Промјене у организацији подузећа су формално наступиле од првог јуна, нестала је Саобраћајно транспортна радна јединица Сплит, а почела да организацијски дјелује ООУР Саобраћајна секција Сплит. Одлуком органа управљања, сада СОУР ЖТП-а Загреб, за в.д. директора ООУР-а је постављен Данко Сарага, с високом стручном спремом стеченој завршетком Високе привредне школе у Загребу. ООУР је имао организацијску подјелу на Заједничке службе, које су се дјелиле на Саобраћајну, Комерцијално-транспортну, Економску и Опћу и правну службу. На челу Саобраћајне службе би је Ћиро Вученовић, саобраћајни инжињер, дошао са мјеста шефа станице Солин, Комерцијално-транспортном руководио је Светислав-Славко Прибудић, собраћајни инжињер, који је дошао са мјеста помоћника у Комерцијалном представништву ЖТП-а у Сплиту, Опћом и правном службом је руководио Лазо Ожеговић, апсолвент права, бивши секретар СТРЈ Сплит, а на чело Економске службе постављен је за в.д. Фране Сунара ванредни студент четврте године Економског факултета у Осијеку, бивши Самостални референт економских послова у СТРЈ Сплит.

Тог јунског јутра шеф Ћиро ми рече да требамо обојица отићи код Сараге у Сплит, на жељезничку станицу, гдје је по свакојаким ћумезима била раштркана управа Секције. Колико је он чуо разговараће се о мом распореду на радно мјесто Самосталног референта за план, анализу и расподјелу и о његовом распореду за шефа Саобраћајне службе, а сазнаћемо и каква ће бити остала екипа с којом би требали убудуће радити.

Кренемо с његовим “тристаћем“, вози Ћиро, а док вози он не може разговарати. Укочио се и само понекад опсује “Госпу курву“, кад га неко претиче или пожурује трубљењем или кад он нешто заборави: дати жмигавац или промјенити брзину.

-,, Није ово за мене, ну ти Госпу, види, мртви ме зној пробио!“ – одљепљује он кошуљу с леђа.

-,, Па шта си се укочио, трбаш се опустити, ниси ваљда страшив?“ – насмијем се ја.

-,, Нисам страшив, ма ми не иде, дрвен сам, немам осјећаја и готово. Испочетка сам мислио да ће с временом бити боље, да је то почетничко неискуство, ма оно остало исто, ако није и горе.“ – одману он руком – “Нећу се с тим петљати, нарочито по граду, у овом кркљанцу, можда кад триба отићи у Данило, код старих, тамо је лакше, нема оваквих будалетина по цести.“ – опушта се Ћиро.

Данко Сарага је био слободан, бавио се неким смјештајним пословима за раднике будућих служби.

-,, Ево нас директоре, по позиву.“ – јави се Ћиро за обојицу.

-,, Честитам на постављењу!“ – кажем ја.

-,, Хвала Миле, тко зна тко ће бити по натјечају, још то није коначно.“ – насмија се Данко.

-,, А тко ће други, Кершић је “изгорио“, ти то знаш.“ – каже му Ћиро.

-,, А, видићемо тко ће се све натјецати, како комисије одлуче. Миле, како твоје студије?“- пита он.

-,, Добро, за три-четри дана полажем задњи испит из треће, а након тога за десетак дана прве испите из четврте године. Скоро у редовном року дајем испите.“- кажем му.

-,, Шта је најтеже у четвртој од испита?“ – упита Сарага.

-,, Анализа пословања, њу полажем у десетом мјесецу.“ – кажем му.

-,, А математика? Зар си њу већ дао?“ – чуди се он.

-,, Да, још прошле године.“ – потврдим.

-,, Онда си ти на коњу! Најтеже је прошло. А како иде Јози Гргићу?“ – распитива се.

-,, И он је добар, заостаје за мном за три-четри испита, гура.“ – кажем.

-,, Ја размишљам да те распоредим за Самосталног референта за план, анализу и расподјелу. Ту има доста посла, математике, уствари то је најача реферада у ООУР-у, гдје се цјелокупно пословање мора познавати, од саобраћаја, комерцијале, кадрова до економије. То се до сада за нас, СТРЈ Сплит, радило у Книну и Загребу, па смо ту нови. Хоћеш ли се моћи снаћи?“ – рече он своје.

-,, Мислим да хоћу, то ми лежи, а и интересантно ми је. Чујем да ће Фране Сунара водити службу. Ко ће бити шеф рачуноводства?“ – распитујем се.

-,, Мислим на Марију Мише, она је до сада била шефица обрачунске групе, а и апсолвент је на економији, вредна је и зна са женама. А Срећко Мешин би био шеф материјалне службе, он исто студира на Вишој економској. Полако ћемо се уходавати, свима је ово ново, ако треба може се отићи у Книн и упознати посао.“ – разјасни он.

-,, Па, кад би требао почети?“- питам.

