Крајем августа шефови се почеше враћати са годишњег одмора, чисто им је било криво што није било никаквих проблема у њихову одсуству, већ напротив, посао је ишао бољим током него кад су они ту. А тада поче велико премјештање службеника. Књиговодство се смјести у бившу станичну бријачницу, материјално књиговодство у некадашњи колни уред станице Сплит, обрачунска група остаде гдје је и досада била у старој станичној згради сињске пруге, а до ње у другој мрачној канцеларији смјести се шеф економске службе Фране Сунара, до њега референтица за обрачун особних доходака Круна Меић, затим ја као самостални референт за план, анализу и расподјелу и до прозора према колосјецима референт за инвестиције, инвестиционо и редовно одржавање Никица Вучичевић-Мишо.

По одредбама Правилника о систематизацији ја сам замјењивао на овом радном мјесту шефа службе, а као самостална реферада имао сам овласти да се неке одлуке не могу доносити без моје сагласности, јер органима управљања и руковођења требало је подњети писмени предлог с образложењем и за то сам ја сносио одговорност. Уствари, код мене су стајале паре ООУР-а и моја је брига била да се троше онако како је планом пословања предвиђено и тамо гдје је предвиђено.

Како то у животу бива пара је свакоме било мало, па се довијао на све могуће начине како да до њих ванредно дође, трошећи на то енергију, умјесто да ту енергију употреби за смањење трошкова и тако оствари зацртане циљеве.Ово прво свакоме је било лакше и исплативије, ем је лако рјешио проблем који га мучи, ем је имао мир у колективу, ем је стицао углед који му је омогућавао напредовање, док је ово друго тражило детаљно познавање технолошког процеса, инсистирања да свако обавља у потпуности свој дио посла, што је неминовно доводило до сукоба и нетрпењивости у колективу.

Стога је мој телефон непрестано звонио, хитно су се тражила одобрења новца за свакојаке намјене, а у службеној пошти засипан сам писменим захтјевима с образложењима у стилу “… свјет ће пропасти ако се то не одобри…“.

Та директна обраћања су у једној мјери била оправдана, углавном предимензионирана, али су опаснија била она бочна преко разних шефова служби или пријатељским везама која су подривала сам смисао успостављене организације пословања, а од мене се тражило да признам свршен чин, што ме је даље доводило у положај да се правдам другим који су се увјек сматрали “важнијим“ или у најмањој мјери једнаким: “како он може, а мени се не даје?“.

Желећи да имам једнак и праведан критериј одбијао сам овјервати оне трошкове које нисам одобрио, од самог почетка рада на том радном мјесту, па је то изазвало праву буру негодовања, али сам имао Сарагину подршку у томе, па су исти били упућени да се боре за своје “брљотине“ на Раднички савјет, а послије извјесног времена навикли су се да се не може више као прије и помирили се са судбином, боље рећи правилима новоуспостављене игре.

Ради тога сам имао пар оштрих дуела са шефом службе Франом Сунаром, јер је он до тада неким шефовима станица одобравао такве погодности, и жалио се на ме директору Сараги, али послије образложења свог става Сарага је мене подржао и Фране се повукао подвијена репа.

То се нарочито односило на утрошак канцеларијског материјала. Тражиле су се огромне количине оловака свих врста, папира за писаће машине, каро папира, тека, спајалица, љепила, гумица и свега другога да је могло подмирити мању штампарску фирму.

-,, Шта ће шефу станице Лабин Далматински пет паковања пелир папира, исто толико индига, прорачунао сам му требовање: двије кемијске оловке дневно, тако и графитне, мастиљаве, црвене, црне и плаве, тоалет папира као за омањи хотел, кад му за редовне потебе од тога ни десети дио није потребан?“ – показујем наруџбеницу Сараги, Франи и шефу материјалне службе Срећку Мешину.

-,, Ма јел’ то могуће!?“ – узима Сарага од мене наруџбеницу и гледа ли је гледа – ,, Срећко, и Ви ово потпишете и даље шаљете, па јесте ли толико луди?“

-,, Па тако је и раније ишло!“ – потврди он, а Фране црвени ли црвени.

-,, Имаш ли Мат-11 да је толико примио?“ – питам Срећка.

-,, Провјерио сам, све је примио.“ – Срећко ће сигурно.

