По обичају одсјео сам у хотелу “Турист“ гдје су ме рецепционери знали као сталног госта и били спремни направити по коју ситну услугу, дати бољу и мирнију собу или испеглати који дио одјеће, зажмирити на посјете колега или колегица или дозволити да се нешто организира у соби што није било дозвољено кућним редом.

Истуширао сам се да скинем ону чудну масноћу што се на човјеку накупи по возовима и легао да одспавам до ручка. У мислима на “нашу Американку“ из воза брзо сам утонуо у сан у потпуно замраченој соби.

Пробуди ме из тешка сна жењстока звоњава телефона:

-,, Госпон Миле, траже Вас, инсистирају, жао ми је што сам Вас пробудила.“ – чујем глас госпође Терезе рецепционарке.

-,, Кад се мора није тешко, ништа за то.“ – кажем поспано.

-,, Стигла сам, ја сам.“ – чујем Гоцу, глас јој узбуђено подрхтава.

-,, Ти!? Ту си на рецешцији?“ – исти трен се потпуно разбудим.

-,, Да, хоћеш ли сићи, да причекам?“ – неугодно јој је од рецепционарке.

-,, Попни се горе, предуго би чекала, дај ми ту госпођу с рецепције, ја ћу с њом средити.“ – кажем јој.

-,, Хало?“ – даје знак госпођа Тереза да је преузела слушалицу.

-,, Госпођо Тереза, нека моја родица дође горе, пошаљите и двије каве с уобичајеним пићем, за пола сата.“ – кажем јој шаљивим тоном.

-,, Добро, договорено.“ – не буни се, зна да ће добити добру напојницу.

Пљуснем се хладном водом и почешљам на брзину, није било времена за облачење па останем у пиџами, а тенду спустим до пола да у соби буде полумрак.

Бојажљиво куцање зачу се на вратима, отворим их и Гоца хитро прође поред мене, румена као булка:

-,, Јао, што ми је неугодно, платит ћеш ми ово!“

-,, Здраво, извини што сам у пиџами, како си?“ – пречујем њену претњу и пољубим јој румене меке усне.

-,, Добро, лако сам те пронашла. Кад си стигао?“ – сједа на малу хотелску полуфотељу пресвучену неким скајем неодређене тамне боје. Мини сукња открива јој љепе бутине, а на малоим стопалима су јој модерне талијанске ципелице. Дугу равну косу је пустила на рамена, а бјела мајца на V једва кроти сисе.

Писао сам јој прије десетак дана да ћу сутра полагати испит и да ћу доћи дан раније, у којем хотелу ћу одсјести наговјештавајући јој да би добро било да се видимо, ако буде могла од обавеза на послу. Умјесто писма сада је она била ту.

-,, Јутос, око седам, угодно си ме изненадила! Тако ми је драго што си дошла.“ – сједим на кревету и дршим јој малу њежну шакицу.

-,, Значи, пробудила сам те. Јеси ли имало спавао?“ – пита ме понирући у моје зенице. Руменила је нестало и сада је мирна и сабрана.

-,, Јесам мало, добро је, вјеројатно би се и сам пробудио, ево, скоро ће подне.“ – погледам на ручни сат – ,, Како ти је било на путу?“

-,,Добро, читала сам новине, мало размишљала, гледала дивну природу кроз прозор и ево ме ту!“ – насмјеши се дивним њежним уснама.

Обоје чекамо да дођемо себи, да се пробије лед.

Куцање на вратима прекину натегнути разговор. Устанем и отворим врата те прихватим тацну од конобара и ставим је на мали столић испред нас

-,, Охо, шта је то?“ – зачуди се она.

-,, Наручио сам нам каву.“ – рекох.

-,, Немам искуства с хотелима.“ – призна она.

-,, Па, научићеш, тек смо почели живити.“ – пружим јој чашу с пићем и куцнемо се.

-,, За шта?“ – насмија се она.

-“ За љубав!“ – кажем весело.

-,, Нека буде, за љубав!“ – диже чашу увис.

