Око дванаест сам дошао код Кезића, нешто раније од договора. Марина је требала сутра полагати поправни па сам настојао да јој данас посветим више времена не би ли бар нешто знала нашврљати, а то ће бити довољно да је пусте, бар је тако Арсен рекао.

-,, Ух, поранио си, браво, сиди, сад ће Марина.“ – узмувала се Анкица, тражи чаше и виски, све ми се чини да је то због тога што је затекох неупицањену.

-,, Нека, полако, данас ћемо радити цјело поподне.“ – кажем јој сједајући за трпезаријски стол не помишљајући да споменем паузу у учењу с Каћом.

Она оде, пошто је налила виски, да позове Марину из њене собе и чујем је како на њу пригушено сикће:

-,, Ти још спаваш, брига тебе, ка да немаш поправни ти већ ја! О света Госпе, што је ово?“

-,, Спава ми се мама, не вичи, заболит ће ме глава.“ – јада се Марина.

-,, Мисто да учиш ти по цилу ноћ скиташ, престани бар нас све мучити, падни, баш ме брига!“ – и даље сикће Анкица.

-,, Престани, и мени је свеједно!“- папришти се и Марина.

-,, За пет минути да си готова, чека човик.“- закључи Анкица.

Појави се на вратима трпезарије са усиљеним смјешком на лицу:

-,,Боже дица! Сад ће она, само да се освјежи.“- свјесна је да сам понешто чуо од њихова разговора.

-,,Јел’ сама нешто ради?“ – питам, као да нисам у току.

-,,Шушка папирима, ја то не разумим, не могу знати, ваљда ради, мада сумњам да је то онолико колико она каже.“ – пренемаже се Анкица глумећи љубазност иако обоје знамо да у њој све кипти од бјеса што је Марина још у кревету.

-,,Попит ћемо каву док се она спреми“- постави она лончић да скрене пажњу с успаване Марине.

Гледам је како шпарта по кухињи у танкој кућној хаљини која јој се љепи за обле бокове и гузу, струк утегнут појасом од хаљине, па јој сисе натежу ревере на хаљини.

-,,Добра, стварно добра и очувана за своју доб. Мора да је права секс машина.“ – размишљам, а она као да зна да је мјерим, кокетно, као ненамјерно, пређе руком преко облина, све тобоже ради неког покрета око кувања.

-,,Ево кавица.“- освјетли ме зеленим погледом, нагнувши се да јој кроз деколте видим обле чврсте сисе без ређипета.

И каву смо попили док се Марина спремила. И поред туширања, мало шминке и хињене арности видјело се да се није наспавала.

-,, Хоћемо ли Марина?“ – питам је.

-,, Хоћемо, нема проблема.“ – једва задржа зјевање.

У дневном боравку затекао сам јучерашње папире нетакнуте, онако како смо их оставили. Тек на половини празне стране било је нацртано неколико цвјетића и мачкица, онакве какве цртају првашићи од досаде.

-,, Све си оно од јуче рјешила?“ – кажем тихо смијући се цртежима.

-,, Нисам ни такла.“ – поцрвени она – ,, Дују ћу добити и онако, само Арсен и Анкица пизде. Већ су они то средили.“

-,,Добро, па шта ћемо? Хоћемо ли вјежбати?“ – питам је, откривши њено друго лице.

-,, Можемо мало, ради њих, боље ћу нешто нашврљати на писменом.“ – насмије се она, почела се будити.

-,, А цвјетићи и маце, хоћемо ли и њих цртати?“ – зафркавам је – ,, Види се да си заљубљена.“

-,, А јесан, имам момка.“ – призна она.

-,, Добро, начас заборави на њега,“ – нађем сличан задатак онима на испиту – ,,можда ће ти бити баш овај, настој нешто запамтити.“

Заједнички га рјешимо, знао сам да га она може научити напамет као пјесмицу, а о разумјевању на математички начин није могло бити говора.

Око пет смо престали. Марина је била одсутна, није више могла ни пратити оно шта сам објашњавао. А кад зазвони телефон и мама је позва да се јави није више имало смисла тјерати камен уз брдо. Она се врати сва озарена, звао је момак.

-,, Е, па готови смо, желим ти сутра пуно среће, требаће ти.“ – устанем и пружим јој руку.

-,, Пуно хвала, трибат ће ми.“- поздрави се она.

-,, Миле, отићи ћемо код Душка, спремају вечеру. Рекли су да сви дођемо.“ – рече ми Анкица, а Арсен који је у међувремену дошао потврди шутке кимањем главе.

-,, Важи, наука може мало и причекати.“ – сложим се, кад већ нисам имао договор с Каћом, а претпостављао сам да ће јој требати мало времена да преболи јучерашњу бламажу, мада сам очекива да ће некакву другу тактику Иванка припремити.

Ја и Арсен смо пили виски док се Анкица сређивала у купатилу, а Марина ће остати код куће да “учи“ и да се психички припреми за сутрашњи испит.

У љетном комплету од бјелог индијског платна, онако умјетнички нашминкана, Анкица је изгледала млађа десетак година.

-,,Моји комплименти, госпођо Анкице!“ – наклоним се -,, Не би Вас препознао.“

-,, Видиш Арсене, а ти ни ричи.“ – критикује га она.

-,, Ја те гледам сваки дан, знам да си липа.“ – насмија се он.

-,, Не шкоди да који пут споменеш, то жени триба, драги мој мужу.“- кокетно се окрену око себе.

Арсеновим “Цитроеном“смо били у Врањицу за пет минута. Тамо су били сви: Душко и Катја, Марија и Дамир, Ђуро и Здравка, сједили су или мували око споменика и задиркивали Љубу, стару цуру, Маријину и Катјину тету, жену средњих година. Ускоро дође и познати сплитски фризер Баћо са својом женом, па је клапа за вечеру, изгледа, била комплетна. Сунце је легло иза Чиова, море се љуљало у Каштеланском заљеву и свјетлуцало у задњим одсјајима као рибље љускице на сунцу, мрешкано од задњих дахова маештрала.

Они су распредали догодовштине из Врањица и Сплита, о овом, о оном, углавном мени непознатим особама по виђењу, а понеку сам знао само по чувењу. Пио се виски с ледом и сокови, а око осам се упутишмо у оближњу гостиону гдје су раније наручили вечеру. Прстаци, брудет, с градела зубатац, зелена салата и црни “Каштелет“ били су сервирани, све свјеже и тек спремљено. Није се наглашавало, али сам осјећао да је то био “реванш“ за моје репетиције из математике Маји и Марини.

Фризер Баћо је био одушевљен бојом моје косе и у шали ме молио да навратим код њега у салон да ухвати нијансу, а за накнаду ће ми уређивати фризуру бесплатно кад год ми треба.

-,, Ајде Баћо, никада то нећеш моћи постићи умјетном питуром. То је мајка природа опитурала и нијансе његове косе овисе и о интезитету и врсти свитла. А то се не може умјетно постићи.“ – објашњава му Арсен.

Сједило се до касно у ноћ, а пред зору су ме за Сплит пребацили Баћо и супруга му.

Advertisements