Гордана је писала предивна писма из Вировитице, што је годило мојој пјесничкој души, па сам јој одговарао дугачким лирским трактатима о животу, нади, људима, љубави, сновима и ко зна све о чему, шта би ми била тренутна инспирација. Надали смо се сусрету у Осијеку када нам обавезе дозволе, бојећи се да ће време и раздаљина бити јачи од наших љепо срочених реченица у писмима. Дјевојка у бјелом из воза Осијек – Винковци, која се љубила њежно и страсно на перону винковачке станице, мисли је преносила исто тако љепим рукописом и њежним реченицама. Читајући те дивне реченице у касне ноћне сате чуо сам умилне звуке Ератине харфе и падао у блаженство сна знајући да ће романтика вјечно живити.

Некидан сам идући с посла код Правног факултета срео Јагоду “Шумску“. Била је у овећем мјешовитом друштву студената који су се слатко забављали чекајући предавања.

Издвоји се на час:

-,, Здраво, откуд ти?“

-,, Идем с посла. Шта је с тобом, нема те на Пјаци, не јављаш се ?“ – питам је.

-,, Видиш, почеле студије, а мама ми се разболила, била је мисец и по у болници, те нас то све припало. Сада је добро, али је још на кућном љечењу. Можда ће у инвалидску кад се заврши терапија.“ – изговори она у даху.

-,, Па, то је нешто озбиљно?“ – саосјећам.

-,, Оперирали јој матерницу и знаш већ, кажу да ће бити добро, али триба проћи прилично тешку и неугодну кемотерапију.“ – објасни ми.

-,, Не мора увјек бити најгоре, медицина је напредовала, а што ми се ниси бар телефоном јавила?“ – прекорим је.

-,, Због овога ми је вриме излетило, а и она лудача из сусидства ме скоро физички напала.“ – рече ми.

-,, Ма која, Каћа? Она што је самном учила математику?“ – зинем од чуда..

-,, Да, рекла је да си с њом! Јели истина?“ – поцрвени она.

-,, Није, кучка лажњива! Хрјела би она, али ја твоју влас косе не би мјењао за њу цјелу.Ако си јој повјеровала ниси у праву! Нисам такав, знаш и сама.“ – одлучно јој кажем.

-,, Знала сам да је злобна, чудна је то обитељ, тако мисле сви у сусидству, али на онај страх за маму додала је сумњу према теби. И тада сам размишљала о себи и оном што хоћу и увидила да не требамо продужити даље, хоћу да завршим факултет, ти исто. Не љутиш се ?“ – уозбиљила се она.

-,,Не, разумијем те! “Плесали смо једно љето.“, било па прошло, било нам је љепо, нема љутње, нека остану љепе успомене. Слажеш се?“ – гледам је у зјенице.

-,, Да, нека тако буде.“ – успорену кимну главом.

-,, Вјеруј у оно каквог ме знаш, све остало су лажи. Био сам спреман да дјелим живот с тобом, са моје стране све је било искрено. Нисам желио искористити твоју тренутну слабост, и сама знаш да си ти то хтјела. Довиђења љубави, остаћеш ми најљепша успомена док сам жив.“- пружим јој руку.

-,,Довиђења, не љути се на мене.“ – влажне јој очи.

-,,Како би се могао љутити на тебе!?“- лагано јој стиснух прсте, пољубих у образ, и одох не осврћући се, плашио сам се њених суза, нека тихо и изненадно оде како је и дошла у мој живот. Успут прогутах гроп у грлу.

Спустим се низ Бихаћку, па поред “Приме“ и Казалишта на Мармонтову и Риву испод “Белвија“ а кад сам стигао код Дома ЈНА сретох Гојка, лагано се враћао од Звончаца у друштву црнокосе љепе дјевојке. Поздравимо се очима, нисам га хтио ометати, иако сам претпостављао да му је то она дјевојка из Задра, с којом је био још из средњошколских дана у вези. Ако буде хтио рећи ће сам, нећу се распитивати.

Тог дана увече клапа се почела разилазити кад је Гојко стигао на Пјацу. Био је у истој роби у којој сам га данас срео, нешто узнемирен, иако је свом снагом воље покушавао то прикрити. Скупа смо крнули Задарском улицом, у истом смјеру смо станивали, кад он испред “Југопластикине“ робне куће не скрену десно према “Пешкарији“ већ продужи:

-,, Јел’ ти се жури, ајмо ту на пиће?“

-,, Не, ајмо.“ – осјећам да има нешто рећи и уђемо у мали бифе са два три столића љево од волта кина “Балкан“.

-,, Данас сам одлучио!“ – рече он кад оде шанкерица да донесе пиће.

-,, А шта то? Према твом изгледу и понашању мора да је била тешка одлука.“ – кажем му.

-,, Шта, зар се примјети!?“ – најприје ће он.

-,, Не знам за друге, ја примјећујем. Бљед си и узнемирен, шта је да је, како си одлучио одлучио си, свршена је ствар.“- рекох умирујуће.

