До цесте је био шљунковити плато, а онда мали бетонски зидић, између њега и ниских бетонских зградица иста бетонска стаза. Кров приземница је био од салонитних плоча. На почетку тог комплекса је био округли високи талијански бункер из Другог рата са отворима за митраљеске цјеви на врху, као ножем урезани у дебелом бетонском зиду, који су гледали на све стране круга. Те зградице, као цјелина, биле су спојене у реду дугачком педесетак метара, а с ове стране до цесте су били станови у којима су становали жељезничке породице, док су с друге стране до дворишта према станичној згради биле канцеларије и радионице Секције за телефонско-телеграфске везе или како су их краће звали “везиста“ или “жицара“. Ти станови су били двособни, прва соба с улазним вратима је била кухиња, дневни боравак, трпезарија и све остало, а друга је била спаваћа за цјелу породицу ма колико имала чланова. Зграда је послије Другог рата тако испреграђивана за станове, иначе су је Талијански војници користили у рату за војничку спаваону и друге логистичке потребе. То се требало рушити, али се та привременост, како се говорило станарима, из године у годину продужавала, па ево је траје тако скоро тридесет година. Тај голи бетон су станари мало хуманизирали, извана уз зидић садећи цвјеће, смокве и шипке или мало подаље коштеле, а унутра је свако своје собице украшавао према сопственој машти и вјештини руку.

У таквом стану становала је и фамилија Ивана Вучичевића, магазинера жељезничке станице Сплит Предграђе, или како је народ звао“ Копилица“. Он, жена, кћерка Вера и син Никица, којег су сви звали Мишо, ту су се стиснули. Иван је био родом из Источне Херцеговине, из оних малих села уз цесту Дубровник-Требиње, како кажу Бодили “иза брда“, у љутом кршу. Успио се као младић запослити на мјесту скретничара на ускотрачној прузи Чапљиа-Дубровник, за Другог рата мобилизираше га у домобране с распоредом на радном мјесту гдје је и до тада радио, тако да пушку није ни носио, а након рата на ЈДЖ распоредише га на сплитску приугу, те од скретничара, кочничара и маневристе преко курсева напредова до магазионера. Висок, сувоњав, педантан и добре нарави по рођењу ником се није замјерио нити је ко имао ружну рјеч о њему. Жена му је била из родног краја, вредна и паметна, која је од малих ногу научила да од ништа направи нешто, увјек запослена и смирена, оне физичке конституције толико карактеристичне динарском типу: висока, витка, здравих бјелих зуба и лица без бора ма колико година имала и стално веселих очију и ведра лица пуна мајчинске доброте.

Живили су од Иванове плаће, а пошто их је Бог или природа даровала бистром памети и златним рукама све су знали сами направити. Иван се разумио у столарију, кројење, машинство, зидарство, ма у све што види, а она је кројила, прекрајала, шивала, везла и плела, не набрајајући друге вјештине што су требале свакодневно у кући. Сви жељезничари су доносили код њих своје шињеле и униформе да их они прекроје у цивилне капуте и одјела, а они су то чинили тако вјешто да нико не би помислио да је то некад био шињел или униформа, ако се изузме врста материјала од кангара или чоје. Тај њихов станчић је био тако функционално уређен да је изгледао дупло већи од осталих у тој талијанској зградици, иако су били у стварности исте површине. Не треба посебно наглашавати да је то Иван с члановима своје фамилије сам средио од пода до крова, као и израдио сав намјештај у стану.

Дођем ја по договору с Мишом те вечери и затекнем га како сједи на зидићу испред стана и поправља неки дио од старог радиоапарата, таман је летовао неке жице:

-,, Ево га, готово, сад ће радити ка’ џубокс.“ – покаже ми умјесто формалног поздрава.

Није ме требао посебно представљати, Ивана сам познавао од раније, с посла, а они су све знали о мени још откад сам био приправник отправника возова ту у станици. Веру до тада нисам виђао као ни матер јој, јер оне нису као неке из жељезничких породица излазиле тамо до колосјека, оне су имале увјек свог посла, па их није интересовало тко путује или да воде ћакуле о свему што се у станици догађа.

Иван устаде:

-,, Уђите, уђуте Миле, баш ми је драго да сте навратили мало и код нас.“

-,,Мишо, остави твоје мештарије, сједи овдје с Милом, попијте каву.“ – кори га матер.

Верица је изашла из собе и упознала се, прекинувши на трен учење своје стомалтологије. Висока, црне косе, озбиљна израза лица и крупних топлих очију, женствена и скромна, била је преозбиљна за свој узраст, од мало рјечи које би изговарала баршунастим гласом.

