То поподне видио сам се са Милицом. Била је весела и као увјек укусно одјевена и дотјерана. Било јој је драго што идем на ново радно мјесто, хинила је веселост, али сам осјетио да има неких проблема. Кад је упитах како је у фирми она се отвори и призна да је сваки дан све горе, да су долазили директори из Скопја и да се разговарало о стању у представништву, обећали су да ће се то рјешити, али конкретно ништа није направљено. Секретарица Весна је још више дивљала, љубоморна на све жене у колективу, да је то граничило с лудошћу, и да већ тржи мјесто и фирму гдје би отишла радити. Колегица јој Зоја из “Угоститељског“ је обавјестила да ће тамо бити мјесто књиговође на одређено време, па ће вјеројатно то прихватити док овдје заврши полугодишњи обрачун, да јој не би нешто приписали од онога што су Весна и шеф јој крали. Разговарали смо и о могућности да дође радити на жељезницу, ако буду примали књиговође и слично из грађанства, иако ни она ни ја нисмо желили да радимо у истој фирми, а ни плаће на жељезници нису биле Бог зна шта. Мало разговор, јадање, планови и пар пољубаца су је умирили, па смо отишли свак својим путем, она “Фићом“ на Блатине, а ја на Пјацу у Комитет омладине.

-,, Знаш ли да ћемо у Загреб на VI Конференцију ЦК СКХ ?“ – упита ме предсједник Милош.

-,, Немам појма, о чему се ради?“ – изненађен сам.

-“ Политички став и програм око СИЗ-ова, планиран си да поднесеш реферат о стању код нас у Сплиту.“ – рече он.

-,, Ма, ко је то предложио, јесу ли они луди? Кад је то, ја у то баш нисам најбоље упућен, зар немају неког професора с Правног или некога из својих структура, некога ко на том већ ради?“ – буним се.

-,, Зваће те сутра Секретар ОК СКХ Сплит Никша Станичић, а мислим да ћеш се видјети и с Предсједником опћине Вјеком Виђаком и овима из ПИС-а, даће ти упуте и материјале, они гурају неки свој концепт организирања СИЗ-ова за Сплит, кажу да је бољи од загребачког. Зато те и стављају као непознатог да изнесеш концепт, ако буде добро они ће профитирати, ако буде лоше рећи ће да је то био појединачни став, па ће се приклонити већини. То ти је политика, држи се.“ – лупи ме шаком по плећима.

-,, Не знаш ко ме предложио и у то увалио?“- питам га.

-,, Стварно не знам, можда је од Грубишића, он те добро познаје, или Косовића, он је задужен за саобраћајце. Ја сам те видио на списку несталних чланова Конференције, а нико ме ништа није питао.“ – озбиљно ће он.

-“ Идеш и ти?“ – упитах га.

-,,Идем, иде их доста, све главоње, а Конференција је због значаја проширена несталним члановима тако да ће бити као мали Конгрес СКХ.“ – разјасни он.

-,,Добро, видићемо, у гужви сам, имам испите на факултету, а прешао сам на ново радно мјесто у фирми гдје морам ући у штос, настојаћу испланирати да се то уклопи, ако су одредили знам да не смијем одбити.“ – кажем му.

-,,Ди ћеш ноћас, можеш ли се мало одморити од учења?“ – пита ме, загонетно си смијући.

-,,Шта ти треба, реци?“- не погађам гдје смјера.

-,,Идемо код Анте “Шпорког“, ја, ти, Вуица Шћекић, и оне три цуре, моја симпатија, Вујичина цура и Анкица. Ти ради шта оћеш с Анкицом, само да нас двојица имамо маневарски простор. Вуица ће ићи са својим аутом, а нас четворо с овим комитетским. Преузми Анкицу на себе, само да одвојим ову малу, знаћеш ти то.“ – каже ми о чему се ради.

-,, Реци ми гдје Анкица станује, а гдје твоја симпатија?“- распитујем се.

-,, Анкица је ту код Депадансе, онај плави небодер, а симпатија у “Кинеском зиду“.“ – да ми детаље.