-,, Видио си ме данас, оно је била Боса, она цура из Гошића, а сада ради у Задру, с којом сам одавно у вези. Данас смо се испричали и мирно, послије толико година, разишли. Није до ње било, до мене је, требао сам је ослободити раније, то ми је сад криво.“ – поче он причу, отпи пиће, па настави:

-,, Она је хтјела знати на чему је. Ја сам завршио војску, радим, она ради, требали би се узети. Тако она мисли! А мени се још неда, подстанар сам, плаћа и сам знаш каква је, а проблем је што је она тамо у Задру, а ја овдје у Сплиту, требали би одлучити да ли ја у Задар или она у Сплит, премјештај је тешко добити мени, а њој поготову. Сто проблема.“

-,, Цура је у праву, теби је двадесетшеста, она је нешто млађа, нема се шта чекати, време пролази. Какви су твоји изгледи, јеси ли се интересира за премјештај на задарску пругу, њој је теже, говорио си да ради у “Багату“?“ – питам га.

-,, Дало би се средити да ја пређем тамо на рад, а онда би требали бити подстанари у Задру. Нема шансе да станујемо код мојих у Гошићу, нема телефона, далеко пруга, лош пут. А и не иде ми се на село, једва сам дочекао да побјегнем из њега.“ – наводи он разлоге .

-,, Био би ближе кући, знам да би стари навалили да долазиш и радиш око винограда и поља, а што се тиче подстанарства на исто ти дође. Више би подносио терета, али би и имао неке користи. Овдје је у питању, бар се мени чини, друга ствар, веза с Босом се с временом охладила. Сад би питање било: или је подгријати или раскинути, па свако својим путем. Кажеш да си донио одлуку, каква је да је твоја је, ти ћеш испаштати њене посљедице, али је фер према њој.“ – настојим сагледати његове разлоге и могућности.

-,, Да, то се охладило, а ја не планирам да се опет посељачим. Кад би бар било асфалта и воде, ајде, ајде, а овако само радиш и сломиш се, а никакве користи. Ускоро ћу завршити и ову Вишу електротехничку, вјеројатно ћу бити шеф дионице, па ће и плаћа бити нешто већа. Видио си Мају, озбиљна је цура, Хрватица је, Имоћанка из Грабовца, из ортодоксно комунистичке партизанске породице, па ћу ту рачунати на озбиљно.Тако ствари стоје, па сам тако и одлучио, па шта буде.“ – лакну му на крају приче.

-,, Данас можеш све најбоље испланирати, а да за пар дана испадне наопако или да не планираш ништа, па да испадне боље него што си у сновима желио. Живот је као лутрија, већина изгуби улог,само рјетки добију премију. А ми сви желимо да будемо ти сретници са премијом и грешимо, изгледа да се срећа састоји од малих ствари, требало би то мјерило у нама намјестити на микројединице да би имали душевни мир, остварење жеља придоноси и душевном и физичком здрављу. Сви ми стремимо према звјездама, а можда би боље било, као пашче лајати на њих. Враг га зна, како то постићи!?“ – филозофирам да смирим обојицу свјестан да Гојко нема више дилема, одлука је пала и он је низашта неће мјењати ма шта ја рекао и сугерирао.

-,,Изгледа да је тако, боље је бити без курца него без среће! А срећа, курва, рјетко долази сиротињи усусрет.“ – потврђује јетко Гојко.

-,,Значи, са Мајом је то озбиљно?“ – питам га.

-,,Изгледа, све иде у том смјеру. Она је из Грабовца, како рече, то је одмах ту код Шестановца. Тамо јој живи ћаћа Јуре, радио је у трговини, сад је у пензији, млађи брат Иван је у Дубровнику код стрица, тамо ради као аутомеханичар. Матер јој је у Дому, непокретна је одавно, парализу је зарадила док су они били још мали, па је Маја одрасла у Петроварадину код стрица и стрине, тамо је завршила средњу управну и сад ради у “Електропривреди“. Ћаћа и стричеви су били првоборци, предратни комунисти, али су им приписали информбировске грешке, па су зглаисали, једва се извукли да не оду на Голи Оток. Тако је било и са мојим ћаћом Божом, па разумијемо се, знамо обоје шта то значи. Она је у Партији, жестоки комуниста и Југославенка,па ни сте стране нема проблема, она срања, вјера и нација. Укратко, тако стоје ствари.“ – упозна ме он са неким детаљима мало живнувши.

-,,Ккако стоје ствари са станом? За тебе знам, а код ње, они су добри по томе.“ – интересирам се.

-,,Па, изгледа да не би дуго чекали, годину, двије, у том року они рјешавају. А то је за наше прилике одлично.“ – расположи се.

-,,Видим да си дебело затрескан, када сте планирали вјенчање?“ – осмијем се.

-,,Нисмо још о томе говорили, знаће се ускоро, нећемо баш журити.“ – несигурно ће он.

-,,Дође време, треба тражити луку. Старимо, а “бато“, како каже Боћо.“ – срдачно се насмијем.

-,,Неће ни он још дуго, Брачанка, изгледа, зна играти игру. Тако ми се чини, иако он неће да призна.“ – насмија се и он, вечерас први пут, и боја тена му се вратила.

-,,Остаћу без друштва, мораћу и ја наћи нешто стално.“ – шалим се.

-,,Кад ти мислиш?“ – пита он.

-,,Имам још годину дана студија и још годину дана војске, нећу прије. А ко зна, нећу рећи ништа, можда испадне и раније. Засад тако ствари стоје.“ – поновим му оно што је он већ знао.

-,, Ти си млад, може ти се!“ – смије се он.

-“ Пуно, годину сам млађи од тебе! Видићу као то иде вама, па можда се и мени допане.“ – сад се зафркавамо.

И тако ту вече схвати да је стигла момачка јесен, треба се скрасити да се има чиме гријати зими, а за то је најбоље младо женско тјело.

Advertisements