Дуца, као Дуца, увјек уређен и упицањен, одјевен по посљедњој моди онако висок и витак дјелује као прави господин из велике и старе господске куће са стољетним “колином“, чека на станици.

-,, Милошићу,“ – тепа ми искрено обрадован – ,, па откуд ти на Ривијери, кад си овамо дошао?“

-,,Има седам-осам дана, у Ловрану сам, радимо тамо неке планове ЖТП-а, диобене биланце, ма шта де те гњавим с тим, укратко речено пословно.“- рекох му док се грлимо.

-,, Ма чекај да те видим!“ – одмиче се два корака – ,, Прави млади господин и ликом и дјелом! То волим, кад се наши људи знају уклопити у средину. Ништа ми нема мрже него кад остану ни тамо ни овамо.“ – понови своје правило које се састојало у томе да се мораш уклопити у средину не само по облачењу него и духом, попримајући од те средине оно што ваља, а дајући јој оно што је код тебе добро, што си са собом донио. Кад би дошао на годишњи, који је увјек користио код матере бабе Марице, на Влаку, одмах би се одомаћио као да ни дана није био “у свијету“, а тамо гдје је радио и живио научио би обичаје и локални дјалект да се није разликовао од “домаћих“.

-,, Па шта ме одмах ниси звао?“ – прекори ме.

Објасним му да радимо по цјели дан, ни Ловран нисам разгледао, изузев оно мало у центру, да сам случајно поподне слободан и да сам то искористио да га видим.

-,, Знаш шта, идемо на једно мјесто, код мог доброг пријатеља у Ловран, па ћемо тамо вечерати и добро се испричати. То је ресторанчић близу центра, видићеш, прва лига.“ – пређемо преко пута на аутобус. Он се претворио у туристичког водича па ми објашњава све што видимо из аутобуса: који је то хотел, која и чија је то вила, показује ми гдје је његов хотел “Резиденц“. Прича историјат, које су угледне личности тамо боравиле, ко их је и када градио, ко их сада користи и све до у танчине.

У Ловрану двадесетак метара од центра, прекопута мале пијаце, био је тај ресторан. Дуца уђе као у своју кућу, газда средњих година срдачно се с њим поздрави, проћакулаше нешто на истарском дјалекту, па онда пређоше на српски:

-,, Ово је мој комшија и пријатељ, више него брат.“ – представи ме Дуца.

-,, Драго ми је, твој пријатељ је и мој, Тони.“- представи се газда.

-,, Ми ћемо вечерати, најбоље шта имаш од предјела до десерта, вино већ знаш, по твом избору.“ – рече му Дуца.

Тони нас је лично послуживао, донесе “Чивас“ за аперитив и дискретно се удаљи у кухињу.

-,, Шта има у нашој Буковици, на Влаци и Кистањама?“ – започиње он разговор.

-,, Па, нисам ни ја одавно тамо био, колико чујем ништа ново.“ – рекох му – “Сад сам на новом радном мјесту, морам се уклопити и доказати, а ту су и студије, четврта година, желим то окончати.“

-,, Четврта година, богами си добар, и ја сам сад на Вишој туристичкој, идем и на језике, добро ми иду њемачки, талијански, енглески, француски, истарски и наш буковачки, а шта кажеш?“ – смије се.

-,, Одлично, боље је него да си оста у Милицији.“ – подржавам га.

-,, Каква Милиција, ко има и мало памети иде даље, нарочито у овим крајевима. Ја зарадим више бакшиша као бармен него што су ми биле двије плаће као милиционеру. А тамо могу остати само они којима је то врхунац каријере и који су глупи и љени и немају жеље за образовањем. И не само то, кад сам иша у вечерњу средњу почели су ме попреко гледати, као “шта ће ти то?“, истовремено се бојећи да ћу тако брже од њих до вишег чина. Јебем ти чин! Оне горе на врху поставља политика, стручњаци са школом су њихови синови, будући насљедници, а одоздо можеш стићи до старијег водника, евентуално капетана или некаква инспекторчића, и у пензију. Кад сам то схватио, одмах послије завршене средње школе прешао сам у угоститељство и туризам, ту се бар виђам и радим с нормалним свјетом, а не с олошем и криминалцима. И немам ти ја душу лемати некога па да је задњи скот, ипак је људско биће. И свак се на улици клони тебе, а кад си у цивилу па сазна ко си одмах схватиш да не жели имати с тобом посла.“ – образлаже он своје разлоге што је промјенио професију као да ми се правда.

