Шеф Економске службе ООУР-а Фране Сунара је прексиноћ отпутовао на састанак у Загреб, а јутрос се не врати с пута како је био обећао. Није се јавио ни телефоном, па не знам шта да кажем онима који га траже. А тражи га шефица књиговодства Марија Мише, тражи га шеф материјалне службе Срећко Мешин, траже га неки из других Секција, па чак и из Управе ЖТП-а из Загреба, а ја засад све одлажем, надам се да ће се јавити послије маренде. Не обављају ми се његови послови, прво што не знам шта је по томе радио, друго што ми ништа није рекао о одсуству и без основних информација шта је рађено и шта још треба чинити. Ако направим нешто на своју руку доћи ће до конфликта па да најбоље направим, јер они на власти увјек настоје да себе истакну и потврде као паметније и да нађу сваком подређеном замјерку. А старо правило је да шефови хоће да их се пита и за најбаналнију радњу, да им тако расте креста, та нису они заништа шефови, кад, ето, све знају лако да рјешавају. То добро знају улизице, и то свакодневно користе и постижу два циља, да вредно раде и да држе до памети свог шефа као способног и најпаметнијег и тако им дижући цјену. А да ће шефови помислити да су обични глупани кад питају за сваку ситницу из свог посла нема бојазни, они од гордости не могу то ни примјетити, а ако је погрешно направљено шеф неће сам себи скочити у уста, прикриће себе ради.

Била је пауза за маренду, Мишо је већ изишао и растеже се испред канцеларије, а Круна је узела боршу и отрчала на Пазар, кад зазвони телефон:

-,, Добар дан, јели то ЖТП ?“- упита женски глас.

-,, Да, економска служба, изволите.“ – рекох.

-,, Овдје Родилиште, молила би друга Франу Сунару.“ – она ће.

-,, Нема га, на састанку је у Загребу, ја га замјењујем, шта могу помоћи.“ – представим се.

-,, Па нема ми друге, триба га обавјестити да је добио здраву и липу цуру, 51 цм дугу и 3,7 кг тешку. Порођај је био у реду, мама и кћи добро. Ја сам његова сусида, сестра Катица, молим Вас, свакако га некако обавјестите.“ – рече она.

-,,Зваћу Загреб, свакако, морам га обавјестити.“ – кажем јој.

-,, Хвала Вам, рећи ћу му жени да сте му јавили и да је у Загребу.“ – отаља она обавезу.

-“ Можете, хвала на љепим вјестима.“ – рекох.

Мишо се повратио у канцеларију и слуша:

-,,Шта је то?“

-,, Фране добио кћер, јављају из Родилишта.“ – кажем.

-,, Па ди је он, требао је доћи из Загреба?“- он ће.

-,, Враг га зна, немам појма, ништа ми није рекао ни о порођају ни о састанку.“ – мислим се шта ћу сад.

-,, Назови Загреб, види јели још тамо, можда се састанак продужио.“ – сугерише Мишо.

-,, Сад ћу, ма врага се продужио! Јавио би он да је тако. Чекај трен.“ – кажем му док вртим бројчаник.

-,, Директоре, не знам шта је с Франом, јели се Вама јављао?“ – питам Сарагу.

-,, Није од јутрос, знам да је иша у Загреб.“ – каже он.

-,, То знам, требао се јутрос вратити, а јављају из Родилишта да му се родила кћерка.“ – обавјестим га.

-,, О, види, види, јели све у реду!?“ – зачуђено пита он.

-,, Кажу да јесте, само се не зна ди је он.“ – кажем му.

-,, А питај Загреб, можда они нешто знају.“ – сугерише и он шта већ намјеравам направити.

-,,Идем, морам га пронаћи.“ – спустим слушалицу.

Зовнем Звонка Мехаковића, сводног планера за саобраћајне ООУР-е, и упитам га за састанак и Франу. Замили ме да га назовем за десетак минута, он ће се распитати и о састанку и о Франи, па кад га назвах поново рече ми да је састанак јуче зацршио око три и да су му рекли да је Фране отпутовао у Винковце код неког рођака, али да није сигуран да је тако. Издиктира ми број жељезничког телефона винковачког планера Мије Бакарића и ја се код њега распитам. Нисам му говорио због чега ми Фране хитно треба, али рекох да је приватно и врло важно за Франу. Мијо потврди да је Фране јуче путовао с њима и нађе ми број градског телефона тога рођака, који је исто радио на жељезници и кога је површно познавао.

