Дошло је време да идем на испит из предмета Испитивање привредног пословања, који смо ми студенти скраћено звали “Анализа“, код професора др. Звонимира Бенашића. Добро сам га спремио, као за себе, јер ми је то знање било неопходно на радном мјесту. Све оно што сам учио могао сам практично тестирати и примјенити на радном мјесту, па нисам осјећао ни ону минималну “позитивну“ трему коју би увјек имао прије уласка у професорски кабинет на испит.

Путовање није могло бити боље. У београдски воз је у Книну ушла згодна витка црнка дуге косе и упита ме има ли мјеста у купеу.

-,, Наравно да има, само изволите.“ – покажем јој на страну гдје сам ја сједио, док је прекопута већ “мртвим“ сном спавао постарији човјек испруживши се преко сва три сједишта.

Помогнем јој да на пртљажник стави мали елегантни кофер и она се захвали:

-,, Пуно хвала, бојала сам се да ће бити гужва.“

Упознамо се, она је била нова професорица у гимназији у Грачацу, Цеца Дакић, родом из Оточца. Путовала је у Београд да подигне неке папире на факултету да би средила формалности за радно мјесто, пошто факултетска бирокрација није на писмене захтјеве реагирала.

Била је обучена у велеградску одјећу, по посљедњој моди, још је провинцијски градић није смотао у своју колотечину, а и у говору још јој се осјећао београдки акцент и екавица. Дугу црну косу извиклала је сама, на благе валове, дискретно ставила на трепавице римел и благо се накарминисала, а пуне сочне усне красили су бисерно бјели зуби. Кад би се насмијала на природно руменим образима створиле би се мале слатке јамице, а на жутом вагонском свјетлу на ушним ресицама као мали рефлектори бљескале су мале рећине. Уска сукња свјетлоплаве боје, као да је била за број мања, пуцала је од бујних облина, а њежно плава кошуљица, за нијанссу свјетлија од сукње, испод мале откопчане јакетице боје као сукња, једва је обуздавала бујне груди. На ситним стопалима биле су мале ципелице с високом штиклом у боји костима.

-,,Како је на послу, како у граду Грачацу?“- отварам разговор.

-,, Не би истину рекла што год да кажем. Све ове дане сам ошамућена од свега тако да још не могу средити утиске.“ – смије се она.

-,, Кад дођеш себи мало ћеш се разочарати, а послије се навикнеш, мало по мало, али се не смијеш предавати, мораш се борити да не потонеш у свакодневном сивилу.“ – упозоравам је.

-,, Неће бити онако како сам замишљала? Па, засад су сви пријатни и услужни, лијепо су ме примили у колективу.“ – каже она.

-,, Тако је на почетку, док си нова, а онда се почну осјећати угроженим, не дају испред себе без обзира што имаш више спреме и знања, и настоје на сваки начин подрезати ти крила. Дај Боже да код тебе не буде тако! Али сама промјена средине, друштва, животних навика и осталога изазива шок, па ћеш морати живити другим стилом него до сада. Испочетка се држи свог посла, ради како треба, а послије ћеш се већ снаћи кад увидиш све околности. Важно је да те у периоду док си још рањива, на самом почетку, не повреде, послије ћеш се већ знати бранити и борити.“- савјетујем је.

-,, И теби је било тако?“ – пита ме.

Испричам јој како се тај почетак на послу мене дојмио и завршим:

-,, И мени, и другима. Ја говорим на основу свог искуства и моје генерације и свиог окружења. Као школарци друугачије то замишљамо, пуно идеалистичкије, па нам реалност тешко падне. Убија нас равнодушност и инертност средине која не жели никакве промјене, свако у њој чува своју стечену позицију. А онда ти не иде у главу зашто су такви, погоди те твоја немоћ да ишта промјениш и тако дође апатија и разочарање. Мене су спасиле ванредне студије, бар ту идем напред, не стојим у мјесту, а то би било најгоре.“

-,, Немој ме плашити, ваљда нећу проћи тако?“ – замисли се она.

