У Кончаревој, на самом почетку улуце, тамо међу малим каменим кућерцима, сретох Милицу. Исприча ми на брзину, некако усплахирено, да је коначно нашла радно мјесто у Сплиту, ту у представништву македонске фирме “Скопско поле“. Фирма се бави троговином воћем и поврћем, има доста посла, и плаћа јој је нешто већа, а најважније јој је да више не путује на Клис. Нема их пуно, директор представништва, неки Србијанац, секретарица и она, и нешто радника по уговору ради на Пазару на штандовима. Није ред као у школи, али је засад подношљиво.

Питам је како наука на Вишој економској, она призна да је мало запустила и да ће јој требати помоћ из Статистике, неке ствари јој запињу, нису јој баш јасне и нема времена да се , уз сав овај нови посао, у ту материју удуби до испитног рока.

Договорили смо се да дође код мене кад може, па ћемо те ствари разјаснити и поступак учења скратити, неће ту бити пуно проблема.

Као и увјек била је љепа, живахна и весела. Опет ми се јави онај осјећај, сад још снажније, да она треба бити моја озбиљна дјевојка, да могу рачунати на дугу стазу, али сам се бојао да она није спремна толико дуго чекати док ја завршим факултет и војску. Требам покушати, али полако и сигурно, миц по миц, да тиха вода брег рони. А ове репетиције биће добра прилика за то, уосталом, време ће показати и мени и њој, ваљда ће нешто бити.

Одмах, пар дана по мом одласку из Осијека, почела су стизати Каћна писма, три дана за редом. Прво је била пјесма Весне Парун “ Ти који имаш руке невиније од мојих“, а затим “Пјесма о керуши“ и “Повратак дому“ од Јесењина, и тада “Ти ме не волиш и не желиш“, опет од Јесењина.

Да прекинем ту поплаву стихова којима је Каћа исказивала своју љубав одговорим јој другарски и пословно, подсјећајући је да ми пошаље теку из предмета Унутарња трговина и оне из Математике, кад положи усмени. Изгледа да је то мало отрезнило, па ми је жестоко одговорила да ће ми теке послати и да ће ме ослободити свих обавеза према њој за које схвата да их је изнудила. Писмо је било на зеленој хартији, јер “зелено је моја боја, боја наде“, како она написа у ПС (пост скриптуму).

К врагу и Јозо Гргић, њему су требале теке из математике, иначе би је оставио без одговора, та свака се ватра угаси ако је не подјарујеш.

Скоро свако вече излазио сам на Пјацу, то ми се увукло у навику, да сам се осјећао као да сам нешто пропустио ако се не би појавио тамо. Мада се састав клапе мјењао увјек би се доста нас окупило. Петар Докић је престао излазити, а све је мирисало на озбиљну везу с Јорданом, књиговођом у “Далмација вину“, па би га се рјетко тамо могло срести, Гојко Жежељ је упознао Мају Мунитић из Грабовца, код Шестановца, и почела је велика љубав, понекад би скупа накратко изашли на Пјацу, стали у клапи мало, па ишли својим путем, а Боћо, осјећајући да му време убрзано измиче, упознао је Брачанку Марицу, која је сада радила у СДК, вративши се из пропале удаје у Аустралији, и све се чинило да да ће и он у брачне воде.

“Шумска“ ми се није одавно јављала, а ни она ни њене сестре нису више долазиле на Пјацу. Срео сам једно вече пријатељицу јој Злату, и она ми рече да не зна шта је са њом, ни њој се није дуго јављала, и да је чула да јој се најстарија сестра Ана удала за оног Солињанина.

-,,Ваљда иде на предавања, знам да се уписала на Правни факултет, а сигурно је да сада има више обавеза у фамилији. Не знам, мораћу, кад стигнем, отићи до ње.“- обећа плавокоса Злата.

-“ Шта је да је, сазнаће се! Треба ићи даље! “- рекох сам себи и пређох на друге теме.

Ту вече сам написао писмо Гордани у Вировитицу, требао би ми ускоро стићи одговор.

Ово задње време толико је било тих цура, сам сам се чудио самом себи чиме сам ту срећу заслужио, да нисам ни пуно жалио ако се нека отуђи, оде, без оног правог ритуалног романтичног опроштаја. Нисам ни размишљао о узроцима, разлозима, итд., а и зашто би, све боли растанка љечиле би радости нових љубави.

О томе да ли сам био ловац или ловина нисам размишљао, а и зашто би, тако су се љепши од љепших смјењивали доживљаји.

