Почео сам припремати испите из Организације код проф. др. Драгутина Милераја и Економике индустрије код проф.мр. Владимира Леке, задња два испита из треће године, и Економике комуне код проф.др. Петра Анића из четврте године, декана Економског факултета у Осијеку.

А на репетиције из Статистике почела ми је долазити Милица, припремала се за априлски испитни рок на Вишој економској.

Наши односи су и даље били пријатељски, а требала је ову помоћ пошто није имала времена ни концентрације за самостално учење. Радни и међуљудски односи у њеној фирми, представништву македонске фирме “Скопско поле“ били су никакви. Шеф представништва се спетљао са секретарицом Весном, поповском кћери, удатом за неког војног пилота, у љубавну везу, па је она љубоморна на све остале млађе жене и дјевојке у фирми, вршила психичку тортуру као да је она све и сја у фирми, додајући им послове који нису били предвиђени за та радна мјеста, истовремено ослобађајући себе било каквих радних обавеза сем командовања. Жалити се шефу било је узалудно, он је морао бити на Весниној страни, тим више што је она знала из кревета за његове мутне радње којима је пунио новцем своје џепове. Наиме, он је у сјени легалних послова, набављао воће, алкохолна пића и сокове разних фирми из Македоније и Србије за свој рачун, не евидентирајући то званично нигдје, а продавајући преко шверцерских канала на велико ,,зеленој мафији“ и тако остваривао солидну добит за себе. Све је то знала милиција и руководство у Скопју, али нису ништа подузимали, јер је он знао колико и коме треба дати да га се не дира.

Милици је било јаснио да треба тражити ново радно мјесто, ем се тамо није могло уз свакодневне свађе радити како треба, ем ће пући фирма кад тад, а онда од посла неће бити ништа.

Ја сам се за свој рачун распита код милиционера из Друге станице милиције о чему се тамо ради, а више њих ми потврди да они знају за све шта се тамо догађа и да су са њихове стране папири отишли, а сад се чека тужилаштво и судство да учини своје, па треба бити стрпљив, јер правосуђе очајно споро ради. Углавном, потврдили су ми да је шеф представништва због мутних комерцијалних послова био већ у Србији осуђиван, па се надају да неће лишо проћи ни овдје у Сплиту. Али, али, паре су велике ту у питању, све се то рјешава негдје горе, не мора му бити ништа, већ оне гузоње знају то средити. Врана врани очи не вади! Зато сам Милици савјетовао да на време тражи нови посао како не би остала на улици.

Гледајући је како се труди да буде весела, што јој је било у природи, иако је психички и физички исцрпљена, долазило ми је на моменте на памет да је загрлим и заштитим, да одем тамо у њену фирму и испребијам ту кучку Весну и оног дебелокожног мутиводу и мафијаша, али је разум побјеђивао и говорио да јој тиме не би ништа олакшао. И тада би је тјешио да то све не прима срцу и да тјера по своме, иако сам до танчина знао да би се и ја исто тако као и она осјећао, па одгојени смо по истој матрици.

Неколико дана прије, једном приликом, она ме замоли да помогнем из Статистике њеној колегици с Више, пар лекција, која би хтјела положити испит прије удаје, та ко зна кад ће послије имати времена. Нормално, пристао сам, па та пријатељица дође и ја јој у два поподнева објасних пар мјеста из градива која јој нису ишла у главу. Ни у сну ми није долазило да шта с њом петљам, иако је била она од “слободнијих“ цура, бојећи се да би то дознала Милица, а онда би се мојим намјерама и жељама код Милице све заувјек затво рило.

Након пар дана, послије обучавања те Миличине пријатељице Мирјане, примјетио сам да ме Милица гледа другим очима. Нису то били погледи пријатељице, познаника, колегице или земљакиње, то су били погледи жене који допиру до оног нагона у мушкарца који га покрећу на акцију да нешто подузме и дају му сигурност да неће бити одбијен.

И тако падоше први спонтани пољупци, стидљиви и невини као дјечја душа, лагани и меки као слетање лептира на росни пупољак руже. Није ту било никакве еуфорије страсти, све је личило на прве дјетиње кораке, несигурне, трапаве и смјешне, али драге ради сазнања да ће постати чврсти, сочни и снажни како време наилази и да ће се проширити на сво тјело и душу.

А мени се увукао мир у душу, дође оно слатко сазнање да ти се остварује жеља и испуњава нада која у мени одавно тиња. Стрепње и бојазни су ишчезле, Милица је сада моја дјевојка.

Испричла ми је да је с оним момком, када смо се срели код Дома ЈНА, изашла пар пута, да је био прави кавалир, али да су његови родитељи, фетиви Сплићани, одлучно били против те везе: ,,Влаиња и православка им неће у кућу!“, па је он немајући снаге ни одлучности да води рат с родитељима се исприча за све неугодности које је доживила у сусрету с њима рекао да нема смисла да даље наставе. А сада, тамо на Блатинама гдје станује, заљубио се у њу један доста млађи младић, “Црни“, па је његова мајка преклињала и обећавала да ће јој бити као у рају само да с њим пође, и она је то одлучно одбила, једноставно није био за њу.

Те приче сам могао схватити на два начина: као искрени наступ од почетка или као упозорење да ако не мислим озбиљно да и не почињемо, да се не играм, она ће већ наћи момка кад год пожели. Одабрао сам оно прво, водећи рачуна дубоко у подсвјести да јој не дам повода да помисли на ово друго. А и како би, та љубав је у мени годинама тињала, само сам чекао да и њој судбина отвори очи, а то се десило, како је одређено негдје ван нашег утицаја, у ово време.

Тако је почела наша љубав, тихо и мирно, као она дуготрајна ситна киша, кад се чини и да не пада и идеш без лумбреле, али она ромиња данима и све накваси до голе коже и учини ти се да је продрла и у кости и крв, темељније него најачи пљусак, и на тлу испуни све боре дубоко да продре у земљине жиле, које се мјесецима празне преко бистрих и гргутавих врела.

Advertisements