Оно што сам дуго очекивао и што се одлагало из недјеље у недјељу коначно је дошло. Стигао је позив за састанак планера у Ловрану који ће трајати десетак дана, с упутама шта треба све доњети од прибора, докумената и прорачуна.

Назвао сам колегу планера из Книнског ООУР-а Саобраћајна секција Гојка Рашковића па се договоришмо да не носимо дупле ствари. Најважније ми је било што ће он понјети дигитронску рачунску машину да ја не вучем ову тешку “Фацитку“.

Кад сам средио све прорачуне и прикупио потребне податке сазвао је директор Сарага састанак стручног колегија на којем смо заузели одређене ставове, а на мој предлог да пође и шеф службе Фране Сунара он се изговорио да овдје у ООУР-у има пуно организацијских и кадровских проблема које хитно мора рјешити.

-,, Како хоћете, какве темеље сада поставимо тако ће ООУР у будућности пословати, а “криве Дрине“ је тешко послије исправљати и мјењати, јер треба конзесус свих ООУР-а у СОУР-у ЖТП Загреб. Ми смо нови ООУР, требали би ићи са најачом екипом да би изборили што повољнији почетни положај у групацији.“- упозоравим их, Сарага разумије, а када увиди да нико од шефова служби не жели да иде закључи:

-,, Миле, имаш мој телефон, јави се за све шта буде требало, ја ћу онда преко у ЖТП-у познатих интервенирати.“

Узео сам дневнице за десет дана и службени налог, спаковао се и навече кренуо аутобусом. Из Сплита је још шутовао Филип Бузов, планер из ООУР Секција за пруге, али је он путовао возом преко Лике с пресједањем у Огулину за Ријеку, тобоже ће се састати с планерима из Книна и Карловца, а зна сам да је прави разлог “мућка“ с путним трошковима, без обзира што му је такво путовање теже и заморније. Путовање жељезницом нам је бесплатно, а он ће преко познатих набавити неки рачун за покриће трошкова аутобуса и те паре ће му бити чиста зарада. Од раније сам начуо да се многи тиме служе кад је дозвољен алтернативни превоз, жељезница-аутобус-авион, на релацијама гдје је путовање жељезницом било дуље или немогуће. Иначе се морало путовати жељезницом.

Аутобус је возио цјелу ноћ, бескрајно возећи из кривине у кривину од Стариграда до Цриквенице. Касно ујутро стигао сам у Ријеку и распитао се за аутобус који вози у Ловран. Већ се било разданило и кроз прозор сам проматрао Опатијску ривијеру. Одмах ми је било јасно зашто је толико извикана. Шума се спуштала до мора, обала, иако храпава од сика и неприступачна, била је уређена бетонским стазама и степеницама, а зграде и хотели, те безбројне виле биле су изграђене у романском и бечком стилу.

Опатија, Ика, Ичићи, па Ловран. Изашао сам у центру и упитао за хотел “Мирамар“ гдје је била смјештена екипа планера из ООУР-а Саобраћајних секција. Никог од њих нисам познавао, као ни они мене, тек кад сам се појавио на рецепцији пришао ми је младолик, средњовјечни човјек, уредно избријан и потшишан и представио се:

-,, Ја сам Звонко Мехаковић, сводни планер саобраћајне групације, досад смо се чули телефоном, мислио сам да сте старији.“

-,, Млад и неожењен, надам се да ћу се снаћи.“ – кажем му.

-,, Сам си дошао?“ – упита у чуду.

-,, Сам, шефовима је овдје сувише далеко.“ – насмијем се.

-,, Добро је, неће бити проблема, што год затреба ту сам на услузи.“ – потапша ме пријатељски по ранмену – ,,Састанак ће бити овдје у сали у 10 сати, имаш доста времена да се распремиш. Договорит ћемо се за начин рада, не требаш ништа посебно овај пут доносити осим оловке и мало папира.“

Смјештен сам у собу с Јосипом Канцељаком из Карловца, омаленим и темељитим тридесетогодишњаком висока чела и валовите косе, доброћудног и смиреног тепарамента. Кад сам видио шта је он све довукао од папира и докумената учини ми се да ја скоро ништа нисам донио:

-,,Па ја немам ни пола тога?“

-,,Има овдје код мене за обојицу. Помагаћемо се, важи?“- насмије се он доброћудно.

