Враћајући се од Томе Царева, који је становао у улици XXII дивизије, редовног студента и колеге с Економског факултета у Осијеку, којем сам помагао из математике коју је намјеравао полагати у јунском року, на Грпама сретнем Каћу. Томо је био с њом у контакту, вјеројатно јој је кроз разговор рекао да ради математику са мном, па ми се учинило да тај сусрет није случајан, сигурно је испланирала да се то као случајно деси. Колико је Томо био смотан и наиван није био ни свјестан да јој је рекао све што је интересирало.

-,, Ћао, ти од Томе ?“ – смије се она.

-,, Здраво, баш од њега, молио ме за помоћ из математике.“ – рекох јој нехајно.

Вече је, сунце је прије неколико тренутака пало иза Шолте па се црвенило мора спојило с румнилом неба. Катја је у љепом свјетлоплавом прољетном костиму, зналачки нашминкана, подигнута на штикле и нешто омршавила. Промјенила је и фризуру, дала благог мини вала, скоро промјенила цјели изглед.

-,,Ди идеш, можда ћемо у истом правцу?“- пита.

-,,Доље у град, на Пјацу, имам неки састанак у осам у Омладинском комитету.“ – припремим себи одступницу.

Спуштамо се низ лагану низбрдицу улице, као пар, држи ме под руку, десно од нас неко бетонско игралиште и “Југопластикина“ дворана пуни граје, љево стамбене зграде, миран градски кварт, а напред брежуљчић имена “Врзов долац“.

-,, Откуд ти у овом крају?“ – питам је.

-,, Била сам код родице, сад ћу на врх Мажуранићевог, па потом кући на Сутјеску.“ – објашњава неувјерљиво.

-,, Уживаш, нека, ниси ми се јавила шта је с испитима, како иде?“ – одржавам разговор.

-,, Добро је, мало сам се смирила, па сам отишла у Ријеку, била скоро мисец дана код тетке.“ – објасни ми.

-,, Примјећујем да си елегантна, дивно изгледаш у том издању.“ – ласкам јој.

-,, Скочиле смо до Трста, а мало сам и омршавила, дотјерала линију, не пушим и не пијем више. Али шта ми вриди кад ме онај кога ја хоћу неће.“- отужно се осмјехну.

-,, Зар више ниси с Јовицом?“ – упитах.

-,, Не, заситили смо се једно другог, оно и није била нека озбиљна веза, чисти секс, ништа више.“- одмахну слободном руком док ме другом чврсто држи под руку.

-,, Па, који то тебе неће?“ – зафркавам се.

-,, Не прави се глуп, знам да си прфригани Влај.“ – насмија се она.

-,, Стварно не знам, можда сам и глуп овог трена.“ – озбиљно ћу ја.

-,, У љутњи сам ти написала оно писмо, а онда друго и доста размишљала о себи, па о теби. Опрости ми због писма, али сам схватила да сам заљубљена у тебе исти трен кад је пало у сандучић. Ти добро знаш шта су говориле оне пјесме, оне су најближе биле оном шта сам осјећала. Истина је, испочетка ми се ниси свиђао, а онда из дана у дан си ми се увлачио под кожу, нисам ни сама била свјесна шта се дешава са мном, а онда схватих да сам заљубљена, тако ништа нисам осјећала за ниједног мушкарца прије тебе. Иванка ми потврди да је то љубав, права љубав, а не онај животињски нагон за сексом, преко којег сам ја замишљала освојити мушкарце. А сад слободно могу рећи да ми је липше било кад сам имала твоју руку, њежну и врелу у међуножју него све јебачине, опрости на изразу, које сам до тада имала. Реци ми, има ли наде за мене?“ – у очима јој дубока чежња.

-,,Нема Катја, ја сам нашао своју звјезду, одавно чекам да се склони облак с неба који је крио и дочекао да ми засја правим сјајем.“- мирно рекох њежно је гледајући у тужне зенице.

-,,Боже, шта сам ти згришила!?“ – погледа она у небо – ,,Јел’ липша од мене, шта то она има, а да ја немам?“

-,,Не би вјеровала да се таква љепотица може заљубити у мене. Ништа ти више нећу рећи, јер ниси била фер према мени кад си напала своју сусједу Јагоду, ни криву ни дужну.“ – приговорим јој.

-,,Опрости, нисам могла свладати љубомору, мислила сам да се она вртирепка мува око тебе, мени за инат. Је млађа, али није јање, курац јој вири из очију, а пичку ће добро уновчити, ви мушки сте за то слипи, мене не море приварит. Борила сам се за своје. Јел’ волиш ту своју “звјезду“?“- правда се и скреће тему.

-,, Да, свим бићем, а и она мене.“ – похвалим се.

-“ Онда, да кажем збогом?“- растужи се.

-,,Ти си добра цура, добар човјек и бићеш добра супруга. Зашто збогом, надам се да ћемо и даље бити пријатељи?“ – овлаш јој стиснух мишицу.

-,,Добро, пријатељи.“ – загрли ме и пољубишмо се страсно и посљедњи пут.

Она се нагло отрже из загрљаја и пожури узбрдо према Мажуранића шеталишту, поред “Југоплатике“ дворане, а ја се упутих низ Партизанску према центру. Окренух се и видих да је застала на педесетак корака од мене, из торбице јој се забјелила марамица.

Пожелих тада да сам неко врело с којег се свак може напити, по потреби, тако да Каћа сад не би плакала.

Advertisements