Прошло је Михоље љето, још се могло у одјелу, али је све више мантила било по граду. А Гојко Жежељ ме обавјести да се жени, рече и датум и да обавезно морам бити присутан у сватовима.

-,, Неће бити пуно сватова, само најужа родбина. Кум ће ми бити Радован, старо кумство из Гошића, и Боћо, Маја га узела за кума са своје стране.“ – рече детаљније.

-,, Јел’ требам шта помоћи, има стрке око тога?“ – питам га.

-,, Нема потребе, ресторан смо нашли, договорили јеловник, вјенчање је заказано, станчић смо нашли, и то је то. Твоје је да дођеш у одређени сат, може и нешто прије, па послије Вјенчаоне се иде на ручак, и то је то.“ – флегмасто ће Гојко.

-,, Добро, бићу тамо,ајд’ прогрми и то, кад је већ тако, а ја ћу се гледајући учити.“ – смијем му се.

Љеп је ал’ вјетровит дан, по који сивобјели облак од Шолте пролети према Лабишници на трен заклањајући сунце. Над Биоковом се плете мрка капа облачина, могло би бити и кише док стане вјетрина која још неда да се они усидре над отоцима.

На послу сам био до једанаест сати, обавио текуће послове, а сада се упутио поред Диоклецијанове палаче према Мажуранићевом шеталишту. Размишљам, идући Хрвојевом па кроз парк поред Научне библиотеке, како се клапа распада: ,,Гојко се жени данас, Боћо ће ускоро, Гојко Чубрило оде за прометника на Личку пругу, Илија Рашуо пређе за радиотелеграфиста у Книн, Мане Роквић за прегледача кола у Госпић, Шиме Нимац се ожени Јосипом, Петар Докић је у браку с Јорданом и већ имају кћерку, брат му Стево Докић је у КСР-у у Београду и оженио се својом старом љубави, Јозо Гргић био повремено, а сад се потпуно послије саобраћајке повука у самоћу, и тако остајем само ја са својим студијима и војском пред собом. Ови млађи шта долазе другачијих су прохтјева и нарави, тамо гдје они излазе није за мене, престар сам и то већ прошао. Шта да радим, мораћу завршити што прије започето студирање, ако прекинем и одем у војску послије ће ми бити теже се наново укључити,“ тргнем се из размишљања испред Правног факултета, тамо испред Вјенчаоне виде се свечане талете, букети цвјећа и насмијана и поднапита лица.

Пређем улицу, видим Боћу и уз њега узбуђену Мају у вјенчаници боје цикламе с исто таквим шеширом и букетом цвјећа у рукама. Гојко своје узбуђење успјешно прикрива претјераном мирноћом и ноншаланцијом. Упознајеме с овим и оним, овом и оном, у тој гужви ничије име не памтим, као ни они моје. С Гојкове стране видим, познам по буковачкој одјећи, му матер, а по говору препознајем му брата Владу и жену му из Задра. Ту је од Мајиних брат јој Иван из Дубровника, онижи момак с брковима, и стари живахни отац јој Јуре, а за остале не знам ни ко су ни у каквом су статусу, да ли родбина или пријатељице и пријатељи.

Улазимо у малу претјесну Вјенчаону у пролазу се сударајући с онима који излазе. Све ту иде као по текућој траци, без неке свечане атмосфере, некако као на Пазару у пијачној гужви. У четри добрано излизане фотеље сједају младенци и кумови, а остали се тискају у тјешњаку иза њих. Фотографи се боре за зараду, муку мучећи да у тој малој просторији нађу добро мјесто за направити добар снимак.

Матичар и одборник усташе и замолише за тишину, а онда поче читање личних података и параграфа из закона, дуго, сувопарно и досадно.

-,, Да!“ – рече Гојко.

-“ Да!“ – рече и Маја.

Пољубише се, фотографи усликаше, а онда опћа гужва и честитања. Блицеви сјевају док сви полако излазимо ван, опет се сударајући у уском ходничићу са слиједећим по реду сватовима. Све је некако сувопарно, пословно, и прозаично, као да се ради о некаквој свакодневној обичној ствари, а не настанку нове породице. Нигдје музике, пјесме, спонтаног весеља и свечане атмосфере, ничега што би указивало да се догађа узвишен и свечан чин.

-,, Без везе, ајде мало попи да те пробуди, да живнеш!“ – заносећи по дубровачки пружа ми флашу коњака Иван, Мајин брат.

-,, Баш, сувише чиновнички, као да се плаћа порез.“ – потврдим и узмем флашу те повучем гутаљ.

Стрпашмо се у неколико аута и одвезошмо се на Меје у ресторан. Мало жагор, мало музика, мало шале, неке помало угрија пиће и почеше пјевати, а онда се једно по једно или по двоје почеше разилазити.

-,, Ти наврати код нас кад хоћеш, ништа се није промјенило.“ – успије ми рећи Маја кад сам одлазио.

-,, Кад се разиђе гужва видићемо се.“ – обећам и упутим се пјешке у стан недалеко од ресторана.

Не знам како су ову цермонију доживјели Гојко и Маја, вјеројатно свечано, а мени као проматрачу са стране учинило се све сувопарно и чиновнички. Замишљао сам те свадбе и вјенчања нечим великим и свечаним, ваљда под утиском филмова и књига, и није ми било јасно зашто се власти нису домислиле да то некако организирају као прави свечани чин, слично некадашњим црквеним или сеоским вјенчањима и свадбама, ако су преферирале цивилна вјенчања.

Advertisements