Тог септембарског поподнева око пет поподне зазвони звоно на вратима гарсоњере. Нисам никог очекивао и пожурих да отворим, кад тамо наслоњен на зид поред врата оцуњио се Јозо Гргић. На први поглед види се да је изгубљен, а тај дојам појачава и неколико фластера и модрица на лицу.

-,, Шта је Јозо, уђи?“ – позвах га.

-,, Не знам сто да радим!“ – протепа и сруши се у полуфотељу.

-,, Полако човјече, реци ми шта је, шта ти се десило?“ – смирујем га.

-,,Ти ниста не знас?“ – у овом стању још више тепа и муца.

-,, Не знам, ево кава, пиј и причај.“ – сједнем насупрот њега.

-,, Анте Калигер-Анић је мртав.“ – пресјече ме и заплаче.

-,, Смири се, шта се ту може. Нек му је души просто.“ – збуњено га умирујем -,, Причај ми од почетка, шта и како је било, биће ти лакше.“

-,, Јуче смо ја и он исли на утакмицу, а послије с мојим аутом тамо пут Омиша, стали код неке гостионе и вечерали. Пили смо и вина, знаш ти Анту, он се добро напио, а и мене је мало ухватило, знаш да ми не треба пуно, и кад смо се враћали, било је негдје око десет, мрак, засљепи ме неко ауто и десно коло ми упаде у јарак поред цесте и ми слетишмо и ударишмо у неки бетонски зид од дворишта. Ето, мени скоро ништа, а он на мјесту мртав. Дошла хитна помоћ, милиција, мене саслушали, узели ми крв, превили ме и пустили кући, а он у мртвачницу. Сутра је погреб у селу, како ћу се тамо појавити? Шта ће ми рећи отац и браћа му, шта ће ми рећи комшије?“ – исприча он у пркидима не скривајући ману око изговора гласа с,ш, ч,ћ,ж и з, те поче опет плакати.

Анте Калигер-Анић је био телеграфист у Солину. Још док сам био тамо отправник возова он је био вјежбеник телеграфисте, а на то мјесто је дошао као пропали ученик загребачке техничке двогодишње школе за отправнике возова. Родом је био из Книнског Врпоља, комшија Јозе Гргића, а као дјете остаде без матере и одрасте уз маћеху, оца и полубраћу. У Солину, на Светом Каји, становао је код тете и ту у близини на станици радио као телеграфист. Дјечачка изгледа и конституције, веселе и меке нарави, и неке дјечачке неозбиљности, рано се ода пићу, али га је младост организма још извлачила од тих тегоба, па није чинио глупости нити му се са стране могло примјетити да је добро потегао. А по ономе колико је “потегао“ и како је слатко пио видило се да има поприлично стажа. За Јозу сам знао да није за пиће, довољна је била чаша вина да га из основе као особу промјени. Трезан је био шкрт, повучен и спетљан, од мало рјечи с говорном маном при изговору неких гласова и неконтролираних покрета при гестикулацији, а послије чаше двије вина постао би галамџија, досадан у понављању већ реченог, неконтролисано смион и јогунаст. И он је, изгледа, био тога свјестан па је бјежао од свих врста пића и у безазленим ситуацијама, а они који су га познавали радије су га трпили трезног него напитог.

Прољетос је Јозо купио половног “Фиата 850“ од Душана из Центра за резервације на сплитској станици и овај га успут обучавао у вожњи, али је одустао кад је видио да га је немогуће научити. Чак му је и савјетовао да се рјеши аута, јер неће никад ту вјештину свладати како треба, па ће на цести представљати опасност и за себе и за друге. Јозо, који је навика да многе препреке у животу свладава упорношћу или боље речено тврдоглавошћу једне мазге, сматрао је да ће и тај проблем тако рјешити, и наставио је мјењати инструкторе вожње, који би редом, послије сагледавања стања ствари, редом одустајали од обуке и савјетовали му што и Душан. Али он није одустајао, па се, као и овај пут кад се десила несрећа, настојао сам увјежбавати. Није он обадава оно што су му говорили “…да има двије љеве руке и двије десне ноге и луду главу, а све неповезано и несинхронизирано…“.