Исприча ми да је и он био отправник возова, да је ванредно завршио Вишу економску и да већ пар година ради на плану, анализи и расподјели, да је ожењен и има двоје дјеце, да сада гради кућу, јер је тако у Карловцу боље и лакше за живот неголи се стискати у стану и он је зато добио стамбени кредит кад се одрекао права на стан.

У десет смо сишли у салу које су намјестили према нашим потребама. Ради записника су се сви представили и потписали:

– Звонко Мехаковић, сводни планер групације саобраћаја у ЖТП-у Загреб:

– Стјепан Делић, референт плана у ЖТП-у Загреб:

– Чедомир Павловић, ООУР Саобраћајна секција Загреб 1:

– Влатко Гргић, ООУР Саобраћајна секција Загреб 2:

– Мијо Бакарић, ООУР Саобраћајна секција Винковци:

– Миро Вучковић, ООУР Саобраћајна секција Осијек:

– Антун Новак, ООУР Саобраћајна секција Вараждин;

– Јосип Блажековић, ООУР Саобраћајна секција Копривница;

– Пејо Копрешак, ООУР Саобраћајна секција Славонски Брод;

– Јосип Канцељак, ООУР Саобраћајна секција Карловац;

– Гојко Рашковић, ООУР Саобраћајна секција Книн;

– Владо Томић, ООУР Саобраћајна секција Ријека;

– Миле Карапанџа, ООУР Саобраћајна секција Ријека, шеф економске службе;

– Миле Мажибрада, ООУР Саобраћајна секција Сплит.

Ја сам ту био најмлађи и нови а они су се сви одраније познавали.

Договорено је да ће се радити свакодневно од осам, послије доручка, до 14 сати, до ручка, а поподне од 16 до 19 сати, до вечере. Упознати смо да ћемо се ту хранити и спавати и колико износи цјена пансиона. Када смо се прерачунали видјели смо да ће нам трошкови износити нешто мање него дневнице, како неко у шали рече “пост сезона је, нема се ван гдје ни трошити“.

Пошто су до сада Секције Книн и Сплит биле једна, сједио сам до Гојка Рашковића, јер су нам неке цифре биле заједничке и сада их је требало разбијати на два дјела овисно на којем дјелу пруге се обављају ти послови и настају трошкови.

Кренуло је од капацитета па се прешло на планирање обујма рада, тада на потребан број радника и структуру радне снаге, особне дохотке и друге трошкове везане за радну снагу, те на величине појединих врста трошкова. Радило се по истом критерију за све и све је текло ведро и мирно док се није дошло до додатних захтјева у чему су предњачили Загрепчани. Углавом се све сводило на то да се “напушу“ планирани трошкови преко којих ће се постићи већи постотак у текућем приливу новчаних средстава, а неутрошени приходи намјенити за плаће и заједничку потрошњу као тобожња уштеда на трошковима. Пошто је за све требао конзесус на том договарању се трошило превише времена да би се касније некако дошло до убрзаног договора “ломљењем преко кољена“. У кулоарима се погађало: “ Ти подржи мој захтјев, ја ћу подржати твој.“ , и тако се некако напредовало према крај.

Како би се избјегле импровизације договорено је на пленарном састанку свих групација да под хитно Раднички савјет СОУР ЖТП-а донесе Методику планирања на предлог струче радне групе која је овдје предложена.

На крају десетог дана прочитани су од сводних референата упоредни показатељи који су планирани за ООУР-е. Мој ООУР је био негдје по средини, па сам био задовољан цјелином, али сам и научио како убудуће се треба припремити за овакве договоре.

Слободног времена скоро није било. Тек при крају, док смо чекали друге групације, био сам слободан једно поподне, па се распитам код рецепционера за мог комшију с Влаке Душана-Дуцу Безбрадицу. Имао сам среће јер га је рецепционер лично познавао док је ту у Ловрану био у Милицији, а сада ради као бармен у хотелу “Резиденц“ и то баш тај дан од двадесет сати па до зоре. Назовемо га на стан, а он сав изненађен, одмах ме позва да сједнем на аутобус који је ишао сваки по сата и да изађем код хотела “Славија“, ту ће ме он чекати. Тако је и било.

Advertisements