Наредни дан смо радили до вечере, а онда Ријечани Миле Карапанџа и Владо Томић, као домаћини скупа, који су ту били са својим приватним аутима, предложише да идемо у “Сотомарино“ , ноћни клуб са стриптизом у Опатији.

-,, Улаз је скуп, али вреди видити.“ – смију се они.

Одлучимо се ја, Чедо Павловић, Влатко Гргић, Гојко Рашковић и Звонко Мехаковић да с њима двојицом одемо тамо. Сједошмо у аута око девет сати и зачас стигошмо у Опатију, учини нам се још рано за клуб и сједошмо у близини у неки јкафић и попишмо пиће.

Тачно у десет одошмо у клуб, који се налазио у сутерену, силазило се низ пар степеница, у једној малој споредној улици у близини центра. Музика је трештала, свјетла из малих и јаких рефлектора су сваког подмлађивала, а од обична свакодневна одјела правила смокинг.Гледамо један другог и не препознајемо се, толико смо подмлађени и уљепшани освјетљењем.

-,, Владо, кад би ти тако могли подмладити њега ко би с тобом на крај!?“ – зафркава Гојко старог компањона Владу Томића.

-,, Може он и овакав, ма би треба чешће мјењати базу.“ – смије се Владо.

Сједамо око малог округлог стола, конобар нам доноси корчулански плавац и неке високе уске чаше. Музика је талијанска и понека на енглеском, јачине таман по мјери да испуни простор и омогући разговор без надвикивања. Мађионичар и двије помоћнице, обучене тако да се више открива него покрива, изводе уиграно своје трикове с картама, зечевима, голубовима, марамама на округлом подију усред просторије, око којег је десетак столова као што је наш. Полупразно је, конобар и бармен немају пуно посла.

-,, Раде на “хладан погон“.“ – каже Чедо.

-,, Овако ти је овдје за подсезоне, ради се толико да се покрију фиксни трошкови.“ – каже Миле Карапанџа.

-,, Ма, оставвите се економије, гледајте ове двије цурице, слатке су ки цукар.“ – скреће тему Владо Томић на забаву. Он, висок и окошт Горанац, прорјеђене и подуже просједе косе, иако је у педесетим се не предаје. Избријан, фризура од симпатично разбацаних праменова који одају боемску душу, у беспрекорно испегланом одјелу, бјелој кошуљи и кравати са мало врло мало олабављеним чвором, осјећа се ту као риба у води. Сваки његов покрет тјела одаје да се ради о човјеку господских навика, људи каквих се све мање може срести.

Такав је и компањон му Миле Карапанџа, само за главу нижи и нешто свјетлије пути, префињенији за нијансу, као да је сувише феминизиран.

Чедо Павловић, онизак и стамен, са малим трбушчићем, проћелав на тјемену и округла лица с црним поткресаним брковима, ни у оваквим околностима не може сакрити своју енергичну нарав и ублажити бритак говор. Колико је такво опхођење овог Банијца од навике на радном мјесту отправника возова и шефа станице или је тако урођено тешко је раздвојити, ако није једно и друго.

Влатко Гргић из Книнског Врпоља је типични “новозагрепчанин“, брзих и факинских реакција стечених на книнском асфалту сада изоштрених загребачком школом, лако се пребацује из загребачке “кај-штокавштине“ на говор родног краја успут гестикулирајући лицем и рукама као већина Далматинаца при говору.

Гојко Рашковић је високи и стамени Књињанин, из фамилије Рашковића у Жагровићу, који се поред посла на жељезници бави и обрадом окућнице на очеву имању, па му је тен спаљен од буре и сунца као усред љета. Он све ово у бару гледа као већ виђено, а није му мрска шала ни на свој ни на туђи рачун, нарочито у оваквим околностима. Његова корпулентна појава улива сигурност сваком друштву у којем се нађе, а вјеројатно задаје страх оном који би нешто покушао циганити.

Све су то средњовјечни људи у најбољој снази, ожењени и скућени, осим мене као најмлађег, а дјеца Владе Томића су већ одрасла и отишла својим путем, но овдје се о томе не води рачуна, свак свакога третира као равноправног себи.

Мађионичар и пратиље одлазе, музика се мјења, бржи је ритам, и на подију се појављује огрнута пончом висока и бујна плавуша, на високим златним штиклама и њише се у ритму музике, правећи круг уз руб подија и покретом руке поздрављајући присутне. Једно ротирајуће саће разнобојних рефлектора изнад подија се сада укључило, а они са стране бацају на њу разнобојне снопове пригушена свјетла. Принцеза је у врту орјенталних калифа из “Хиљаду и једне ноћи“.

Пончо јој клизну низ тјело, дјевојка оста у фалдираној црвеној мини вештици чији је руб био на прегибу обле гузе и бутина, а на бујним прсима је била бјела блуза у облику шире траке с великим фјоком између лопатица. Трбух и слабине су били голи, а на пупак је била наљепљена црвена флуоросцентна звјезда. Око дугог женственог врата била је ниска разнобојних перли.

