Стигао је Први мај, празник рада, два дана празновања, па нам се то споји с викендом, па се не ради по седам дана, разлика се некако покрије. Одлучим да одем кући у Кистање, на Влаку, ионако ће град бити пуст, друштво ће се разићи, а могу се мало одморити од учења, имам доста времена до испита.

Роса рече да не може ићи, биће преко празнника углавном она дежурна, све старије сестре су нашле разлоге да се извуку, да не пропусте тај мали годишњи одмор. Шта се може, таква је судбина најмлађих по стажу у колективу, било то здравство или нека друга професија.

Душан је неодређено, по обичају, рекао да ће можда доћи у Кистање, али још не зна, засад, како ће новине изаћи, као двоброј или троброј, а онда ће, можда, скокнути аутом цестом преко Врлике и Книна, коју је Милка Планинц успјела притиском на републичку владу да направи. Дионица Врлика – Книн је направљена доста модерно, па се могло аутом сада стићи за два сата до Книна, а остали дјелови ће се сукцесивно радити све до Загреба преко Стрмице и Бихаћа, долином Уне, а када ће се то зготовити сам Бог зна, ваљда до првог дрвенога године те и те, што значи никада.

Ја сам се одлучио ићи брзим возом МЗ (Море – Загреб) с поласком у 9.30 из Сплита, па ћу с радничком у 14.30 из Книна за Кистање.

Воз је био крцат, али за нас жељезничаре није било проблема, увјек би се нашло мјесто у одјељцима buffet-vagona, гдје би препричавали само нама знане догодовштине и шале које су се у фирми дешавале.

По станицама су дежурале моје колеге отправници и поздрављале ме претећи прстом, што је значило да ми замјерају што сам скинуо црвену капу и отишао у чиновнике. Но, то би и они учинили да су могли, а знају да ће то направити кад изгубе здравствену групу, рјетко ко дочека пензију под црвеном капом.

У Книну више није било оне старе камене станичне зграде, сад се шепурила бетонска љепотица на спрат, сва у стаклу, а ту је у склопу био и велики, увјек пун, станични ресторан, пун жагора и повика на личком, буковачком и буњевачком изговору. Људе си мога одма распознати одакле су, по оним малим остацима народне ношње, обично капама или марамама, шудару или повезачи као и по торбама, чије су шаре, мада сличне, говориле о крају гдје су исткане.

Иако се види да је све озелењело, процвјетало и осјећа да је отоплило и да је прољеће одавно у току, то сам заправо осјетио тек кад сам иза Плаца кренуо шкаљавом путином ка Влаци, родној кући. На Влачинама бјелушика озеленила и према сунцу пружила своје њежне танке стабљике с класатим цвјетом, у Паниној виноградини жути се дренић, бјели рашељка, а јасенићеве бјеле ките висе преко зида. Ситни купинини цвјетови стидљиво вире испод младог свјетлозеленог ресастог лишћа заједно скривајући оштре зупце густо расуте по коврчавим змијастим гранама. У Торницама грабићи озеленили, сјаје се млади лимун-зелени листићи на сунцу ки поливени шећерном водицом, а растовина одбацује смеђе зимске крпе испод којих се појављују дебели тамнозелени руњави листићи. Код Зоркине куће бајами одавно одбацили цвјет, сада се већ зелене, понегдје, од мрза преживили, оруњали плодићи.

У баба Драминој башчици испред наше авлије расцвјета се јоргован, мирис му осјећам већ на Равници далекој стотињак метара.

Некако су се ове сувозидине, свуда, око њива, башчица и авлија, учинише ниске, па и куће су мање него што су биле:

– “ Шта је то, или сам ја пораста или су се они слегли, како то до сада нисам примјетио. Види, велики бајам ми је упола мањи, чинило ми се да сам на небу кад сам се као дјете на врх му пењао.“- размишљајући улазим у авлију.

Код густерне матер нешто брчка, пере неку робу, зањета у поса не примјећује ме:

-,, Здраво мајо!“ – викнух кад приђох на три корака.

Онако нагнута над периљом и видром окрену главу, лице јој се озари, очи засвјетлише, а осмијак откри бјелину зуба:

-,, Види, роде!“ – пусти робу да пане у видру, обриса овлаш руке о травежу и пружи их обе да ме загрли.

-,, Како си мајо?“ – прогутах гроп у грлу.

-,, А како ћу бити, ки увјек, добро је! А ђе су остали? Како ти?“ – чујем већ познати одговор и позната питања.

-,, Роса ради, а Душан можда аутом дође. Добро сам.“ – одговорих по реду.

-,, Хвала Богу да си се сјетио доћи! – излази ћаћа из куће, а за њим Душанка и Мирко.

Пољубим се на поздрав с ћаћом:

-,,Дођем кад могу, мени се чини да нисам давно био.“ – одби његову критику.

-,,Тако се вама увјек чини, па прође више од по године, а Јово Јолин долази сваке неђеље.“ – и даље приговара он.

Не слишам га, поздрављам се с Душком и Мирком, она се зацурила, шесаеста година јој је, а Мирко је израста за главу, клапчић је, дванаеста година, а већ је висок ки ја.