А само понекад, онако из дубине душе, јавила би се жудња за Милицом, а као хладна вода по ужарену тјелу би те снове опрала реалност.

А ја сам почео припремати испит из Економике унутарње трговине, Економоке пољопривреде и Њемачког језика у 1973. години, све одједном. Економика пољопривреде била је покривена добрим уџбеником Проф. Др. Драгутина Рилкеа, Њемачки језик сам учио по уџбенику Др.Бланке Јакић ,,Der Deutsche Geschäftsbrief“, док се Економика унутарње трговине учила из предавања Др. Божидара Марамице и неких помоћних уџбеника.

Тека коју сам имао из Економике унутарње трговине била је шкрта и непорпуна и то ми је задавало доста проблема, а Њемачки је био строго стручан и све оно што сам знао из “обичне“ конверзације морало се уклопити у склопове сложеница које су имале сасвим друго значење од простих рјечи односно реченица из свакодневне конверзације.

А ту је био и Јозо Гргић сваки час да му нешто објасним из математике, те да му посудим ово, помогнем овдје и објасним ондје.

Но, све је ишло по плану који сам зацртао.

Иван Делија ме обавјести да је стигао допис од Опћинског комитета омладине Сплит да требамо основати чворну омладинску организацију, изабрати руководство и делегирати члана за Опћински комитет.

-,, Знам да си ти по том радио, требао би се активирати да ова младост код нас живне, сада их има доста у фирми.“ – закључи он.

-,, Ајмо ћа, направи списак младих до двадесетпет година, који нису ожењени односно удати, па ћемо организирати оснивачку конференцију, изабрати на њој Чворни комитет омладине и остало по Статуту ССОХ-е. Требало би организирати бар мало и спортских активности, ишло би то, досадна би била само “сува“ политика.“ – сложим се.

На том смо радили неколико наредних дана и послали обавјест по свим станицама наводећи да ће се присуствовање конференцији рачунати као радно време, а од руководилаца и шефова затражено је да именоване ослободе и нађу им замјену за тај дан. Пошто је већина омладинаца радила у турнусу није било другог начина да их се окупи.

На Конференцији је Делија изабран за предсједника Комитета омладине чвора Сплит, а ја сам постао члан Опћинског комитета задужен за омладину из саобраћајних подузећа. Анту Жунића из ЖАС-а задужили су за организирање спортских активности. Све је то љепо замишљено и стављено на папир, али није било пара ни за лопту. Оно пара што је било намјењено омладини на нивоу ЖТП-а загрепчани су узели себи по оној народној: ,, Најприје је Бог себи браду створио….“, а да нас умире послали су нам пар половних балуна и рекета за столни тенис с десетак лоптица.

Како било да било ипак је кренуло, бар смо се почели састајати и понекад заиграти мали фудбал.

Сједиште Опћинског комитета омладине Сплит било је на Пјаци, на кату изнад “Холцера“, па смо се тамо окупљали и кад треба и кад не треба. Задњом реорганизацијом Савеза студената и ССО извршено је уједињење та два савеза, што је била казна за студнте због активног учешћа у “маспоку“. Сада су се требали калити у друштву радне омладине, а не као до сада “по салонима“ теоретски рјешавати свјетске, државне и филозофске проблеме.

Предсједник комитета је био Љубоје Милош из “моје собраћајне гране“, КВ аутомеханичар из “Промета“. Родом од Ливна, висок, кошчат, брзих нервозних реакција, као умних тако и физичких, надокнађивао је своје оскудно образовање шаљивим досјеткама или пресјецао саговорника уобичајеним фразама које је научио и “покупио“ на сједницама партијских форума, гдје је присуствовао као члан по функцији.

Кад би му студентски “интелектуалци“ дужили састанке својим бескрајним дискусијама погледао би према мени, па би се ја умјешао да прекинем говорника и тражио да већ нешто предложи, кратко и јасно, а да образложење може давати одговорима на конкретна питања,онима којима то треба . ,,Навијеном“ говорнику тешко је било своја размишљања рећи у форми предлога од пар реченица, а заинтересираних за појашњења обично није било, па су састанци постали кратки и оперативни, а сводили су се на потврђивање ставова и закључака републичких форума омладине или органа СК свих нивоа.

Нама “старијима“ било је јасно да ништа не можемо подузети самоинцијативно, да инцијативе долазе од СК, а они су располагали и са финанцијским средствима и моћи да до њих дођу наредбама или на друге начине, па се није исплатило бити паметан и истрчавати пред руду. Оно мало пара с којима је Омладински комитет располагао одлазило је на плаће предсједника и секретарице комитета, канцеларијски материјал и трошкове телефона, те нешто и на репрезентацију.

