Писмени из математике одржаће се 25. септембра, по свом увјерењу био сам спреман и пријавио се за испит. То је учинила и Каћа, мада је била скептична, рачунала је да је њено знање несигурно, а таква неће моћи изаћи пред професора др.Шена на усмени, ако и положи писмени. Договорили смо се да кренемо два дана раније, нађемо с другим студентима и сагледамо добро како ствари стоје.

– ,, Пуно би било лакше да је овај предмет подјељен на Математику 1,2, и 3, како је то на другим факултетима, лакше би се полагало.“ – критикује Каћа систем на нашем факултету.

-,, Истина је, преобиман је, али има и предности, ако полажеш градиво из трећег дјела мораш знати и оно из првог и другог, па ти дође на исто“ – охрабрујем је.

-,, Идемо, па шта буде.“ – сложи се она.

Купио сам карте за кушет кола, то је била Каћина жеља, нешто је скупља од другог разреда и пуно јефтинија од првог, а сигуран си да имаш мјесто и на којем се можеш опружити. Мени је било свеједно, ја сам користио режијску карту, што је значило платити десет одсто од пуне цјене.

Нашли смо се навече на станици и потражили наша мјеста у кушету, те убацили пртљаг на своја мјеста. Каћа је имала пуно тога, она ће остати у Осијеку, почињу јој предавања, а ја сам носио оно уобичајено, књиге и нешто пресвлаке за случај потребе. Спаковао сам и одјело и кошуљу да се не гужвају, а остало размјестио да ми буде при руци.

Каћа је била весела:

-,, Досадила ми је мамица Иванка, те немој ово, те немој оно, увик нешто нађе, бар ми газдарица неше звоцати и с те стране сам мирна. До сада преко лита нисам учила, а ове године ме и то састало. Баш се радујем Осијеку.“ – говори ми она док гледамо каштеланску панораму с прозора вагона.

Двоје старчади се попело на своје лежајеве, а два мјеста су још празна, ваљда ће путници ући у Перковићу или Книну.

Наиђе конобар:

-,, Шта ћеш пити?“ – питам је.

-,, Вино, које има?“- пита она конобара.

-,, Само жилавка, седам деца.“ – покаже он витку боцу са сребреним омотом око грљка.

-,, Може, и двије чаше.“ – кажем му.

Пробамо, право је. Погледам етикету и видим да је то паковање за извоз.

Конобар потврди, смијући се:

-,, Само тако набављамо, јер овај вагон иде у међународни саобраћај, а тамо не дају бућкурише као у домаћем.“

Каћа се распричала како јој једна родица има љубавника. Случајно је, неплански, навратила кад је пролазила поред њеног стана, а родица се сва усплахирила, нуди је пићем и кавом, а једва чека да оде. Дјеца јој у школи, а она се тобоже спрема на некакав пословни сстанак. А Каћа се на одласку поздрави и оде на кат више, па сачека да види кад ће родица изићи и ко је са њом. Након мало времена изађе родица с љубавником, а Каћа на дистанци пође за њима, они уђоше у ауто и одоше, али се родица окренула и видила Каћу, па је послије звала телефоном и рекла јој да је то био колега с посла који је чекао испред зграде, јер су ишли на заједнички састанак.

-,, Она не зна да сам их видјела кад излазе из стана и лижу се као пубертетлије по скалама, па ми се зато тако правдала. А право да ти кажем, разумим је, муж јој поморац, нема га кући по годину дана, а она малада и згодна жена, сад или никад, вриме пролази.“ – правда је она.

-,, А он се тамо топи да би она овдје могла имати добар стан, ауто, висок стандард и безбрижан живот!? Он на пучини нема могућност да њу вара.“ – противим се.

-,, Оћеш ми рећи да поморци не имају женске у свакој луци? Све се бојим да и он то не користи, е па кад он то може зашто она не би могла?“ – она је на њеној страни.

-,, Можда, али лука је мање него дана у години. По том основу он мање вара, и ако вара вара са његовим парама, и сам своје прохтјеве плаћа. А она га вара са његовим парама, то је дупли грех.“ – инатим се.

-,, Па и она ради, има своју плаћу!“ – Каћа ће.

-,, С том плаћом не би јој напамет пада љубавник, имала би и превише брига да је растегне од првог до првог.“ – кажем јој.

-,, Није сиромаштво препрека сексу! И сам знаш да кажу да је секс сиротињска забава. Увик је више дице код сиротиње него код богатих.“ – не одустаје она од свога мишљења.

-,, Значи, и ти би варала свога мужа кад би ти се пружила прилика?“ – контрирам јој.

-,, Не знам, можда би, можда не би. Ту не би могла дати гаранцију.“ – смије се она.

-,, Ако се човјек истутња на време, у оговарајућа доба, у припадајућој фази животног доба, сматрам да до тога не би долазило, али нема идеалног, па дође до одступања, идеалном се тежи, мада се скоро никад не остварује.“ – слажем се да то овиси о много околности, човјек је кварљива роба.