-,, Добро, кад се будемо враћали ја ћу с Анкицом изићи, а ти даље ради своје са симпатијом. Важи?“- пристанем – “А ти загриза, а?“

-,,Прилично, али се она још опире, размишља, а ја мислим озбиљно.“ – призна он.

Отприје сам знао да му се свиђа једна згодна црнка, студентица, официрска кћи, која је повремено долазила на састанке Комитета. Изгледа да јој се Милош физички свиђао, али се није уклапао у њене планове, па је он осјећајући да она жели да заврши нешто уписао Вишу школу за ОНО, ДСЗ и ЦЗ, како би испунио тај предуслов.

Отишли смо тамо око девет сати, наручили аперитив, предјело од пршута и ливањског сира са маслинама, а за главно јело збатац на граделе, салату и црни каштелет. Аницу сам упознао у Комитету, радила је у “Бродомеркуру“, у некој од управа као чиновник, и била је са свким добар друг, али ничија дјевојка. Родитељи су јој били из Промине, мјешовит брак, па смо разговарали о Промини и тамошњим селима и неким заједничким познаницима.

-,, Мој задатак је да ти се удварам вечерас и на сваки начин раздвојим те од колегица. Зато не прави глупости, љепо прихвати игру.“- тихо јој кажем на уво за столом.

-,, Ма, знам ја све, нисам од јуче, нема проблема, али ми није драго што се удвараш по задатку, могао си то липше извести.“- прекори ме смијући се.

-,, Шта да те лажем, превише смо другови да би ти се као цури удварао, а кад би то чинио не би смио рачунати на флерт већ на озбиљну везу. Немам душе да те лажем, ти остављш такав утисак.“ – шалим се мислећи озбиљно.

-,, То је моја невоља, неком сестра, неком другарица, а нико нема храбрости да у мени гледа цуру од крви и меса, ништа ми не фали. Некад би требали и мало ми лагати, неби шкодило.“ – зафркава се.

-,, То си ти крива, тако се поставиш. Не би шкодило да даш неки знакић, а не да се укрутиш као часна сестра и изиграваш ходајућу добру душу.“ – велим јој.

-,, Ајмо се зезати, ти се удварај, а ја ћу давати знакиће, нека мисле да смо се спетљали. Неће смјети ширити, онда би и себе одали.“ – предложи она и одмах прелази на дјело мазно се ослањајући на ме.

Прихватим јој њежно браду и пољубим је у усне. Она се мало изненади, али прихвати и одговори на пољубац. Уста су јој имала окус на купиново вино.

Одједном наста мук за столом.

Анкица се трже и смијући се рече:

-,, Знаш да није ово лоше, баш ми се свиђа.“

А тада се проломи пљесак:

-,,Охо, види, види, Анкица изгубила невиност!“

-,, Учите се дицо!“ – узвикну она, румена од навале стида и охрабрена вином и загрли ме око врата, па нас се усне наново спојише у страсни пољубац.

А онда се и они ослободише, па смо се до поноћи зафркавали и без стида љубили и миловали, сваки са својом, као стари љубавници. У неко доба по поноћи Милош да знак за полазак, његова пратиља од родитеља није смјела остати дуже.

Милош, по договору, искрца мене и Анкицу у првобораца, изнад Депадансе, и продужи са својом цуром даље.

-,, Баш ми се не спава, јел’ се теби жури?“- пита ме Анкица на празној улици.

-,, Па, не, обично касно легнем, око три, ради учења, шта имаш у плану?“ – погађам њене намјере рачунајући да сам испунио свој задатак.

-,, Онда, идемо код мене на каву. Старци су ми на Кману, тамо граде кућу и спавају кад је липо вриме.“ – одлучи се она.

-,, Добро, идемо.“ – узмем је за руку као да смо одавно пар.

Лифтом смо се попели до њеног стана, скоро на врху небодера. Откључа стан и упали свјетло:

– У моју ћемо собу, тамо је моје царство, нико не смије залазити.“

Била је то собица од десетак квадрата, кревет, мали столић и столица, комбинирани ормар за гардеробу и књиге, посвуда малих луткица свих величина и врста. Укључи радио и нађе неку ноћну музику:

-,, Сиди ди хоћеш, идем скувати каву.“

На столићу је била књига, погледам наслов: “Ана Карењина“ од Толстоја. Увезеном тракицом је било обиљежено докле је стигла са читањем, била је прочитала око двије трећине романа.