-“ Одмах, дођи сутра овдје, а сад се јави Франи, нек те негдје смјести. Он је преко у обрачунској групи.“ – заврши он.

-,, Добро, идем тамо на договор.“ – одох ја.

Ћиро је остао, он се требао опширније и детаљније договарати.

Од станичне камене зграде, где је била Сарагина канцеларија, пређем колосјеке и нађем Франу Сунару у дугачкој уској канцеларији оронуле зграде старе “Ре-ри-не“ станице, бомбардоване од Савезника у Другом рату, па привремено закрпане, која таква годинама остаде чекајући боља времена за рушење и изградњу на њеном мјесту нове.

Уз Франин стол био је стиснут стол Марије Мише, а до ње окренута леђима сједила је Круна Реић, референтице за особне дохотке, а за четвртим столом сједио је високи витки младић дуге хипи косе и рјетких брчића с којим ме упознаше одмах, био је то Никица-Мишо Вучичевић, архитектонски грађевински техничар, радећи ту као референт за одржавање.

Франу Сунару сам познавао из Солина гдје је долазио на замјене као робни благајник још док сам ја био тамо отправник возова, а Марију и Круну само по виђењу, док је Мишо био новопримљени радник, син Ивана Вучичевића, магацинера из Сплит Предграђа.

-,, Онада, тебе Данко одабрао?“ – Фране ће хладно, службено, настојећи да одмах створи ауторитет руководиоца.

-,, Да, послао ме да се теби јавим, да видиш гдје ћеш ме смјестити и да ме упознаш с радним задацима.“ – рекох му одсјечно.

-,, Ово је лудница, ди ћу ја то све смистити? Марија, има ли код тебе привремено неки стол и столица?“ – смушено ће он.

-,, Ма какви, нас шест дјели четри стола. Погледајте тамо ди је била гардероба, план може бити и с њима.“- жали се и предложи Марија.

-,, Добро, идемо тамо видити, овди је збиља лудница.“ – уста он и нас двојица пређемо колосјеке и дођемо у велику просторију која до скора била путничка гардероба. Сада су изњете сталаже, окречили је и убацили шест столова и столица. Ту су се требали смјестити саобраћајци, али су за сада сједили Кершић Миливој, као шеф саобраћајне групе, Живковић Иво, референт за изванредне догађаје, Мате Трбљан, транспортни контролор, и Бранко Јањушевић, саобраћајни контролор. На челу је био стол руководитеља службе Ћире Вученовића. Договоре се да ја привремено сједим за шестим слободним столом, док се направи трајни распред служби и реферада.

Опет смо прешли колосјеке и од Фране сам добио Контни план и Шему контирања, неколико Пословних извјештаја и План пословања ЖТП-а за 1973. годину по старој организацији подузећа. Даде ми и телефонски број планера у Книну, ако ми буде требало шта појаснити. Пошто се ово радно мјесто није могло замислити без рачунске машине Фране обећа да ће ових дана покушати нешто наћи докле се набаве нове.

Сједнем за свој стол у “Гардероби“ и почмем слагати папире у ладице, а за нешто провјерити требала ми је машина. Сјетим се да најмодернију рачунску машину има Славко Прибудић и одем код њега:

-,, Славко, теби та “Фацитка“ више неће требати, а ја без рачунске машине не могу рачунати постотке, индексе, коефицијенте, итд., хоћеш ли ми је посудити?“

-,, Таман сам мислио шта би с њом. Носи је, стара је и поуздана, али за догодине планирај средства за “дигитроне“, столне и џепне, како за себе тако и за друге, један “прави“ посебно за мене. Морамо се мало модернизирати.“- сретан је што се рјешава овог “парног ваљка“.

-,, Хвала ти, док се Фране снађе проћи ће и више од по године.“ – насмијем се.

-,, Говорио сам ја Данку да тебе треба ставити за руководитеља. Да заврши сто факултета Фране ће остати робни благајник, сељак из Унешића. Треба имати и опћу културу, што он нема и неће никад имати, прескочио редовно школовање, што вечерња не може надокнадити, а ти си млади човјек новог времена. Али он оста при своме, ја мислим да је гадно погрешио. Ал’ шта те брига, твоја реферада је самостална, одговараш само директору и радничком савјету, и сви ће тебе о свему питати. Што ти предложиш или подржиш, тешко се може одбити, а плаћа ти је незнатно мања од руководитеља. Фране ти води само евиденцију радног времена, а све твоје мора са службом извршавати, као и остали.“ – Славко ме информише о појединпстима и уједно подилази, зна добро да ће му моја подршка требати. Ипак сам у једно био сигуран, Славко је волио помоћи младим људима. Увјек избрријан и потшишан, педантно обучен и с краватом, је младолико изгледао, а нервирало га је полусељачко понашање његове генерациије. Зна би рећи: “ Ако си у граду буди грађанин, ако си на селу буди сељак, није довољно обући бјелу кошуљу и ставити кравату да будеш господин, треба добро опрати руке и маникирати нокте, годинама, да ти изиђе црљеница испод њих, а уз то и коју књигу прочитати, неће шкодити.“

Донесем тешку електомеханичку рачунску машину “Фацит“ у своју канцеларију и ставим је на стол, па почмем вршити контролне прорачуне који су се односили на бившу СТРЈ Сплит, упоређујући те податке с начином сврставања по Кконтном плану и Шеми контирања ЈЖ, да нађем улаз у начин рада, док су остале колеге, беспослени, причали шале и догодовштине из младости.

