Директор Сарага се самном договорио да прије свега снимим стање ООУР-а, уствари неки пословни извјештај, како би знали с чим почињемо. Схватио сам шта жели, али сам га упозорио да нема упоредних података кад су у питању економски показатељи прије диобене биланце, а за остале ћу се снаћи. Он ће морати потписати дописе за доставу података од осталих служби како би се схватило да то није само мој хир и прављење самом себи посла и правдање постојања радног мјеста, а њима додатно оптерећење. Истовремено треба инсистирати да планска служба у ЖТП-у под хитно направи диобену биланцу по ООУР-има на дан оснивања ООУР-а и СОУР-а, по свим елементима пословања.

Сада су ми пристизали подаци, али сам одмах схватио да ћу требати упирати прстом свакој служби или реферади шта треба доставити, јер им основне евиденције нису биле познате или ажуриране. Старији кадрови су знали за Правилник 646 ЈЖ-а о статистици и лако им је било доставити све што сам тражио, али већина млађих није за то ни чула нити је по том правилнику радила.

Текуће послове, оне свакодневне, би обавио до маренде, а то је обично било брдо улазних фактура услуга и материјала, које би контролирао и контирао те овјеравао и слао на плаћање. Одмах сам отворио евиденцију трошкова по врстама и мјестима, па сам имао свакодневни увид у њихово кретање.

Фране Сунара, мој в.д. службе, слабо ми је био од помоћи, иако је пар година био референт за економске послове СТРЈ, па сам спочетка мислио да ми намјерно отежава, али сам касније увидио да он то стварно не зна, а одатле и оно његово “може овако, може онако“ у одговорима. Он је технологију рада познавао површно, а без доброг познавања технологије и организације рада се могло само “пливати“ на овом радном мјесту. На жељезници се он запослио као кочничар и маневриста, па се разболио и завршио курс за робног благајника и то радио дуго времена истовремено похађајући вечерњу економску школу, те сада ванредно студирајући апсолвирао на Економском факултету. Ближио се педесетим годинама, па му је тешко било попунити пропуштене празнине из младости, а мучило га је што нема дјеце иако је у браку скоро двадесетак година, а жена му десетак година млађа од њега и приближавала се годинама кад ће се угасити и задњи трачак наде да би могла родити. Наиме, он се оженоио још док је био кочничар и жена му се још облачила “по сељачки“, што је њему сада страшно сметало.

-,, А изгледа да се Фране затриска у Мишиницу, чујем да тако женске причају.“ – рече ми Славко Прибудић кад сам га питао што је Фране онако смушен и нервозан, испричавши ми претходно његов “животопис“.

-,, Марију Мише, шефицу књиговодства!?“ – зачудим се.

-,, Да, она ти је стара цура, из Марине. Кад би она пристала Фране би се сутра раста од жене “сељанке“ и оженио с њом. Проблем је у томе што му “Влаина жена“ никад неће дати раставу, та “винчали су се у црикви за вик викова“, а Марија баз раставе неће о вези ни да разговара. Баш ми га јадника жа, он се мучио и учио, и жена му живи у граду толико година, а облачи се ка да је још у Унешићу, код оваца. Срео сам их једном у граду, Фране иде десет метара испред ње, а она ка да иде на дернек у Копрно. Он се направио да ме не види, а ја му нисам хтио стати на муку, па сам забио главу у излог “Пољоопскрбе“ док прођу.“- прича Славко и опонаша Франу и жену му.

-,, А што се Мишиница није удавала?“ – распитујем се.

-,, Она је из Марине, сада је тамо “Магистрала“, па је липо, а замнисли како је било тамо без цесте. Слипо цриво, мало рибице, мало уја, мрвицу блитвице, бједа и јад, бижа је тко је стига и мога. А она је изгледа, тако причају, одгојила сестрину дицу, ваљда јој је сестра била болесна или умрла, не знам точно, и тако се није удавала. Е сад би Франи она више одговарала, завршава ка и он економију и прилагодила се жена градском животу. А мора да је жестока, јеси ли јој видио оне жуте оштре длаке по листовима, сатрала би Франу.“ – зафркава се Славко.

-,, Откуд ти то све знаш, до у детаље?“ – смијем се његову опонашању Фране и Мишинице.