-,, Боже драги, он мртав, теби скоро ништа, ауто одњо враг, све за трен…“ – тихо, као за себе набрајам ја.

-,, Волио би да је обрнуто, брига за ауто.“ – плаче он.

-“ Добро, смири се и слушај ме! Ништа се ту не да промјенити. Иди на први воз кући у Врпоље, обавезно се јави његовом ћаћи и испричај му како је све било и сутра се на погребу опрости од покојника пред свима. То ти је дужност, људска и морална. Цјели живот ћеш жалити ако тако не направиш.“ – савјетујем га.

-,, А како ће његови реаговати? Па ја сам им убио сина и брата!?“ – бојажљиво ће он.

-,, Шта ти је!? Истина је да си ти ауто возио без положеног возачког испита, истина је да је он погинуо, али је истина да си ти лудом срећом остао жив. То је судбина, тако ће они и схватити. Било би им криво да се не појавиш сада кад им је најтеже, послије то не би могао поправити.“ – убјеђујем га.

-,, Бојим се неугодности, а вјеруј ми да би волио да ме нема.“ – искрено ће он.

-,, Ма неће, па ако неко нешто и каже ту чашу жучи мораш попити и разумити. Како би послије могао објаснити што се ниси појавио, а мога си? Ајд’ на воз, не премишљај се и директно код ћаће му и испричај шта је и како је било. Треба ли ти пара?“ – наговарам га повишеним одлучним тоном.

-,, Не треба ми пара, идем па шта буде, нека буде!“ – диже се тренутно одлучан и ја га испратих показујући на сат да стигне на воз у задњи час.

Прекосутра директно с влака дође Јозо мени у канцеларију, изађошмо испред и он ми рече:

-,, Направио сам баш онако као си ми река. Стари ме разумио и било му је поред све туге драго што сам дошао, и тјешио ме као своје дјете: “Бог је ћио да ти останеш жив. Тешко је мени као оцу, а теби још теже, неће ти бити лако с тим живити. Од мене нек ти је просто, ја не могу против Бога.“ Хвала ти што си ме натјерао да одем, да то пребродим, да тебе није било не би био отиша, а сада видим колико би био погрешио.“ – исприча укратко како је било.

-,, Ето видиш, људи су најпаметнији и највеликодушнији кад су у невољи. Јасно је њима да је то таква судбина, а не твоја намјера.“- кимнух главом.

-,, Шта ће бити од мојих студија, стално мислим на ово?“ – пожали се.

-,, Баш зато више запни, не дај себи да имаш времена о овоме размишљати, време ће то изљечити.“ – кажем му.

-,, Чека ме и затвор, како тада?“ – опет ће он.

-,, И затвор је за људе! Учићеш и тамо, брже ће ти време проћи. Моше пијаде је превео “Капитал“ у затвору, можеш и ти спремати испите.“ – храбрим га.

-,, Лако је теби рећи, а хоћу ли ја то тако моћи?“ – несигурно ће он.

-,, Не да ћеш моћи, него мораш, схвати то као горке пилуле којима љечиш љуту болест. Једино тако можеш оздравити, а можеш ти то, снажан си ти.“ – храбрим га и даље.

-,, Отићи ћу код доктора Ивановића да ми да боловање док се ово мало не смири.“ – слегну раменима.

-,, Отиђи, покушај се наспавати и учи, нека живот иде даље. Не смијеш стајати у мјесту и предати се.“ – опет ћу му ја.

Он оде доктору, а ја се вратих у канцеларију.

-,, То је онај што је имао саобраћајку?“ – пита Мишо.

-,, Аха, не би му био у кожи.“ – рекох.

-,, Ни ја, јебен је то осјећај, казна за цили живот.“ – потврди он.

А мени се пред очима јави насмијано дјечачко лице Анте Калиигера-Анића и у мислима постави вјечно питање: “…. шта ти је овај живот…?“, и пожелих да му душа нађе смирај у загрљају покојне мајке које се као дјете није науживао.

Advertisements