-,, Шта би ти направио да ухватиш своју жену да те вара?.“ – пита ме.

-,, Не знам! Тешко то могу замислити. Нећу тражити од своје будуће да ми полаже рачуне за предбрачни живот, али ћу настојати да нађемо међусобно поштовање и уважавање у браку. Брак није само љубавна веза, то је много озбиљнија ствар. Ако се ту нешто сломи, као и код осталог у природи око нас, не може се обновити исто наново, ожиљци увјек остају, да подсјећају на лом. Нечија грешка се може опростити, да ли се може заборавити, питање је сад!“ – изјасним се неодређено.

-,,То је прилично старомодно гледање, тешко се тако нешто у данашње вриме одржава, превелика су искушења.“ – реална је Катја.

-,,Јесу, признајем, али у нечему се мора имати ослонац. То је код нас још увјек породица. Крв није вода, нико ти у случају нужде неће помоћи под увјетом да одвоји од својих уста, осим породице. Она је и по моралним законима то обавезна. Знам да је то данас олабавило, разводнило се, али се колико толико одржава.“ – настојим се усагласити с њом.

-,, То је истина, мој брат Рато ми је причи од свакога. Знамо се ми посвађати, али нико не разими моје проблеме боље од њега, чак ни мама. А тако ја његове.“ – слаже се она.

Конобар је наново прошао, узели смо још једну боцу жилавке, она прва као да је испарила. У Книну су у купе ушла још два старца и одмах се смјестили на своје лежаје. Ја и она смо и даље водили расправу о којечему уз отворен прозор вагона на ходнику. Воз је тутњао кроз котлине омеђене мрком шумом по стрмим странама планина према Личкој Калдрми, а у прозорском стаклу, због вањског густог мрака, су се огледале наше нејасне фигуре.

Сви разговори би почели неслагањем, а онда, мало по мало, Каћа се приклањала мом размишљању. Кад је конобар опет пролазио, негдје око поноћи код Бихаћа, она хоће упорно сада да части још једном боцом жилавке.

-,, Ми, изгледа, нећемо спавати.“ – кажем јој.

-,, Ја и не могу заспати у влаку, спават ћемо сутра, испит је прекосутра, можемо се добро одморити.“ – весела је она.

Сад ми је све јасно. Потврђују се моје сумње, она свакако хоће да ми се приближи, отуд и подилажење мојим ставовима. Није то она Каћа која би тврдокорно остајала при своме, па и кад би јој чињеницама доказао да није у праву. Ноћас код ње ни трага од оне тврдоглавости, ината, презирног или ироничног погледа или изреке ,,…ма шта ти знаш, ваљаш глупости,…“. Умиљата је и све повлађује, то је нова тактика.

Послије Новске ушли смо у купе, да одморимо ноге. Испружио сам се на свом лежишту, онако обучен, скинувши само ципеле. Прекопута мене она направи исто.

Лежим на леђима и слушам како старчад хрче и стење, и точкове што лупкају на сатавима шина. “ Нећи ти Каћа успјети, од наше везе неће бити ништа..“ лете ми мисли кроз ошамућени мозак кад осјетих њену руку како ме пипка по мишици. Бацим поглед према њој, а она ме мотима у тамномодром освјетљењу купеа зове да дођем на њен лежај. Помислих да јој је лоше од вина и приђем, али врага, она ми шапну:

-,, Молим те, лези крај мене, тако би се мазила.“

-,, Јеси ли луда, зар не видиш остале људе?“ – шапнем.

-,, Спавају као топови, чујеш ли их, ништа неће примјетити.“ – упорна је и вуче ме к себи на лежај.

-,, Лагано, не шкрипај.“ – упозоравам је шапатом док се помјера уз зид купеа.

Стиснемо се једно уз друго и она преузима инцијативу. Тражи ми уснама усне и сва ван себе ме страсно љуби гурајући ми језик доубоко у уста. Тад шапну:

-,, Гурни ми руку доли, молим те.“

Гурннем јој руку у међуножје, влажно, набрекло и вруће, а она поче као помахнитала стењати, а ја јој пољупцем затварам уста да би се што мање чуло, једва чекајући да доживи оргазам и да се ова неугодност оконча. Кад се опусти брзо се вратим на свој лежај и пажљиво ослушкујем реакције осталих путника не би ли сазна да ли су нешто примјетили. Хркали су и стењали као и прије, али ,,…враг их зна, старчад је то, минут спава, минут не, само се праве ,,Тоше“…, а видићемо послије…“ ?

Дођоше Винковци, узешмо ствари и кренушмо према излазу. У ушима су ми још зујале рјечи старог чиче са средњог лежаја изнад Катјиног: ,, Браво синко, дери кују, кад мореш, свака част.“, што ми пришапну кад она изађе на ходник. Одлазећи с перона ка излазу на трен се осврнем ка возу и видих да су на нашем вагону сви прозори били спуштени с којих су ми мушкарци мотама бегенисали.

