Више од мјесец дана на телефон ме предвече зове женски глас, некад дан за даном, па некад прорједи, и опет учеста. Познат ми је, али се не могу досјетити чији је. Бодулски, сплитски нагласак и изговор, рекло би се по боји гласа да припада средњовјечној особи која зан како изгледам, гдје радим, колико година имам и још понешто о мени, али неће па неће да се представи:

-,, Сити се, кад се ситиш доћи ћу и биће нам липо.“ – провоцира ми знатижељу.

-,,Скини крпу с микрофона, препознаћу одмах“ – кажем јој.

-,, Е, нећу, мораш се по другом ситити.“ – и пита ме имам ли цуру, шта учим, ди ћу вечерас, кад Роса ради и кад сам сам у стану, и тако сваки пут, а кад прекинем везу она поново зове и настави причу, све наводећи на секс.

И поред тога шта је говорила преко неке крпе на микрофону да замскира глас већ послије другог позива сам знао ко је, али се нисам хтио одати јој, а када сам био посве сигуран тјерао сам своју игру.

Сваки дан би јој открио један ситни детаљ о њој, како изгледа и слично, а о осталима намјерно говорио погрешно да се не досјети да сам је препознао, јер нисам био сигуран да ли је сама или још неко судјелоје у тој игри.

Алузије на секс током разговора биле су обостране, она је знала коме говори у убјеђењу да је не препознајем, па је била отворена у понуди да ће до тога доћи кад јој откријем иднтитет.

За данашњи разговор сам се припремио. Сазнао сам да јој је муж у Загребу на неколико дана, тамо има неку заједничку изложбу, дјеца су јој одрасла и нусу били сметња. Марија, Катја и Дамир су отишли у Трст с којима се она свакодневно чује или дружи, а Роса је ноћас дежурна па ће продужити поподневну смјену. Душко је дежурни уредник и запослен је око писања неког овећег коментара, па сигурно неће навраћати. Све у свему, случај је дао да смо сами и ја и она, па ћу то покушати искористити.

Око пет поподне зазвони телефон, била је она:

-,, Како си, шта радиш?“- уобичајена фраза.

-,, Ништа посебно, припремам се за твоју посјету. Сам сам до сутра ујутро, дискреција загарантирана.“ – провоцирам је раздрагано.

-,, Али још не знаш тко сам?“ – смије се и она.

-,, Описаћу како изгледаш, важи?“ – кажем јој.

-,, Може, али на крају мораш рећи име.“ – држи се она погодбе.

-,, Ципеле кафене, италијанске, штикла 6-8 центиметара.“- кажем јој одуговлачећи.

-,, Може бити, прихватам. Ајмо даље.“ – смије се, још је безопасно.

-,,Листови липо обликовани, дуги, депилирани, кољена мала, обла, бутине дуге, округле и пупасте, а?“ – кажем даље.

-“ То је опћенито, нека буде.“ – осјетим јој дрхрај у гласу.

-,, Гуза ки јабука, округла, пупаста и чврста, гаћице талијанске, мале с ликром, чуперак тамносмеђ и бујан.“ – јел’ тако.

-“ Јел’ ти то мене свлачиш или облачиш?“ – зафркава ме.

-,, Трбушчић тврд, без стрија, као код цурице, иако си родила дјецу.“ – набрајам даље.

-,, А колико дице?“ – прекида ме.

-,, Двоје, цуру и сина. Јел’ тачно?“ – питм.

-,, Добро, може бити, то је уобичајено данас.“ – не одаје се, још сам по њој далеко.

-,,Груди, четворка, чврсте, ређипет талијански, пазух бријеш, рамена уска и обла, руке женствене и његоване, нокти маникирани и лакирани тамноцрвено, боја вишње.“ – набрајам даље.

-,,Охо, напредујеш, али тако може изгледати на стотине жена.“ – каже она весело, очито се забавља.

-,,Лице окошто, дугуљасто, усне сочне и пуне, сензуалне, зуби његовани и блиставо бјели, нос правилн, обрве црне и његоване, очи смеђе и заводнички сјајне, коса дуга, тамно смеђа, ако је Баћо није у међувремену препитура.“ – набрајам.

