Јагода “Шумска“ се вратила са села. Назвала ме телефоном, па смо се договарали за вечерас.

-,, Ди ћемо се наћи?“ – нудим јој да бира.

-,, Може ли код тебе?“ – упита врагољасто.

-,, Сам сам, може, кад ћеш доћи“ – то и сам прижељкујем.

-,, Око пола девет, морам заметнути траг, помоћи ће ми опет Злата.“ – каже смијући се.

-,, Добро, чекам те, пуса.“ – драго ми је.

-,, Долазим, цмок.“ – поклопи слушалицу.

Свакодневна трка од раног јутра до касних ноћних сати учинила је да ми је време брзо прошло од нашег задњег сусрета, па ми сада срце заигра да ћемо опет бити заједно цјелу ноћ.

-,, Да то није љубав,“ – помислих – ,, или само жеља тјела? Биће да је ово друго, није љубав тако плитка.“ – сам се питам и одговарам, упоређујући стање душе сада са оним кад би писао пјесме ранијих година опијен жудњом за неким дјевојкама. Сада је то другачије, или сам је одрастао, сазрео, па се и осјећаји другачије манифестирају. Некада су те жељене дјевојке за мене биле “иконе“, а сада ништа без уживања у њихову тјелу.

А шта је љубав према мајци? То се не може упоређивати, ваљда је љубав према мајци неко пуније, дубље и невиније осјећање, нешто уткано са миљардама копчи у тјело и што ништа, сем смрти, не може угасити.“ – мудрујем кратећи време до њеног доласка.

Да прекинем таква мудровања поспремим по соби и кухињи, истуширам се и избријем, а тада укључим ТВ и узмем листати “НИН“, “Недјељну Далмацију“, “ВУС“, “Старт“, али се нигдје нисам могао закачити за нешто интересантно, а на лођу нисам хтио изаћи, јер се тамо са љеве сусједне чуо звонки глас мог комшије Љубе Кокезе и његова друштва. Сигурно би се закачили за мене с неком својом догодовштином из Либије или Египта, гдје је неко време био фудбалски тренер, а то ми сада није одговарало. Старији људи воле да се слушају њихове приче и савјети, и волим то слушати, али сада немам стрпљења за тако нешто. Долази ми Шумска.

Неизвјесност прекину звонце на вратима. Отворим, дошла је Шумска сва устрептала.

Препланула од сунца, у миници свјетлоплаве боје и кончаној бјелој мајци, разбарушене дуге црне рицасте косе, с осмјехом, који је откривао ситну раздвојеност јединица у нисци блиставо бјелих зуба, на благо накаринисаним сочним уснама, дугих витких ногу у бјелим сандалама са штиклама више ми је дјеловала као сам него јава и заста ми дах. Гледам је трен и ширим руке:

-,, Ди си више љубави, тако ти Бога?“

Она ми се баци у загрљај и пожудно пијемо нектар с усана.

-,, Мислила сам да она тортура никад неће проћи.“ – пожали се.

-,, Било ти је досадно, ваљда на селу преко ферија има неке младости?“ – потичем је да прича док сједамо за столић гдје сам већ раније ставио послужење.

-,, Него шта, устају зором, а навече иду спавати док се смрачи ка кокоши. Нас неколико младих сидили би испод коштеле и досађивали се. А тек тортура кад смо ишли за Велику Госпу у Сињ! Замисли, пјешке, оним путинама прико Дицма, Дугопоља, немам појма, учинило ми се да смо ишли цилу ноћ. Ноге су ми отпале, а како ли је тек онима који су ишли боси!? Колико има километара од Коњског до Сиња?“ – расприча се, хоће у једном даху све да каже.

-,, Ту, око двадесетак, зависи куда сте ишле, неколико километара више или мање.“- процјењујем отприлике удаљеност.

-,, Само, по оним путинама и каменчинама, мени се учинило да има сто. Кренули смо око поноћи, а били смо тамо око седам ујутро. Они боси не могу брзо ходати , па их мораш чекати, то ми је највећа мука била, ја волим брзо, немам живаца стајати на мјесту.“- грози се она преживљавајући догађаје.

,, Па, зар си ти велики вјерник, кад се мораш толико мучити.“’- погледам је у дубину зјеница.

-,, Ма какви, тата ми каже да су то поповске глупости, али мама је велика католкиња, она је за покору ишла боса као и већина жена. Они паметни су ишли ујутро аутобусом. Хтјела сам и ја с њима, али нисам могла пустити маму саму, ради ње сам се патила.“ – објашњава она.

-,, Јели било пуно народа?“- питам је.

-,, О, како не, кажу, дупло више него за Алку. А која лова се тамо даје, фратри се узмували на све стране, беру ли беру паре. Лако је њима тако живити.“- насмија се она.

-,, Јеси ли се ти исповједила?“ – шалим се.

-,,О,не, не, ја нисам ништа гришила!“- погеда ме крупним очима из којих се у дубини цаклио смјешак.

-,,По мени ниси, не знам шта би ти исповједник рекао?“ – осмијем се.