Испи мало па се намршти хладећи уста дубоким удисајем:

-,, Јој, шта је ово? Овако јако?“

-,, Виски, колико ја могу разазнати. Ниси навикла!“- насмијем се њеној гести – “Сад ћемо ту жестину ублажити.“- привучем јој лице и пољубим у усне. Оне се лагано растворише и пустише језик унутра док јој капци покрише зенице.

-,, О чему си то у возу размишљала?“ – упитах је.

-,, Дали да идем или не идем, о томе сам размишљала код куће, па кад сам већ била у возу питала сам се шта ће бити с нама, докле ће све ово издржати искушења даљине и одвојености, хоћу ли се касније кајати и тако, стотину питања падне на ум, а на ни једно одговора нема.“ – замисли се она.

-,, И ја сам размишљао о томе, до одговора нисам дошао као ни ти. У једно сам само сигуран, судбина нас је саставила, она ће нас и даље водити. Све оно што сам ти писао истина је, то ми је говорила душа, не разум. Нећу те лагати, нећу ти обећавати, овог тренутка можеш отићи, не би ти замјерио нити би те окривљавао за било шта. Ништа нећу чинити што ти не желиш, све ћеш одлучити сама својом вољом.“ – гледам је у зенице и играм се њеним прстима.

-,, Тога сам се бојала, разум ми говори једно, а срце друго. Кога послушати, сад се питам? Да је по разуму, онда пуно стављам на коцку, нисам смела доћи, а по срцу све ме вуче теби, и дошла сам. Реци ми шта да радим?“ – пребацује своју дилему мени.

-,, Пољуби ме.“ – тихо јој кажем.

Лагано, као што лептир слеће на цвјет она спусти пољубац на моје усне, раствара их и пружа нектар језиком, да се опијем тим божанским пићем. Знам да је доњела одлуку и да ће је спровести у дјело.

-,, Чекај мало,“ – прекину пољубац, узе торбицу и оде у купатило. Пушим и слушам шум воде из туша.

Шум престаде, а након минут два изађе она, гола, на њој су само минјатурне гаћице које тек напола покривају бујни чуперак, и неколико капи воде на чврстим сисама. Устанем док ми она прилази без рјечи и откопчава ми горњи дио пиџаме. Без журбе скинем доњи дио и гаћице, себи и њој. Грли ме обема рукама око врата подижући се на прсте док јој укрућена муђкост улази међу бутине. Усне су нам спојене као пијавице, хватам је око око струка и прегиба кољена, подижем и спуштам на кревет. Она шири ноге скупљене у кољенима, влажна шкољка се раствори испод жбуна морске траве и жељно прогута набреклу мушкост. Спуштам прса на натекле јој сисе док ме она, као кљештима, око струка стисну облим и затегнутим бутинама.

Коса јој се расула по јастуку, усне јој полуотворене, брада забачен уназад, а врат затегнут као тетрива на луку, прстима ми гњечи до бола рамена, а гуза јој се подиже при сваком продору мушкости. Одједном јој се нокти зарише у моје месо, цјело тјело у грчу приљуби уз моје, уснама потражи моје и гурну ми језик до краја, и тад задрхта јој цјело тјело и крик задовољства оте јој се из грла. У том трену и мене протресе грч и сјеме јој се у млазевима разли у утоби те обоје клонушмо као громом ошинути и разлишмо се по кревету испреплетених и опуштених удова.

Цјело време нисмо изустили ни рјечи.

Кад нам се дисање смири она подиже главу и језиком ми полиза изгребана рамена:

-,, Опрости ми.“ – шапну.

-,, Нисам ни осјетио, био сам на седмом небу, ништа страшно.“ – пољубим јој натечене усне.

-,, Волим те, знаш?“ – изусти стидљиво.

-,, Знам љубави.“ – шапнем јој на уво.

-,, Шта ћемо сад?“ – подиже се она на лактове.

-,, Истуширати, па идемо негдје на ручак. Колико можеш остати?“ – предложи и упитах.

-,, Планирала сам ићи вечерас.“ – двоуми се.

-,, Не дам ти, зашто не сутра навече, не можемо се виђати често.“ – буним се.

-,, Добро, и сутра навече имам воз, хоћеш ли ти средити у хотелу, неугодно ми је?“ – рече ми послије два трена размишљања.