Чинила је покрете рукама и тјелом у ритму музике настојећи да нагласи облине свога тјела и какве ужитке оно може пружити. Све је до у детаље синхронизирано, покрети и ритам и боја музике, ничег ту нема вулгарног, уствари балет с еротским нагласком, и да је обучена у бјели балетски трико била би као једна од хиљаде балерина из балетских представа.

Неколико минута је трајао тај плес, а кад се промјени ритам музике она клизећи по подију лаким покретима приђе до Владе и окрену му леђа, он ухвати крај фјока и њежно повуче, те она оде у центар подија придржавајући једном подлактицом бјелу тканину и пуштајући је да мало по мало клизне низ тјело на под. Указаше се двије обле и чврсте сисе с златниим звјездицама на брадавицама, а она се нагну назад и затресе с њима као да хоће рећи:

-,, Видите ли како су лијепе и чврсте, зреле за брање.“

Кружећи уз руб подија свима их је показивала с умјетним окамењеним смјешком на уснама. Сукњицу јој је откопчао неки стари господин код сусједног стола, те поче иста успорена цермонија одмотавања уз кретње уз руб подија, а тада је нагло спусти на под и остаде у минјатурним гаћицама златне боје.

На високим златним штиклицама, затегнутих листова и бутина, обле чврсте гузе и трбушчића чврстих мишића прекривених оном женском мекоћом што мами, изгледала је као да је сишла из оквира неког од ренесансних сликара који су за узор имали велике умјетнике Антике. Плесала је тако неколико минута кружећи уз руб подија, а тад се промјени ритам музике и тад се она упути нашем столу и пружи ми руку као позив.

Није ми се баш ишло, али ме Владо погурну као да је хтио рећи: “ Не бој се, неће бити ништа страшно.“

Она ме доведе на руб подија и док је непрекидно плесала рече ми: “Само слободно, мало се њишите у ритму, остало је моја брига.“

Она кружи рукама око мога тјела скоро ме не додирујући, а тада ми скида јакету и додаје неком поред подија, па одвезује кравату и направи круг и свима је показује машући с њом као траком, а тада дође на ред откопчавање кошуље, дугме по дугме, те круг уз руб подија, па поткошуља.

Рукама ми кружи по прсима, раменима и леђима тако лагано и њежно као да су јој прсти лептирова крила, а онда ме тихо упита:

-“ Може ли даље, хлаче, гаћице остају?“

-“ Може кад смо већ ту.“ – пристанем.

Сад се насмјеши природно уснама, лицем и очима и ја се уживих у њену игру и скидам ципелу по ципелу и додајем их неком у мрак, тамо гдје су били њени асистенти.

Прилази ми и извалачи кајиш из хлача прави обавезни круг и долази код мене и полако, полако откопчава хлаче прикривајући шаке тјелом које је приљубила уз моје. Лагано их пусти да клизну доље, а ја подигох цермонијално једну па другу ногу кад се она сагну, и узе да их тријумфално покаже правећи круг уз руб подија.

Ритам музике се мјења, осјећам да је финале ту, она ми прилази либећи се уз мене и каће ми:

-“ Сад увуци палце у моје гаћице и лагано их повлачи на доле.“

Њишемо се у ритму музике прибијени једно уз друго, увлачим палце и полако развлачим еластику и центиметар по центиметар их повлачим низ гузу док су њени прсти овлаш обавили моје подлактице као да се бране од мог “насиља“ и на тај начин диктирају темпо разголићавања. Гаћице су склизнуле с облина, она направи полукорак да спадну на под, сагну се и подиже их с два прста и као коловођа у фолклорном колу замаше с њима изнад главе кружећи по рубу округлог подија, узе ме за руку и поведе у мрак с бине.

Испратио нас је пљесак и узвици “Браво“ док смо стали на трен иза непрозирне завјесе.

-“ Сви су видјели само ти ништа.“ – насмија се она.

-“ Сад видим, а могу и помиловати, зар не?“-

смијем се и ја.

-“ Можеш.“ – приљуби се онако гола уз мене и пољуби ме страсно у усне. Мирисала је на ментол.

Облачимо се у малој просторији, толикој малој да се морамо додиривати, хоћеш нећеш, при свакој кретњи.

-“Били сте добри, о да ми је сваки пут тако.“- каже ми.

-“ Нисам имао куд кад сте ме одабрали, а што да отежавам, мучите се и Ви, зар не?“- кажем док вежем кравату.

-“ О, и те како, помозите ми.“ – окрене се леђима да јој закопчам ланчић. Обукла је дугу беж хаљину уз тјело, да је сретнем на улици не би је препознао. Скинула је и плаву перику, сад је смеђокоса са извучена два три свјетлокафена прамена.

