У холу пред двораном окупљали су се чланови VI Конференције СКХ, причали по групицама, познаници се поздрављали, а ја сам познавао само неколицину Сплићана, из Комитета СК и Комитета омладине. Друге сам препознавао по сликама из новина или с ТВ екрана. Љубоје Милош је био у друштву самном, остали су нам се у пролазу јављали, а ми на крају одошмо за шанк и наручишмо вињак, да разбијемо трему.

-,, Кад мислиш говорити?“- упита он.

-,,Пријавићу се одмах, морам поподне у Осијек на испит, баш ми се не слушају говоранције.“ – кажем му.

-,, Имаш право, оно што буде на почетку се нешто и запази, касније се читају новине.“ – сложи се он.

Двадесетак минута прије почетка ушли смо у салу и заузели мјеста. Још једном, ко зна по који пут од јутрос провјеравам да ли ми је говор у унутарњем џепу јакете. До мене су сједили професор Рајко Добријевић и Милош Љубоје.

А тада уђе руководећа гарнитура СКХ: Милка Планинц, Душан Драгосавац, Милутин Балтић, Јуре Билић, Анте Јурјевић-Баја и остали, па се изабра радно предсједништво и започеше уводни говори. Одужило се то, а онда одредише паузу од пола сата те се сви разиђошмо по холу.

-,, Имаш ли трему?’- пита ме Милош.

-,, Мало, тако је увјек док не почмем, а онда нестане.“- признам му.

-,,Ајмо ми дрмнути по један вињак да добијеш дар говора. Шта се имаш узбуђивати, ко их шиша?“ – храбри он мене, а мисли на себе, јер је и он требао нешто касније излагати нешто о омладини.

Попијемо вињак, а звоно позва у салу. Уђемо и заузмемо своја мјеста. Пријаву за дискусију сам дао међу првима, али нисам очекивао да ће ме предсједавајући најавити као првог дискутанта. Кад ме прозва рука ми полети према џепу, узмем одшампани говор и кренем ка говорници. Усредсредио сам се на свој задатак, а да се не збуним нисам хтио бацати поглед по великој сали и присутнима, нити сам обраћао пажњу на ТВ камере и штрецање блицева.

Читао сам полако, школски, с дикцијом, а као негдје у даљини, несвјесно сам чуо зујање ТВ камера и непрестано шкљоцање фотоапарата. Нисам се дао збунити, иако су ме блицеви деконцентрирали. Пред крај треће стране мало убрзам осјећајући да ми узбуђење клизи од ногу према горе, али ме спаси крај говора. Знао сам да би ми се промјенила боја гласа и тако узбуђен покварио све до сада одлично одрађено. Мирно смотам папире и посљедњом снагом воље лагано, тобоже хладнокрвно, кренем према сједишту док је двораном одјекивао пљесак.

-,, Одлично, добро је било.“ – шапну ми Рајко.

-,, Да је било мало дуже лоше би испало, нисам навикао на публику, микрофоне, камере и блицеве.“ – признам док ми се тјело опуштало и душа смиривала, а за говорницом је већ био други говорник којег скоро да нисам чуо.

-,,Рјешио си се обавезе, ти си своје одрадио.“ – потапша ме Милош по кољену- ,, Сад ћу и ја ускоро.“

А тада дође ред на професора Рајка. Сада сам могао мирно и с пажњом пратити његово излагање које је износио мирно, професорски, наглашавајући поједине рјечи, застајући на прелазу на нову тему и слободно гестиккулирајући рукама наглашавао поједине дјелове.

Мирно дође и сједе на своје мјесто и удахну два три пута дубоко:

-,, Не волим говорити на оваквим скуповима, узбудим се као почетник.“

-,, Не примјећује се, дјелујеш смирено.“ – кажем му.

-,, А да знаш како унутра кува! Још имам праксе с пуним амфитеатром студената.“ – призна он.

-,, Сад ми је лакше, да је мој говор био дужи био би упрскао!“ – насмијем се -,, Пука би од бруке.“

-,, И ја сам свој скратио, нисам доста тога рекао шта сам мислио да ћу рећи. Радије би писао књигу десет дана него говорио за говорницом десет минута.“- смије се и он, сад кад је напетост попустила.