-,, Да, а сад идемо под туш.“- пљеснем је њежно по облој гузи и поведем за руку.

-,, Немој мо квасити косу, немам фен!“ – опомену ме она док сам је њежно лупкао по гузи као пожурујући је да уђе у каду, која се пунила водом.

-,, Имам ја, то није проблем, гдје би желила на ручак, има ту недалеко ,,Ловачки рог“, специјалитети од дивљачи или ћемо негдје у центру?“ – питам је док јој перем леђа.

-,, Не познајем Осијек, то препуштам теби.“ – мази се.

-,, Онда ћемо у “Ловачки рог“ тихо је, угодно и дискретно.“ – одлучим се.

А тад смо опет водили љубав, опет се истуширали, па уредили и кренули на раучак.

На рецеприји средим с госпођом Терезом заједничко ноћење. Она ме погледа оним завјереничким погледом и уписа у књигу гостију поред мог имена “и супруга“.

На улици кажем Гордани:

-,, Весели се, честитам, управо си постала супруга!“

-,, Штааа, како то ?“ – зачуђено прошири зенице.

Испричам јој шта је направила рецепционерка. Она се насмија:

-,, О, дивно, мужу мој!“ – и као права супруга узе ме под руку и усклади ход с мојим.

Шетали смо лагано корачајући Радићевом улицом измјењујући погледе, смјешке и рјечи њежности, а онда смо кренули кроз мирне, зеленим дрворедима припитомљене улице. У “Ловачком рогу“ смо јели мјешано месо с роштиља и пили барањски ризлинг, док су нас са зидова гледале мртве очи препарираних јелена капиталаца и разних птица из Копачког рита освјетљене дискретним свјетлом зидних лампи.

Она прича о школи, ђацима, Вировитици и самовању откад јој се сестра удала за једног “дивног Црногорца“ и да ће с њима на љетовање у Црну Гору, вјеројатно ће остати цјело љето. Жали се на провинцијски живот, једноличну свакодневницу, “нема казалишта, кино је без везе, а по биртијама јој се не иде.“ Углавном гледа ТВ и чита. Радо би путовала, али не мпже од посла.

-,, Хоћеш ли да идемо у казалиште?“ – упитам је.

-,, Не, лепше ми је с тобом, сваки тренутак ми је драгоцен, не желим те с ничим делити.“ – штипка ми њежно руку и умива ме влажним погледом.

Враћамо се истим путем, прве уличне свјетиљке се пале освјетљавајући титравим свјетлом врхове платана. Однекуд, одједном запуше вјетар, она се стисну уз мене:

-,, Ух, ух, шта је ово? Идемо брзо у хотел.“

-,, Идемо, баш је хладно.“ – пожуримо.

У самопослузи близу хотела купимо крекере са шунком, још неке грицкалице и барањски ризлинг. Тек сад, испред хотела, угледамо мрки облак на небу изнад Тење, а у соби нас дочека добовање крупних капи у прозорска стакла.

-,, Тако буде и код нас, изненада наиђе облак и захлади као усред зиме, Панонија је ово.“ – драго јој је што смо у топлом док масира голе бутине.

-,, Другачије је у Далмацији, тамо увјек буде вјетровита припрема, па се време може унапред предвидјети.“ – скидам јакету и стављам на вјешалицу у ормар.

Она се скида и додаје ми мајцу и миницу да окачим у ормар, а гаћице и решипет баци у дно кревета:

-,, Чудно је то, пред тобом се уопште не стидим!? Зашто је то тако, иначе сам стидљива, тако ми сви кажу.“ – говори док открива кревет склањајући горњи ланцун и деку.

-,, Познајеш ме изнутра и извана, сигурна си и љепо ти је, ваљда ради тога. Па, супруга си ми.“ – скидам се и ја до гола бацајући робу преко наслона столице, шалећи се.

Сат, минђуше и ланчић ставља на наткасну поред ноћне свјетиљке и мојих ситница и сједа на кревет прекривши се овлаш ланцином преко стегна, а ја доносим чаше из купатила и ливам нам вино.