Преконтролира педантно како ми стоји кравата и ухвати испод руке:

-“Идемо се поклонити публици. Ја частим пићем на рачун куће, има газда пара.“

-“ Могу ли знати Ваше право име?“ – питам.

-“ Ева.“ – рече са широким осмјехом.

-“ За то ме име вежу љепе успомене, од прије пар година, Ева и Чешка, дивно топло љето у Сплиту.“- образложих јој.

-“ Ох, па Ви сте из Сплита, ускоро ћу доћи тамо, наступаћемо у хотелу “Марјан“, навратите.“ – рече и грлећи ме пољуби као да смо стари знанци.

Повуче ме и нађошмо се на подију, поклонишмо се на све четри стране и тад ме допрати до мог друштва за столом. Пљесак нас је пратио, а Владо брзо устаде и уступи јој мјесто. Конобар донесе плавац и сипа у чаше. Она узе моју чашу, попи гутаљ и устаде:

-“ Било ми је драго, уживајте у програму.“

Владо је пољуби у руку и она се изгуби у полумраку службеног пролаза док је друга стриптизета изводила своју тачку.

-“Милоше, свака ти част, биће од тебе нешто.“ – тапше ме Владо по рамену.

-“Видићеш сад шта је направио кад дође рачун.“ – насмије се Влатко.

-“Шта је то према угледу који смо оставили!? Платићу из свог џепа и три туре ако треба.“ – попреко га пресјече погледом Владо.

-“Полако пијте то вино, такво до сада не знам да сте пили, а части вас моја пратиља.“ – кажем им смијући се.

-“Охо, ово си ти зарадио! Свака част Милоше, чудим се шта је овако слатко, буди у мени еротске снове.“ – медитира Владо.

-“И мени је сада слатко кад то чујем, иначе би било опоро ради цјене.“ – нагну Влатко чашу.

-“ “Сељак“ увјек остаје “сељак“, да извине прави сељаци који с поносом зарађују свој крух.“ – јетко ће Владо – “То се више мирише нег пије, лизнеш кап по кап, нисмо у крчми уз бришкулу.“

-“ Тако је, кроз сваку кап треба видити љепоту дародавца.“ – укључи се Миле Карапанџа гледајући нову тачку коју изводи бујна црнка.

-“ Да, да, цједити кроз зубе и гуштати.“ – вели Гојко.

-“ Баш сте жељезничари, умукните!“ – прекину Чедо уобичајено повишеним његовим тоном.

Послије црнке стриптизете програм је био готов. Два сата су, сједамо у аута и крећемо пут Ловрана.

-“ Миле, има ли гдје шта отворено?“ – пита Чедо Карапанџу за воланом.

-“ Ту би морало бити, у Ичићима, знам газду.“ – рече он.

-“ Стани онда ту, баш ми се пије, ово скупо из “Сотомарине“ ми није ни грло сквасило.“- Чедо ће у виду заповједи.

Станемо уз камену крајпуташицу, унутра гори свјетло. Миле покуца, унутра се зачуше кораци и кључ старинске браве.

-“ Газда, има друштво, може ли се?“ – упита он.

-“ Само уђите, па ћемо поново затворит’ .“ – осмија се газда – “Знам ја закон.“

Уђемо унутра, газда донесе плавац, пашки сир, слане срделе, маслине и пршут.

-“ Само да знате, Мажибрада не плаћа ништа! Дужни смо му то!“ – одреже Чедо.

-“ Тако је! Кад помислим шта би ја радио, као би се смотао, срамим се и на саму помисао.“- призна Миле Карапанџа.

-“ А он ки да је професионалац! А шта би направио да је тражила да скинеш гаћице?“ – смије се Влатко.

-“ Јеби га, скинуо би их, а шта друго, она гола, ја го.“- смијем се – “А она ми је рекла унапред да идемо до гаћица, па ми је било лакше.“

-“ А шта сте причали, каква је на обичном свјетлу?“ – распитује се Гојко.

-“ Добра, љепа и школована, ово јој је посао.“ – кажем им.

-“ Јели тако сваког часте кад учествује?“ – Влатко ће.

-“ Ваљда, нисам питао. Позвала ме на представу кад дође у Сплит, као њеног госта.“ – одам им тајну.

-“ Милоше, реци ми, јеси ли је мало, малко помиловао?“ – молећивим погледом и гласом упита Владо.

-“ Јесам Владо, боље речено она је мене, њежно као лептирица, и на крају ме је пољубила сочним пољупцем и позивом да дођем у хотел “Марјан“ за мјесец дана кад тамо буде радила у бару.“ – одам му.

-“ О, благо теби! Е, е, гдје си младости моја!?“ – завапи он и испи чашу до дна.

Сутрадан смо се разишли, израда плана је била готова, свак у свом смјеру, као ракова дјеца. Новца од сиротињских дневница није остало ни за цигарете и новине.

Advertisements