– ,,К врагу, сви знају.“ – помислих и пожурих да се макнемо с перона што прије.

У Осијеку одсједнем у хотелу “Турист“, а Каћа трамвајем оде код своје газдарице. Заспао сам одмах, једва сам успио распремити нешто ствари. Пробудило ме око пет поподне куцање на вратима, била је Каћа:

-,,Стара фрајла на рецепцији ме једва пустила. Каже: ,,Он је фин господин, не треба га узнемиравати.“ Маму јој, мисли да сам ја курветина и да ти досађујем. Обећала сам јој да ћу се одмах, за пет минута, вратити, само да ти предам књиге. Хоћеш ли ван, на вечеру?“

-,, Само да се обучем, хоћу.“ – кажем јој.

-,,Чекат ћу те доли, наручићу каву.“ – одјури она низ скале, није се хтјела замјерити старој рецепционерки.

Истуширам се, обријем и обучем. Каћа је сједила у ресторану прекопута рецепције, кава и вињак су ме чекали. У пролазу дискретном мимиком поздравим и захвалим се старој рецепционерки, она је схватила и завјеренички се насмјешила дискретно намигнувши.

-,, Знаш шта има нова?“ – упта Каћа док сам сједао за стол.

-,, Не, о чему се ради?“ – одговорих послије испијања вињака, снага ми се поче враћати у удове.

-,, Има једно подручје из предавања које уопће нисмо такли, видит ћеш у текама које сам ти оставила, није много тога, али питаће сигурно.“ – кисело се насмија.

-,, О чему је?“ – припитах је.

-,, Рачуни вјероватноће, то смо учили из статистике, али сам ја то заборавила.“ – призна она.

-,, Сјећам се, било је из статистике, комбинације, варијације и пермутације. Добро, не морамо све идеално знати, можда неће бити на писменом.“ – равнодушан сам.

-,, Излазиш на писмени?“ – она ће с невјерицом.

-,, Свакако, па не написа ни један број, бар ћу видити како изгледају задаци и атмосфера.“ – рекох зачуђен.

-,, Добро, и ја ћу.“ – одлучи се и она -,, А бојим се, троснут ћу.“

-,, И то је за живе људе.“ – насмијем се.

Прошетали смо Радићевом до центра, а онда отишли на лагану вечеру у неки ресторанчић по њеном избору. Попили смо пиво и рано се растали, изговарао сам се на умор и недостатак сна, а видио сам да и она пати од истих проблема. О путовању нисмо рекли ни рјечи, настојао сам га што прије заборавити, а она, мада је заустила неколико пута, није имала прилику да започме тему, ускочио би јој у рјеч десетим проблемом са студија.

Сутрадан на писменом рјешио сам двије трећине задатог, али нисам био сигуран да су резултати тачни, па сам одмах одлучио да не излазим на усмени. Све ћу поновити, сам, за новембарски рок, јер нисам сигуран да би овај пут могао положити усмени код Др.Шена, а он је тражио знање.

Каћу см видио по завршетку писменог:

-,, Ништа нисам направила, шизила сам и шарала, до ниједног рјешења нисам дошла. Како ти?“

Рекох јој одлуку:

-,, Идем у хотел по ствари и на воз за Винковце, јутрос сам се срео с пријатељем из средње школе и договорио да се тамо нађемо. Видимо се почетком новембра, у сљедећом року.“

-,, Па ти си сигурно прошао на писменом, што си луд, важно је да прођеш.“ – покушава ме убједити да останем и идем на усмени.

-,, Јавит ћеш ми резултат, можда се и појавим на усменом, али већ сад знам да још морам учити, кад мало избистрим главу.“ – кажем јој неоидређено.

-,, Како хоћеш, јавит ћу ти резултат, па онда одлучи.“ – схвати да је одлука већ пала.

Око два поподне стгнем у Винковце, до вечери сам имао доста времена, па се упутим према центру. Нема се шта видити, типично равничарско село које прераста у градић, а засад је нешто између. По просторној величини и неколико градских кућа у центру могао би бити градић, али само стотињак метара даље је право равничарско село. Нешто зграда у центру је направљено одавно, можда за време Аустроугарске монархије или Краљевине, а остало су све породичне куће с цвјетњаком, баштом и господарским зградама у авлијама. Тратоара има и нема, путина до жељезничке станице запуштена и руинирана. Гадно сам се разочарао, Винковци су на свим жељезничким картама обиљежени повећим кругом, па сам стекао неку предоџбу у подсвјести да је то урбанизирани градић, а у стварности је запуштена и оронула селендра, са свега неколико новоизграђених зграда за жељезничаре у околини жељезничке станице.

Вратим се на станицу, узмем новине и сједнем у ресторан да на миру читам уз каву. Коначно стиже и воз Београд – Сплит, био је полупразан, па се смјестих у купе и одмах заспа. Пробуди ме зрак с мирисом камена, зора је стигла у Далмацију, док је воз улазио у Книн.

Advertisements