Била је половина љета, а ја још нисам ишао на плажу, па сам испланирао време да одем предвече, кад тамо није велика гужва. И тако одох око пет сати на стјење иза прве увале на Звончацу, скочих у море, плива око пола сата, мало се осуших и назад кући. Због бјеле пути избјегавао сам јарко сунце, а печење на пјеску нисам могао замислити, ем би поцрвенио као печени рак, ем ме нико не би могао тако дуго задржати на једном мјесту у истом положају тјела. И ово ми је било довољно да ме мало сунце опали, јер црњи нисам могао бити, али ми је морска вода користила да се очисти и затегне кожа. Чекао сам другу половину августа и прву половину септембра да се бањању више посветим, тад је мања гужва, чистије море и изједначенија температура воде и мора.

 А на перону, испод надстрежнице вестибула, поставили су нови киоск за цигарете, штампу и остале ситнице, неког приватника. У њему су у смјенама радиле двије дјевојке, једна ујутро од пет до тринаест сати, а друга од четрнаест до двадесетдва сата, и нису се мјењале по смјенама. Она што је радила у првој смјени била је згодна, бујних облина и смеђе кратке косе, а друга је била мршава црнка, за коју се причало да је газдина заручница.

Винка је радила у пријеподневној смјени, била је родом из Сланкамена, њени су се ту доселили прије годину дана, купили кућицу у Варошу, ћаћа се запослио као мештар у “Бродоградилишту Сплит“, а матер као трговац у “Далми“. Она се бавила рукометом, остало јој још годину дана да заврши трговачку полажући испите ванредно, а сад јој се пружила прилика да нешто заради радећи овдје у кисоску, док је пауза у такмичењу.

Ради њене љепоте и сексипилности сви су почели код ње куповати новине и цигарете, а млађи су користили сваки момент да “напаре очи“ на њеним облинама, које она није крила носећи малу миницу и мајцу с великим деколтеом, испод које није било трагова ређипета, а гаћице су, по оном што се наслућивало, биле толицке да једва покрију чуперак.

Вјежбеник електричара колског освјетљења, осамнаестогодишњи Дарко Топић, није се мицао од киоска док га мајстори не би потјерали, надајући се да ће освојити ту тврђаву, а она је била задовољна да јој неко чини друштво, али му није давала никакве наде, вјеројатно што је била његових година, и што је зато за њу био млад.

-,, Миле, ђава ти однија бројке, што оно не средиш!?“- нагну се над мој стол Иво скидајући зубима целофан са малоприје купљене кутије цигара.

-,, Није она жељна, има момка, видио сам је неко вече с њим на Риви.“ – дискретно ћу ја њему, а стварно сам је видио с неким покрупним брком како се држе за руке пролазећи преко Риве.

-,, Вјеруј ти старом Иви, она је жељна, ко зна ко је то и какав је? Она једноставно пркоси курцу, мислим да не би ни мене овако старог одбила кад би употребио свој шарм. Среди ти то, није тешко жабу у воду натјерати!“ – наваљује он.

Ових дана нисам имао неког нарочитог посла осим свакодневног контирања рачуна, јер су финанцијски и материјални књиговође са својим референтима били у Книну на изради диобене биланце, а шефови служби на челу с директором Сарагом на годишњем одмору. Око девет сам био готов с послом, па се упутим до киоска код Винке да купим цигарете. Воз МЗ за загреб је отишао тако да ни она није имала посла, већ је од досаде прелиставала неки женски часопис.

-,, Досађујеш се?“ – упитам је док ми је враћала кусур.

-,, Ма да, сад до један неће бити посла, слободно би могла затворити.“ – рече ми.

-,, Па онда затвори, идемо у град на сок или каву.“ – понудим јој.

-,, Важи, можеш ли ти од посла?“ – насмија се.

-,, Нема шефова, неће ме нико тражити.“ – рекох.

-,, Добро, али морам се вратити на предају службе.“ – пристаје она.

-,, Чекаћу те иза Поште.“ – кажем јој.

Она потврди кимањем главе, схвати да није добро ни за њу ни за мене да нас ту заједно виде, и поче припреме за затварање киоска.