-,, Даље, још то није ништа.“ – сад осјетно задрхта јој глас.

-,, Године, морам ли рећи тачно?“ – смијем се.

-,,Не мораш, толерирам џентлеменску грешку.“ – сад се усиљено смије.

-,, Онда, тридесет пет. А сада обуци смеђи костим набављен у Трсту, сједни у ауто, плави “Рено“ и дођи на пиће и каву.“ – кажем јој.

-,, То може бити било тко, све је опћенито, нема ништа конкретно. Хоћу име, ди живим, оно што пише у легитимацији.“ – не предаје се она.

-,, Ајмо даље, имаш мали младеж на ливо од носа и на десној страни врата, тако су слатки. Ако се сада почнеш спремати можеш доћи за пола уре, двадесет минута за спремање, а десет за вожњу. Сам сам, чекам те и све ће бити дискретно. Шта треба више“’- убјеђујем је.

-,, Реци име!“ – уозбиљила се.

-,, Могу, али нећу преко телефона, можда се прислушкује. Хоћеш ли да опишем твој телефон и столић на којем стоји.?“- кажем озбиљно.

-,, Ајде, реци.“ – сад се и она уозбиљила.

Опишем јој изглед и марку телефона и столић и просторију у детаље:

-“ Јел’ тако, видиш да све знам.“

– “ Тко ти је река?“ – пита.

-,, Нико, не прави се мутава, знаш да знам од прије, а да ме ти зовеш позна сам од трећег позива, засигурно.“- одам се.

-,, А тек сад ми кажеш, како си знао?“- не вјерује.

-“Ја на послу имам пет-шест телефона, професионална деформација, а није увјек добра чујност, па се навикнеш да распознајеш гласове и у тим увјетима. Све твоје крпице на микрофону нису помогле, но хтио сам бити сто посто сигуран, па сам чекао ову прилику да будемо сами, највише ради твоје дискреције. Чекам те, причаћу ти.“ – рекох.

-,, Добро, долазим.“ – глас јој уздрхта.

Нисам био сигуран да ће доћи. Мало фали да се предомисли, жели авантуру, али су ту и моралне кочнице, брак, дјеца, страх да ће је неко видити. Шта буде нек буде, чекаћу до седам, ако не дође одох на Пјацу.

Гледао сам на ТВ неку кошарку и пијуцка вуњак, али сам и поред галаме Драгана Никитовића чуо женске кораке на скалама. Устанем и провирим кроз шпијунку, била је она, прикрадала се као лопов, широм отворених очију. Отворим врата док је била на заокрету степеништа и она појури горе да што прије умакне неочекиваним погледима или сусрета којих се цјелим путем плашила.

Затворим тихо врата и окренем кључ. Загрлим је обема рукама око струка, уроним јој у зенице и њежно јој спустим на усне пољубац. Она га прихвати тресући се од лаке дрхтавцице као да јој је то први пут. Опи ме мирис жене, једва се суздржах да је одмах разголитим.

-,,Лидија.“ – шапнем јој на уво.

– Знао си, јој што сам све рекла, срам ме.“- рече она кад уђе у замрачену собу, коју је освјетљавао само ТВ апарат.

Сипам јој пиће и куцнемо се чашама:

-,, Ако не желиш не мораш, још није касно. Нико за ово неће знати.“ – рекох.

-,, Обукла сам се како си река, јесам ли стварно онаква како си ме преко телефона описива?“- избјегава понуду.

-,, Још љепша, још пожељнија, немам рјечи да те опишем.“ – ласкам јој.

Устанем са столице, узмем је за руке, и она уста предајући се. Прихватим је за струк, а она ми пребаци руке око врата. Усне нам се спојише, осјећам јој небрекле сисе на прсима и како јој дрхти цјело тјело од жудње, а немир њених бокова трља ми набреклу мушкост. Мирисала је на црвене велике руже из Јанковићева ђардина који ми оста у сјећању из дјетињства.

-, Боже као да ми је први пут.“ – шапну ми док сом јој љубио врат.