Велики дио омладине био је организиран кроз спортске клубове свих врста спортова или разна друштва као што су извиђачи, феријалци, планинари, КУД-ови, а они су располагали с више новца од Опћинског комитета омладине, па им није падало напамет да слушају овај омладински форум, кад су у својим управама имали функционере СК на високим функцијама. То су убрзо увидили и млађи чланови Комитета, па се све почело сводити на неформално окупљање и дружење, а о проблемима омладине и њихову рјешавању више нико није водио рачуна. Све идеје су се сударале са финанцијским зидом, којег је добро чувала врхушка СК, а њима није падало напамет да финацирају идеје “успаљених“ младића и дјевојака.

У касне сате, када би млађи морали ићи кући, нас неколико старијих предсједник Милош би водио на вечеру у ресторан код Анте “Шпорког“ у сепаре који су користили друштвено-политички форуми. Анте “Шпорки“ би испоставља рачуне на Опћински или Међуопћински комитет СК, опћинске форуме или форуме Заједнице опћина Далмације, па су му они редовно их исплаћивали, а да нису ни знали да су частили нас омладинце, толико тога су трошили да наш цех није био замјетљив. Наше је било да се не оглашавамо и да то држимо строго у тајности, а Антино је било остало.

-,, А ћа је то, ви изидете ки тићи, то је ситница наспрам онога ћа они попапају, а ники носе и кући. А с вама ми је липше, бар се насмијем и подмладим, а с оним гузоњама нећу ни чашу вина да попијем. Е, дицо моја, дицо моја, ћа вас све чека!“ – зна би рећи шјор Анте кад би видио нашу скромност и умјереност у јелу и пићу на свом мјешаном бодулско-влашком говору.

Анте “Шпорки“ је имао свој приватни ресторан у близини хотела “Лав“ и као вјешт бизнисмен знао је ко су најбољи потрошачи, тако да је постао чувен код политичара и привредних руководилаца. Знајући навике те клијентеле добро се снабдјевао свим врстама свјеже рибе, шкољки и јастога преко приватних веза и запослио повјерљиве куваре и конобаре , па је све ишло ка по лоју, наравно уз велики обрт новца и промтна готовинска плаћања. Сама зграда у којој је био ресторан је била скромног вањског изгледа, полуготова као већина новоизграћених у сусједству, али то није била мана већ предност и гаранција дискреције, та тко би посумња да се у тако скромном објекту обрће пуно велика лова. И раније сам начуо да тако “врхушка“ ради, а сада сам се и конкретно увјерио. Питам Милоша:

-,, Хоће ли ти приговарати кад виде рачуне?“

-,, Ма какви, врага се они сјећају шта су ждерали и пили и које су курве водили. Одавде одлазе пијани ки гузице, возе их шофери, а десет кила рибе или који јастог више или мање, таман ће о томе водити рачуна, не плаћају из свог џепа. Анте “Шпорки“ ће ћутати, њему је то у интересу, а ка паметан човјек рачуна да ће неко од ових нас младих, данас-сутра бити велики функционер, а то га опет штити и препоручује.“- смије се он.

-,, Шта не користе друштвене фирме, ето хотел “Лав“ је ту, па “Парк“ или “Марјан“, на исти начин?“- питам га иако претпостављам какав ће бити одговор.

-,, Користе они та мјеста кад су званичне фраје, пословни састанци, високи функционери са стране, али тамо није загарантирана дискреција, тамо се слика. Они по глави потроше три плаће оног конобара који их служи, па зар ће он ћутати!? А код “Шпорког“ су комотни, знају да он неће причати, није му у интересу, а да шта зезне послали би му инспекцију и затворили биртију. А овдје долазе и на приватно мукте ждерање, доводе жене и пријатеље, а све држава плаћа. Анте каже да носе кући рибу, јастоге, пића и цигарете, а он то фактурише гдје они кажу. Живе ка лордови, плаћу и не троше. Мукте јело, пиће, превоз, а облаче се слично свима. А јадна раја мисли да они живе од своје плаће! Станове мјењају као ципеле, аута такође, повољне кредите, оне само за њих, дижу кад хоће, плате пар рата и остало им се отпише или поједе инфлација. Отуд им виле и викендице, а и њих раде од мукте добијенпг материјала и радне снаге, све то иде на трошак неке фирме. Воде рачуна да не прекардаше, да су нижи од оног изнад њих и да се то ради дискретно, на име жене или дјеце, и тако штити један другога, јер су исти. Кад би радници све ово знали сутра би дигли револуцију. А и сам знаш шта причају по радију,ТВ и новинама. Олош брте, то је та “црвена буржоазија“, а они сматрају да је то све нормално, да их то припада. А уз њих иде и тзв.мала привреда, ГГ подузећа, симбиоза крвне везе и пара. Мало је њих који су на функцији, а да то нису искористили. Такве они изолирају и с временом отпишу, једноставно им нешто припишу и врате у “базу“ зачепљених уста. Јеби га, тако је то, ја знам да ћу се вратити у канал и тући мацом по полуосовинама аутобуса, изабран сам у овој прелазној фази послије “маспока“ , јер се мора заварати народ, а и они гор на највишим савезним врховима. Видићеш, послије истека мог мандата доћи ће опет неко из њиховог кола, “опрани маспоковац“, преодгојен по “латинској католичкој школи“.- расприча се Милош, свјестан свега, а немоћан да пробије тај зачарни круг олигархије.