Вратим се у канцеларију и кажем Иви и Мати да кажу, ако ме неко буде тражио, да сам у Комитету, звали ме телефоном.

-,, ‘Оћеш ли се враћати?“ – осјети се Иве, синуше му очи.

-,, Око један ћу доћи, можда, ако будем мога ‘одати.“ – насмијем се.

Винка је закључавала стражња врата киоска кад сам се упутио према Пошти, пробијајући се кроз гужву туриста што су хрлили на трајекте за отоке, а код Поште пређем на другу страну цесте до мора и сачекам је. Она је била двадесетак метара иза мене и лако јој је било пратити ме. Обоје смо знали зашто то чинимо, ради дискреције, а сад кад је најгора дионица била иза нас, она ме узе под руку :

-,, Ди ћемо?“ – упита она.

-,, Можемо код мене у стан или у неки кафић, ту на Риви, камо волиш и одлучиш?“ – нудим јој избор.

-,, Идемо код тебе, јел’ далеко?“- одмах се она одлучи.

-,, Код Дома ЈНА, није.“ – рекох јој.

-,, Добро, идемо тамо, имамо времена.“ – чвршће ме стисну испод руке.

-,, Како иде рукомет?“ – мјењам тему.

-,, Добро, још сам нова, нисам се баш снашла, немам никог иза себе да ме гура, па су у првој екипи и лошије од мене. Свако поподне тренирам, али слабо ми дају да играм, скоро ме не стављају ни у резерву.“ – жали се она.

-,, Па, ти си била првотимац тамо, кол’ ко сам чуо, зашто су твоји доселили овамо?“- интересирам се.

-,, Тата ми је Далматинац, радио је тамо у некој безвезној фирми, плаћа никаква, а мама ми је Сремица, имали смо нешто поља и винограда, па се није могло једно и друго, а са једним није било довољно. Кад сам добила понуду да пређем овде играти обећали су тати и мами посао, а мени први тим, па смо одлучили да продамо оно мало земље и кућу и купили овде у Варошу неку кућицу, тко зна кад би стан добили. Од обећања да ћу бити у првој постави нема ништа, само ми пролази време, а морам издржати док траје уговор. Видећу шта ћу после, ван или у већи центар, Београд или Загреб.“ – исприча она укратко.

-,, Видио сам те с неким момком, ко ти је тај?“ – питам је.

-,, Ма, без везе, ради у “Бродоградилишту“, он би озбиљно, а ја би се тад морала одрећи рукомета, то ми још не пада на памет, тек ми је осамнаест година.“- насмија се она.

-,, Јеси ли се навикла на Сплит и Сплићане?“ – питам је док пролазимо поред Дома ЈНА.

-,, Тако, тако, лепо је што се времена и града тиче, а још не разумем доста речи кад причају комшинице у Варошу. И тесно ми је, научила сам на ширину, а овде све минјатурно и стиснуто: мале собе, уске улице, нисам се још привикла.“ – каже враголасто.

-,, А људи, они нису сићушни?“ – насмијем се.

-,, Па да, нема буцмастих као код нас у Срему, али су мало грубљи по нарави. Кад галаме никад не знам јели то озбиљно или тек тако.“ – вели она на улазу у зграду.

-,,Овдје станујем, ту ми је братова гарсоњера.“ – пустим је испред себе унутра.

Она је обиђе, изађе на лођу и врати се кроз кухињу:

-,, На лепом је месту, па ни наша кућица није пуно већа. Шта ти ово брат не опреми намештајем?“

-,, Не жури му се, вјеројатно ће ово мјењати за већи стан сад кад се оженио, а за мене и сестру је довољно.“ – објасним јој стање ствари.

Сјела је у полуфотељу уз столић и гледа у моје разбацане књижурине. Склоним их са столића и ставим на комоду:

-,, Приставио сам каву, желиш ли сок или нешто жешће?“

-,, И једно и друго!“ – насмија се уз враголасту гримансу.

Направим наранчаду у бокалу, ставим боцу вињака, велике и мале чаше на тацну и донесем на столић:

-,, Ти се сама послужи, кува ми вода.“

Док сам ја закувавао и донио каву она је сипала обома вињак и сачекала да сједнем:

-,, Уздравље!“- подиже бићерин и отпи до пола, а тада брзо попи мало сока.

