Економику унутрашње трговине код професора др.Божидара Марамице полагао сам десетог фебруара у три поподне. Самном је исти дан и у исто време полагао и Јозо Гргић. Учили смо из исте литературе коју сам ја прибавио, уџбеника и тека с предавања.

Ја положих, а он паде на испиту. Питања су нам била слична, подједнако тешка, али ће Јозо зловољно:

-,, Имао си слеће, да сам добио твоја питања и ја би полозио, ста цес, студентска слећа.“ – протепа он.

-,, Не знам, ја би добио исту оцјену, трицу, и да сам добио твоја питања, мени се нису учинила ништа тежа од мојих.“ – весело ћу ја.

-,, Онда си ти боље припремио испит!“ – алудира он да сам му нешто од литературе скрио.

-,, Нисам ништа посебно радио, користили смо исте материјале, него, реци ти мени да ли читаш новине?“ – изненада ћу ја.

-,,Купујем редовно “Слободну“ и пролистам. Зашто?“ – чуди се он.

-,,Читаш ли политичке и привредне теме или само спорт и остале ћакуле, црну кронику и “Берекин“?“ – даље ћу ја.

-,, Па, плелетим све.“ – и даље се чуди.

-,, Е, да си прочитао велики чланак, страна и по, од четвртка, могао си положити. Баш је писало о трговини: “Далма“ и “Јадрантекстил“, “Котекс“, и о “Генексу“, “Инексу“ и “Бродомеркуру“, сјећаш ли се? Е, о тим проблемма је било у твојим и мојим питањима.“ – објасним му.

-,,А, нисам детаљно, онако прелетио без везе, сјећам се да је писало.“ – призна он.

-,,А тамо су били сви они подаци о маржама, о царинама, зависним трошковима, требао си се удубити, нема све у уџбеницима.“ – кажем му јетко видивши да пуца од зависти.

-,, Ааа, таако колега, у праву си, види врага, треба, занци и стампу пратити!“ – сину му као да је открио Америку.

-,,Тако је, ја сам се на то извукао и положио, ако ниси бацио новине одвоји тај чланак, може ти затребати.“ – посавјетујем га.

Бјежећи од његове мрзовоље и зависти одох код Вељка, а он оде луњати по граду бојећи се да би морао друштву негдје платити пиће, а он је увјек очекивао да га други часте, те знајући да је Вељко редовни и без пара да га трошак не би мимоиша. А за оволико времена студирања у Осијеку он још није никога самостално упознао, док је мене већина студената, редовних и ванредних, познавала, а и ја њих по виђењу, те нисам имао проблема око шалабахтера с предавања. Кава или пиће, ето литературе и бонова студентске мензе колико хоћеш.

Вељко је био депресиван:

-,, Јебем ти маглу, мрак дању, мрак ноћу, влажно, сиво, смрди на угаљ и влагу. Е, ђе си моја Буковицо, Далмацијо, моја буро, мој кршу Буковице!?“

-,, Излазимо ван, идемо на пиће, шта си се убуђа, ниси пршут да ти расте цјена, већ момчина. Частим, положио сам трговину.“ – избацујем га из собе.

-,, Ето те враже, ти то ки од шале! Ајмо!“ – живну он.

Отишли смо у “Белу лађу“, ручали и пили црно вино. Отпратио ме до станице, а ја му кажем на растанку:

-,,Видимо се за петнаестак дана, 27. фебруара имам Њемачки и пољопривреду. Оћу да те затекнем радна, весела и упицањена.“ – лупим га по плећима алудирајући на његову браду и масну косу.

Каће није било. Вељко рече да је негдје отпутовала, тако му рекла заједничка газдарица.

Није ми било криво што је тако.

Док сам се вратио у Сплит ухватио сам се учења Њемачког и Економике пољопривреде, наизмјенично.

Економику пољопривреде прошао сам такорећи у једном даху по уџбенику проф.др. Драгутина Рилкеа, редовног професора Економског факултета у Осијеку, а који ће ми бити и на испиту. Тема ми је била интересантна, што због порјекла са села, па те ствари одмалена “уђу у крв“, што због објективног упознавања с научним подацима, којима се приказивала другачија слика од оне коју су “маспоковци“ кроз своју пропаганду исказивали током 1970. и 1971. године. Уџбеник је изашао из штампе најесн 1972.године па су сви подаци о пољопривредној производњи СФРЈ били ажурирани закључно са 1969.годином. Боже, колико је у тој пропаганди ,,маспоковаца“ било изречено лажи у које су и сада неки, као тачне, увјерени.