-,, Па Весна је моја жена, а оне ти све знају. О, још си ти овдје нови, а то ти је главни посао по канцеларијама. Свак о свакоме све зна, а ако не зна дода и тако ти то иде у повјерењу од ува до ува, а више се зна него да објави “Радио Сплит“. Зато се припази, ако неку погледаш одма ће се рачунати да ту нешто има, ако нешто кажеш од тога ће се направити пристојна прича или роман. Имај то на уму.“ – посавјетова ме он.

-,, Весна, нисам знао, па како да си је запослио у исту фирму?“ – чудим се.

-,, Кад смо се оженили она није радила, завршила је ону бившу домаћинску школу, њени су с Лабина, али се она родила у Сплиту, родитељи су јој били жељезничари, и тако се десило. Ко је сања да ћу ја довде догурати, а да има неку другу школу запослио би је ван жељезнице. А она неће да учи, родила дицу и брига је, каже да јој је доста и ово.“ – смије се он.

-,, Није чудо шта си је зграбио, Весна је љепа, а и душевна је и увјек добре воље.“ – хвалим је.

-,, Мора таква бити, нисам ја од ових модерних, зна се тко је газда у кући.“ – вели Славко, а могло му се вјеровати. Увјек је био упицањен као младић, а Весна скромно и класично обучена.

И тако сам се на послу морао сналазити сам, користећи знање са студија, а направљену анализу сам умножио у пар примјерака, па смо је скупа разматрали на стручном колегију и договотили се шта треба подузети како би добро стартовали код диобених биланса на ООУР-е. Изгледа да су се сви помало изненадили анализом, овако нешто су замишљали за друга привредна подузећа, а да се то може направити и код нас ни у сну нису помишљали.

-,,Браво колега! Кад ово однесем у Привредну комору моћи ћу се “пувати“, а не као до сада црвенити од муке док остали машу са одштампаним брошурама.“ – похвали ме Славко испред свих присутних на састанку, а ја сам ипак стекао утисак да је за већину њих то била “Тера инкогнита“.

Милица је дала отказ у “Скопском полу“ и прешла радити као књиговођа на одређено време у Угоститељском школском центру на Миховиловој ширини одмах по предаји полугодишњег обрачуна Служби друштвеног књиговодства. Како то бива у таквим случајевима требало је ажурирати вишемјесечне заостатке па је морала радити и поподне. Могла је рачунати да ће ту остати радити до краја године, а за даље треба опет тражити фирму гдје ће радити. Поред свега није била забринута јер се рјешила зла на које је наишла у представништву “Скопског пола“.

Сада је била расположена и живахна што се осјећало и на изгледу и по понашању. Да би се што прије рјешила заостатака у кеижењима долазио сам поподне код ње у канцеларију да јој помогнем, а послије би ишли у шетњу или кино. За сада смо размјењивали само ситне њежности и пажње, по који пољубац, још је трајала фаза упознавања, испитивања и навикавања, све је ишло својим током према коначном циљу.

Испратио би је око осам-девет сати, а тада би навратио у Комитет омладине или на Пјацу, али ни тамо ми се није остајало. У Комитету усвјек иста прича, а на Пјаци друштво се осуло. Петар Докић се оженио Јорданом из Кричака, запосленој у “Далмацијавину“ као књиговођа, па више није долазио, Гојко Жежељ се није растајао од Маје Мунитић, а Боћо Гаћеша облетао је око Марице Брачанке, Шиме Нимац се још мучио око Јосипе, трговкиње из “Југопластике“, док су остали нашли друга мјеста за изласке, па се некога могло само случајно срести.

А ја сам се заинтересовао за нови посао и често би зна и поподне остати у канцеларији да би на миру обавио анализе неких података, више ради разјашњења самом себи него што је то требало фирми. Истовремено сам темељито проучавао уџбеник ,,Контрола, ревизија и анализа пословања радних организација“ од проф. др. Звонимира Бенашића, код кога сам требао тај испит полагати у септембру, а намјеравао сам из тог предмета писати и дипломски рад, ако се професор сагласи.

Роса је коначно нашла стално радно мјесто. Отворио се нови Онколошки одјел у Опћој болници на Фирулама и начелник одјела проф.др. Константиновић окупио је и формирао екипу од младих доктора и сестара. Она је постала главна одјелна сестра и била је задовољна радном атмосфером и људским односима које је стари професор умјесно створио и изорганизирао. Тамо су радиле и неке њене колегице из исте генерације Медицинске школе, а плаћа је била доста већа од оне у Дому здравља, и радни стаж се ради зрачења рачунао у бенефицираном трајању.

