Извалим се онако обучен на кревет, био сам далеко од сна. Цјели тај разговор ме се дојмио тако да није било изгледа да заспем. Као да ми је пукло неко огледало пред очима које је до тада уљепшавало другу страну живота и указа ми се реални живот, огољен и ружан, пун интрига, зависти, подметања и лажи.

Осјетих се стар и схватих да је поштење најкраћи пут до сиромаштва. А може ли се против самог себе и оног што је с мајчиним мљеком у тебе уграђено?

И досад сам помишљао да мјењам фирму, имао сам виши степен стручне спреме који у мојој фирми нису уважавали, па сам почео пратити огласе и натјечаје, послао неколико молби тамо гдје ми је одговарало, али од никога не добих одговор.

Одговор сам добио након дуго времена од Дома ученика средњих школа код “Приме“ којима је требао шеф рачуноводства, да дођем на разговор, али кад сам се мало распитао о плаћи и пословима које треба радити, нисам отишао. Директорица је била нека стара учитељица, којој је шеф рачуноводства био “Катица за све“, тајник, рачуновођа, домар и набављач, а плаћа је била упола мања од оне коју сам на жељезници имао. Она је баш зато и тражила мушкарца, преко којег би лакше излазила на крај са ученицима. Баба се била загријала, па је и по презимену закључила да ме Душан познаје и тражила од њега додатне информације о мени.

-,, Значи, ти би мјењао фирму?“ – пита ме Душан кад једно поподне наврати у гарсоњеру.

-,, Би, зашто не! Овдје сада не радим на мјесту више стручне спреме, а плаћа ми је пуно мања од познаника са студија који раде по банкама, “Бродомеркуру“, “Котексу“, “Далмација цементу“ и ругим фирмама. А у изгледно врреме, како ствари стоје, нећу на жељезници наћи одговарајуће радно мјесто.“ – кажем му.

-,, Сачекај мало, погледаћу и ја, тешко ћеш то рјешити преко огласа. То се оглашава, знаш и сам, кад је већ одређен кандидат, да се удовољи законској форми.“ – обећа ми он.

Знајући да ће он то истог часа заборавити док изађе из стана, та још није успио за Росу наћи стално радно мјесто поред свих својих познанстава и веза, пратио сам и даље потражњу за кадровима моје спреме и струке, али сам био свјестан да је то “ тражење игле у пласту сјена“.

На моје велико изненађење дође он послије пар дана и упита с врата:

-,, А били ти ишао радити у Њемачку?“

-,, Како не, врло радо, знаш да познајем њемачки, али хоће ли ми дати кад нисам одслужио војску?“ – кажем му.

-,, Е, јебем му, траже с одслуженим војним роком! То Маријина ИКБ отвара представништво у Њемачкој, па би се тамо могли убацити. Све одговара, јебем ти војску, видиш проблема! А ништа, гледаћемо нешто друго. Сада ће се оснивати СИЗ-ови, тамо неће бити лоше радити, стрпи се.“ – обећа он поново.

Би ми жа шта се та прилика пропушта, али се ту ништа није могло, к врагу и војни рок.

Кад сам нешто касније разговарао са Маријом о томе схватио сам да је можда боље што нисам тамо отишао. Већина оних који су отишли тамо радити били су проказани “Савкини кадрови“, па им је овај одлазак тамо дошао као награда, иако се то по фирмама правдало као казна, јер плаће нису велике, а трошкови живота, зна се, високи.

– “Снаћи ће се они, то су ти Херцеговци и Имоћани мада не знају њемачки више од пет ричи, донили су дипломе с Радничког с најачег течаја. А тамо им је и доста родбине, могу замислит што ће се награбит марака и које ће ту све мућке бити.“- закључи она

-“ Могу замислити у каквом би друштву био и како би се провео као комунист и Србин православац!?“ – кажем јој.

-,, Не би ти било липо, а тко зна шта је банда у стању све учинит, боље је да ниси иша.“ – слаже се она.

-“ А шта сад радити?“ – питам сам себе и сам себи одговарам:

-“ Заврши факултет, одслужи војску, у међувремену можда нешто искрсне.“

Тај прелом у мислима ме мало умири. Будан сам, гледам у плафон и тонем у неко стање између сна и јаве. Од стопала ми крену нека оловна тежина, па преко крста, трупа и руку укочи ми цјело тјело, ни један му дио не могу подићи, ни покренути, иако се борим свим силама да то учиним. Пред очима ми пуче бјелина, па се сузи у неки далеки мали отвор према којем вијугају свјетле лепршаве рјеке свих могућих боја, блажено се лелујаћи и увирући у том малом бјелом жишку. Сада ми притисак на тјело није био неугодан иако сам га осјећао у пуној тежини као и прије а јави ми се жеља, слатка, магично јака, да кренем у ту свјетлу малу жишкицу и прођем кроз њу. Како се ја тамо примичем идући за жељом свјетли кружић истовремено ми се чини на дохват руке, а кад му се приближим он је опет једнако далеко и мами ме слатком чежњом да дођем и прођем кроз њега.

-,, Миле, пробуди се, идеш ли на поса?“ – зачу Росин позив, бјелина свјетла и траке дугиних боја с жишком на крају у коју увуираше побјегоше у дањину, боје се разводнише у јутарњем свјетлу и оловне тежине неста истовремено у мом тјелу.

-,, Да, да, идем!“ – рекох и џисим у преши још под дојмом полусна.

Она изађе из стана, а ја се умијем, све време питајући се шта је то било и гледајући се у огледалу закључим да је све на мјесту и наоко нормално.

Као у сну ми се у сјећању јави да сам тако нешто доживио, давно, али погледавши на сат нисам имао времена да се подсјећам, требало је пожурити на аутобус да стигнем на поса.

Advertisements