-,,У колико сати имаш испит сутра?“ – упита ме и отпи гутаљ вина.

-,,У десет, не морам рано устајати.“ – насмијем се.

-,, Хоћеш ли положити, јеси ли га спремио добро?“ – провлачи ми прсте кроз косу.

-,, Надам се, ако и паднем неће ми бити жао, не правим од тога трагедију. Драго ми је да си ти ту, да смо се коначно срели.“ – пољубим јој сљепочницу.

-,, Не би волела да се на мене љутиш ако паднеш.“ – вуче ме за косу да легнемо на кревет.

-,, Нећу, све ти је опроштено, унапред.“ – обухватим јој сисе шакама док она љеже на мене.

И она ми тад зачепи усне пољупцем, њене усне се љепе о моје као пијавице и сисају ми језик док ме опкорачује бутинама и намјешта међуножје на укрућену мушкост која лагано клизну у врућу и влажну дубину. Подигох кукове и продрех до краја, она се усправља и почоње лагано њихати федерирајући на кољенима. Шакама јој гњечим сисе и штипкам брадавице, а њена коса од покрета тјела вијори као да је на вјетру.

Капљице зноја цаклише јој кожу и низ врат јој почеше цурити ситне поточићи зноја, и она све јаче поче удисати ваздух.Тад се изнемогло пружи по мени, скупа се окренушмо око оси не раздвајајући се и сада сам ја силовито продирао у њу док се она тресла од учесталих грчева цјелог тјела пуштајући испрекидане и промукле крикове, а кад осјети млазове сјемена у себи запетља ноге око мојих слабина да јој не би побјегла ниједна кап и дуго, промукло крикну.

-,, Ох, шта ми је лепо!“ – једва, испрекидано пушући, изговори.

– “ И мени!“ – хукнух и легох стиснут уз њу.

Она ми стави главу уз раме и ушути тешко дишући. Умири се тад, као да спава.

-,, Јеси ли жива?“ – шапнух јој не мичући се ни једним дјелом тјела.

-,, Нисам, ја сам у рају.“ – окрену лице и пољуби ме у врат, очи су јој весело свјетлиле као усијане жишке.

Устаде, дода ми вино и запаљену цигарету, стави пепељару на мој пупак и тада се стисну наслонивши се на јастук уз мене.

-,, Јеси ли ми направио бебу?“ – насмија се враголасто.

-,, Можда, знаћеш сама ако ти изостане менстрација.“ – смијем се и ја, недам се престрашити.

-,, Збиља, шта би учинио, ако останем трудна?“ – зафркава ме озбиљним питањима.

-,,Не би таржио да абортираш, морала би родити.“ – прихваћам тај начин шале.

-,, А остала би неудата?“ – рашири она очи.

-,,Па шта, данас су жене равноправне, социјализам је, родила би, примала би алиментацију, ја би долазио видити бебу, па би правили још једну, и тако док год се може. Зар није добро тако?“ – сад ја њу плашим.

-,, Охо, види ти њега, да деца расту без оца, тако би могао имати десет жена. А ја да се сама мучим и чекам ретке прилике да дођеш. Нећу ја такву равноправност, ја хоћу да имам ово увек при руци.“ – зграби ме шаком за мушкост.

-,, А како је Пенелопа чекала Одисеја двадесет година?“ – смијем се док ме она дражи.

-,, То су мушкарци измислили, тако нешто може изаћи само из мушких вијуга мозга.“ – не слаже се она и игра се с већ укрућеном мушкости, па промукло шапну:

-,, Узми ме, слободно, заштићена сам. Шалила сам се.“

-,, И ја сам, оженили би се, па како нам било да било.“ – умирих је.

Ставим пепељару поред кревета и уроним у њен загрљај. И тако је било све до зоре, док нас у једном предаху не свлада сан.