-,, И јесте први пут, све прошло заборави на трен, овдје смо само ти и је и небо изнад нас.“ – шапућем јој док јој скидам јакницу.

Извија се раменима и помаже ми, а кад јој моје руке дотакоше голу кожу она сама поче да скида сукњу и зеленкасту долчевиту. Остаде у ређипету и гаћицама , на штиклама..

-,, О, Боже, која љепота, које богатство!“ – узвикнем шапатом и потврдим погледом пуним дивљења.

Сагнем се и од листова ми прсти клизе према бутинама до струка глатком затегнутом кожом зреле жене. Узмем јој у шаке обле ређипетом стиснуте сисе и љубим јој дражицу међу њима. Она се препустила миловању, само јој бедра задрхте и подигнута брада затресе.

Њежно је окренем и откопчам јој грудњак, сисе јој искочише из кошарица и набрекле задрхташе на слободи. Подигнем јој косу и љубим јој затиљак док јој гњечим груди и мушкост јој игра на облој и зтегнутој гузи. Она само уздише дубоко, скоро болно, и препушта се миловању. Са два прста јој повучем надоље гаћице , а мушкост ми набрекла до бола се угњезди мешу њеним бутинама које она чврсто стисну.

Лагано је гурну, она схвати и рукама се чврсто ослони на кревет, коса јој се расу по деки, сисе објесише, а поле гузе растворише. Мушкост јој продре у шумицу нагло и силовито, она се затресе у грчу и страсно зајеча. Судари тјела су били јаки у благом ритму, настојао сам тешком муком да слатку игру што више продужим на обострано задовољство, чекајући њен врхунац.

А и он поче, нагло се пече извијати и шакама гужвати деку, а да утиша врисак задовољства загњури лице у јастук. Продрем до краја, зграбим јој чврсто сисе, лице јој гурнух у косу на заиљку и сјеме се изли у њу у снажним млазовима.

Онемоћали се опружишмо по кревету мокри од хладног зноја. Шутимо, само нам се прсти мрсе.

Окренем лице према њеном, очи јој се смију од задовољства.

-“ Било ти је љепо?“ – питам је иако знам одговор.

-,, Даа, не питај, вратила сам се у младост, била сам зарђала у рутини.“- смије се и милује ми мишицу.

-,, Ниси ти стара, шта ти пада на памет, сада си најбоља, зрела и пожељна. Тјело ти је као извајано.“ – милујем јој чврсте сисе.

-,, Није ми тежак живот, мада сам се рано, млада, врло млада удала, са осамнаест година, одма родила дицу, једно, па друго, и не знам што значи бити цура.“ – прича као да се правда.

-,, Зашто тако рано, нагла љубав, ниси ваљда морала?“ – питам је да јој олакшам.

-,, Била сам му модел, он је старији десетак година од мене, остала трудна и ето, тако је испало.“ – кртко она објасни.

-,, Ваљда си га волила, није он лош према теби, бар по ономе што се извана види.“ – кажем јој.

-,, Па јесам, волила сам га, ради његове каријере ја сам остала без своје. Нисам ни сањала да ће испасти тако, једноставно сам се морала прилагодити стварности, али ми је жал за младелачким сновима остала. Хтјела сам студирати право, а шта сам сада с гимназијом, обична домачица, а он признати сликар. Нитко не види моје заслуге, а оне нису мале. Знаш, умјетници су као дица, имају осјетљиву душу, све мора бити онако како они хоће, а често је томе тешко удовољити, баш сваку ситницу. Триба то издржати, он све ловорике побере, нитко не рачуна моје заслуге, жртве, самоћу, жеље. Ја сам први гледалац и први критичар, ако ваља све хвале, слава, све заслуге припадају њему, а ако не ваља за све сам ја крива. Жени уметника је теже него робу, вируј ми.“- цједи она жуч.

-,, Јеси ли се покушала запослити, било би ти лакше?“ – питам је.