-“ Живила!“ – поступим исто као она.

-,, Ниси се ни ти пуно сунчала, тек мало си поцрнила.“ – кажем јој милујући јој једре голе бутине.

На себи је имала свјетлоплаву мини сукњицу и бјелу мајцу с великим “V“ изрезом.

-,, Ишла сам три пута, све скупа два-три сата, сама, било ми досадно, мало запливала, а ово сам успут ухватила, нисам се ни сунчала. Не волим ову гужву, кажу ми да је боље и лепше крајем августа кад се туристи разиђу.“- каже и отпи другу половину из бићерина.

Узима понуђену цигарету и пије каву.

-,, Не живиш баш спортски?“ – кажем јој.

-,, Ово није ништа шта друге раде. Ја запалим понекад, пиће исто тако, а ове старије живе ли живе живот, ноћаре, на тренингу се крећу ка’ пребијене, па су опет у првом тиму, а ти Винка буди резерва резерви.“ – отпухну жестоко дим према балконским вратима.

-,, Немој бити песимиста, доћи ће и твојих пет минута, играћеш ти и у репрезентацији.“ – храбрим је милујући јој прсте љеве руке.

-,, Ако се нека озљеди или оде у други клуб или престане играти, а таквих овде нема на видику.“ – отужно настави.

-,, Буди стрпљива, а кад ти пруже шансу искористи је, дај све од себе, немој заказати.“ – убјеђујем је и приивлачим у загрљај.

Усне нам се дотакоше као лептир и цвјет, лахор младости нам помилова лица, а она рствори усне и пусти да нам се језици милују. Очи је затворила и чујем како јој срце туче све јаче и брже. Устанем и повучем за собом, она се приљуби уз мене, а оно мало робе на нама као да није ни било, цјелим тјелима смо осјећали једно друго.

Ошамућени од страсти скидали смо једно другом крпице, више кидајући него откопчавајући дугмад и зипове. Набрекле сисе с зашиљеним брадавицама су дрхтале, а рука ми клизну у њено међуножје круз бујну шуму Венерина брежуљка.

-,, Шта је то, гори ми..“ – повуче ме на кревет.

Винка је била искусна и предавала се уживању без лажног срама активно учествујући да угоди и себи и мени:

-,,Још мало…,јаче…, само тако …, ево долази…“ – шапуће ми с прекидима док јој тјело испод мога игра орјентални трбушни плес све док га не прекину крик задовољства. Истовремено се моје сјеме изли у њу. Тако спојени осташмо неколико тренутака дјелећи онако ошамућени једно другом пољупце захвалности.

Размазујем јој зној на грудима, трбуху и влажном чуперку, а она ми њежно љуби врат. Трже се кад јој шаку гурнух дубље у међуножје:

-,, Твоја рука, док ме такнеш ја скоро свршим, ка да ме опече нека струја?“ – узе ми шаку и гледа је као чудо.

-,, То су ми већ рекле, ваљда биоенергија, шта ли?“ – кажем јо и провучем прсте кроз њену косу, а она запуцкета.

-,, Чудо, баш се том додиру не може одолити, дрмне ме стрст одмах док ме такнеш. Баш чудо!?“ – броји ми прсте широким зеницама.

-,,Било је добро,а?“ – шапћем јој.

-,,Аха, дивно, вишеструки оргазам сам доживла.“ – мази се.

Устанем и додам јој сок, пије га у малим гутањима с малим прекидима по навици спорташа, па ми врати чашу и рашири се на кревету ставивши руке под главу:

-,, Јесам ли згодна?“ – упита и изненади ме.

-,, Зашто питаш? Знаш да си љепа и згодна, и више од тога, женствена и сексепилна. Нема мушкарца који те не пожели, кад види те твоје облине. И сања,сања…“ – клизим јој прстима по тјелу одоздо према горе.

-,, Знам, али волим чути, годи ми.“ – насмија се.

-,, Уопће немаш знака на тјелу да се бавиш рукометом, нема ожиљака ни модрица.“ – милујем јој бујне тврде сисе.

-,, Било је, хематом до модрице, али откад не играм утакмице нема ни оштрих дуела. То ми је драго.“ – шара погледом по свом тјелу.