-,, Сад ће и кава.“ – унесе она двије чаше и боцу вискија – “А, то читам, потресно је, сва се уживим као да и ја у томе учествујем, немоћна да ишта промјеним.“

-,, Смије ли се овдје пушити?“ – питам је.

-,, Само изволи, знаш да и ја пушим. Ноћас ти је код мене све дозвољено.“- дода ми стаклену пепељару с комбинираног ормара уз загонетни смјешак.

Тад сједе до мене на кревет и куцнушмо се чашама, очи су јој биле крупне и тамне као ноћ пред зору.

-,, Идем по каву.“ – скочи се остављајући полуиспијену чашу на столић. Знам шта хоће и чекам да јој до краја попусте психичке кочнице.

Зачас се врати, из ћикара се пушила врела кава. Узе цигарету и запали:

-,, Вечерас се дивно осјећам.“

-,, Јесам ли ја за то крив? Мало си узбуђена?“ – гледам у прсте којма држи цигарету како јој подрхтавају.

-,, Јеси крив, него шта!? Први пут ми је мушкарац у соби, не знам шта ми би да сам се на то одлучила, једва да се познајемо као особе, онако лично.“- ухвати ме за шаку као ослонац душевној борби.

Загрлим је слободном љевом руком и привучем себи. Усне јој се рацвјеташе као ружа чекајући пољубац. А тада се преда страсти. Обгрли ме око врата и задовољно замумља кад јој зграбих сисе преко танке блузе. Онако обучени превалимо се по кревету не престајући се страсно љубити и грлити. Инстинкт нам је потиснуо свјест, само се чуло убрзано и јако дисање и одобравајући потмули звуци кроз нос из дубине грла.

-,, Чекај мало, успори.“ – рекох јој док јој полако откопчавам блузу, ботун по ботун, а затим сукњу, а она ужурбано извија тјело да ми олакша.

Сисе су јој натекле и тврде као камен, смакнем риђипет с њих и двије мрке зашиљене брадавице задрхташе и позваше ми усне да их љубим.

-“ Пожури, полудићу, дај ми га.“ – застења болно док су јој се бокови увијали и бутине трљале једна уз другу.

Стргнем јој гаћице и она отвори бутине, зацрни се густа тамна шума на Венерину брежуљку зацакљена од влажне росе. Гурнем јој мушкост силовито до краја, она крикну од задовољства, тјело јој се поче увијати, а бокови дрхтати, зграбим је за влажну и хладну гузу као лед и продирем снажним ударима.

Грчевитим стиском руку спусти ми прса на њене набрекле сисе, згњечих их и лице загњурих у њену дугу црну косу поред ува пекућу јој завратак врелим дахом, док се она гузом издиже с кревета као да хоће цјела да постане дио мене, да ми уђе под кожу, и силовито ме прикљешти бутинама око струка. Био сам до краја у њој, једва сам се могао који милиметар помакнути, она је гипкошћу свог тјела све чинила како јој одговара, па и мени, полама ми гњечећи јаја и вагиналним грчем сисајући мушкост, ситно се тресући пода мном.

Крв је кључала у мени, осјећао сам како ми врелина иде из пета и као муња се успиње према слабинама и глави, те се отех њеном стиску и почмем грчевито продирати у њу. Она поче вриштати сувише гласно и ја јој гурнух језик у полуотворена уста да пригушим крик, али се и мени оте, па се два крика задовољства спојише у један.

Мишићи нам се опустише и немоћни удови осташе онако уплетени обливени хладним знојем.

-,, Дивна си била, ко би рекао да си тако ватрена?“- шапћем јој љубећи је у крај усана.

-,, Драго ми је ради тебе и себе, вечерас други пут доказујем себи да се мјењам на боље. Одлучила сам да доведем мушкарца у собу и први пут сам доживила задовољство у сексу.“ – рече тихо размазујући ми зној на прсима.

-,, Видим да ти није први пут, изненађује ме да ниси доживила задовољство, просто да не вјерујем, тако ватрена жена!?“ – милујем јој сисе.