-,, Ма, шта ти је!? А шта би радила? Имаш све, кућу, ауто, гардеробу, шминку, путовања, не бринеш о шолдима, има их довољно. Такав би био ми одговор да сам тражила посао. А колико се наслушам њихових надмудривања, филозофирања, нагледаш умишљених величина, снобизма и поза. Понекад ми дође да повраћам од свега тога. А они су увик у праву, јер нитко није паметан, нитко нема снове, визије и идеје, рјешња, само они. Кажу да су умјетници ки дица, то је велика лаж, дица су реална у свом свиту и непокварена, а они су позери, крију се иза дичјег свита, невиности и искрености да не би правдали своје поступке, скрили своје мане и сносили одговорност за то. Од ијаду њих можда вриди један нешто, остали су умишљене величине, Нарциси, напуване жабе. Нек их враг носи, досадили су ми и згадили ми се, хоћу животи.“ – приљепи сочне усне на моје.

Привучем је на прса:

-,, Природа је прави умјетник кад је извајала ово тјело, ову љепоту, што зове све моје нагоне и остварује моје снове. Чини ми се да сањам, штипни ме, јели ово стварност.“

Она леже преко мене по дужини, а ја јој рукама клизну по кривинама облина од рамена до хладне, као лед, округле и чврсте гузе. Лагано се намјешта њежно као морски валић, а чуперак јој дражи укрућену мушкост. Ватра се у њој зачас распламса, тргну се нагло и закорачи ме, руком зграби мушкост и уведе у међуножје. Гибала се лагано, уживајући у сваком покрету, што су показивале гримансе на њеном лицу. Истом брзином ишли смо према врхунцу, све се стопи у један, заједнички, прасак. Лидија се опушетена разли по мени.

– ,, Јели то оно што си желила?“ – шапнем јој.

-,, Да,даа, и не кајем се! И он се проводи, знам ја што они раде. Луда сам што нисам раније, живот ми зачас прође.“ – пуше ми у врат, шапуће и љуби.

-,, Брак, значи, не рјешава све, увјек остаје нешто што фали?“ – рекох.

-,, Да, то је грађевина која се стално заједнички гради, а кад једна страна почне по своме онда ни другој не преостаје ништа друго, или пати или ради исто. Ај знам да се он сад у Загребу проводи, а зашто не би и ја!? Све оне лажи шта ће причати кад се врати исцрпљен и крепан постале су толико прозирне,итинита ће једино бити исцрпљност и тјелами и душе. Ја ћу се правити да му вирујем, он исто тако, а свако за себе ће знати своју истину. Некад је лаж кориснија од истине. Кад би се знала истина, она права огољена истина, овај свит неби одавна постоја.“ – насмјеши се кисело она.

Сједнемо на кревет, пијемо пиће и пушимо. Устанем и скувам каву. Гледам је онако голу, још је у штиклама. Насмијем се и покажем јој погледом. Насмија се тад и она:

-,, Ни свјесна нисам била да су ту! Боже, шта је страст!“

Бесрамно ми пружа ногу и ја јој скидам једну, па другу штиклу. Облина њених бутина, свилени шумарак и влажно међуножје позваше мушкост која се у трен одазва и укрути. Зграбим је листове и подигнем их увис затежући их раменима. Она се спремно намјести и дочека силовити продор мушкости у међуножје, уздигну браду и отворених уста зајеча од судара тјела.

-,, Такооо, не штеди ме…..“ – простења.

И опет кренушмо на далеки пут кроз вртлоге страсти. Стварност нас је затекла млитаве и исцрпљене, љепљиве од хладног зноја.

Зора је била, кад је око четри сата отишла, истуширана и уређена, са мирисом ружа како је и дошла. Дуг пољубац захвалности и обећање да ће се јавити осташе иза ње.

А мени није било јасно да ли ме је стварно желила као мушкарца или се светила мужу или је прихватила стил џет сета у којем се кретала. А и није ме било пуно брига, ја сам своје добио, без обавеза, а дарови судбине се не одбијају. Уколико се јави, добро, а ако не, опет добро. Не оптерећујући се тим дилемама ја чврсто заспа, а након сна чинило ми се да сам то све одсањао. 

Advertisements