-,, Покушај извући бар неки станчић, имају они тога, шта им остане од проширења или замјене, бар да се нечим окористиш, кад си веч дошао у ту игру.“ – савјетујем га.

-,, Распитујем се, изгледа да ће ми толико пружити, не би ом било драго да што проговорим о њима. Не боје се они да би им ја могао наудити, веч не желе да то користи друга страна, јер они једва чекају да један другом спусте. А тамо се иде напред на начин да се некоме попнеш на рамена и да га потопиш што дубље, бољи ти је одраз и летиш што више. Који су то каријеристи и која је то шпорка борба за власт, све по систему ја теби ти мени, или ти доље,а ја горе, нема ту морала. А према “бази“ један другог штите, изузеци су кад се не могу договорити, па се иде до краја, “до даске“ “- јетко се насмије.

-,, А шта нешто ванредно не студираш, можда би послије извукао неко лакше радно мјесто?“ – гласно размишљам.

-,, Уписао сам Вишу за ОНО и ДСЗ, није тешко, ваљда ћу то успјети завршити за мандата. Бићу неки референтић, бар ми неће бити промаја ка досад у каналу. На више не могу пуцати, нисам из њихова клана. А шта ти мислиш да ћеш добити са Економијом? Ставиће те негдје гдје ринташ и за себе и за неког њиховог, који ће ти бити шеф! Ти ћеш имати знање, а он ће имати власт и част, а да се пробијеш у тај њихов круг немој ни сањати. Шта ће они са својом дјецом, рођацима, љубавницама, женама, свастикама, којји су завршили школе и факултете по систему “ја теби, ти мени“, и по том систему запослени , а од струке знају само називе и нешто магловито што успију упити од подређених. А као и све незналице су дрчни, препотентни и агресивни, дебелокошци иза којих се налази њихов клан моћи који их штити и пред судом и милицијом и радничком класом и инспекцијама итд. и ништа им се не може. На то рачунај и тако ће бити,вјеруј ми.“- црта он своју и моју будућност која нас чека.

-,, Знам ја то, тешко се одљепити од сиротиње, мало је њих којима је то успјело поштеним радом и знањем. Они који се покушавају пнашати по правилима игре моћника уствари раде за њих да не би они прљали руке, а кад се потроше заврше у прашини или под земљом , овисно од случаја. А за тако нешто треба имати дебелу кожу и сумњив морал, а то може само “курвин син“ који може мирно спавати поред крви и суза оних које је сјадио.А ја и ти, очито је, нисмо таквог склопа.“- резинирано ћу ја.

-,,Јеби га, тако је то, од малих ногу те у фамилији уче да будеш поштен, вредан, да претрпиш, склониш се од невоље, даш, помогнеш другоме и да не желиш другоме оно што не волиш да се чини теби. Знам да су то основе морала,али дали то важи за овакво време и људе? Враг би га зна!?“- слегну Милош раменима.

-,, Мораш бирати, мени више вреди та подука него све богатство стечено уз свакодневни страх да ћу га изгубити на исти начин како је дошло. За сто година ми ћемо бити под земљом, чак и они који се данас роде, нико није побјегао “Божијој правди“ “. – кажем му.

-,, Да, “црна земља“ је једина правда, све остало је лук и вода.“ – сложи се Милош.

Била је зора кад смо се разишли, ја полако уз море према Обали ЈНА, а он брзо и хитро замаче преко Воћног трга, поред Марка Марулића, према Доброме, тамо је негдје становао.

Advertisements