Откако пређох преко колосјека на Злодрину пољану, под надзор шефа и његових улизица, у заједничку канцеларију са шефом теже ми је било изаћи “на каву“ с Винком. Разговарао сам с предсједником Милошем у Комитету омладине и он обећа да ће отићи тамо у клуб и видити како стоје ствари. Послије десетак дана ми рече да је разговарао и да неће бити проблема. И она ми се похвали кад смо отишли “на каву“ у стан да ће играти у првој екипи одмах на почетку првенства, да вредно тренира и да неће више радити у киоску, и морао сам да пазим да јој не повређујем модрице које је зарађивала на тренингу. Једно јутро кад пођох купити цигарете киоска тамо више није било. Колски службемик Владе Габрић, који је био самном на климатском љечењу у Бањским Дворима, рече ми да га је синоћ газда одвезао и да ће га поставити негдје у граду, али није знао гдје. Тако привремено изгубих контакт с Винком, очекујући од ње, ако јој је стало, да се јави, јер ја нисам знао њену тачну адресу у Варошу, нити број телефона, ако га је уопће имала.

-,, Ма нисмо прико свита, наћи ћемо се.“- утјеших се у мислима.

Никица-Мишо Вучичевић се досађивао на свом радном мјесту референта за инвестиције, инвестицијско и редовно одржавање основних средстава. Брз, спретан и свестран кратио је време цртајући разне архитектонске идеје грађевинских објеката, послије пређе на портрете, а онда на нацрте бродова, јахти и чамаца.

Ја сам му познавао одраније оца Ивана, магазинера у Сплит Предграђу, висока окошта човјека добре душе и златних руку. Становали су у бетонским кућицама око талијанског округлог бункера у Сплит Предграђу, уз станичну зграду, у двије овеће собице, као нужном смјештају, надајући се рјешењу стамбеног питања више од двадесетак година, чије се остварење још није назирало. Ту је Мишо одрастао уз старију сестру Веру, зубарицу с Више стоматолошке сколе, која је тражила радно мјесто и надала се продужетку студија на стоматологији у Загребу. Мама му није радила нигдје у фирми, али се скупа с мужем Иваном бавила кројењем и прекрајањем одјевних предмета за жењезнчаре и комшије. Мишо се одмалена интересирао за све, па се разумио у грађевину, што му и бијаше струка, машинство, па је набавио мотор и бавио се његовом доградњом и дорадњом и уткама у тиму АМД-а, свирао је гитару и пјевао, те наступао у неком саставу с Брда, одлично је играо ногомет, а ни други спортови му нису били страни. Рођен и одрастао између жељезничара с једне стране, “Россијеве“ машинске радионице и АМД “Витановић“ с друге стране и “Бродоградилишта Сплит“ с треће имао је гдје и научити, а он је то добрано искористио.

Онако, наоко мршав, висок, дуге хипи косе, прорјетке браде и бркова, обучен у џинс одјећу коју му је матер према његовим нацртима кројила и сашила, личио је на окашњелог хипика на пропутовању, а уствари је био сушта супротност свом изгледу. Мршавост је била лажна, његово тјело је било сплет мишића и тетива, мачјих рефлекса, па није било чудо што је био носиоц појаса у каратеу, ауто је возио као спортски возач, не кршећи никада ниједан саобраћајни пропис нити прелазећи и на празној цести у туђу траку, а многе аутеритете у струци је “спустио на земљу“ својим стручним познавањем конкретних ствари. Односе с људима је научио у клапи с Брда, не дирајући никога, али ни не дозвољавајући никоме да се њега дира без разлога.

Гледајући мене како стално нешто прорачунавам на “Фацитки“ упита:

-,, Којег ђавла ти стално прорачунаваш? Како ти се да?“

-,, Полажем “Анализу“ на факултету, па успут учим и радим анализу трошкова пословања, радне снаге, продуктивности, рентабилности, економичности, коефицијенте обрта средстава, фиксне и варијабилне трошкове пословања, граничне трошкове, ма значи да убијам двије, можда и три муве једним ударцем, ако ми професор одобри писање дипломског рада из свог предмета о овој теми.“- објасним му уз осмјех.

-,, То су за мене “шпанска села“, чему то користи?“ – распитује се он.