-,, Како твоје студије, учиш ли шта по овој врућини?“ – упита ме дајући до знања да се о мени у тој кући доста зна.

-,, Учим, углавном ноћу, послије десет па докле издржим.“ – кажем јој.

-,, Која си година?“ – кратко она пита док Иван доноси ракију и бићерине, а мама закувава каву.

-,, Четврта, досад добро иде.“ – одговорих.

-,, Ти то дајеш као редовни студент, кад стигнеш!?“- чуди се она.

-,, Сам сам одлучио, сам одабрао, не пада ми тешко јер ми представља задовољство, а ваљда ће бити и користи, ко зна?“ – насмијем се уљепшавајући ствари и смањујући тешкоће.

-,, Мом Миши не пада на памет да учи, а ту му је све под носом.“ – прекорава га матер.

-,, Пусти мама, рекао сам ти, мени је ово довољно. Да будем архитекта требао би упасти у клан, а грађевински факултет би ми донио само лутање од градилишта до градилишта и натезање с радницима, а ја волим самосталне послове, све да направим сам.“ – одсјече он љутито њој, а мени објасни разлоге.

-,, Можда би се могао интересирати да положиш државни испит за самосталног пројектанта, тада би имао доста посла и добру зараду.“ – предложим му.

-,, О том сам размишљао, већ сам некима радио пројекте, а онај с жигом дигне већу лову него ја што сам испројектовао. А кад би имао овлашћење и жиг око десет посто од вредности објекта је моје.“- каже он петљајући још око радија, а онда склопи шасију, укључи струју и повиче:

-,, Слушајте!“

Радио затрешта чистим кристалним звуком.

-,,Ово је на пола, може дупло јаче, али не смим, срушиће се кућа!“ – презадовољан је обављеним послом.

Приђе столићу, испи бићерин ракоје на екс и каву из два пута:

-,, Ајмо Миле, разићиће се клапа!“

-,, Зар нећете вечерати?Вечерајте па идите!“- приговара му матер.

-,, Миле, јел’ се теби једе?Мени не! Можемо кад се вратимо.“ – жури се њему.

-,, Ма каква вечера!? Идемо ми!“ – устајем ја.

-,, Благо вама, ја морам учити.“ – снуждено ће Вера.

-,,Бубалице, видиш ли Милу, има га свуда, а испите даје као од шале!“- руга јој се Мишо.

-,, Лако је њему, он је на економији.“ – насмије се она.

-,, Твоја стоматологија нема ни десети дио књига колико има његова економија, немој се на то вадити. Треба знати знање, мућнути својом главом, а не бубати.“ – зафркава је он добацујући јој преко рамена док одлазимо преко шљунчане пољане.

Поред “Прометове“ гараже ходамо пјесковитом стазом, дјеломично зараслој у коров побјељен од прашине с цесте, идући на Брда. Овеће насеље, скоро мали градић, углавном од приватних кућа свих грађевинских фела, нарасло на брдашцу изнад тунела “Дујмовача“, са школом и “Далминим опскрбним центром“ у центру насеља. Ту је и неколико приватних кафића испред којих гости сједе како се ко снађе, као пред задружним трговинама у забитом селу, једино је сигурно да се између себе добро познају и тако воде “паметне“ разговоре. Мала пијаца, илити “тржница“ с неколико бетонских тезги, киоск за цигерете и све и свашта, од штампе до лутрије и књижара папирница, и то заокружује као неки центар насеља.

Испред кафића “Балун“ затичемо групу младића различите животне доби. Мишо ме упознаје са омаленим Дамиром, крупним и младим Драганом-Мрмом и неколико других, којима име нисам запамтио, а ту је била и група цура, од њих неке су ходале с момцима из клапе, а неке су биле слободне, другарицама пратиље. Сјели смо на прво слободно мјесто, на неко доваљано камење и пили пиво, зафркавајући један другога. Они су сви знали о чему се ради, треба ме прихватити у клапу као свога, а како су очекивали да их не могу одмах схватити, онда би ми причали неке клапске ситнице да схватим цјелину.

Око осам је дошла висока и витка плавуша, згодна пупаста тјела и модерно обучена и одмах се приљепила уз Мишу, и он ми је представи као своју цуру Зденку.

Већина је њих радила, неко за стално, неко на одређено време, као занатлије, шофери, а већина је имала и неки обрт у дворишту породичних кућа у накнадно изграђеним или дограђеним гаражама. А сви су волили моторе и аута које су нешто стално преправљали и дограђивали, хвалећи се или консултујући се између себе око детаља, ради побољшања брзине или сигурности.

-,,Мишо, био сам код свог адвоката, не пише нам се добро.“ – каже му Дамир.