Улазимо у кућу, није то више она стара плочаница, зачађених греда и прља и непотавањена. Ћаћа је нешто продужио гдје је била башчица тик уз авлију, подигао за два степеника, покрио циглом и потаванио, а на под соба ставио бродски под. Сад има двије овеће собе, ходничић и кухињу са шпоретом на дрва и другим на струју, с малом плавом креденцом и столом на извлачење и очвршћим дрвеним катригама. Умјесто кауча ту је гвоздени војнички швапски кревет којему је тетак Дуја још одма послије рата одреза носаче за кат. Вратили су га из Книна кад је ујак Душан завршио гимназију и отишао на студије медицине у Београд, па сад ту служи умјесто кауча за присјести. На креденци радио “Simens – Club special“ , са свим валним дужинама који је Брацо донио на поклон кад је долазио из Њемачке.

-,, Па, како је код тебе?“ – ублажио ћаћа.

-,, Добро, у шестом полажем два испита из треће године, а на послуу би треба прећи за мјесец два на боље радно мјесто..“- кажем му штуро.

-,, А здравље, шта сте тако сви мршави?“ – то он пита у множини, сви смо ка мали били једри и буцмасти, а касније се “усучемо“.

-,, Добро је, како мршав, имам нормалну тешину!?“ – насмијем се.

-,, Ма знаш ти њи, ако не пуцаш од дебљине за њи си мршав!“- укључи се Душка.

-,, Свима вама је Тито сузио црева, па не мурете поштено ни јести! Ун би треба имати осамдесет деведесет кила на своју висину.“ – тврди Мариша.

-,, Охо, хо, ћаћа! Био би ки Ђока месар! Па и ти си мршав иако њеси био на Титову казану!“ – инати се Душка.

-,, Да ми је да бољу пензију не би био овакав! Колика је не исплати се ни поштару да ми је дунесе, не мугу му дати ни за ракију.“ – буни се он.

-,, Колико си радио добро си је и добио! Таман би има већу код краља Петра!?“ – кори га Душка.

-,, Колико сам да сам, ја сам је бар зарадио на крампу и трагачу, а уни шта њесу ни дана радили имају дупло већу! Тобоже неки борци, а ја знам ђе су се борили, њесу мурали даље од Лашковице, тек кад је пала Италија извукли се из шпиља угојени од крадених двизица, па се унада распоредили у одборнике и позадинце.“ – љутито ће он.

-,,Ајде, ајде, роде ти једи, сигурно си гладан, брига те за њиово мудровање, вако уни сваки дан.“ – маји је доста таквих разговора.

-,, Може, дај шта има.“ – рекох јој, и мени је доста политике.

-,, Ми смо варили гра, оћеш да ти улијем јаја и панцете?“ – нуди она.

-,, Ма, не требаш се мучити, дај ми гра.“ – рекох јој да одагнам њену сумњу да сам се “погосподио“.

-,, Боље да ти улијем јаја, муре да ти се не свиђа гра.“ – упорно она оће да ми угоди.

-,, Нека, дај ми гра.“ – нећу да је мучим.

-,, Ко ће овцама, тамо су испод Градине.“ – нуди ћаћа.

Душка и Мирко се на јављају, окрећу главу у страну, а матер дода:

-,,Отиђи ти, ја мурам уно пропрати, спремити вечеру и кућу, можда и Душан шутра дође, да не затекне свињац.“

Он невољко узе грабову штапину што стајаше наслоњена на зид код улазних врата, па припали цигарету и дугим спорим кораком, кисела лица, оде. Стари Вучко се подиже испод дрва, гдје лежаше на некој поњави, и као газда му љеним кораком пратише га на десет корака.

-“ Остари Вучко.“ – кажем.

-,, Богами, јест! Неће још дуго, једва се вуче.“ – дода матер.

-,, А шта вос двоје не идете овцама?“ – питам Душку и Мирка.

-,, Таман посла, још се бјене, гади ми се узети онако слинаво јање у руке.“ – згрози се Душка.

-,, Ево видиш Миле, ви сте све радили и слушали нас, а ово двоје ка да су рођена у Гавановим дворима. Ово не мугу, ово неће, овог се гаде, ја не знам шта је то сада с овом дјецом!?“ – жали се матер.

-,, Знаш ли ти Душка да су цуре прале руке и лице да им буде бјело са том шта ти кажеш “балетином“ кад се овца објени?“ – смијем се.

-,, Ајме мени, како су могле, на би ни за шта на свјету! Ћути, повратићу!“ – мука јој је.

-,, Дивљаци, ки у Африци!“ – умјеша се Мирко.

-,, Говорите ви шта оћете, али од ничега руке не буду бјеље него кад се с тим исперу. А од чега се ту има гадити, то је све природно и нормално, та и ви сте се у томе рађали.“ – не признаје матер Душкину и Миркову мудрост.

-,, Е мој Мирко, нису Африканци дивљаци, та и ми на овим европским просторима, а и шире, од њих потичемо! А не суди о нечему што не знаш!“ – рекох му.

Изађем пред авлију и кренем до Гувна. Као некад, у зеленој младој оцвјетаној трави, јањци свих узраста. Они већи грицкају по који листић шљеза или младе шенице што је никла уз рубне камене плоче гувна од просутог зрња при вршидби, а они мањи, сисачад, лижу камене плоче, и тргну се на сваки шум и збију једно уз друго звјерајући престрашеним великим окицама.

Уђем преко зида, они побјегоше у нуга испод растића код Оградина, па легну на велики стари мутап што је ту ко зна кад остављен. Душка и Мирко изашли за мном, сједе на зиду и гледају.