Сада сам морао преко колосјека код директора Сараге, јер ми овамо нисмо имали ПТТ телефоне за разговоре ван жељезнице.

-,, Јеси ли га нашао?“ – упита ме Сарага док ме угледа на вратима.

-,, Сазнао сам да је у Винковцима код неког рођака. Дадоше ми винковчани број, па ми треба ПТТ телефон. Ваљда је тамо или ће ми знати рећи гдје је.“ – рекох му.

Он ми погледом показа на телефон и ја окренух број. Одмах се јави женски глас.

-,,Јели стан Сунара?“ – питам.

-,, Да, изволте.“ – фрече она.

-,, Зовем из Сплита, требам Вашег рођака Франу Сунару, рекли су ми да је код Вас.“ – рекох јој.

-,, Јесте, одмах ћу га позвати.“ – рече и чујем како спушта слушалицу на стол и зове: “Фране, за тебе.“

Након неколико тренутака зачујем му глас:

-,, Хало, Фране је.“

-,, Миле је, морао сам те потражити, преносим ти поруку из Родилишта, родила ти се кћер, дуга 51 цм, тешка 3,7 кг, здраво су мама и кћи, кажу да је све прошло у реду. Јавила је сестра Катица, каже да је твоја сусјетка. Честитам ти!“ – кажем му у једном даху.

Чујем га пуше у слушалицу.

-,, Фране, јеси ли разумио, требам ли поновити?“ – питам га након краће паузе.

-,, Е, добро, не триба, добро.“ – рече сметено.

-,, Требам ли нешто учинити?“ – питам га.

-,, Не, не, не триба, добро!“ – рече љутито и спусти слушалицу.

Лагано спуштам слушалицу док ме Сарага зачуђено гледа:

-,, Шта каже, јели радостан?“ – упита.

-,, Добро, ништа, не триба!“ – понових Франине рјечи – ,, Не рече ни хвала и као да је љут, није му драго, не знам шта му је.“ – рекох запањен Франином реакцијом – ,, Не поручи ништа, ни да ће доћи, ни кад, ни да му шта треба, само љутито одбруси: “ Не, не триба, добро!“ и спусти слушалицу. Ништа ми ту није јасно. Чуо сам да је скоро двадесет година у браку без дјеце, па ја би скакао од радости до небеса. Али изгледа да нас има свакаквих!“ – слегнем раменима понављајући се.

-,, Чудан је, неки ђаво се с њим догађа, али ни мени није ништа река. Ваљда ће се мени јавити, разговараћу с њим, не може тако бјежати од обавеза. Ти га замјени у свему, сигурно ће сад бити одсутан неколико дана.“ – рече директор Сарага и сам изненађен таквом Франином реакцијом.

-,, Не знам шта су договорили на састанку, а прича се да ће бити ребаланс плана и диоба по новој организацији фирме, а ту треба доста припрема. Ја сам доста тога прикупио и припремио, али би волио знати која ће се шема примјенити, да не радим исти посао два пута на два начина.“ – рекох му своје тешкоће.

-,, Како се у томе Фране сналази?“ – пита ме.

-,, Искрено речено,слабо познаје технологију и радну снагу по свим елементима, а углавном се на тим величинама план базира. Он је више за књиговодство и књижења и те пост-радње, од конта даље ништа не види као ни остали књиговође. Такви економисти никако да схвате да је књиговодство посљедица, евидентирање протеклих радњи, и ништа ако се не разумије оно што је било испред, прије, и да је књиговодство обична евиденција. На основу тих података може се видити гдје се грешило и како треба даље, али се направљено не може накнадно исправити, шта је било било је.“ – насмијем се.