-,, Не знам, надам се да нећеш. Имаш ли у Грачацу познатих, мало је мјесто, нема се баш гдје изићи. А ту свак свакога зна, мораћеш водити рачуна о угледу, јер ће те и за најмању ситницу, која није у складу с њиховим мјерилима, оговарати.“ – говорим јој.

-,, Нема никога, ове што знам упознала сам у ових мјесец дана.“ – замишљено ће она.

-,, Читај, пиши, гледај ТВ, ради, путуј кад си слободна, дописуј се, мораћеш наћи неки ослонац.“ – прихватим јој њежно руку.

-,, Хоћеш ли ми ти писати?“ – сину очима и одмах стидљиво спусти поглед.

-,, Зашто не, можда ме некад пут нанесе у Грачац, бар ћу имати неког познатог, љепог и драгог.“ – кажем јој тихо, старац прекопута је начас преста хркати.

А кад се стари послије мешкољења намјести и поново захрче привучем цецу и уснама јој нађем сочне усне, оне се рацвјеташе и жељно прихватише пољубац. Опи ме мирис планинских љековитих трава и дах дјевојачке душе. У шаци ми се нађе бујна набрекла дојка, дрхташе као крупна зрела дуња на танкој гранчици, која се боји отпасти при првом налету буре.

У миловању и љубљењу прекину нас нагло заустављање воза. Ноћ је, тишина, чује се говор лишћа околних шума, шум Уне и као мач отар узвик кондуктера:

-,, Крупа, Босанска Крупа!“

-,, Бранко! ,,Мала моја из Босанске Крупе…“, сјећаш ли се?“ – шапућем јој.

-,, Аха, душа ми се растопи сваки пут кад је читам.“ – шапуће и она.

-,, Најискренија, најневинија, најспонтанија, најљепша љубавна пјесма, бар за мене.“ – кажем јој.

-,, Лијепа је, има их и код других пјесника. Костић, Радичевић, Дучић, Ракић, Шантић, Миљковић и још, још, пуно још.“ – набраја она.

-,, Истина, али мојој души најближи су Бранко Ћопић, Шантић, а од странаца Јесењин, ако је он за нас уопће странац. Ваљда шта су ова двојица из нашег поднебља, а Сергеј близу универзалности људске душе.“ – образложим јој.

-,, А који су твоји романописци?“ – пита она прибијена у загрљају уз мене.

-,, Матавуљ, и опет Бранко Ћопић од наших, а од страних Достојевски, Толстој, Гогољ, Шолохов, Пушкин, Тургењев, Чехов, Пастернак, тако некако, има их још.“ – кажем прве који ми падоше на памет без неког рангирања.

-,, А Његош. Шта је с њим?“ – смије се она.

-,, Он је филозоф, само се на свој начин, народним језиком, изражава.“ – издвајам га.

-,, Преферираш оне који спонтано пишу, с душом, ако сам у праву?“ – пита констатацијом.

-,, Да. Дучић је наш највећи стилиста, издигао је српски језик на ниво свјетских језика, енглеског, француског, неоспорно је да и код њега има душе, али ми је дојмљивији нпр. Шантић, и кад читам његове пјесме чини ми се као да их је извукао из моје душе.“ – играм се њеним прстима.

-,, Сличан нам је укус, баш ми је драго да сам нашла сродну душу.“ – пружи ми распуклу трешњу на пољубац.

Да је воз прешао на магистралу осјетих по недостатку онога ,,так-так“ на Унској прузи што се чује на саставима шина, а овдје је клизио по “дугом траку“. Два сата још па ће свако својим путем, ја у Осијек, а Цеца у Београд. Још је била дубока ноћ кад смо се растали у Винковцима. Сачекао сам да “шток“ воза нестане у измаглици према истоку, па се спустих с перона у ресторан на врелу каву до поласка локалца за Осијек.

А Цецин мирис тјела, слаткоћу усана и врелину даха осјећао сам као да је и она ту.

Advertisements