-,,Мораћу и ја код свога, па ћу видјети шта ће рећи. Рекао је да нема проблема, али, али… неког ће сигурно одерати, само се треба борити да то буде што мање и краће.“ – одговори му утихо Мишо.

-,,Онај курвин син ће се извући, тако ми каже адвокат, а ти знаш да је он био главни колвођа.“- забринуто каже Дамир.

-,,Јеби га, знаш ти тко му је стари, има лову и моћ. Па јеси ли ти одмах видио на које га мјесто ставља тужилац, испада да се тамо случајно затекао.“ – пљуцну Мишо.

Ћутим и слушам, али схваћам да се ради о суду и да неко неће добро проћи.

Мишо се тад окрену мени:

-,, Сјећаш ли се оног случаја “Бакар“, кад је потону на везу тамо код Примоштена?“

-,, Сјећам, данима се писало. Хтјели су га на тридесетогодишњицу првог конвоја за Ел Шат поправити и претворити у брод-музеј. А онда је потону, јер је неко с њега нешто покрао, скинуо неке вентиле, шта ли, па продрла вода.“ – присјећам се чланака из “Слободне Далмације“.

-,, То што је писало су глупости. Он би потону да га нико није ни така. Тамо су га и дотеглили зато што га је немогуће поправити, лакше би направили нови. Бацили су га у пусту увалу умисто да га ставе у неко бродоградилиште, а тамо једва коза с обале може прићи. Нас неколико ишло у Шибеник на мото трке, па једном паде напамет да сиђемо до напуштеног брода и скинемо нешто месинга што се може продати “Отпаду“, трибало нам је пара за оправку мотора. Брод је већ био “олешен“, једва смо нашли три четри кила ломљених отпадака, а онда ето ти милиције па испитује тко је, шта , колико, а кад смо чули оптужницу пали смо на гузицу. Испало је да смо “скинули“ три четри тоне разног гвожђа, месинга, бакра, инструмената, намјештаја, а чега све не, и да је ради тога брод потону, јер смо скинули и чеп с дна корита. А тај чеп је тежак скоро тону и сав залипљен баластом, трибала би нам добра дизалица да га скинемо. А ишли смо с два мотора и мојом старом “Шкодом“, колико су навели не би стало ни у “Тамић“. Мој адвокат тражи пуно лове, како би био ослобођен, а ја толико не могу зарадити за двије године, па ми нема друге него да се борим за што краћу казну. А овај што ће бити ослобођен је дао идеју, продао оно мало ломљених квака и ручака, а ослободит ће га што му је стари неки буџован. Пошто сам ја по годинама био најстарији изгледа да ћу извући најдебљи крај.“ – објасни Мишо.

-,, Нетко ће платити цјену за све. Сада знате све о “Бакру“, а да сте то прије знали не би му ни пришли. Третира се као “брод херој“ из НОП-а, а тамо су га склонили јер нису имали пара за реконструкцију у брод музеј. Ви сте им дошли као кец на десетку па ћете платити за све оне што су га прије вас “олешили“ откад не плови. Тешко ћете се извући, уствари никако, на то будите спремни.“ – кажем им своје мишљење.

-,, Јебем ти луду главу, ми мислили да је то неки крш од кога је газда дига руке и пустио да у пустој ували иструли и потоне.“ – лупа се шаком у главу Дамир.

-,, Да смо бар дигли ону лову што новине наводе, сад би били богаташи, па ми не би било жа, а ми ни лове ни славе, већ затвор. Јебем ти живот и правду!“ – жали се Мишо.

-,, Правда је брза кад држава тужи сиротињу, обрнуте је нема, само у рјетким изузецима, а ви ћете своји лудост поштено отплатити, тако вам ствари стоје.“ – велим им.

-,, Зар нема шансе да нас прекршајно казне?“ – пита Дамир.

-,, Да су мислили не би вас кривично гонили, ви сте рушили споменик, а то се може третирати као непријатељски чин. Будите сретни ако вас не уплету у политику, ако вас само туже за крађу. Овако можете проћи с неколико мјесеци, а ако уплету непријатељско дјеловање онда би се то мјерило годинама. Брините се за ово прво и помирите се с неколико мјесеци затвора.“ – савјетум им ја.

-,, Ди ћемо Мишо, у Веруду или Туропоље?“- иронично се мири Дамир.

-,, Ајд’ не зајебавај, не да ми се на то ни мислити.“ – смушено ће Мишо.

Зденка се привила уз Мишу, не говори ни рјечи, она већ тугује.

Прошло је девет, на Брда ноћ раније пада, па рекох Миши да идем на четрнаестицу, кући. Он и Зденка кренуше самном до аутобусне, сачекаше самном аутобус, ја одох, а они осташе у мрклој ноћи градске периферије.

Advertisements