-,,Истина је, први пут нисам хтјела, наивно сам насјела, остала сам сама у соби с мушкарцем од кога нисам очекивала да ће ме на то присилити. Било је то на неком омладинском семинару, он је био партијски функционер дупло старији од мене. Зафркавала се навече клапа у апартману, а онда ни сама не знам како осташмо нас двоје сами и он навали, раскида робу на мени и узе ми невиност. У оном страху, стиду и понижењу како би осјетила нешто осим гађења? Зато си ти добро примјетио да се понашам као часна сестра и да не кокетирам, да сам преозбиљна и одбојна.“ – мирно, с тугом прича она.

-,, Уствари, они су тако намјестили, то је испало силовање. Тим дебелокошцима си вјеровала, а они су ради свог пробитка у каријери спремни на све. Ниси ником то причала?“ – кажем јој саосјећајући са њом.

-,, Први пут о томе сада причам, а шта би ми вредило? “Била си тамо,пила си и зафркавала се“, а то би му сви остали посвједочили, а шта сам тамо била не могу кривити саму себе, наивно сам вјеровала у другарство и поштење. Од тада је моја кочница, та траума, па и с момком. Прекинућу с њим, сувише ме подсјећа на такве типове, мисли само на себе, нема шале, нема предигре и мажења, незна за њежности, све се своди на чисту механику. Шта ће ми то? То је трећа ствар о којој сам синоћ одлучила, баш ти хвала што си био повод томе.“ – слика ме великим црним очима и њежно помилује по лицу.

-,, Ако ниси добро одлучила, хоћу ли ја бити крив?“ – издржим њен поглед.

-,, Ти крив!? Не, ти си ми помогао да се ослободим трауме и ноћас с тобом сам доживила оно што је лијепо у сексу, могу ти бити само захвална,“ – пољуби ме у суне.

-,, Имаш дивно тјело, сад знам да си вреле крви, облачи се мало модерније, не скривај своје женске адуте, само с мјером, да се наслути, а не види. Знаш ти већ то.“- љубим јој брадавице на сисама.

-,, Хоћу, бићу нова особа, видјет ћеш!“ – дјели ми ситне пољупце по лицу, врату и уснама.

Узмем јој шаку за запешће и заједно клизимо низ мој трбух. Она се укочи кад дотакну укрућену мушкост:

-,, Стид ме.“ – прошапута.

-,, Не треба те бити, видиш како ја тебе милујем.“ – гурнем јој прсте кроз шумицу у међуножје, у врелу и влажну котлину и почмем је миловати. Она дубоко уздахну и узе мушкост и поче је прстима испитивати и дражити.

-,, Види, могу.“ – шапну и дахом ми спали уво.

-,, А сада легни по мени и милуј и ради што год пожелиш, и ја ћу тебе. Без стида, сада смо постали једно.“- повучем је на себе.

Осјећам како јој сисе пуцају и брадавице боду, шакама јој обухватим лице и на напућене усне притиснем своје и гурнем јој језик да сисам сок од купина, а на бокобвима осјећам како се она мешкољи и трбухом и шумицом гњечи мушкост. Дисање јој је све дубље и убрзаније и тад покуша да се склони с мене.

-,,Не, закорачи ме, сједи на слабине .“ – кажем јој.

Она послуша, а ја је ухватих за листове и стисну их чврсто:

-,, Сада га узми и уведи, полако да уживамо.“

Она послуша, сад јој је било јасно све. Поче бојажљиво и неспретно подизати гузу, а онда се ослободи и препусти. Кад сам јо шакама зграбио сисе она забаци главу, завијори косом и поче промукло кричати. Пратио сам њене покрете и настојао да нам задовољство дође у исто време.

-,, Ух, ух, то, тако,..“ – у трансу мрмља, а онда као да је удари гром она се затресе цјелим тјелом, нагну према мом лицу наслонивши се рукама на моја рамена, а ја се издигох да продрем до краја. Она задовољно крикну промукло и опружи се по мени прекривши ми косом лице. Сјеме се изливало у њу док јој се трбух успорено тресао.

-,, Јели ја ово сањам!? Не могу вјеровати да сам овако слободана, опуштена и да ми се ово дешава.“ – шапће ми док ме њено знојно опуштено тјело притиска свом тежином.