Испружим се на гувну и чекам.

Јањци, мало по мало, нушкају, обазиру се, па бојажљиво прилазе, најприје они већи и храбрији, па кад видише да нема опасности приђоше ми и почеше лизати руке и лице, грицкати уши и косу. Изаберем једно врбасто, лагано кренем руком његовој ножици и ухватим га. Од изненадне кретње остали се расуше по трави ки суви барут, а ово ухваћено се отимље и жалосно мекеће. Сједнем и држим га, испод руке чујем како му од стра лупа срце, брзо и снажно, па га миловањем настојим смирити. Кад увиди да му не прети опасност срце му се умири и поче ми слободно лизати лице. Маја доњела робу да разгрне на жици:

-,, Види га, како се лако размити, ки чељаде.“

-,, Био се уплашио, срце само што му не искочи.“ – кажем јој док му милујем свилено шарено коврчаво крзно.

-,, Све је љепо док је тако малешно, збиља зашто је то тако?“ – замишљено упита матер.

-,, Ваљда зато што је невино. Каже се у књигама да су и први људи били љепи и невини, да их је такве Бог створио, а послије пошло по злу, покварило се, па Бог кажњава болештинама, неимаштином и свим злом, трудом и муком, што га нису слушали.“ – јави ми се сазнање одакле би могла потећи замисао о постанку и првобитној срећи у свим познатим религијама.

-,, Дигни се ти с тог камена, ладно је још, преладићеш се.“ – упозори ме она – ,, Дашта, тако је ваљда и било. Што старије то поквареније и злобније, и код стоке и код људи.“

Мирна прољетна вече спустила се на Засеок на Влаци, славуј у Њивама, у грмљу код Ћилитове бунарине, започе своју љубавну пјесму. Ћаћа је не чује, он слуша Радио Београд, а онда “Глас Америке“, настојећи да ме увуче у дискусију о политици. Није ми се дало, опила ме ова тишина и смирај, па одох лећи и заспати уз славујев љубавни зов.

Пробудио сам се раном зором кад је матер изгонила овце. Пресвука сам се у неку стару робу коју смо сви ми из града ту доносили и остављали, па рекох матери:

-,, Ја ћу их оћерати, куда их треба крнути?“

-,, Куд си се ти раније дига, шта не спаваш? А и ледено је, узми неку јакету, ето ти ту, виси у тези код кунобе. Крени их у Карлов крш, неће уне далеко, сјете се јањаца.“ – упути ме кад види да не одустајем.

Кренем стадо Аничином улицом, иза оста дрека јањаца у приторку и звекет синџира на густерни, матер је сићем грабила воду. Вучко је иша два три корака иза мене, а кад га погледа он змаха репом као да ће рећи:

-,, Опрости, старост је, немам снаге.“

Изнад Промине је горило небо, а с Динаре бурица је разносила мирисе прољећа. Сребрене капљице росе дрхтале су на ноћас исплетеној паучини између двије суве гране растовине сломљене зимус од буретине. Мирисни ваздух ми је пунио плућа, а тјело ми олакша као да је од перја, чинило ми се да могу полећати ки тица ластавица. Овце су се кретале у групи, понекад би излетиле двије три да откину сочику младе траве поред пута и мекећући трчале да пристигну стадо, чак ни Вучко није хтио уводити дисциплину.

Од Деманије овце свратим у Карлов крш, звук клепке с овна предводника зачас загуши гуштара, из Дубраве се чуло кукање кукавице, а из Роле, као пушчани рафал, одјекивало је кљуцање дјетлића. Скотна зечица љено прелети тратином што дјели Карлов крш од Смрека, Вучко наћули уши и само отужно погледа у грмље гдје она замаче, а онда одмах сједе и спусти њушку на предње шапе.

Сачекам да ослушам куда су овце ухватиле правац, па се, прескочивши зид Дола враћам поред винограда кући. Вучко ме отужно погледа, замаха репом, и оде путем кроз улицу којом смо дошли. Као да ми рече:

-,,Ех, старости!“

Око Великог растића расули се жири, ухваћени у плетер младе траве. Видим из једног, кроз смеђи сјај оклопа, како се стидљиво жути клица. Сагнем се и узмем га, дивећи се рађању новог живота, и пазећи да не сломим двије бљеде свилене нити будућег корјена размишљам:

-,,Држим у руци плод и сјеме, крај и почетак све у једном жиру, шта је ту крај, а шта почетак или обрнуто? Да, пар дана то је био плод, крај, а данас је већ почетак, рађа се нови живот. Шта је то, која је то снага, сила или моћ одлучила да из смрти живот крене? Зашто баш из овод од стотине жира који су ту около пали? Ко је то одредио, на који начин је извршено одабирање и јели му већ одређена судбина? Да ли је то стицај околности или нечија воља? Има на хиљаде начина да је жир могао заувјек бити жир, иструлити, бити згњечен или поједен, постати земља као и све около, а ето, ради нечијег одабира није. И ја сам овдје случајно, да ме ко само прије сат времена питао да ли ћу се овдје наћи ни сам не би знао му рећи, а можда не би ни хтио да ме је неко намјерно слао. А ето, ту сам, доведен сам, ни сам не знам како и зашто ме је ту довео. Али сад знам да ћу ископати јамицу у влажној земљи и омогућити животу да иде даље како му је одређено. А шта ме спречава да га бацим и идем даље, никакве казне не би добио, или би ме ипак мучила савјест зашто сам се мјешао у нешто што је могло ичи својим током и без мог уплитања, или можда није?“

Стотиину питања ми се роји у мислима док омањом клипицом копам јамицу и полажем жир с бјелим влатима будућег корјена према дну, а стидну жутозелену клицу према небу. Нека расте, мени ово није никакав терет, а њему је живот у питању.

