Испред мене у вагон “каубојац“ воза за Винковце уђе дјевојка сва у бјелом. Витка, дуге равне свјетлосмеђе косе, у бјелом откопчаном струкираном скај капутићу, у бјелим чизмицама од меке коже до по бутина, мини сукњици боје бјеле каве и долчевити свјетле беж боје. У руци је носила мали бјели несесер и женску бјелу торбицу о рамену.

-,,Уха, које ћеш друштво имати до Винковаца!“ – зину Вељко.

-,,Ко зна гдје путује, било би добро да иде за Сплит.“- понадам се.

Знао сам да тим касним возом углавном путују они који из Винковаца иду даље, према Сплиту, Загребу и Љубљани или још даље према иностранству, и Београду, јер је то била веза за те ноћне брзе возове.

Поздравим се с Вељком у задњи момент, кад сам угледао отправника да долази са сигналном лампом, и уђем у исти вагон гдје и дјевојка у бјелом. Вагон је био скоро празан, дјевојка је сједила у углу до врата и ја се смјестим у сусједни одјељак до њеног, окренут лицем према њој.

Скинем мантил од скаја, који су тада били у моди, објесим га на куку изнад наслона и останем у одјелу, а из актовке извадим новине да се уз жуто вагонско свјетло колико могу забавим читањем до Винковаца. Док сам се смјештао укрстише нам се на трен погледи и она се направи да гледа у мрклу ноћ кроз још мутније стакло вагонског прозора.

Листао сам новине, али при оном жутом вагонском свјетлу није се могло читати ништа ситније од наслова, па извадим марамицу и обришем наочаре, ма није било помоћи, свјетло је било преслабо. Бацим поглед према дјевојци, а она је упорно гледала кроз мутни прозор у мрклу ноћ и било ми је јасно само да тако може видити свој мутни одраз у стаклу, одложих новине и покушавам и ја видити шта то интересантно ван има. Угледао сам само мутни одраз свог лица. Наслоних главу на мантил и склопих очи, задремао сам исти трен, оним зечјим сном, којим путници спавају да не промаше одредишну станицу.

Тргнуо сам се из тог полусна од клопарања вагона на улазним скретницама винковачке станице, буновно устанем и обучем мантил, а новине махинално спремим у актовку. Из вагона смо излазили само дјевојка у бјелом и ја, осталих неколико путника је изашло у Ернестинову или на неком од успутних стајалишта. Изађем први и пружим јој руку да јој помогнем изаћи низ високе вагонске степенице. Она је прихвати са смјешком и тихо прозбори:

-,, Хвала на помоћи.“

-,, Идемо на каву, до првог воза у свим смјеровима има више од сат времена.“ – кажем јој као старом познанику.

-,, Откуд знате куд путујем?“ – подиже она обрве.

-, Не знам куд путујете али знам да ни у једном смјеру нема воза за сат времена, бар тако каже ред вожње.“- идемо упоредо према станичном ресторану.

-,, Истина, путујем за Београд, воз ми полази тачно у 22.15 сати, нешто више од сата чекања..“ – слаже се она и насмија се.

-,, Ја ћу за Сплит, три минута прије тебе, штета.“- рекох јој као старој познаници, без персирања, уз жалосну гримансу.

-,, Зашто штета, па ми се не позајемо.“- шеретски се насмија она.

-,, Лако за то, ја сам Миле.“- пружим јој руку ради форме.

-,, Гордана, Гоца.“- прихвати она руку.

-,, Ето, сад се познајемо, а жа ми је да не путујемо скупа, брже би нам прошло путовање.“ – рекох јој.

Сједамо за стол, приђе конобарица:

-,, Ја ћи каву и вињак, а ти, реци.“- кажем им.

-,, Исто,“ – конобарица оде и она дода – ,, да се мало угријем.“

-,, Ја тјерам мамурлук, данас смо славили.“ – правдам се.

-,, А што то, ако није тајна?“ – опет се смјеши она.

-,, Положио сам најтежи испит на Економији у Осијеку, тамо ванредно студирам, па знаш како то већ иде.“ – одмахнем руком.

-,, О, знам, ако сутра положим у Београду биће чашћавања.“ – смије се она.

-,,Љепша си кад се смијеш! Онако натмурена као у возу дјелујеш одбојно и препотентно. Нисам ти се усудио прићи.“ – кажем јој.

-,, Зар!? Све се бојим да ниси могао заспати! Питала сам се: ,, Који је ово тип, ја се скоцкала, а он баци један мутан поглед, и заспа.“ Ништа ми није било јасно,а криво,о, да.“ – сада је још веселија и опуштенија.

Испричам јој укратко о себи, гдје и шта радим, а она мени да је наставница у Вировитици и да сада студира књижевност ванредно, за професора на Београдском универзитету, и да сутра има испите.

Из разговора сам дознао да је мој колега из средње школе Иван Галић ишао са њом у основну школу и да га сада понекад види на жељезнишкој станици у Вировитици гдје ради као прометник.

Размјенили смо адресе и дпговорили да се можемо сретати у Осијеку, на по пута, али о томе ћемо се конкретно договорити преко писама, кад буду погодни термини за њу и мене.

Спикерица најави долазак возова, па изађемо на перон. Имали смо још десетак минута, тек толико да пољупцима потврдимо договор. Гордана је била умјетник, пољупци су јој били истовремено топли, њежни, меки, и слатки, а витко тјело гипко и пупасто. Помилујем јој груди и кренем руком низ трбух:

-,,О, немој бити злоћо. Возови долазе!“ – трже се она и припрети прсом уз кокетни смјешак.

Воз је већ био стао на минут и она у задњи час ускочи у њега. Ја ускочих у свој воз за Сплит на другој страни перона и док су возови одлазили, некако брзо из мјеста, сваки у свом смјеру, угледах кроз мутно стакло руку у бјелом како ми маше.

Учини ми се да одлети дивља бјела голубица поплашена њој изненадним праском цивилизацијске свакодневнице, док сам на уснама још осјећао сласт њених пољубаца.

Advertisements