Испит см положио врлодобрим, боље него сам се надао.

Јозо, који је опет био самном, једва се провукао. Били смо одсјели у “ Ројала“ и никако му није ишло у главу како то мени лако иде. Док он учи у хотелу до пред зору ја сам с Вељком и друштвом банчио и ишао по плесњацима и опет на испитима пролазио боље од њега.

Истог дана сам писо и писмени из Њемачког језика и добио петицу. Пријавим се исто поподне за усмени и ту насташе проблеми.

Стара болест, конверзација, иде ми споро и траљаво. Професорица Стела Максић, стара шепава цура, како сам чуо од редовних студената, а и сам видио, је нервозна:

-,, Ви сте колега на писменом преписивали.“

-,,Професорице, нисам и немам потребе! Задајте ми нови писмени, овдје и сада, ја ћу га пред вама писати, биће исто. “Клеине Дојче Граматик“ знам напамет на њемачком, све ћу вам врсте рјечи превести и употребити граматички без грешке, писаћу вам и готицом ако желите, али слаб сам и спор у конверзацији, реторика ми је слабост.“ – буним се ја одлучно.

Улази професор Матић код којег сам полагао Статистику и Привредну статистику и пита је:

-,,Wie gehts ?“ / “Како иде?“/

-,, Sehr schlecht!“ / “ Врло лоше!“/ – нервозно ће професорица Максић.

-,, Добар је студент, па добро је написао писмени!?“ – погледа он папире.

-,, Er sprecht deutsch ser schlecht!“ / “Он говори њемачки врло лоше!“ / – још је професорица љута.

-,, Шта је колега, писмени одличан, а разговор лош?“ – пита ме професор Матић.

-,, Професоре, тако је. Како написа Пушкин: “Постоје двије врсте бесмислица: једна потјече од недостатка осјећаја и мисли што их се замјењује рјрчима; друга од пуноће мисли и осјећаја и недостатка рјечи да се оне изразе.“ Изгледа да ја припадам овој другој групи.“ – кажем му.

-,, Тамо у Сплиту има људи с којима мораш конверзирати на њемачком, долази доста њихових туриста, вјежбај, па дођи на следећи рок.“ – не одступа нимало професорица од свог критерија.

-,,Gut, aufwiedersehen!“ – узмем индекс и изађем на хол, застанем, па одлучно кренем код професора Владимира Петровића у кабинет. Он је истовремено испитивао усмени, сачекам да двојица колега заврше и уђем:

-,, Шта нисте ишли код професорице?“- пита он.

-,, Видио сам је, нешто је мрзовољна, нервозна.“ – осмијем се усиљено.

-,, Имате одличну оцјену из писменог, нема разлога да се на Вас љути, али добро, одговарајте кад сте ту.“- пристане он и почне испитивати.

Одговарао сам у свом стилу,споро али граматички чисто.

-,, Доста је, добро, трица.“ – упише он оцјену на пријавницу и у индекс.

У ходнику испред кабинета опет сретнем професора Матића, досјетио се гдје сам био:

-,,Паметно, то сам Вам и ја хтјео препоручити, баба је данас посебно лоше воље.“ – смије се и ставља прст на уста -,, А ви сте се већ снашли, биће од Вас добар економиста.“

Кад сам нешто послије у бифеу уз пиће, частећи због положеног испита, причао Вељку, Јози и друштву шта је и како је било, Вељко се зацени од смија, а Јозо позелени од зависти:

-,, Види, види врага, ко би се јос то усудио!?“

-,, Нема те земља, два, уствари три испита у једном дану, четри, пет и трица! Велика је то ствар, богами!“ – сасу Вељко вињак на екс и лупи шакетином о шанк:

-,, Дај још једну туру, ја частим, нек се види какви смо ми Буковчани, Далматинсци!“

Јозо је опет мукте проша, иако је положио Економику пољопривреде није му ни пало напамет да би и он треба частити једном туром.

Advertisements