-,,Да ли чиним сам добро дјело или сам нечији слуга, извршилац воље?“ – питам се у мислима.

-,,Стављам га на боље, то би било добро дјело, а је ли то моја воља или нечија наредба, није ни важно, дјелују у истом смјеру, тешко је то ралучити.“ – и даље размишљам, а у мени се рађа осјећај задовољства што тако чиним. Да нисам, већ сад знам, пекла би ме савјест, и кајање, иако је то наоко ситница од које нико нема ни штете ни користи, али се урезује дубље у памћење него неки “велики“ догађаји.

-,, Крај и почетак су у једном, плод и сјеме су у једном, рођење и смрт су живот у једном, шта их спаја, а шта их раздваја? Која је то сила што то тако све усагласи? А тако је од најмањег до највећег, од онога што не видимо од мајушности до онога што не видимо од огромности, од онога што је преблизу до онога што је предалеко. Да ли је то неки природни закон који све то регулира или је воља Божја као своритељски дах све тако уредила од почетка до краја, који су једно?“ – роје ми се мисли од питања на које нема одговора.

На њиви “Изнад улице“ изђикала шеница, а “Под Лаванушом“ никли курузи. Из шенице излети шева, залепрша крилима на сунцу, зацвркуће, па опет улети у зелено море. Хтједох ићи гледати јој гњездо али тад опази испред авлије, под Великим бајамом, бјели “Рено-12“, стигао је Душан.

Маја се узмувала по авлији, не зна шта ће прије:

-,,Шта би за ручак, ајме мени?“

-,,Шта имаш, спреми то, брига те!“ – насмијем јој се на муку.

-,,Ун засјео у кући, брига га! Да закољем пјевчића?“ – забринута пита мене.

-,,Узми киселог купуса и сувог меса и свари за ручак, а за маренду ћемо изрезати пршута и панцете, скувати јаја, извадити скуте, начупати салате и капулице и ето, рјешен проблем.“ – смијем се.

-,,Киселог купуса, оће ли то уни јести, замјериће!?“ – боји се она.

-,, Ко је све ту?“ – питам је, чујуем галаму из куће, знам да их је више.

-,,Душан и Катја, Дамир и Марија, сви су дошли.“ – рече она.

-,,Онада нема проблема, ради тако, ја ћу ти помоћи. Ако им се не свиђа ено им “Гостиона“ на Раскршћу. Сварићемо и пуру.“ – одлучим ја умјесто ње.

-,,Како кажеш, шта ћу им ја!“ – још је забринута и сумњичава.

-,,Не бригај се, не једу они то сваки дан, то су за њих специјалитети.“ – настојим је ослободити бриге.

Она оде у кужину да донесе пијат за пршут, а ја у коноби превучем пар пута брусом преко ножа да лакше реже, скинем пршут с куке и очистим га од зелене буђи. Она дође па га изрезашмо на танке фете. Малом сикирицом исјекошмо суво месо, а из велике дрвене бачве, као дукат жут, извадимо кисели купус. Расол се цједио као мед, пробам га, није преслан, таман је.

-,,Ђе ћеш варити, на огњишту или шпорету?“ – питам је.

-,,На огњишту, било би кашње превруше у кужини, а и нако мурам пећи крув.“ – рече ми.

Врелом водом исперемо суво месо, па уз комаде панцете сложимо с купусом у велики тучани брунзин, окачимо га на од чаџи црне вериге и поклопимо тучаним заклопцем, подјаримо ватру и подложимо сувим смрековим цјепкама.

-,, Ето тако, нека полако се вари.“ – отпуну матер дим – “Ајмо сад спремити маренду.“

На округлој чамовој ниској столиц слажемо изезани пршут на пијат, на други изрезану шарену панцету, а дрвену здјелицу напунимо густом скутом, те матер пристави лонац уз огњиште да се кувају јаја.

-,, Идем ја начупати салате и капулице у Малу башчицу, у том ће и јаја бити готова.“ – кажем јој и узмем лимени сић с камене плоче поред улазних врата “Ватрене куће“ гдје су некада стајале вучије.

-,, Добро је, сва сам се збланила, све се бојећи да неће испасти како треба.“ – насмија се тек сад она и травежом обриса руке.

-,, На авији ме срете Катја:

-,, О, Миле, кад си ти доша? Шта то радиш?“

-,, Јуче, поподне, идем по салату хоћеш самном?“ – насмијем се.

-,, Јели далеко, ти си се пресвука, како ћу у овим ципелама?“ – упита.

-,, Није, можеш тако, равно је. Други пут понеси нешто прикладно за овај крш, ставиш у ауто, па ћеш се осјећати комодно.“ – посавјетујем је.

Мала башча је ту, стотињак метара од авлије, Катја штиклама набада по шкаљевитом путу, љуља се љево десно, придржавајући се за мене:

-,, Шта је липо, како све мирише!“ – удише зрак пуним плућима.

Одградим стругу, бацим љуту драчу у страну да можемо ући.