Пробудио сам се око осам, лагано склонио њену руку с груди, покрио је ланцуном и отишао у купатило. Истуширао см се и обријао, а она је још чврсто спавала. Коса јој се расула по јастуку, усне напућиле, а носнице лагано шириле по ритму дисања, на лицу јој је играла сјенка блаженства. Ваљда је нешто љепо сањала. Тихо се обучем, запалим цигарету и узмем уџбеник, брзо га листам само да се присјетим градива. Око девет и кварат ставим индекс у унутрашњи џеп јакете, понесем уџбеник и приђем јастуку. На напућене усне спустим пољубац и она сањиво отвори очи:

-,, Где ћеш, колико је сати?“

-,, Идем положити испит, смо ти спавај, брзо ћу ја и у повратку ти доњети каву.“ – затворим јој пољупцима очи.

-,, Срећно, дај да те пољубим.“ – пружи усне.

Пољуби ме и ја тихо изађох из собе.

На испиту сам био други у групи. На брзину сам на полуарку папира направио концепт одговора и рекао своје. Професор др. Драгутин Милерај још нешто припита као додатно, узе индекс, уписа оцјену и честита. За десетак дана имам још један испит и очистићу трећу годину.

На повратку узмем с бара каву и виски и понесем у собу. Гордана је била будна и хитро се устаде и крену усусрет:

-,, Шта је било?“

-,, Положио, него шта!“ – додам јој индекс.

-,, О, хвала ти Боже!“ – прегледа индекс, а кад се увјери загрли ме и сочно пољуби:

-,, Криво ми је што нисам ишла с тобом, зашто ме ниси пробудио? Честитам, свака ти част!“

-,, Тако си мирно и чврсто спавала, као мала беба, било ми је жао будити те, и као да си нешто љепо сањала.“ – рекох јој љубећи је у око.

-,, Јесам ли хркала?“ – уплашено ће она.

-,, Ма какви, права успавена љепотица.“ – насмијем се њеној бојазни и пружим јој виски.

-,, Чин, чин, за твој успјех!“- наздрави.

-,, За нашу љубав !“ – одговорих.

Она искапи бићерин, широко зину и дубоко удахну ваздух, и отпухну вртећи љупко главом. Зачепим јој уста пољупцем да јој испијем жестину пића.

-,, Дођи мужу, док смо овдје у браку смо, испуњавај своје брачне дужности, а морам те и наградити.“ – скида ми јакету и одвезује машну.

Сљедећег трена били смо једно тјело и душа, у рају.

-,, Докле смијемо остати у хотелу?“ – упита она кад смо се вратили у стварност и одмарали пијући каву.

-,, До осамнаест сати.“ – рекох јој кућни ред.

-,, Одлично, не игдјемо нигде до тада, а онда ћемо ићи на ручак-вечеру, па на воз. Важи?“ – предлаже она.

-,, Имамо крекера, грицкалица и вина, а можемо наручити ручак у собу.“ – рекох.

-,, Не треба, ово нам је довољно.“ – одби она.

-,, Важи, него шта?“ – ни мени није до неког великог јела.

У једној паузи, док смо се одмарали грицкајући крекере и пијуцкајући вино, она зашути, с лица јој нестаде ведрине. Осјешам да је нешто мучи, да ми жели рећи:

-,, Што си се растужила, реци љубави шта те мучи, не могу те такву гледати, ајде реци, међу нама нема тајни.“ – милујем је и наговарам.

-,, Шта ће бити с нама? Ништа ме не питаш, знаш да нисам дјевица?“ – осмјели се она.

-,, Прво ово друго, знам и то те ни сада ни икада нећу питати, нити ти замјерам. То смо рјешили!?“- рекох јој одлучно – “А оно прво…“ – прекину ме загрљајем и пољупцима захвалности:

-,, А ја цјело време стрепим од тог питања, једном ћу ти сама рећи….“ – прекинем је:

-,, Нити ћеш ми рећи, нити ћу те питати, ја те волим такву каква си, из писама знам довољно, то смо заувјек рјешили.“ – окончам ту тему.

-,, Хвала, хвала, о како те само волим!“ – зајеца и двије крупне сузе кренуше низ образе.

Чврсто је загрлим и чекам да се смири, пољубим јој очи и попијем сузе, а њој се ведрина врати на лице.