Љубим јој сисе и грицкам брадавице наизмјенично, а она ми мрси косу и таре бутине једнну о другу. Узе ми тад руку и стави у међуножје. Сва се затресе и уснама ми нађе усне и подвлачи се подаме дајући страсним гестама знаке да хоће одмах да уђем у њу. Не журим, чекам да нам крв што јаче прокључа и страст помути разум. Снага у њеним рукама је све већа, стисак јак до боли, а ја јој прстима милујем влажно, набрекло и вруће међуножје. Она само што не експлодира:

-,, Дај ми га, одмах, црћи ћу!“ – зацвилли.

Улазим јој међу дрхтаве и орошене обле бутине и продирем свом снагом, она забаци главу полуотворених уста, дубоко јекну и поче свој источњачки трбушни плес вртећи куковима, грчећи трбушчић и издижући округлу гузу од кревета. Сва се претворила у натегнуту тетиву Одисејева лука.

Све је утихнуло око нас, чули су се само наши дахтаји и неартикулисани гласови, добовање срца и пљускање у њеном међуножју. То потраја док ме она не ухвати бутинама око струка у омчу, а рукама око плећа, сва смотана у клупко, амортизирајући силовите ударе мог тјела. А тада се сва укочи и тјело јој се затресе ситним дрхтајима, из уста јој се изви крик задовољства, док се моје сјеме изливало у њу у јаким млазовима. Опуштајући се неколико пута затресе цјелим тјелом још док је мушкост била у њој:

-“ Остани још тако мало.“ – шапну ми кроз дахтај.

Пољубим је у подбрадак палећи га врелим дахом и прелијем се по њој.

-,, Ово је било лудо!“ – пољуби ме сочно у уста.

-,,Незаборавно, право пијанство.“- потврдим грицкајући јој доњу усну.

Умиримо се пар минута да нам се дисање и откуцаји срца смире осјећајући слатку лакоћу тјела.

-,, Млада си, а тако искусна.“ – кажем јој.

-,, Рано сам сазрела, врућа ми крв, шта ја ту могу?“ – заблиста ниска бисера међу црвеним сочним уснама.

-,, Само ме једно занима, зашто си одабрала мене, видио сам да ти се многи удварају?“ – питам је.

-,, Тешко ми је то објаснити, једноставно си ми се свидио. Тако је ваљда и код тебе, има девојака које ти се свиђају и које не свиђају, а све су лепе. Ти ниси био наметљив, као да ме ниси примећивао, а онда си дошао и једноставно ми “наредио“. Волим ту сигурност код мушкарца, осјећам се сигурном и заштићеном. А тек та твоја “струја“ у рукама, она обара с ногу!“ – покушава ми објаснити.

-,, Добро, немој се мучити, то је ионако необјашњиво. Људско биће је чудна “машина“, ма ко га год створио, све силе које постоје у Универзуму су и у њему, па кад се подударе као твоје и моје ето нас у кревету, да стварамо нове генерације, оне сљедеће и тако у Вјечност…“ – мудрујем јој.

-,, Колико је сати, морам предати киоск оној “ражи“ ?“ – трже се.

-,, Има времена, тек је једанаест сати. Хоћеш ли пиће?“ – умирујем је.

-,, Сок, и “засоли“ мало вињаком, треба ми снаге.“ – насмија се она.

Направим коктел за обоје и запалим нам цигарете.

-,,Покушаћу да се неко заузме за тебе преко Комитета омладине.“ – обећавам јој.

-,,Знаш ли неког тамо?- зачуди се.

-,,Ја сам тамо неки члан, тражићу од предсједника да интервенира.“ – не обећавам пуно.

-,, О, то би било добро! Заслужила сам, зар не?“- рачуна на улог интимности.

-,, Немој то мјешати, то би ти направио и без овога! Волим помоћи кад могу, а колико ћу успјети, видићемо? Водимо љубав зато што једно другом одговарамо као жена и мушкарац, а не ради неког посла. Немој кварити и погрешно схватити да ти тако наплаћујем унапред за услугу коју ћу учинити.“- прекорим је.