-,, Зашто то стављају, да неко не уђе?“ – пита Катја.

-,, Ради стоке, овдје се не ограђује и не закључава ради људи, бар у нашем Засеоку. Ако неком треба салате или капулице може слободно убрати, на то се не гледа. Узме колико му треба данас, неће више ни за живу главу, такав је обичај.“ – објасним јој.

-,, Значи, ти би сад мога отићи у туђу башту и убрати салате!?“ – гледа ме с невјерицом.

-,, Да, ако је наша малена или прорасла или је уопће нема. Нико ми не би приговорио, нарочито кад имаш госте, понудиће ти оно што најбоље има у кући, нормално је да се тако ради. Ја њему данас, он мени сутра, па се то тако с временом изравна. Погледај, како мирише!“ – пружим јој главицу салате.

Она узе и помириса:

-,, Види, збиља! Откад овај воњ нисам осјетила. И заборавила сам да салата има свој мирис купујући ону на Пазару, из стакленика.“ – призна она.

-,, Оно је индустријска, хибридна, умјетно гајена за продају, а ова је природна, онаква каква је, само стајски ђубар и вода. Цивилизација доноси предности, а ми често заборављамо штету која са њом долази. Обрати пажњу, овдје су људи стално у покрету и ванка, у кући су кад спавају или једу или је ружно време, па ни тад не мирују. Једу шта стигну, нико не води рачуна о дјети, масноћи, шећеру, а сви су покретни и у кондицији, окошти и дуговјечни. А ми у граду сви смо бљеди, испијени и нервозни. Ко ће га знати шта је боље и куд све та журба води?“ – говорим јој док заграђујем стругу.

-,, Могу ли ја шта помоћи око ручка?“ – пита Катја матер док чистимо салату.

-,, Не требаш се ти каљати, Миле ми је помуга. Ође је мало друкчије него у граду.“- штити је матер.

-,, Неугодно ми је, радо би помогла.“ – опет ће Катја.

-,, Кашње, кад будемо прали суђе и варили каву, тамо на шпорету на струју.“ – не одбија је матер.

-,, Душко је дониа неку рибу, скоро сам заборавила. Трибаће је на граделе.“ – рече она.

-,, То ће он и Дамир, има тамо суве лозе.“ – покажем јој на дрвљак.

-,, Катја, реци им да намјесте стол, носимо маренду, шта ће се више чекати.“ – упошљава матер Катју да се не осјећа сувишна и као гост, већ дио фамилије.

У кухињи зајели ћаћа, Дамир, Душан и Марија, пију лозу и пуше разглабајући о политици.

-,, Народе маренда, можете прећи на вино. Прошло је десет сати.“ – рекох им док с матером и Катјом уносим јело.

-,, Ето ко води рачуна, браво Миле! Ове се испичутуре већ нализале, види како се Дамиру сјаје очи. Они на рибу већ заборавили, можда се и усмрдила.“ – пребацује Марија Дамиру и Душану.

-,, Ајде ђавле, оно ћемо ми зачас испећи на граделе.“ – устане Дамир.

-,, Не треба сад, послије маренде ћемо.“ – јави се Душан кад видје да је све припремљено.

-,, Миле, улиде вино из оне растове бачве, тамо је жутина, да видимо каква је.“ – весело ће ћаћа.

Узмем дволитраш и кренем у конобу. Танку гуму увучем, претходно отчепивши на горњем дну дрвени чеп, и потече као злато жуто вино.Чврсто затворим чепом бачву кад сам био готов с точењем унапред знајући да ће ћаћа пропитивати о томе, плашећи се да се вино због слабог затварања тапуна не укваси.

-,, За ручак се спрема кисели са панцетом и сувим месом. Погледајте га, какав је.!“ – покажем на пијат с жутим киселим купусом спремљен с младом капулицом на салату.

-,, Шта је лип, и за око и за јело! Како је овако здрав, цаклен и жут?“ – пита Марија матер.

-,, Имамо посебну бачву само за купус, посебан камен за притискати га и ставимо шаку двије куруза, и наравно соли. Увјек нам тако добро испане и муре трајати до наредног.“ – објасни јој матер.

-,, Чујеш ли Дамире како се спрема, липши је, пуно липши од твога.“ – боцка га Марија.

-,, То је и до врсте купуса или главица.“ – каже Дамир – “Ди га набављате?“

-,, Од Радучићана или донесу из Крупе и Жегара. Ови први имају башче уз Крку, а други уз Зрмању. Природни је, нема умјетног ђубра ни прашкова. Зато је такав.“ – одговори му ћаћа.

Послије маренде су Душан и Дамир граделали скуше, Марија и Катја оду на Гувно међу јањце.

-,, Боже Катја шта су липи, ма види како те мило гледају.“ – одушевљава се Марија.

Ухватим једно и донесем га њима. Оне га милују, чупкају му њежно свилену вуницу, љубе га у њушкицу, а оно се отимље.

-,, Дај му прст Марија.“ – смијем се.

Она му гурну прст у уста и оно га поче сисати:

-,, Види Катја лопова, мисли да је сиса, како му гребе језичић!“ – весели се Марија, а на лицу јој блиста блажени матерински израз.

-,, Како су златни, мили и липи, тако мали.“- милује га Катја, а на лицу јој нека дубока сјета.

Ниједна није имала дјеце.