-,, Догодило се, а ти си љепа и ватрена жена. Не сумњај у то.“ – љубим је у подбрадак – “ Познајемо се одавно, ти си била увјек сувише пословна, озбиљна и одбијна на сваки покушај приласка ти, потиснула женственост, па се ни ја, ни ико други није усуђивао да ти приђе ка жени, а сад је наишао момент, кад си опуштена пићем и још више атмосфером схватила да живот има и другу страну медаље, синуло ти је у трену што те мучило дуго, дуго времена. А ваљда си у мени нашла дио себе, порјеклом си из истог краја, имамо у крви уграђене исте моралне вредности, мислим да отуд несташе твоје кочнице.“

-,, Баш си враг, за све имаш објашњење, а вјеројатно је тако, порјеклом смо из истог крша, нарави исте, а моје кочнице су настале траумом и погрешним сплетом околности, била наивна и платила, до сада је то одређивало моју позу.“ – наговјести она .

-,, Ко ти је то наоправио, неки дебелокожац из политике, јели ?“ – не издржах да је упитам, претпостављо сам.

-,,Нећу рећи име, висока политичка личност, сероња који има кћерке моје доби, а слика се сваки час на телевизи, ма мани то, долазим себи с тобом.“ – потисну своју трауму.

-,, Заборави лоше, иди даље, време љечи све, остави то иза себе и уживај у тренутку.“ – храбрим је.

-“ Ти одраста тамо, ја сам рођена овдје, одем понекад код родбине у Промину, не видим разлике ни код маминих ни код очевих, иста нарав, обичаји, ношња, само вјера нешто другачија, за мене иста јер нисам вјерник, чему онда нека потајна нетрпељивост?“ – пита ме.

-“Пусти то, у стара времена су то сматрали споредним, а сада, црква као институција, ради пара користи све те ситне разлике, да стекне паре, богатство. Ма остави то, препустимо се нама, будимо себични.“- бјежим од теме.

-,, Хоћеш ли пиће, баш се и мени пије?“ – уста се она. На свјетлу ноћне лампе цаклиле су јој се унутрашње стране бутина и црни бујни чуперак као росна ливада.

Будилица на столићу показивала је три сата, а нас није вукла жеља за сном.

-,,Имаш ли ти цуру?“ – упита ме изненада.

-,, Имам и немам, почели смо се виђати, али нема секса, још смо у платонској фази.“ – кажем јој.

-,,То ће бити нешто озбиљно, за брак?“- хоће она да зна детаље.

-,,Да, бар се надам да ће тако завршити. Видићемо.“ – рекох.

-,, Волиш ли је?“ – опет ће она.

-,,Да, то је она тиха љубав која се поступно увлачи у сваку пору бића.“ – покушавам јој објаснити.

-,,Благо њој, не зна шта пропушта већ сада.“ – насмјеши се кокетно.

-,,Све у своје време, доћи ће и то, онако спонтано, то је оно право, кад су спремни и душа и тјело.“- кажем јој.

-,,Зар немаш осјећај кривње, да је вараш, ето ноћас са мном?“- постави она вјечно питање.

-,,Не, моји осјећаји према њој се нису промјенили. А исто би и ја тебе могао питати, вараш ли будућег мужа? На исто му дође. Ја се надам да ће она бити моја жена, а ти се надаш да ћеш наћи мужа којег ћеш волити. А како ће испасти, не знамо! А кад будемо скупа неће ми требати друга.“ – филозофирам.

-,,Чудан је овај живот!?“- слегну она голим раменима и отпи из чаше – “Брзо ће четри сата, брзо ли прође време.“

-,,Зар ти је жао што ниси спавала?“ – насмијем се.

-,,О, не, овако нешто ни у сну не би доживила, дошло ненадно и тим више лијепо, шта ће ми други сан?“ – гурну ме на кревет и обасу пољупцима.

Није нам требало пуно да се узбудимо. Намјерно сам успоравао да се она што више узбуди, да се навалом страсти ослободи свих кочница. Послушно се намјестила на кољена и лакте, опробали смо положај страга. Било је жестоко као и претходних пута.