-,, А оно прво: “Шта ће бити с нама?“, не знам. Ја још имам четврту годину студија, па служење војног рока, ти исто толико да завршиш своје студије на филозофском. Ја радим у Сплиту, ти у Вировитици, сами се школујемо, мени нема ко помоћи, а чини ми се ни теби. Да пређем радити у Вировитицу, шта и гдје, а и не иде ми се из Далмације, а да ти дођеш у Сплит, тешко, скоро никако, не би нашла мјесто, знаш и сама како то код вас у школству иде. Били би подстанари и да обоје радимо једва би преживљавали, а замисли ради само једно, студира двоје, а роди се беба, како онда? Млади смо, завршимо факултете, онда ће бити лакше наћи одговарајучи посао било гдје, Сплиту, Загребу, Београду, видићемо.“ – покушавам навести околности које су против нас – ,,А, да те волим, волим те, и као жену и као сродну душу по животним назорима. И још једном ти кажем, ако останеш сад трудна онада ћемо се одмах оженити, па шта нам Бог да.“ – заврших.

-,, Право кажеш, млади смо, можемо сачекати, сад нам околности не иду на руку, шта је то сачекати још двије три године кад се волимо. Да, ни ја од својих не могу очекивати неку помоћ, нити би је из принципа тражила, борићемо се сами. Не бој се, нећу остати трудна, нису ми плодни дани.“ – привија се уз мене.

-,, Сад знамо на чему смо, писаћемо, сретат ћемо се и чекати наш тренутак, јел’ тако?“ – гледам је у очи.

-,, О, како те волим, ништа ми није тешко.“- грли ме и љуби тискајући ми се у крило као да хоће и да физички будемо једно тјело.

Из кревета смо изашли у пет поподне, истуширали се и обукли, спаковали пртљагу и пошли на рецепцију.

-,, Како си љепа, који сам ја сретник!“ – оте ми се из дна душе кад је видих онако уређену, витку, Леонардових пропорција и ведре душе.

-,, Ја се захваљујем Богу и Дјевици свако вече пред спавање што ми дадоше тебе!“ – загрли ме и пољуби – ,, Са мислима на тебе заспим и будим се, љубави моја.“

Госпођа Тереза је наплатила један и по пансион, а ја нисам тражио рачун, само сам јој потписао бјанко формулар и дао пристојну напојницу:

-,, Ето ме за десетак дана.“ – рекох јој.

-,, Исто овако?“ – тихо упита она.

-,, Не знам, јавићу телефоном из Сплита.“ – рекох.

-,, Добро, увек ће бити соба за Вас. А лепа ти је ова, сочна ка бресква, права Барбика, и ја би је женска “појела“.“ – пружи ми руку на поздрав и значајно намигну. Пољубим јој руку по Бечки, а она процвјета.

Нас двоје смо кренули према центру Радићевом. Ручали-вечерали у башти хотела “Централ“ и око осам кренушмо шетњом према жељезничкој станици. Гордана је била све мање разговорљива, питањима сам јој извлачио одговоре.

-,, Шта ти је, не волим те тужну?“ – настојим је орасположити.

-,, Не волим растанке. Јавит ћеш ми се док дођеш?“ – снуждено ће.

-,, Хоћу, исти дан! Не буди тужна љубави! Не квари, било нам је љепо. Кад си тужна помисли на моју љубав, на човјека који те силно воли.“ – тјешим је.

-,,Јесте, никад ово нећу заборавити. Чини ми се да је све било сан, тако лепо може бити само у сновима.“ – чврсто се наслања на мене држећи ме око струка.

Њен воз је први одлазио. Дуг, дуг пољубац, и једна њена суза коју брзо обриста прстом, а онда уђе у вагон, нађе мјесто и отвори прозор:

-,, Чекам лепо писмо! Волим те!“ – рече предплачно и прстима пружи пољубац.

Воз крену, она махну руком и настави махати све док воз неста у мраку. Ја се окрену тек кад се више није видио ни црвени “шток“ воза.

Одем до киоска, купим новине и уђем у “дрвењак“ за Винковце. Оста Осијек у ноћи. Само су се кроз масна стакла вагонског прозора видиле трепћуће звјезде над црном равницом, једна од њих личила ми је на Гоцину сузу.

Advertisements