-,, Само ме интересира гдје је потрошио?“ – питам га – “Једно паковање пелир папира има хиљаду листова, што значи да је сваки радни дан писао један допис с двије копије, а наручио као да пише дневно пет дописа с двије копије, а то је смјешно. Он напише десетак дописа годишње на таквом папиру, за остале послове има већ обрасце К, С, Адм, Мат, СС и В ознака и по мени је то чисто бацање пара или нека мућка. За то нећете добити моје одобрење ни потпис.“ – енергичан сам ја.

-,, Стварно је пуно, шта ћемо?“ – уви Фране раменима.

-,,Има Правилник о материјалном пословању, тамо су прописани нормативи потрошње. Извршити инвентуру, па према томе продужити рок потрошње, ако тога још има на складишту, а шефа послије тога упутити на дисциплинску, све говори да ту нису чиста посла. Такођер, сва требовања требају ићи преко твоје службе Срећко, а не директно у Сервис за набавке ЖТП-а у Загреб. Исто тако и Мат-11, Записници о пријему требају ти долазити и преко тебе их слати у ЕРЦ Загреб. Не може се стајати и гледати!“ – кажем им.

-,, Фране, организирај то одмах, шта ће нам ти референти и контроле које ће само формално потписивати оно шта им доставе, без одговорности за очигледне крађе или немар.“ – љутито ће Сарага.

-,,Добро директоре, одма’ ћемо то направити.“ – сав црвен покуњено ће Фране.

И тако је било у неколико наврата, Фране се није сналазио у улози шефа службе ни према доље ни према горе, па је пребацивао на мене доношење одлука, а он је скоро цјело радно време проводио у књиговодству у близини Марије Мише, шефице књиговодства, расправљајући да ли се овај конто из Шеме контирања ставља у ову или ону групу Контног плана.

Једном приликом, кад донесох рачуне на плаћање, затекох их у опречним ставовима, па затражише да ја арбитрирам.

-,, Ја око тога не би разбијао главу, тражите да вам Сводно књиговодство ЖТП-а или ЕРЦ пошаљу Шему везивања конта из Шеме контирања и Контног плана, све вам је тамо прописано и усклађено са ЈЖ и РИВ-ом и РИЦ-ом.“ – насмијем се.

Они ме погледаше зачуђено.

-,,Па зар вам није јасно да је Шема контирања “петица“ из Контног плана, остављена фирмама по Закону о рачуноводству да саме организирају своје погонско књиговодство ради аналитике трошкова? Шему контирања је израдила Заједница ЈЖ да би вршила расподјелу прихода и трошкова по ЖТП-има и штампана је као Правилник ЈЖ, књига са свим појашњењима, а мјења се или усклађује с Контним планом према законским промјенама у Закону о рачуноводству. Треба наручити десетак комада те литературе за наше потребе од Завода НИД-Београд, остали то одавно имају, они гдје су биле књиговодствене групе.“ – објасним им.

Њима је јасно да тако мора бити, али им није јасно откуд ја то знам, а они не знају. Моја је предност била што сам имао колеге из средње школе по цјелој Југославији, па тако и у управама ЖТП-а Загреб и Заједнице ЈЖ и кад год ми је што требало узмем телефон, окренем број и добијем информацију. Није ми било ни на крај памети да њима двоје ради тога будем на услузи, кад су спремни да прихвате посао и већу плаћу нека је и заслуже, тим више што су они крили од мене договоре са стручних састанака на којима су били и гдје су за текуће проблеме добијали готова рјешења.

Користећи знање о жељезници из средње школе те стечено знање на студијама економије организирао сам своје радно мјесто тако да сам у сваком моменту био у току догађања и могао одмах дати рјешења или доњети одлуку. На мени је било да будем ажуран, а тада сам имао довољно времена да пратим стручну литературу и прописе који су се свакодневно мјењали.

-,, Није ми јасно кад ти то све направиш, брчнеш нешто мало кроз јутро и готово, а Фране, док је био на том радном мјесту, је по цјели дан стења и натеза се и никад не би стиза, и увјек му је стол био пун папира.!?“ – упита ме један дан Мишо Вучичевић кад смо нас двојица остали сами у канцеларији.