-,, И за мене је “шпанско село“ прорачун статике зграде, али отприлике знам шта то значи, чему и кому служи. Сваки показатељ говори своје, па се упиташ зашто је тако, зашто одступа од идеалног? А кад нађеш разлог онда подузимаш праве пословне потезе да га поправиш, некад је то смањење трошкова, некад прераспоред радника, некад чисте организационе промјене, а некад “зачепљање рупа“ кроз коју новац без контроле отиче. Гледам да смањим трошкове на оптимум, да нам остане више за плаће и заједничку потрошњу и стамбену изградњу. То би, отприлике, било то.“- објашњавам му.

-,, Да ли то ове “главоње“ знаку тумачити?“- насмије се он.

-,, Знају врага, ма ја ћу то “спустити“ на ниво пучкошколца, па нека одлучују.“ – одговорим осмјехом.

-,, Ти се бар “занимаш“, ја ћу се овдје уцрвати, нико ми не каже шта трибам радит?“ – снужди се он.

-,, Па…, јеси ли то река шефу Франи?“- упитах.

-,, Јесам, а он каже да се чека диобена биланца, да се види колико нам је пара на располагању.“ – рече.

-,, А онда ће тражити да му за два дана кажеш шта је приоритет за одржавање, а ти немаш појма шта је то!?“ – насмијем се – “ Него ти направи овако: напиши допис свим шефовима станица да ти доставе потребе за инвестицијама, инвестиционом и редовном одржавању у њиховим станицама, потребе за покретним основним средствима и инвентаром за сљедећу годину. Дај им рок да то доставе за петнаест дана, а онда ћеш то љепо средити, систематизирати, негдје ћеш морати и отићи на терен да видиш о чему се ради и снимиш право стање, јер ће они треснути цифре из рукава, али увјек на више два три пута. То ће ти рећи шта њима треба, а од књиговодства узми Мат-33, ту ти је попис свих основних средстава с којима наш ООУР располаже, колика им је вредност и колика је амортизација, па тражи од Материјалног књиговодства попис инвентара и покретних основних средстава и ту ћеш видити вредност, врсту, тип, и ко је за њих задужен. Од свега тога мени ће требати десетак цифара за план идуће године, а ти мораш познавати детаље. Допис нека ти потпише шеф Фране, ти само стави своју сигнатуру на коју ће стизати одговори.“ – упућујем га.

-,, Одлично, па то ми је требао шеф Фране рећи!?“ – узе он празан папир и одмах поче правити концепт дописа.

-,,Направи ти њима табелу коју ће попунити, иначе ће ти писати бајке сваки на свој начин, правити “Маркове конаке“. Из табеле нек се види шта, гдје, колико кошта, итд., већ сам оцјени шта ти треба. А сада дај да то откуцају на матрицу, умноже и дај им списак адреса гдје и коме треба то слати. Ето ти “забаве“, јеси ли задовољан?“- зафркавам га.

-,, Пусти, одлично, улипша си ми дан!“ – ухвати се одмах посла.

Кад би готов да ми концепт дописа и табеле да погледам и послије мањих корекција однесе код дактилографа да се откуца на матрице :

-,, Тко зна кад ће то откуцати, имају брда папира испред себе.“ – врати се разочаран.

-,, Онда, узми сам “макињу“ и откуцај, биће ти захвалне. Тако ти је то код бирокрације, свакоме је хитно, а ствари се рјешавају пужевим кораком. Шефови за своје глупости имају приоритет, то се зна!“ – подучавам га смијући се његовој наивности и он оде и узе матрицу и лак и поче прекуцавати концепт, с два прста тукући ка чекићем.

-,, Ето, успут се учиш и куцати, само једно запамти, немој их на то навикавати, иначе ће стално тражити да то сам радиш, и биће стално у гужви кад требају теби нешто прекуцати.“ – смијући се подучавам га чиновничким “цакама“.

Кад су матрице биле готове није било шефа Фране Сунаре да их потпише, отиша је на “неки састанак“ у књиговодство код Марије Мише и није се знало кад ће се вратити. Тада ја потписах и Мишо однесе на шапирограф да се умножи и на протокол да се пошаље. Кад се врати с неколико копија упутим га да узме фасцикле и отвори књиге у којима ће евидентирати радове по врсти и мјесту и да тако увјек буде у току, што он и направи.

-,, Претворит’ ћу се у обичног ћату!“ – разочарано ће он.

-,, Нећеш, али евиденције мораш имати, прилагоди их према својим потребама. Будеш ли чекао књиговодство оде ти време и брзина реакције, они касне бар пола године. Кад буду радови ићи ћеш ван, бићеш надзорни орган, та твоје радно мјесто је пола на терену, пола у канцеларији.“ – смирујем га.