Истуширали смо се и попили каву, она је уклонила трагове туђег присуства и спремили смо се за посао. Шминком је уклонила трагове баханалија и одмах промјенила одјећу. Риђипет је закопчала на другу копчу, обукла деколтирану мајцу и уску сукњу и сандале на високе штикле:

-,, Како ти изгледа?“ – окрене се око оси.

-,, Вани је добро, супер, како је изнутра?“- насмијем се.

-,, Одлично, лебдим, лака сам као перо.“ – насмија се накарманисаним уснама.

-,,Дивна си, сада знаш шта хоћеш, трансформација од јучерашње Анкице је огромна, невјеројатна.“ – кажем јој.

-,, Имаш и ти у томе заслуга, како ћу ти се реванширати?“ – пита и прилази ми лагано се њишући боковима.

Наслањам се на њен трбух и прихватам је за утегнуту гузу:

-,,Рећи ћу ти, ако буде требало. Важи?“- пољубим је у врат да јој не кварим шминку.

-,, Па другови смо, знаш да можеш, био си у мени.“ – прошапута.

-,,Ајмо радити, иначе ћу те почети скидати!“- благо је одгурнем.

-,,Ни мени не би дуго требало, идемо док смо хладни.“ – пођемо према излазу.

Она ми на излазу захвално и тајновиту стисну шаку и оде на аутобус за Радничко шеталиште, а ја се пјешке спустим низ Првобораца улицу на станицу до канцеларије.

Иво Живковић је већ био тамо:

-,, О, Милане, шта ти урани?“ –

-,, Рано се пробудио, бојао сам се наново заспати, пречуо би сат.“ – насмијем се.

-,, Е, све ти вјерујем! Видим ти по лицу да ниси ноћас ни трену, јебава си ка пулац. Знам ја како је то. Ајмо на јаку каву и коњак да мало живнеш, а онда се на маренди извуци и иди спавати. Ако неко буде за те питао ја ћу те покрити, рећи ћу да су те звали телефоном из Комитета, не знам о чему се ради.“ – изложи он план.

-,, Не треба, ионако ће звати из Комитета око осам, па се нећу ни враћати, а вечерас идем у Осијек на испит и враћам се прекосутра.“ – кажем му свој план.

-,, Мали, паметно, не префорсирај! Касније се то освети, знаш!“ – савјетује ме стари Иво.

-,, Биће добро, мало рада, мало задовољства, па се поравна.“ – насмијем се.

-,, Добро једи и добро се наспавај. То не запуштај, па ће све дуже трајати.“ – опомиње он.

-,, Хоћу шјор Иве.“ – обећавам му.

И стварно, око осам су звали из Комитета СК. Секретар Никша Станичић ми је дао брдо материјала кад сам дошао о плану организирања СИЗ-ова у Опћини Сплит, па да на основу тога направим реферат на три-четри стране који би требао изнњети на Конференцији СКХ као нестални члан. Договорили смо се да прекосутра дођем у 10 сати у Опћину код Предсједника Вјеке Виђака с концептом реферата, па ћемо се даље договорити. Комитет ми је био близу стана и ја се тамо вратим, доручкујем и одем на спавање.

Пробудила ме Роса кад је дошла с посла, ручали смо, па сам касније мало прелиставао Економику индустрије коју сам сутра полагао код Мр. Владимира Леке, те навече отпутовао у Осијек.

Положио сам с двицом, што ме није пуно бринуло, било ми је важно да не морам долазити поново. Тако сам очистио трећу годину и могао сам полагати испите из четврте године.

По повратку сам у 10 сати дошао код Предсједника опћине Вјеке Виђака. Тамо су већ били Секретар Комитета СК Никша Станичић и директор ПИС-а Дамир Думанић. Више никога нису очекивали.

Прочитао сам им концепт свог говора, састављен на бази датих ми радних материјала, који се у уводу с пар реченица позивао на актуелне задатке СКХ, а затим је вјешто предочена организација СИЗ-ова на нивоу опћине у сфери станоградње, комуналних дјелатности, водопривреде и осталих опћинских дјелатности, хоризонтално и вертикално, а на крају мјере и акције које се подузимају да се све то стави у функцију, наравно с прецизно утврђеним терминима. Читао сам брзо неких пет минута, а они су пажљиво слушали.