Убрзо се опет направи пауза и опет изађошмо на хол. Као првог дискутанта салетише ме новинари “Вјесника“, “Вечерњег листа“, “Слободне Далмације“, “Ријечког листа“ и ТВ Загреб, наравно и неколико других, које нисам у свој тој гужви разумио од пустих питања, да им дам некакву изјаву. Сјевали су и блицеви са свих страна.

-,, Немам ништа ново да кажем осим онога шта сам рекао за говорницом, извуците коју реченицу из онога и то је то.“ Препознао сам дописника “Слободне“ из Загреба Јосипа Шмита и тихо му рекох да сам Душков брат, а он онда растјера колеге и заћакула самном о Сплиту и заједничким познаницима и замоли да понесем поздрав Душку, а ја га упутих на Вјеку Виђака да с њим прича о овој теми ако га детаљи интересују.

Поподне сам отпутовао с “Подравком еспрес“ у Осијек док је Конференција још трајала, знао сам да им више нисам потребан.

Економику комуне код декана проф.др. Петра Анића сам лако положио и договорио се да напишем семинарски рад о самоуправном организирању на нивоу комуне, о чему сам говорио на Конференцији СКХ и већ имао доста материјала. Кад ми је уписао оцјену у инекс професор се сјети:

-,, Цјело време се питам гдје сам Вас видио, тек сад сам се сјетио да сам Вас видио на ТВ у изјештају с Конференције у Загребу, били сте тамо?“

-,, Да, послије сједнице продужио сам овамо на испит, нисам знао да је то ТВ преносила.“ – рекох.

-,, Код вас у Сплиту доста су поодмакли у томе, по мени није им лош концепт, требало би га и на нивоу сличних комуна примјенити.“ – рече он.

-,, Нису ишли у неке дубоке резове, само су објединили оно што би иначе требало бити заједно и пооштрили претходну контролу прилива и утрошка средстава и осигурали константни увид у реализацију договорених планова од стране “базе“. Штета би било разградити ПИС који годишње “избацује“ 2000 станова с уређеном инфраструктуром цјелих насеља.“ – одох мало у детаље.

-,, Слажем се, не ваља увијек почињати од почетка, нарочито кад је систем добро функцинирао. Добро су то замислили, ето о томе пишите у семинарском раду, биће ми то информација из прве руке.“ – препоручи и пружи руку на поздрав.

-,, Видимо се опет на Вањској трговини.“ – поздравим се и изађем из кабинета.

Цјело поподне сам луњао по Осијеку уздуж и попреко, што уз Драву, што по центру и преко парка, а време никако проћи до вечери и полласка воза. Послао сам разгледницу Гордани у Црну Гору иако сам увиђао немогућност одржања наше везе и надао се да ће тамо упознати неког младог Црногорца да ме лакше преболи. Био сам свјестан да она жели да што прије уђе у брак и да је све подредила том циљу. Уосталом, даљина и време ће направити своје. Биће шта буде!

У “Вечерњем листу“ била је моја слика за говорницом и пар реченица из излагања на Конференцији, које онако истргнуте нису саме за себе значиле ништа и то ме наведе на размишљање о даљњем политичком ангажирању. Ни до сада нисам гајо илузије да би тражио афирмацију преко политичких функција, а сада сам промишљао да је за мене боље да се посветим струци и да ту задовољим своје амбиције. За политику треба бити дебелокожац, “тврде душе“, егоист и брза рефлекса, а ја то нисам и не желим да такав будем, док је наука темељит и стручан рад гдје се говори чињеницама које диктирају ставове и закључке.

Одлучио сам да се не прихватим никаквих политичких функција кад ми прође мандат у Комитету омладине, а иговор ће ми бити скори одлазак у Војску. Свјестан сам да се тога не могу у потпуности рјешити, јер се политика увукла у све форе друштва, али не морам волонтерским ангажманом правити неком функционеру или клану каријере, док мени остаје труд и благонаклоно бегенисање и тапшање по раменима.

Advertisements