Они су послије ишли шетати до Брине, а ја сам отишао до Милана. Он је озида гаражу и помало поправља аута.

-,, Мајсторе, има ли посла?“- питам га умјесто поздрава.

-,, Здраво Мишко, има, видиш их, чекају.“ – пружи ми подлактицу савијајући масну и црну шаку од моторног уља.

-,, Добро је, не мораш ранити у Книн, и нико ти не виси над главом, сам си свој газда.“ – кажем му.

-,, Богами, тако је! Нисам скуп, људи ми долазе, направим поштено и како ваља. И више зарадим него тамо. Успут стигнем обрадити башче и ово мало поља. Не жалим се.“ – призна он.

-,, Излазиш ли на Кистање навече?“ – питам га – ,,Има ли цура?“

-,, Одем понекад, ма не вуче ме тамо баш! У Гостиону нећу, а и неда ми се самом.“ – рече он нехајно разлоге.

-,, Оћемо ли отићи вечерас?“ – предлажем му.

-,, Важи, навече, љепо је време.“- пристаје – “Виђаш ли Јовицу, и он је сад у Сплиту?“

-,, Немам појма, откад, ђе ради?“ – питам га.

-,,Како се оно зваше, чекај де, “Техноградња“, тако некако. Враг ће га знати, има три четри мјесеца, знаш ти њега.“ – насмија се Милан.

-,, Нисам зна, то ми је први глас.“ – рекох.

-,, Да, био је с ћаћом у “Лици“, Госпићу, па код Бенковачког “Радника“, а сад је тамо. Тако каже, а и ође се мува скоро цјелу јесен и зиму. Тако ми рече, а већ знаш ти њега, ни за главу ни за реп.“ – смије се Милан док кучином чисти клип од мотора и гледа шаре по њему нагињучи га према сунцу.

-,, Јели ко од осталих долазио?“ – распитујем се.

-,, Ћићо Дуца, био је ту скоро мјесец дана зимус. Сад он није више у Милицији, скину се, па ради тамо у хотелу “Резиденц“ као бармен. Каже да му је одлично, ради навече и до зоре, а од напојница добије више него што му је плаћа. Ајмо ми на чашу вина, ово чудо треба брусити.“ – баци клип од мотора на радни стол.

Пред кућом, на свом мјесту до улазних врата, сједио је ђед Ћилит са штапом у крилу и цигаром међу два кљаста прста.

-,, Добар дан ђеде, како си?“ – поздравим га.

-,, О Милане, добро роде, прошла зима па је лакше. Ми се старчад страшимо зиме, а кад она прође унда смо на куњу, мине стра.“ – насмија се ђед.

-,, Како си роде, ево ти сточић, сједи?“ – изађе из куће Ружа Илина, ушепртљала од доброте.

-,, Добро Ружо, како ти?“ – поздрављамо се.

-,, Ки увјек, стари се, а овај мој лопов неће да се жени.“ – склања се с пута Милану.

-,, Зрео је, жениће се, та има времена.“ – снијем се.

-, Ајде мајо, шта си навалила, биће и то.“ – брани се Милан пружајући ми чашу и налива жутину из дволитраша, а онда га одложи на бетонску стазу испред куће, између нас.

Утом дођоше Душан и Катја, Дамир и Марија, низ улицу од баба Јокине куће, ваљда су били на Кули. Дођоше да се поздраве с ђедом Ћилитом. То је био обичај свих нас млађих. Сви смо се јављали ђеду кад би долазили кући на село, јер је он био једини ђед у Засеоку, па смо га сви сматрали својим одмалена, а он је ту дјечју жељу поштивао и према сваком дјетету се односио као према својој рођеној унучади Милану и Милици.

Душан и Катја, Марија и Дамир су “Реноом“ отишли предвече, послије ручка.

-,, Добродушна је Катја, мирне нарави и не прави се велика госпођа, не стиди се никаква посла ође на селу. И љепа је!“ – каже ми матер.

-,, Марија је “шефица“, и добро се њи двије слажу.“ – кажем јој.

-,, Рече по коју више, али није погана. Штета за обе што још немају дјеце?“ – вели она.

-,, Младе су, биће.“ – насмијем се материној бризи.

-,, Ајде, младе! Прошле су тридесету, то је старост за рађање првог дјетета, теже је кашње и роситељима и дјеци.“ – говори она из искуства.

-,, А шта им ја знам, нека живе како оће, сада су нека друга времена, није ки прије, за твог земана.“ – не желим се петљати у туђи живот.

-,, Ма, Миле, знаш ли ти да њој Душан није река за Мирка и Душку док овамо њесу први пут дошли! Боже, ја га не разумијем, чега се он стиди?“ – усправи се она изнад вангле у којој је прала суђе.

-,, Ја сам од других чуо да се вјенчао, ни дан данас не знам којег је то датума било. А он увјек нађе неки изговор, такав је, шта ја ту могу.“ – не изненађује ме то сазнање – “Па тако су радили и Стево и Брацо, срамота од сиротиње, шта ли, а тешко у ово време може неко схватити да нас толико има. Он се жени, а матер му рађа брата, ајде објасни некоме да је то нормално. Некад је то било тако, а данас су нова времена, нови обичаји, а да ли су добри показаће време.“

-,, Ја вас, ни ћаћа ти, ни баба, њесмо тако учили. А шта се они имају срамити својих најрођенијих!? То им не ваља, а мени никако не иде у главу.“ – погађа је такво његово понашање.