-,, Сматрам да не треба дуже, кад се мало успори излагање то ће трајати десетак минута, липо је срочено, оном тко позна материју све је јасно, а за остале није ни важно.“ – рече секретар Станичић.

-,, Шта ти мислиш Дамире?“ – пита га Виђак.

-,, Доста је добро, ако буде требало појашњење или реплика бићемо тамо, а ако не, онда смо на правом путу.“ – сложи се и он.

-,, Онда, нека Миле тако изнесе за говорницом, и ја мислим да не треба ићи у неке детаље.“ – прихвати и Виђак њихово мишљење – ,,То треба прекуцати, Миле можеш овдје или у Комитету, јави се секретарицама нек иде на матрице.“ – дода он.

-,, Нема потребе, сам ћу, имам код куће машину, а њима ћу дати да умноже у педесетак примјерака.“ – кажем му.

-,, Види, откуд то?“ – зачуди се он.

-,, Па зар ти не знаш, он је Душков брат.“ – рече му Станичић – ,, Новинари не могу без тога.“

-,, Онај из “Слободне“ ?“ – сјети се он.

-,, Да, замјеник уредника.“ – потврди Станичић.

-,, Знам Душка, ма он је црн, никад не би помислио да су њих двојица браћа.“ – насмија се Виђак.

-,, Јесу, јесу, оба су добри и паметни млади људи, треба на њих рачунати.“ – вели Станичић – ,,Онда смо се дпговорили, Миле дођи у Комитет по путни налог и дневнице.“

Поздравим се и око подне се вратим из Комитета на жељезницу. У КСР-у сам купио карте за спаваћа кола за себе и проф. Кемијско-технолошког комитета Рајка Добријевића, који је тамо предавао социологију, док је већина учесника Конференције ишла авионом сутра ујутро, а за неке преостале карте у спаваћим колима су резервисале секретарице Комитета.

Испланирао сам да по завршетку Конференције продужим за Осијек на испит из Економике комуне код декана проф.др.Петра Анића, а пошто имам ове материјале о организацији СИЗ-ова код њега ћу писати и семинарски рад, па сам онда слободан до септембра, за када ћу пријавити испит код проф. др. Звонимира Бенашића из предмета Испитивање привредног пословања или, како смо га ми студенти звали, “Анализе“, то ми ионако треба на послу.

С професором Рајком Добријевићем сам се нашао на станици пред полазак “Балкан тауреса“, он је касније полазио из Сплита, а у Загреб је стизао око седам сати ујутро. Конференција се одржавала у хотелу “Интерконтинентал“ с почетком у 10 сати, па смо имали доста времена да стигнемо тамо и припремимо се за излагања.

Професор Добријевић је био родом из Варивода, то је седам-осам километара јужније од Кистања, па смо у почетку причали о родном крају и неким људима који су родом од тамо, а сада живе и раде у Сплиту. Средње висине, црн, продуховљена изгледа и говора Рајко је на први поглед одавао добричину и велика зналца. Био је десетак година старији од мене, а социологију је дипломирао на загребачком свеучилишту, па ми је са сјетом причао о љепим студентским данима и загребу као културном и господском граду.

-,, Ја Загреб не познајем тако добро као ти, али за моје појмове је превише стерилан. Људи су у опхођењу фини, налик један на другога као конфекцијска одјела на оним великим носачима у НА-МИ, чини ми се да се не препоручује никаква специфичност, нека особна карактеристика, гласни говор или смјех. Имам осјећај да они не знају ни туговати нити се веселити, све се одвија у некаквим дипломатским манирима, треба добро водити рачуна да их прочиташ, да знаш шта мисле. А свиђа ми се што је град онако плански грађен, мада и најљепше зграде представљају минјатурне и скромне копије Беча или Будимпеште. Кад је у питању становништво, менталитет, више ми се свишђа Београд, а Загреб је, мора се признати, више градскији од Београда.“ – кажем му своје утиске.