-,, Миле, ну ти Бога, шта ти то цило вриме дробиш на тој машини ?“ – онако висок наслони се рукама на мој стол Иво Живковић гледајући у дебеле књижурине пуне бројева.

-,, Трошкове, број радника, квалификацијску структуру, ма све у вези пословања, у “изради“, “режији погона“ и “режији управе“, итд. итд.“ – насмијем се.

-,, Ајд’ у Госпу, немам ти ја о томе појма, а стар сам да учим, даље ти то од мене.“ – одустане он од разгледања.

-,, Чујем да је твој стари држа оштарију у Бадњу, мога си нешто економије од њега научити.“- шалим се.

-,, Није то њега интересирало, није има кад, гања је он женске, јел’ тако Иве, роде?“- јави се његов земљак Мате Трбљан дискретно показујући бјеле зубе испод просједог штуцованог брка.

-,, Има је он неке књижурине, није он да тамо завирити никоме, увјек их је држа под кључем, а Богме то мене није пуно ни интересовало. Женске Мате, дашта, то ми је и данас најдраже.“ – доброћудно ће Иво шетајући по великој просторији горе доље.

-,, Кад би се могло!?“ – ускочи Бранко Јањушевић.

-,, Ја и данаш ржем ки парип кад ми дође слатко, ма је рјеђе него прије. Кад сам био у Милановим годинама никад ми и није спада. Боже драги, што је то било липо! Да ме вратити у оне године са овом памећу, тад би било оно право. А, Мате?“ – сјетно ће Иво.

-,, Ем ти курву Госпу, да је тако Створац хтио он би и направио, не каже се заништа да је курац без памети, а то ти оће рећи: што више тинтаром радиш мање радиш с главићем. Ено ти примјер: “Пивач“ маневрише цили дан и пива, а онда навече навали на чистачицу Анђу ту у гарнитури. А брига њега кад искочи вагон, каже: “Оклизне се и човик, како неће гвоздена вагончина!“, а ти онада Иве Живковићу иди правити записник, зови дизалицу, помоћни влак, прави обрачун штете на роби и вагону и од висине цифара заболи те глава. Он ће, курвин син, навече скочити на Анђу, а ти Иве своју Зору нећеш ни погледати.“ – запапришти се Ћиро.

-,, ‘Ест тако, Бога ми, шефе. Кад си штуф, није важно од чега, не падају ти напамет женске.“ – слаже се стари контролор Мате.

-,, Ма је тако кад остариш, онда има сто изговора. Све се бојим да ће Милана ове цифре збунити, он и са њима може одма ки пас мајци, а мени триба бар два коњака да ме учине млађим, па да почмем око Зоре.“ – не слаже се баш у свему Иво – “Године чине своје, то је главни разлог. Јел’ тако Миливоје?“ – увлачи нерасположеног Кершића у расправу.

-,, Ајд’ Иво у курац, откад не мореш јебавати почео си о томе причати!“ – кисело ће Миливој.

-,, Шта си се оцуњио, јеби се! Плаћа ти остаје иста, шта радио да радио, то је најважније, а јебеш шефовање, ионако си има стално главобоље ради тога. Живи мало, човиче!“ – прекорава га Иво, он му је био дуго година помоћник и зна му за вај.

Миливој се замисли, не зна би ли се љутио или би бацио на шалу, па се одлучи:

-,,Имаш право Иве, ајмо у “Бобиса“ на пиће!“

Сви усташе као по команди, а Иво, кад видје моју намјеру да останем, даде ми очима знак да се придружим и тихо ми шапну:

-,, Иди, не сјећам се кад је задњи пут Кершић платио пиће. Мора да ће сутра крупа сељацима смлавити винограде.“

Закључавајући канцеларију кажем Иви:

-,, Ви сте одраније клапа, можда није мислио на мене.“

-,, Не мисли тако, немају ту године везе, сви смо ми жељезничари, а кад Кершић части мора да је доша себи, опамећује се, а он то чини рјетко. Шкрт је и тврдоглав ки мазга Брачка.“- говори ми Иво док идемо неколико корака иза њих.

За тај дан посао је био готов.

И тако ме из “режије погона“ пребацише у “режију управе“, радничка класа оста за још једну степеницу ниже од мене.

Advertisements