-,,Десет “Здравомарија“ или нешто слично, а ја то направим и сама па ће ми Бог опростити.“ – звицерски затресе главом да јој један прамен косе прекри око.

-,, Тако је моја баба Аница говорила:…“ Бог те чује кад се молиш, није важно ни мјесто ни време гдје се молиш, он чује.“ – потврдим јој теорију.

-,, Ти не идеш у цркву?“ – пита она.

-,, Идем, али као у културне споменике, не молим се на поповски начин, дјелим религију од цркве као институције, а код нас православаца није строга цермонија као код католика. Тамо се оде у цркву пар пута у животу, кад се крсти , кад се вјенчаје и кад умре се, а осталих пута кад се случајно деси, будеш неком кум или тако нешто слично. Такођет, свећеник дође можда једном годишње на кућу, на славу ако га се позове, или нешто слично и то је све. А сада сам у Партији, она заговара нешто друго, па ми до вјере није пуно стало.“ – покушавам јој укратко објаснити.

-,, Мој тата је исто у Партији, ни он не иде у цркву, али зато иде мама и за њега и за себе. Она се сва поједе кад прескочи недјељну мису, ако је нешто спречи. А ми, дјеца, тако, тако, тко у кући надјача, мама или тата.“ – смије се она подсјећајући се татиног и маминог надмудривања без резултата.

-,, Тако је то у доста породица, овамо су у Партији, а потајно крсте дјецу и жене окривљују за то, као нису за то знали или у то судјеловали.“ – рекох јој истину.

-,, О, па знам ја њих доста из наше зграде који не пропуштају мису, а овамо су велики партијци. Шта је на њих тата киван, каже да сједе на двије катриге и да би их требало избацити под хитно из Партије. А тко ће их избацити кад је таквих већина.“ – логично она осликава стање у СК.

-,, Ма пусти то, да ја видим та твоја болна стопала.“ – подигнем јој поткоњеницу на своје крило и скидам сандалу.

-,, Сада је добро како је било.“ – не жали се док јој масирам прсте и милујем пету.

Клизнем прстима преко витког листа, облог кољена до округле бутине, она се најежи и лагано задрхта цјелом ногом, склони ми руку и сједе ми у крило, загрливши ме чврсто око врата. Њена коса прекри нам лица, усне нам се страсно спојише под тим мирисним покривачем.

-,, Не мучи ме, узми ме, одмах.“- простења она – ,, Данима то сањам.“

-“ И ја, али знам да је вода слађа кад ожедниш, пуно ожедниш, тако је и с овим, ноћ је пред нама, желим да нам буде незаборавно љепо.“ – пушем јој испод ува

Страст нас обузе и у магновењу се разголитишмо и на кревету спојишмо у љубавном чину. Шумска је давала све од себе, узимала и давала све, њено младо гипко тјело се претворило у олују, отекле сисе и зашиљене брадавице, црни мокри шумарак и мокре бутине су настојале да угасе и њену и моју ватру у тјелу, која се недаше никако угасити. Престајали смо, уствари застајали кад би нам понестало зрака, и за трен настављли жарећи охлађени зној наших тјела.

Рјечи нам нису потребане, све су говорила остала чула.

Зора је дошла прије сна, сан нас стиже у време буђења.

Устали смо прије десет сати, истуширали болна тјела и пили каву. Погледи су нам се сусретали уз тајне смјешке на уснама. Нисмо долазећем дану хтјели рећи што смо ноћас радили. А јуто се смијало као да је знало, зора му је шапнула нашу тајну.

-,,Шумска, шта ћемо даље? Јеси ли заљубљена?“- питам је послије дугог ћутања.

-,,Збуњена сам, пусти, не знам, дај ми вримена.“- вели нодлучно.

Испратим је до буса, отиђе одрасла и самоувјерена жена.

Послије пар дана јавила се Каћа:

-,,Кад ћеш доћи, имам проблема са матрицама?“

-,,Јеси ли се одморила, дошла те воља?“ – питам.

-,,Може се рећи, трибамо вука у јаму бацити.“- смије се она.

-,,Добро, доћи ћу поподне, око три сата.“- говорим отегнуто у телефон рачунајући у мислима које обавезе ћу одложити.

Дошао сам у обећано време и одмах смо почели вјежбати задатке, као да се ништа није десило. Обоје смо избјегавали спмињати оно што се задњи пут збило, а мени је одговарало да то буде завршена прича. Тако је било и наредних десетак дана, а онда смо закључили да је сада боље да свако вјежба сам за себе, по сопственој оцјени оно што најслабије зна. Бићемо у контакту телефоном уколико се појави неки проблем. Кад сазнамо термин писменог испита опет ћемо се видјети и вјежбати заједно предвидљива испитна питања, за која ће се она од колегица и колега из Осијека постарати.

Цјело то време заједничког рада Каћа је била пословна, није пила ништа и суздржавала се од пушења, говорила је тихо и мало, без “шпорких“ рјечи и псовки. Нешто се иза тога крило, ма нисам могао докучити да ли је одлучила да се мјења или је у питању нешто друго што ја не могу сагледати.

Advertisements