-,, То је први утисак, требаш боравити дуже да би упознао менталитет, а ниси први Далматинац који тако мисли и каже. Ми Далматинци смо галамџије, темпараментни јужњаци, говоримо оно што мислимо и као таквима нам више одговара београдски менталитет, а загрепчани су доста тога попримили од бечке школе и с тиме се поносе. Наоко су хладни, али се и они знају распојасати уз штрукле и гемиште. Тада су исти као и ми, али се на улици,послу и кад су у пословном друштву опет су у свом пургерском оклопу. Иначе, све у свему, нису лоши.“ – даје он свој суд.

-,, Добри или лоши, углавном се мени не свиђа та њихова “финоћа“, која зна крити подмуклије потезе, него гласно изречена намјера.“ – констатујем ја.

-,, Не мора иза тога бити злих намјера, једноставно држе до себе и свога. Ко је нама крив што унапред износимо своје циљеве и пут до њих, а то је карактеристика православаца и динарског човјека, па они то вјешто користе. Ми умишљамо да смо надмоћни, а они нас читају као наивне и тако поступају. Зна се, ми увјек губимо битке.“ – насмија се он.

-,, Видим, ми смо стихијнији, кампањци, дубоко вјерујемо у оно “што не желиш себи не чини другоме“, а они су систематични, тихо иду према унапред зацртаном циљу и миц по миц га остварују. Кад буде готово и непоправљиво онда се ми сјетимо да смо изгубили. ,,…касно Марко на Косово стиже..“ – рекох му.

-,, О, види, види, по чему то закључујеш?“ – он ће.

-,,Па видиш, југославенска идеја је пласирана од Хрвата и католичке цркве, бискупа Штросмајера и других. Он прво, није био Хрват, али је стално истицао да јест, да не стрчи титула католичког бискупа. Јавно гурајући југославенску идеју потајно је трасирао терен за унијаћење односно ширење католичанства. Друга је ствар што се о томе јавно не говори, али постоје у Бечу његова писма и планови о томе. Он је прије свега био војник Ватикана. Погледај сад и ово, Хрвати су прихватили Вукову језичку реформу и назвали тај језик хрватским. То је исто као кад би сад Американци назвали свој језик америчким, а сви знамо да је то енглески језик. А онда сад и ово: хрватска бановина је у Првом свјетском рату као саставни дио Аустроугарске монархије поражена страна, од плаћања репарација су је спасили Срби уједињујући је у СХС, односно Југославију, па се одмах након мало времена јавише браћа Радић и ХСС да траже своје право на незвисност, а није им напамет падало да би прије тога требали извршити обавезе репарација као поражена страна. А блесави Кнез Павле даде Мачеку територије које никада у повјести нису биле хрватске, као што су Дубровник, и Далмација је увјек била посебан териториј,Срем, Барању и Славонију до Дунава, Босну с Бања Луком, Крајину и да не цртам даље, а и зна се да је тај “културни“ Загреб дочекао Хитлерову солдатеску као савезнике с цвјећем, а не као окупаторе. Послије Другог рата НДХ не плати цјену за геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, па није било давно “Савкино прољеће“ и опет прављење спискова за ликвидације и чишћење Срба, и вјечна тежња за незавишношћу на основу “хрватског државног права“. Ето видиш шта се крије иза “загребачке културе“, сачувај ме Боже од ње.“ – излану се ја.

-,,Има у томе истине, ма ћути о томе. Никад не знаш ко слуша. Ајмо ми спавати, прошла је поноћ.“ – бјежи он од расправе.

-,,Спавај ти, хоће ли ти сметати ово мало свјетло, ја би учио, имам прекосутра испит у Осијеку.“- кажем му.

-,,Не смета, само учи, а јеси ли досад то учио?“ – упита.

-,,Сад ћу, није велики испит, и мало сутра, биће довољно.“ – рекох му.

-,,Не зафркавај, то ти нећеш положити!“ – не вјерује ми.

-,,Показаћу ти индекс кад се вратим, Економика комуне је предмет.“ – смијем се.

-,,Баш ћеш показати, да видим књигу?“ – пружи ми руку.

Мало је прелиста:

-,,Још мирише на штампарску боју, е баш ћеш ми показати индекс.“ – прикричи ми.

-,, Добро, договорено!“ – узмем књигу.

Пола књиге сам прочитао до доласка воза у Загреб, материја ми је била напола позната, па се нисам бојао неуспјеха на испиту.

Advertisements