О њним момцима нисам ништа знао, нити сам их видио, нити сам је о томе питао, нити ми је она шта говорила. Излазила је са својим колегицама из школе или с посла, али су увјек у стан рано враћала, гледала телевизију или припремала своју медицинску оправу за сутрашеи радни дан.

Једном је упитах зашто не упише ванредно Вишу медицинску школу док је слободна, а она одговори да у Сплиту не постоји, а да она у Загребу тражи доста практичног рада и самим тим присуства на вјежбама и предавањима, што је њој немогуће сада остварити. Препоручио сам јој да се распита у другим градовима, Београду, Сарајеву или неком другом, гдје није такав систем студирања, јер ће јој то данас-сутра требати. Обећала је, али нисам стекао утисак да ће се баш пуно заложити, била је задовољна садашњим статусом.

Стево и Љубинка су са малом Дијаном дошли на годишњи у Кистање, па су с Душаном и Катјом провели пар дана у Врањицу, купали се и онако црвени од наглог сунчања навратили до мене и Росе. Послије приговора о нередовном и рјетком писању и нашег објашњења надао сам се да су се увјерили, кад су видили наше дневне обавезе, да се нема времена од посла и других обавеза дочекивати госте и водити их по плажама и у обилазак знаменитости. Тако су ми се и колеге с посла жалиле:

-,, Дођу на годишњи, примим их у госте и тад очекују да испуњавам њихове прохтјеве. Они се одмарају и проводе, а ја би требао узети годишњи и чинити им друштво у својој кући и у свему удовољавати, а не питају се могу ли ја добити годишњи, па би ли се и ја требао упутити на одмор даље од куће и посла. Рачунају, на мору си цјеле године и уживаш, ка’ да овдје нико ништа не ради, нема трошкова и својих брига, као што их они имају.“- вели Иве Живковић.

-,, Ја сам то давно рјешио Иве. Рекао сам свом брату у Загребу: “Твоја те половица чека и ради са њом шта те воља. Ако ћеш градити и обнављати ја ћу ти помоћи, а ако нећеш, опет твоја воља, али те ја нећу дворити цјело време све да ми и платиш, јер немам кад. Ако ти је до послуге и одмарања има на мору хотела колико хоћеш. Ја кад дођем у Загреб не ручам нити ноћивам код тебе, имам дневницу и лијепо одем у хотел.“ “ – подиже Мате Трбљан поглед с папира.

-,, И ја ћу, ништа ми друго не преостаје! Ја и жена лежимо на поду, дица ишла код пријатеља, они се оду пећи на плажи, а ја и жена трибамо бринути шта ће исти и пити, и опет нису задовољни што нисмо спремни навечер ићи с њима у провод. А ја код њих дођем у десет година јеанпут, кад ме пут нанесе, а они се навикли на муктешевину сваке године.“ – жали се Иво.

-,, Ја сам се на то одлучио кад сам једном био у Загребу, био Велесајам, па није било мјеста у хотелима и нема ми друге, одем код брата. Да си видио каква се гужва створила само ради једне ноћи! Е, река сам себи: “Мој Мате, неће то више ићи овако, да те праве будалом. Они ради једне ноћи направили проблем, а не питају се како је теби кад остану по мисец дана.“ И те године сам то растурио, па ком мило ком драго.“ – почи га Мате.

-,, Нема друге, морам и ја тако! Ух, прошле су године кад сам ја мога на поду спавати. Сва ми се крста распадоше.“ – протеже се Иво држећи се рукама за крста.

Кад су Стево и Љубинка одлазили дође Душан и узе телевизију:

-,,Обећа сам старом да ћу му је дати. Ти ионако учиш, само ти смета.“

-,,Не смета ми, али је носи кад си му обећа. Твоја је.“ – кажем му, ништа ми не би помогло ни да сам се противио.

А мали транзисторски радио није могао попунити празнину која је тако настала у стану, па одем у ЕИ-Ниш представништво, узмем формуларе и овјерим у фирми, узмем ТВ апарат на кредит, без јамаца, на годину дана. Тако смо ја и Роса опет живили у истом окружењу.

Advertisements