-,, Нема радног мјеста на жељезници за које не знам шта се на њему ради, шта му треба и које га муке муче. А то Фране не зна, он није завршио Техникум него неке курсеве и вечерње школе и доста тога је за њега остало “шпанско село“. Ти си грађевинац, видићеш колико ја знам и о грађевини, мада сам о томе “споредно“ учио.“ – смијем се.

-,, И то си учио, шта!?“ – чуди се он.

-,, О овоме шта имамо на жељезници, нискоградњи, како ви грађевинци кажете. Доњи строј и горњи строј пруга, вијадукте, мостове, насипе, усјеке и засјеке, пропусте и надвожњаке, подвожњаке, путне прелазе, скретнице, окретнице, тунеле, депое, блокове и блок кућице, итд., итд…“ – присјећам се.

-,, О, види, види, бит’ ћеш ми од користи! Има ли на жељезници књига о томе?“ – распитује се он.

-,, Има ли!? На жељезници ти за све имају Правилници, Упуства, Упуте, ма питаћемо за твоје потребе старог Мату Јукића или Иву Крвавицу, можда имају који примјерак вишак, а ако немају наручићемо од Завода НИД Заједнице ЈЖ.“ – смијем се.

-,, Ја овдје, Боже тебе, ништа немам, ни нацрта ни тлоцрта, ни попис објеката, нити знам гдје се шта налази?“ – жали се он.

-,, Сачекај диобену биланцу, биће то ускоро, а онда ћемо тражити од Книна: тлоцрте станица, пројекте зграда и осталога што се нађе у нашим основним средствима. Има тога доста, још од Аустроугарске се користи.“ – кажем му.

-,, А реци ми, па шта то Круна ради по цјели дан, како ли је то њима у обрачунској?“ – чуди се он.

-,, Имаш ли своје Рјешење о плаћи?“ – питам га.

-,, Имам, ево 600 бодова укупно.“ – чита он.

-,, Ајмо израчунати твоју плаћу, штопај време! Ево ти машина и рачунај.“ – окренем му машину.

И диктирам му: број бодова дјељено с бројем радних сати у мјесецу, пута вредност бода, међузброј, пута претворник бруто-нето, међузброј је бруто један, пута претворник и долази бруто два, и то је то. А сад разби ту разлку по стопама на врсте пореза и доприноса, па ову разлику између брута два и један на доприносе по врстама, зброји нето и обе групе доприноса и то је све, ако се слажу коначне међуцифре онда је тачно. Види се твоје у џепу и колико иде држави по свим основама.

-,, Јесте, слаже се.“ – потврди он.

-,, Јеси ли примио толико динара?“ – питам га.

-,, Јесам.“ – потврђује.

-,, Колико смо потрошили времена?“ – подсјећам га на сат.

-“ Точно пет минута.“ – каже он.

-,, Нека још пет минута буде за уписивање у листе и вирмане и то је десет минута по раднику, значи за седам сати можеш комплетно обрачунати 42 радника, за пет дана око 200 радника, а оне имају око 100 радника свака, а раде обрачун осам дана. Нека два дана изгубе на разне рекапитукације, имају и превише вреемена. Од десетог до краја мјесеца попуњавају беренике и статистику, а ако се правилно ради то све може бити готово у пет дана. То ти је њихов посао, а оно што оне причају и како га представљају објеси мачку о реп. Свака кокош кокодаче кад снесе јаје да цјела авлија чује, тако се и оне том тактиком служе. Папири су увјек пред њима како би се видило да су преоптерећене, а то је стара чиновничка тактика.“ – шалим се.

-,, А то је то, ставиш папир и прибор за писање, нашараш нешто и можеш куд и како хоћеш. С чим се људи све служе!? “ – сину му.

