старије пет година него што је била, но то јој нисам хтио рећи, мада се она сиигурно не би љутила, јер је и сама то истицала.

Упознам је с друштвом и убрзо се установи да јој је Боћо познавао оца. Тад се они распричаше о томе, а у згодном тренутку Перо и Шиме, па и остали, напустише клапу уз разне изговоре. Осташмо нас четворо и завршишмо у “Холцера“ на пићу. Каћа је пила вињак као и ми, на мушки начин, без трага женствености. Послије треће туре отпратимо је на Риву на аутобус, а на њој се није нимало примјећивало да је нешто пила.

-,, Знаш, могли би сутра учити код тебе, ради промјене, кад могу доћи?“- предложи она на станици.

-,, Може, дођи око четри поподне, и сутра ћу морати подучавати Марину.“ – пристајем на њен предлог само да нам “наука не стоји“.

-,, Договорено, доћи ћу.“ – рече кратко и ускочи у аутобус.

-,, Ух, Бог те твој, Мажо, шта овдје има пичкетине!“ – узвикну Боћо.

-,, Срче вињак ки бркаш!“ – дода Гојко.

-,, Сами сте све видили.“ – смијем се њиховом чуђењу.

-,, Па, дереш ли ти то, успут, уз учење?“- зафркава Боћо.

-,, Шта ти пада на памет, није мој тип! Присиљен сам заједно учити пошто немам сву литературу, јеби га, сам би брже прелазио градиво.“ – објашњавам им.

-,, Умочи ти који пут, била би ти захвална.“ – храбри ме Боћо.

-,, Да то направим без велике муке не бих се је могао отрести! Не исплати се, а и немам пик на њу, више је мушко него женско, бар по понашању.“ – разјасних им своје мишљење.

-,, У праву си Мажо, клони се интимности с њом. Загорчала би ти живот, такве жене хоће да доминирају, да командују, да тим прикрију своје недостатке и љече комплексе. Из мажења и улагивања прелазе на подцјењивање, свађу, загорчавање живота, иду из крајности у крајност.“ – савјетује Гојко као прави психолог.

-,, Тако је Бато, у праву си. Подсјећа ме на Гаврину жену, знаш оног нашег курира: ,,Мој Гавро ово, мој Гавро оно !“, па зачас га излема пред људима, ондје на улици. А он се јадник пропио, знам га ја одавно, био згодна и фина момчина, а она иста оваква кобилетина, сада у њој има стопедесет кила, а он сув ки комарац, сатрала мало по мало добричину.“ – коригује Боћо своје савјете и мишљење.

-,, Јасно ми је, само пословно, а то сам јој и дао до знања.“ – кажем им свој дефинитиван став.

-,, Да, да, клони се ђавла.“ – слаже се и Гојко.

Advertisements