А шеф Фране Сунара, из дана у дан, је био нервознији. Овдје је требало организирати службу, Загребачка управа ЖТП-а је тржила своје као да је све већ идеално организирано и екипирано, а већина њих у овој служби су били нови кадрови које је требало увести и обучити за посао. И он је хтио све направити сам, качећи се за проблеме које треба рјешити тамо неки референтић, умјесто да се бави својим послом: организацијом посла и дјељењем задатака непосредно подређеним. Тај дан дође у два, таман у време кад се одлазило кући:

-,, Миле, шта има ново?“ – запита кисело.

-,, Нема ништа, једино је Мишо послао овај допис ради припрема за план идуће године или ако буде ребаланс у новембру.“ – покажем му копију циркулара.

-,, А што си ти потписао, могло је мене чекати!“ – љутито одбруси.

-,, Потписао сам јер си отишао не говорећи ништа, да сам знао да ћеш доћи, не би! А ово не може чекати, мој посао не може чекати на твој потпис, а ја никад не знам гдје си и шта радиш, и није ме брига, али би бар требао знати јеси ли ту на послу или ниси. Уосталом, шта да ја бринем твоје бриге, не кажеш ли да си одсутан све ће те чекати, кажеш ли да ћеш бити одсутан и да те замјеним добијам и овлашћења која морам радити као замјеник. А ово је само обичан циркулар око којег нећеш ништа радити и одлучивати, информативног карактера, о чему ће се расправљати на пар инстанци и који ће проћи десет сита до коначне цифре, чему јед?“ – планем и ја.

-,, Па река сам Марији да нећу бити ту, да сам на састанку.“ – смиреније ће он.

-,, Колико је мени познато ја те замјењујем по функцији, а не Марија Мише. Ако хоћеш другачије онда то нормативно среди и писмено ме извјести, то би била промјена систематизације и пословника, и хоћу на томе и Сарагин потпис.“ – смирено му рекох.

-,, Требала ти је пренијети, не знам зашто није, а ја вечерас идем у Загреб, састанак је шефова служби, видимо се прекосутра.“- помирљиво ће он.

-,, Добро, има ли шта посебно за сутра?“ – питам га.

-,, Нема, ако нешто стигне а ниси сигуран да можеш сам, нека ме чека.“ – и он ће помирљиво.

-,, Добро, зна ли Сарага?“ – питам га.

-,, У мајку му, реци му, заборавио сам му рећи.“ – ухвати се за главу.

-,, Биће све у реду, сретан пут.“ – оставим га, Мишо ме чекао преко колосјека.

-,, Шта је пизда, направиш му добро, па још приговара!“ – чуди се он.

-,, Мој Мишо, власт се брани по сваку цјену у свим приликама, обично ловећи онога ко те угрожава на љевој нози, или нађу или измисле неку слабу тачку, не водећи рачуна о осјећајима жртве. Направиш добро, поједеш говно! Мјесто хвала, добијеш по носу! А поштење је најкраћи и најбржи пут до сиромаштва! Све су то народне мудрости којима се смијемо док не дођемо у те околности. Ма нек се јебе, баш ме брига за Франу, има ту и реваншизма, а некад ћу ти и о том причати.“ – одмахнем руком.

-,, Али, не иде ми у главу како може бити такква пизда, ја би га посла у пичку материну, ако не би и лупио.“ – буни се Мишо на Франин поступак.

-,, Дође и мени, али онда имаш веће зајебанције, цјела екипа би подржала њега, а не мене. “Врана врани очи не вади !“, запамти то. Пуно тога ћеш још видити и неће ти бити право.“ – смирујем га.

-,, Ајмо на пиће, јел’ ти се жури?“ – пита он.

-,, Ма не, не чекају ме ни жена ни дјеца.“ – сједамо у “Бобисову“ башту на Риви.

-,, Ди ћеш вечерас?“ – упита ме кад смо сјели.

-,, Немам појма, можда направим ђир по Пјаци. А послије ћу учити, спремам онај испит.“ – рекох му.

-,, Ајде дођи к мени у Копилицу, па ћемо отићи на Брда, тамо је моја клапа, и зезат ћемо се.“- предложи он.

-,, Важи, када?“ – питам.

-,, Шест, седам, ма кад хоћеш, бићу дома.“- каже он.

-,, Договорено, видимо се.“ – он оде на четрнаестицу, а ја у стан.

Advertisements