До Осијека, уз жагор ђака и студената, гледао сам како се равница буди. Навиљци магле бјежали су према небу и расплињавали се у бескрајној ширини плаветнила , а ту и тамо, уз омањи шипраг на крају њива, остајао је по који сиви чуперак отежао од росе и стидљиво се скривао у прошарано јесењим бојама лишће. Јато врана вредно је пребирало по мрком орању, а сиви голубовии су узлетали на сваки сумњиви шум, направивши по круг два над равницом и наново се стапајући са сивилом стрмништа. Од истока жути зрак ширио се равницом као плима и позлаћивао до тад сиву равницу. Поспаност ми би однесена као дланом, ја живну тјелом и душом и шесто чуло ми јави да ће ово бити љеп дан.

У пословници КСР-а Смиља, Миро и Фаик су пили каву па понудише и мене. Измјенишмо новости из Сплита и Осијека, та нисмо се видили цјело љето.

-,, Ти си Милане сад четврта година?“ – Фаик ће.

-,, Да, ово данас ми је други испит из четврте.“ – каћем му.

-,, Охо, па то треба залити.“ – вади Фаик флашу “Рубинова“ вињака и налива свима бићерине.

-,, Па, ја би требао частити.“ – смијем се.

-,,Ти ћеш после испита, кад ти упише оцену.“ – смије се Фаик.

-,,А ако паднем, може свашта бити?“ – велим.

-,,Нема шансе, лепо одело и кравата, из тебе зрачи сигурност и ведрина, такви не падају.“ – зафркава ме Смиља.

И нису погрешили. Има дана када иде све као по лоју, а такав је за мене био овај дан. Испит је био на време, питања су била као да сам их сам себи постављао, а одговори кратки и прецизни.

-,,Врло добро колега, честитам.“ – упише професор четворку.

-,,Могу ли из Вашег предмета писати дипломски рад?“ – користим прилику.

-,,Имате ли концепт?“ – пита он.

-,,Написаћу га у холу за пет минута.“ – кажем.

-,, Добро, па донесите да овјерим.“ – приста он.

Група студената која је чекала на испит и неколико кибицера се зачудише:

-,, Већ, шта је било?“

-,, Четри.“- кажем им и набројим питања на која сам одговарао.

-,, Благо теби, то се ретко дешава.“ – чујем нечији коментар.

Сједнем за столић у холу и направим концепт за дипломски рад с насловом и поглављима и однесем професору у кабинет. Он га прелети очима и стави датум и параф:

-,,Само немојте ширити, максимално седамдесетак страна, у три примјерка, предајте у деканат, па ће ми они доставити.“

-,,Договорено, довижења.“ – поздравим се.

-,,Свако добро колега!“ – испрати ме.

Било је десет сати, сиђем у кантину, а тамо нема никог познатог. Упутим се у Центар да видим јели Вељко стигао од куће, а нађох га у кревету, поспаног као да је малоприје легао.

-,, Колико је сати?“ – пита он буновно.

-,, Прошло десет, ван је љеп михољски дан штета је лежати у том брлогу.“ – смијем му се.

-,,Кад ти и шта полажеш?“- буновно се чешка по рашчупаној кудравој гриви сједећи на кревету.

-,,Не полажем ништа, положио сам.“ – смијем се.

-,, Штааа, када?“ – није му јасно.

-,,Положио сам “Анализу“ у девет сати, четворка човјече, а рекох ти да је прошло десет сати, буди се.“ – повисим глас.

Он ђипну увис као да је избачен из праћке и зграби ме:

-,, Па ти си луд, тотално луд, шта ниси одма река, ух, ја би на твом мјесту сломио по Осијека.“

-,, Писаћу и дипломски из Анализе.“ – велим му док ме он још тресе.

-,, То код Бенашића не море свако! Јели ти одобрио?“ – пита чудна погледа, сумњиво му.

-,,Направио сам концепт у холу, на комадићу папира, погледа је и парафира. Шта треба још?“ – кажем му.

-,, На комадићу папира, руком!?“ – избечио се он.

-,, Него како?“ – рекох.

-,, Па њему куцају на машини, иду по пет пута на консултације и једва им одобри. А ти на по арка папира, види жврљотине, и одобрио је!? Који си ти сретник, луди сретник!?“ – преврће он папирић с концептом дипломског и професоровим парафом.

-,, Не квари, данас ми је љеп дан. Ајде, облачи се, идемо пити, частим.“ – пожурујем га.

-,, Ух, глава ми је ки варићак, синоћ смо били на плесу у “Централа“, па се послије локало.“ – жали се он.

-,, Љепо се умиј, обриј и обуци, нечим оштрим ћемо разбити тај маммурлук, па ћемо мало прошетати и ручати. Имаш ли каквих обавеза?“ – предлажем му.

-,, Морам навратити на факултет, нећу дуго, само предати семинарски, а онда сам слободан.“ – рече идући у купатило.

Вељко се упицанио, обукао је одјело и ставио машну, избријао се и уредио бркове, гледам га и кимам главом:

-,, Бога ми, зрео си за женидбу!“

-,, Шта ти је, исти си мој ћаћа Миле, ђе је још војска и ови испити што су остали!?“ – буни се он.

-,, То је твој проблем, али како на то цуре гледају? Води рачуна, нема више необавезних пролазних љубакања, оних од данас до сутра, сада ће се качити само удаваче.“ – зафркавам га.

-,, Имаш ти право! Мило ме гледају и оне које су прије дизале нос у небо. Аха, о томе се ради, види ти врага, стрпљива и чврста женска замка.“ – као да му је сад синуло.

-,, Ђе ти је она “Загрепчанка“ ?“ – питам га.

-,, Оћера сам то! Правила се велика дама, а испала је права дроља кад је показала право лице. “Извана гладац, унутра јадац!“, јебеш умишљену малограђанку.“ – одмахну руком дајући до знања да је то свршена ствар и да неће више о томе говорити – ,,Има једна мала на Економском, из Винковаца је, ки лутка је, али је и паметна. Ту полако плетем мрежу, надам се да ће с њом бити оно право.“- дода.

На Факултету се нисмо дуго задржали, а тад продужимо до жељезничке станице, успут купим “Рубинов“ вињак и каву и понесем друштву из КСР-а. Искрену су се радовали и приговарали што сам се трошио, та они тога имају као трошак репрезентације. А`тада се нас двојица упутимо у град на ручак, а навече ме Вељко испрати на воз.

-,,Кад јопет долазиш?“ – Вељко ће по Буковачки.

-,,Писаћу дипломски и спремати “Људске односе у подузећу“ код др. Ивана Мандића. Имам доста посла у фирми, вјеројатно у прољеће, нећу моћи прије.“ – прорачунавам потребно време за све те обавезе.

-,, Онда се доста дуго нећемо видити. Нема везе, кад год буде јави се.“ – пружи руку.

-,, И ти се увати књиге и те “тихе“ озбиљне везе с малом лутком Винковчанком. Време лети, а стари Миле ринта у ‘Вошевцима.“ – поздравим га.

У возу за Сплит сам спавао цјелим путем, требало је одмах с воза на посао, јер је све оно што се скупило за мог одуства чекало на столу.

Advertisements