-,, Извини, нисам тако мислила! Ни за какву услугу не би с тобом спавала, то су неки други нудили па сам их одбила. Нећу преко кревета до успеха, то ме понижава.“ – жацну се она.

-,,Вјерујем да су ти многи тако нешто нудили, да си пристала вјеројатно би била стални првотимац, јасно је то мени. Али би то кратко трајало, послије би била ниже него што си сада.“ – схваћам је.

-,,Знам ја то, уверила сам се, зато не мешам интиму и посао.“ – одлучно ће она.

-,,Идемо се истуширати.“ – погледам на сат и повучем је за руку са собом.

Стојимо под млазом топле воде и ја јој сапуном перем леђа, облу гузу, чуперак и сисе. Она преузима сапун и сапуна мене, клизи сапуном по цјелом тјелу, а кад дође до мушкости она се од њеног миловања поче укрућивати. Наставивши с миловањем погледа ме замућеним погледом, остави сапун на руб каде и мушкост стави међу бутине и поче је лагано стискати. Под мојим прстима осјећам како јој сисе бубре, а она ме поче тад страствено грлити и љубити гурајући ми језик до дна уста. Окренем је, она се ухвати за рукохват на зиду и мало рашири бутине, а мушкост клизну у њено међуножје. Придржавам се за њене сисе гњечећи их и дубоко и силовито продирем у њу. Гледам како јој се поле затресу и како крупне капи воде клизну низ њих при сваком судару тјела. Екстаза је дошла истовремено и ми се клонули спустишмо у каду. Између млазова воде из туша халапљиво смо тражили зрак, зјевајући као рибе на сувом.

-,, Тебе се човјек не може заситити. Сваки поглед на твоје облине ствара кратки спој у њему и крв одмах прокључа.“ – причам јој док је бришем шугаманом.

-,, Хвала ти, драго ми је то увек наново чути, признам.“ – љуби ми раме.

-,, Бјежимо, немамо више времена!“ – хитро излазимо из купатила на моју опомену и облачимо се.

Преко Риве до Капетаније ишли смо под руку, а тада се раздвојимо уз кратки пољубац и она оде лака ка перце, а ја запалим цигарету и полако кренем тешким кораком у канцеларију.

Иве је рјешавао крижаљку, а Мате студирао неки Записник К-320, сумњичаво вртећи главом.

-,, Јели ме ко тражио?“ – упитам Иву који ме мјери преко наочара.

-,, Ма какви, мир је Божји кад нема шефова.“- даде ми знак мотима :,,Јели шта било?“

-,,Аха.“ – кимнем главом.

-,, Остави то Мате, идемо на пиће, аперитив пред ручак.“ – диже се Иве иза стола и баци новине у кошару.

-,, Ну, колико је то сати?“ – извади Мате џепни жељезнички сат – “Један и по, е па може.“

-,, Видио сам је ја, пролети ка’ лептирица, а то све каже! Драго ми је, ка’ да сам ја. Е, младости моја!“ – нагну се Иве према мени.

-,,Шта ти то Иве, која младост?“- Мате је чуо само оно задње.

-,,Кажем Мили како је лако њима данас. Цуре иду скоро голе, ако имаш воље узми и готово. А у наше вриме док дођеш до ње отпетљавајући разне узице и ботуне три пута си у гаће свршава!“ – јада се Иве.

-,, То јест, ма и онда су се те ствари радиле! Оно до чега теже дођеш више цјениш. Ако је добра воља с обе стране и те су се препреке лако свладавале. А и онда је љето било богомдано, мало која је носила гаће, а веште до пода. Зар се не сјећаш?“ – смије се Матин брк.

-,,Све ми је то некако у магли, остало ми је у сјећању да сам се много патио и на све начине довијао, а данс ти се нуди овима младима на пијату. Волио би да сам млади момак у данашње време! Неправда брате!“ – сасу Иве коњак на екс и отпуну љутину.

-,, Не мо’ш имати све кад ти се ‘оће. А ти немаш зачим жалити, ниси ти ниједној праштао!“ – насмија се Мате.

-,, Ма јесте, само ми некако брзо прође!“ – сјетно ће Иве.

-,, Све што је липо кратко траје, тако ти је то.“ – испи Мате полако свој пелинковац.

Наравно да сам ја платио туру.

Advertisements