-,, Не иде ни мени, ја се на рачун тога шалим, а нисам примјетио да ми то неко замјера. Уосталом, шта ја имам с тим? А видиш, њима смета, а Душан се креће у таквом друштву, који глуме да су нешто, а уствари су напуване величине, умјетна господа, уствари малограђанштина, господин се не постаје у једној генерацији….“ – рекох јој и чујем Милана како се јавља с пута испред авлије – “Идемо на Кистање!“ – изађох хитро из авлије.

На западу су се руменила два три облачка и небо изнад Буковачких брда док су се бјеле литице Велебита цаклиле од задњих зрака. На вр Зоркина окрајка сустигну нас Јовица и Рајко Јолин. Јовица је увјек исти, а Рајко се разраста у правог момчину.

-,, Сад сам и ја у Сплиту, радим у “Техноградњи“ на “Сплиту 3“ ка’ пословођа на ископима.“ – одмах се хвали Јовица.

-,, Шта ми се ниси јавио? Откад си доша тамо?“ – питам га.

-,, Има два мјесеца, засад сам тамо у баракама док нађем собу, а тамо има још неких наших и тако лакше прође време, све рачунам данас ћу шутра ћу, а зна се радити и по двије смјене, па ми се не да излазити.“ – с брда с дола правда се он.

-,, Ајде кврагу, реци да закартате, а не све ово!“ – прекину га Рајко.

-,, Бацимо понекад бришкулу, онако без везе.“ – правда се Јовица.

-,, Онако без везе,“ – развуче Рајко – ,,па не испушташ их из руку, изгуби и посљедњи динар. Шта те то заразило ђаво га зна!“

-,, Е, није тако, знам и добити љепу парицу.“ – неда се Јовица.

-,, Једном у сто партија, ето твоје добити.“ – одуста Рајко од полемике.

-,, Ђе си ти Рајко сада?“ – питам га.

-,, Возим ка машиновођа горе у Загребу. Некад магистрала, некад према Босни, некад према Книну личком пругом. Возим дизелке и електричне, уосталом ти то знаш, шта да ти објешњавам.“- вели он.

-,, Ђе спаваш, у Коначишту или си иша у подстанаре?“ – распитујем се занајући да неки спавају у Коначишту у Трнском.

-,, Засад у Коначишту, док видим ђе ће ме за стално распоредити, или у Загреб, а можда у Книн.“ – рече.

-,, Шта би ти волио?“ – упитах га да доврши одговор.

-,, Ако дођем у Книн онда на машини оста цјели живот, а ја планирам да упишем неку вишу школу, доће време кад нећу моћи возити, а у старим годинама ми се не иде у радиону.“ – планира он.

-,, Паметно, у Загребу ћеш и стан прије добити.“ – подржавам га.

Тако стигошмо до Раскршћа. У Кистањама ништа ново, можда још и горе. Фасде зграда оронуле, нико их не поправља, једина промјена је нови споменик костурница палим борцима НОР-а из Другог рата. Бјели мраморни споменик с звјездом на врху и украсном оградом од мраморних стубића повезаних жељезним ланцима замјењен је стилизованом спомен плочом с уписаним именима сахрањених бораца, ту испод ње. Има их више хиљада, слова као да су мртве очи Буковачке младости.

-,, Шта га нису премјестили на неко мирније мјесто, да имају свој мир, када су већ мјењали споменик?“ – питам Милана.

-,, Неки су предлагали, али је превладало мишљење да остане овдје у центру. А добро велиш, овдје немају свој мир на сред Раскршћа, све више је аута, а и тјесно је. Кажу ови други да ће се то рјешити заобилазницом, па би ово била пјешачка зона.“ – објасни он разлоге.

-,, Ако је тако онда може остати ту, али сам ипак мишљења да га је требало премјестити бар тамо прекопута школе, више је простора и парк би се около мога уредити, оне талијанске бараке су већ труле.“- размишљам ја.

-,, Да, овдје је стварно тјешњак, али ко ће ове старе убједити у нешто ново ? Задрто је то, брате!“ – вели Милан.

Почели су неки домаћи шетати, створи се и неколико групица, јављамо се љево и десно, рјеч двије с Брацом Појкиним, Дудом Малешевићем, Љупчетом и Жаром, синовима Пере Мандића, ту су и Милка Пекић, Олга и Татјана Малешевић, Дудине сестре, па наиђе и доста младих што су из школа и са студија широм Југославије дошли кући за празник, а кад се почеше разилазити кренушмо и ми кућама.

-,, Ђе је Јовица, оће ли ићи и он? “- питам Рајка.

-,, Е, ђе, ено га у Гостиони, кибицује, идем га звати.“ – одвоји се он и уђе у Гостиону.

Сустигоше нас код Јанковића куће.

-,, Пустиња, брате!“ – вели Рајко.

-,, Више ни “Кина“ нема, дошле телевизије, неће нико да иде.“ – каже Милан.

-,, Да се цеста асфалтира од Книна до Задра, па ова преко Мацура према Бенковцу, било би друкчије. А и овај “Јадран“ тавори, требало би га проширити или направити неку другу творницу, да се запосли младост, онда би нешто боље било.“ – кажем им.