-,, Шта је било с оним, шта су те затворили?“- питам га.

-,, Напаковали ми! Не мораш ми вјеровати, али те немам зашто лагати. Ти знаш да ја одмалена волим музику и радиоапарате, а сада су се појавили и казетофони, телевизије и друго, сваке године све модерније и модерније. Дођу овдје странци преко љета, донесу најмодерније те апарате и ја их купим у по цјене, њима се то не исплати вући назад. Продам оне старије типове које имам код себе од прошле године и тако се сваке године модернизујем. То сам чинио само за себе, није то била трговина и за друге, али је неко из милиције, сад знам и који, то пријавио као шверц и они од тога направили “шверц на велико“. И то исти они с којма сам радио у Милицији и за које знам шта раде а шта ја никад нисам хтио, знаш оно мукташење по кафићима и ресторанима. На суду сам рекао све шта је и како је било, и испало је да сам шверцовао, кршио царинске и шта ја знам које све прописе, прихваћено је оно милицијско ,, на велико“ и добио сам три мјесеца казне. А то сви чине, и онда и сада, по хотелима, приватним гостионима и пансионима и ником ништа. Они из Милиције се мени светили јер нисам за њих ћио мукте набављати. Ето, то је то.“ – заврши он.

-,, Глупост, пун је Сплит шверцоване робе из Трста, Анконе, Пескаре и ко зна откуд се све не набавља, па ником ништа. Слободно је на Пазару и Перистилу продају.“ – кажем му.

-,, Па погледај овдје људе на улици. Сви се у Трсту и његовој околини снабдјевају одјећом и обућом, кућанским апаратима, аутима, ма и пашту купују тамо. Сједне у ауто и за сат је тамо, напуни ауто свим и свачим, поздрави се с цариником, да му штеку страних цигарета и готово. А ти Дуца у затвор! Знам ја ко ми је то намјестио, једна полуписмена будалетина из Госпића, то ми је река један у повјереењу, одавде домаћи. А тај Ликкота је тражио да за њега набављам, па ћемо дјелити напола. Ја то нисам хтио и тада усљеди његова освета, а сад су се и њега рјешили, досадио и другима па га упитили негдје у Лику у неку вукојебину. Тај ни за десетак година није успио научити ни једну једину страну рјеч иако су нас сваке године слали на плаћене курсеве страних језика.“ – допуни он своју причу.

Пашки сир, далматински пршут, маслине и прстаци били су за предјело, а тада су доњете ситне лигње на жару, зубатац, кувани кромпир на салату, зелена салата с младом капулицом, а пили смо истарску малвазију, обједујући без журбе, причајући.

-,,Сада ћу бити три мјесеца слободан, један мјесец идем на путовање по Европи, колективно, плаћа фирма, други мјесец ћу ићи код Марице на нашу Влаку, а трећи ћу спремати испите, а онда ми почиње рад од јутра до сутра, сезона је. Тако је код нас. Ускоро требам добити станчић и мени ће бити добро.“ – полако прича.

-,, Шта је, шта се не жениш, престарићеш?“ – кажем му.

-,, Тако и баба Марица каже, можда и хоћу ако наиђем на праву, враг ће га знати, мој критериј је доста висок, на жури ми се, видит ћу.“ – неодређено ће он.

Сад нам се придружио и газда Тони па смо се шалили на рачун Далматинаца и Истријана, а онда је Дуца морао на посао:

-,, Мало сам закаснио, нема везе, колега ће имати већи бакшиш, неће се бунити. А ти кад год ухватиш времена зврцни телефоном па ћемо мало ђирати по Опатији. Е, да нас сад наши с Влаке виде, не би вјеровали да смо то ми.“ – смије се Дуца.

-,, Имате ли гостију?“ – питам га.

-,, Београдски, Новосадски и загребачки бољестојећи пензионери ту су цјелу зиму. Јефтинији им је пансион овдје у подсезони него што имају трошкове тамо за станове, а време је овдје љепо преко зиме. Шетају, играју шах или карте, плешу и по собама имају ТВ и радио, шта ће тамо у магли и сњегу. Тако дођу и Аустријанци и Швабе, паметни људи, не морају кувати и прати ни чистити, овдје то све имају за исте или мање трошкове него да су по својим становима и градовима.“ – прича Дуца док чекамо аутобус.

-,, Јавићу се телефоном на стан или хотел.“ – обећам му док је улазио у аутобус, а у души ми драго што сам бар у говору присјетио се чари Буковице и моје Влаке тако далеко од њих.

Advertisements