-,, А то је! Знам, знам, темељнице, конта, стања, билансе, актива и пасива. За њих ту економија почиње умјесто да схвате да се ту завршава. Како се ти сналазиш?“ – потврди и пита.

-,, Добро, ако негдје запне зовем колеге из Книна или Загреба да не губим време, а и сам сам добро проучио систем и технику. Од Фране немам користи, он и оно што договоре на састанцима ми не даје или даје кад је прошао воз. Не знам зашто, али му нисам по вољи, да ли је то завист, незнање или “освета“ због ,,маспока“ и тадашњих његових пиздарија, или све скупа, враг ће га знати? Други је проблем што нам остале службе нису навикле да ажурирају и дају податке за потребе плана, они га сматрају “нижом“ функцијом од својих, скоро им све морам исправљати јер тресну из рукава, отприлике, а ваљда ће се научити с временом.“ – кажем му.

-,, Слободно се обрати мени ако затреба помоћ, Ту сам, знам да се код тебе “кроје гаће“, а ове ћемо ајдуке већ припитомити, што милом што силом.“- подржи ме он.

-,, Мораћемо мало сјести пред ребаланс, што нам се ту зацрта то ћемо моћи дјелити. Све службе ће морати ту дати свој удио, стварни, не декларативни.“ – и даље инсистирам.

-,, Кад припремиш основе јави се, па ћемо сјести, ако треба, и три дана само да добро стартујемо. Хтјели смо ООУР, сад се треба запети, ту нећу дати пардона никоме.“- одлучно ме подржи и ја одох.

У канцеларији ме дочекаше Круна и Мишо:

-,, Јеси ли га наша? Шта каже?“

-,, Јесам, у Винковцима је код рођака, не дјелује ми нешто одушевљено.“ – слегох раменима.

-,, У Винковцима, код рођака, па што ће тамо кад му се жена порађа!?“ – крижа се Круна.

-,, Немам појма, тражим га цјело јутро, а он ни хвала, још се љути.“ – велим.

-,, Кажете, био љут, на телефону, кад је чу?“- запиткује Круна.

-,, Равнодушан, као да му је свеједно, онако као “… шта се то мене тиче…“, или “… врло важно, шта ме ради тога узнемирујеш…“, косела гласа.“ – дочаравам ток и тон разговора.

-,, И јели још шта река?“ – запиткује и даље она.

-,, Ма није, “добро, разумијо сам,“ и ништа виже.“ – рекох преко воље.

-,, О Свете Госпе, а толико година чекају дите!?“ – опет се крижа Круна.

-,, Можда је неко “помога“, а Круна?“ – зацери се Мишо.

-,, Ајд’ кврагу! Шта ти пада на памет?“ – смијуљи се Круна.

-“ За двадесет година људи направе по петнаестак дице, а он једва ово једно, па бижи од куће кад се рађа! Сумњиво је то мени, та није жена с дробом била девет сати него девет мисеци, знало се кад ће отприлике родити. А он у туризам кад она у Родилиште! Ајде реци, тко нормалан то може схватити као нормално?“ – вели јој Мишо.

-,, Свашта има на овом свиту!“ – бјежи Круна од одговора.

-,, А ја сам сигуран да ће сватко прво помислити да је дите неко други направио! Кад је толико вримена прошло у браку шта би људи друго могли мислити? А Франи је то сад помутило планове, нема ништа од Мишинице. Баш ми га жа.“ – смијуљи се Мишо.

-,, Мишо, ћа је сад то? Ајд’ ћа, ајд’ ћа, ја ништа не знам о томе, ништа, ништа чула, ништа видила, ништа не знам.“ – диже се Круна иза стола и побјеже у другу канцеларију обрачунске групе.

-,, Видиш ти ово, ништа не зна, чува колегицу, а шта ће се тек сад распредати тамо по канцеларијама!? – покаже Мишо мотом на канцеларију гдје је Круна отишла.

-,,То ти је женска солидарност, оговарају једна другу, али се колективно бране.“ – смијем се Крунином “паничном“ бјегу.

Фране је дошао на посао послије десетак дана, нити је коме шта говорио нити га је ко шта питао, о чашћењу није било ни помисли.

Advertisements