-,, Ко ће!? Директори “Јадрана“ живе у Книну, оно пара што се прикупи за развој Буковице утроши се у Книну, а нама продају обећања за асфалт, за водовод, за струју и за творнице, за нову школу, и ништа од тога се не оствари, ма ни на папиру.“ – прича Милан како се разглаба по мјесту.

-,, Нема овдје школованих људи, сви су по градовима, а неки би се вратили, али немају ђе радити. Да нам бар опћину нису одузели и Буковицу издјелили између Книна, Бенковца и Обровца?“ – велим ја.

-,, Е, онда би било друкчије, они у Книну од пара намјењених нама уређују паркове, а нама нема за водовод. Ето ти њихове бриге за Буковицу!“ – јетко ће Милан.

-,, Ајмо на спавање, то нам је најпаметније.“ – вели Рајко кад смо стигли на Равницу.

-,, Дашта! Лаку ноћ! “ – ја и Милан продужимо док они скренуше у Перину улицу.

-,, Видимо се сутра, лаку ноћ!“ – поздравим Милана.

-,, Важи, лаку ноћ!“ – оде он кући.

Ћаћа и матер су се спремали на спавање, а Душка и Мирко су читајући неке књижурине слушали радио. Измјењивали су се шлагери Вице Вукова, Арсена Дедића, Габи Новак, Терезе Кесовије, Јосипе Лисац, Хрвоја Хегедушића, Ладе Лесковара, “Црвених кораља“, и других пјевача и загребачких група док сам ја прелиставао новине које је још јутрос донио Душан.

Одједном, звук радија надјача галама од Перине куће. Искључим радио и нас троје изађемо пред кућу. Чује се Ђукин глас, зове из све снаге:

-,, Јовивце, чујеш ли, изађи!“

Тишина, нико не одговара.

-,, Јовице, знам да си ту, изађи, Свете Неђеље ми, прећи ћу преко зида, биће врага!“ – виче Ђука ки манита.

-,, Шта је Ђујо, шта ће ти Јовица, спава ун.“- јави се утихо Савин умирујући глас.

-,, Унда, буди га, буди, зна он зашто га ја требам. Зна ун шта ми је обећа!“ – не смањује вику Ђуја.

-,, Ајде Ђуко кући, рећи ћу му ја шутра, доћи ће он шутра к теби.“ – јавља се и баба Пера.

-,, Нема шутра, одма, одма нек ми врати уно шта сам му дала!“ – папришти се Ђука и још виче из свег грла.

-,, Шта си му дала, чашу вина, вратиће ти ун цјелу литру шутра.“ – повишава глас баба Пера.

-,, Одма, одма, враћај Јовице, знаш ти шта сам ти дала!“ – не одустаје Ђука и чује се котрљање камења са сувозида авлије.

-,, Ајде Ђуко кући, то шта си ти дала добро си дала, не муре се то вратити!“ – чује се с друге стране Њива Ђурин глас и гласни кикот публике у мраку.

-,, Ђуко, сестро, ајде кући! Ићи ћу ја шутра на Милицију, одвешће они лопова у затвор!“ – виче Драша док трчи низ Перину улицу по Ђуку да не направи неку глупост.

-,, Е, нићу, Богме нићу, мура ми сад вратити и готово!“ – папришти се све више Ђука.

-,, Драшо, сестро, води је, шутра ће се све средити.“- молећиво ће Сава.

-,, Ајед Ђуко, срећу ти враг одњо, и теби и њему! Ајде кући, кад ти кажем!“ – вуче на силу Драша Ђуку.

-,, Нићу и нићу, нек врати шта сам му дала и нек ми да шта је обећа! Вечерас и готово!“ – утањила Ђука и руши камење на авлијском зиду.

-,, Важно је Ђуко да си ти дала, шта се бојиш, није се потрошила, и не види се то! А шта је обећа то објеси о грабић! Ајде ти сад љепо кући и наспавај се!“ – виче јој Ђуро испред своје авлије док се остали кикоћу.

-,, Ајде Ђуко, ајде сестро кући!“ – забугари Драша и вуче је, док се Ђука отима, али ипак иде.

-,, Мура ми вратити, мура ми дати шта је обећа! Би ун, ове вјештице му не дају, знам ја њи!“ – сад и Ђука гласно цвилећи бугари.

-,, Ајде, ајде, шутра ће то милиција средити!“ – тјеши је Драша и вуче пуном снагом низ пут кући.

-,, Е моја Ђуко, па и теби је било слатко, ћути сада, дала, дала, па шта!?“ – зафркава се Ђуро.

-,, Ајд’ Ђуро кврагу и ти! Доста ми је и овако муке!“ – искези се на њега Драша.

Још по који јецај, псовка и узвик и све се утиша. Представа бјеше готова. Уђошмо у кућу па питам ћаћу и матер, који ради тога не бјеше легли:

-,, Који је то ђаво био с њима?“

-,, Зна враг маниташа, цјелу зиму је висио код Драше и Ђује у кући, ио и пио, мура да је и нешто пара од њи извука, враг га зна! Е, тешко му слагати!“ – вели ћаћа.

-,, А изгледа да је и Ђуја вечерас потегла из букаре, па манита.“ – дода матер.

-,, Дај и’ врагу, манито је то, ајмо лећи.“ – вели ћаћа и оде на спавање.

Послије вике и галаме тишина би још већа, а након мало времена јави се из грмља код ђед Ћилитове бунарине славуј. Могло се слатко отпочинути, у Засеоку се спавало.

Advertisements