-,, Па знаш ли ти да је осам чиновника у Огулину прије и послије Другог свјетског рата кад је била ЈДЖ обрачунавало плаће за све жељезничаре на Ријеци,рјечкој и личкој прузи све до Сплита и Шибеника и то: плаћа првог, ноћни и прековремени ради и остали додаци десетог, а вишак и дневнице двадесетог у мјесецу, тачно у дан и сат. Фирма је плаћала порезе и доприносе за пензијско, здравствено, стамбено, итд., а сада су то комплицирали да се тобоже види колико отпада на сваког радника, а кад се подвуче црта све дође на исто, бар кад је у питању макроекономија. Онда си зна колика ти је плаћа и шта те сљедује као радника за рада и кад одеш у пензију, без неких свакомјесечних мудролија о висини бода и издатака. Али самоуправљање ствара слику да ти одлучујеш о томе колико дајеш за пензијско, здравствено, стамбено и друге доприносе, а и сам знаш колико је то истина. Само што то увећава бирократски апарат док производња остаје иста и по количини и по квалитети. То је, опет, повећање цјене коштања или производње и ето ти слабе конкурентности. То је болест наше економије: на једног радника од фирме до врха државе три чиновника, и који се свакодневно множе и троше. Бирокрација има наталитет по геометријској прогресији, док је код производње тај тренд ради технолошких унапређења обрнут, и ето ти врага, мора некад пукнути.“ – објашњавам му.

-,, Значи да је код нас презапосленост?“ – констатира он.

-,, Их, па и сам видиш! Ако желиш на свјетско капиталистичко тржиште онда мораш бити продуктивнији, значи призводити по нижој цјени, али тад имаш проблем с вишком радне снаге у призводњи, а то значи већа социјална давања и слично. Е кад би се тај вишак могао одмах пребацити у научну област па да га она апсорбира, али се не може без улагања у школство и науку, што је дуг временски процес. Сад се поставља питање да ли пуну запосленост уз нижу продуктивност и мале социјалне плаће или вишу продуктивност и веће плаће и вишу незапосленост уз већа социјална давања? Наши су се одлучили за ово прво, пуна запосленост уз мање плаће, што мање вређа човјеков понос од оног кад је незапослени социјални случај. Сам реци, шта би више волио, да радиш и примаш такву малу плаћу или да не радиш ништа и примаш преко социјалне помоћи пола те плаће?“ – објашњавам, разглабам и питам.

-,, Више волим да радим, онако би личио на просјака, као да примам милостињу.“ – одлучан је он.

-,, Има и друга предност, остајеш у току струке, не заборављаш оно што си научио, а онако назапослен послије пет-десет година можеш се сликати, заборавио и оно што си знао, ван свега.“ – указујем и на други проблем.

-,,А како они вани имају боље плаће и већи стандард?“ – распитује се он.

-,,Не стартујемо с исте црте! Енглези хиљаду година пљачкају свјет, а нас су у то време пљачкали Турци, Млечани, Аустријанци, Бизант, Мађари, Французи, Италијани и ко не још, и сад кажу да је бољи капиталитам. Видио би ја то њихово “боље“ да врате колонијама главницу и камате за оно што су стољећима пљачкали. Не би их било.“ – велим му.

-,, Хоћемо ли их икад стићи?“ – пита он.

-,, Можда, кад би био мир једну хиљаду година, а сумњам да ће тако бити. Капитализам је, просто речено, утемељен на праву јачег. Замисли идеално рјешење: да се сљедећих десет година не уложи ни долар у наоружање него у производњу хране и осталу мирнодопску индустрију. Па кугла земаљска би била Еденски врт. Али људи су од крви и меса, са уграђеним злом у себи, па до тога неће доћи, кад за ових двије хиљаде година Нове ере ниједна религија није успјела то зло истјерати, него се само успјело надмудривати током времена. Пуно је ту фактора који утјечу и на појединачну и колективну људску судбину.“ – кажем му.

-,, Значи, нема идеалног, ни на микро ни на макро плану?“ – разочарано ће Мишо.

-,, Нема, то идеално је она звјезда на небу далека неколико миљарди свјетлосних година до које нећемо никада стићи, а сваке ноћи сањамо да путујемо тамо, нешто нас к њој вуче. Исто тако је и у обрнутом смјеру. А можда је то једно исто путовање, само ми не знамо шта је напред или назад. Све се стално мјења, кружимо од почетка до краја не знајући гдје почиње и гдје завршава јер дођемо на исто. Кад спојимо снове и јаву бићемо као људски род моћни, и материја и енергија ће нам бити исто. А да ли Човјек може постати Бог, и како? Пуно је питања, а мало одговора, још мање рјешења!“ – одлети ја у метафизичка распредања.

-,, Ајмо ми на пиће да пресјечемо ту вјечиту муку.“ – уста Мишо иза стола и ми шмугнушмо преко Злодрине пољане до новоотвореног кафића неког потомка “црвене буржоазије“.

Advertisements