Аутобус у Сплит је стигао рано, око пет сати. Путну торбу пуну докумената и гардеробе однесем у канцеларију и изађем у “Бобиса“ на каву да се разбудим од куњања и трескања у аутобусу.

Директор Сарага је стигао, по обичају, раније од почетка радног времена, па кад ме угледа приђе и упита кад сам стигао.

-“ Малоприје, тек сам однио папире у канцеларију.“- рекох му.

-“ Шта кажеш, како смо прошли?“- нестрпљив је, то је прво што га интересује.

– “ Није лоше, у рангу смо с Книном, негдје по средини.“ – велим.

-“ Ајде дођи код мене док се распакујеш, да то погледамо.“ – позва ме.

-“ Одмах ћемо док попијем каву, да дођем себи од пута.“ – рекох му показајући на ћикару.

Док сам слагао исписане табеле и направљене забиљешке почели су и други пристизати.

-“ Е, како је било?“- упита Фране стискајући рамена.

-“ Није лоше, требамо отићи код Сараге да га упознам, малоприје сам га срео.“- кажем му да не би два пута прича исту причу.

– “ Добро, одма ћемо.“ – удворнички ће он.

Кренемо преко колосјека до директорове канцеларије. Тамо су били и остали шефови служби на јутарњој кави и одмах кренем реферисати од обима рада израженог кроз показатеље утовара, истовара и разних коефицијената о квалитети рада, празног трчања вагона, па превоза у брутотонским и нетотонским километрима, па планираном броју радника и структури радне снаге, те трошковима по врсти и бруто и нето особним дохоцима. Код кључних показатеља предочим им упоредне податке с другим ООУР-има у нашој саобраћајној групацији из којих се видило да смо ту по средини групације и да су одступања од просјека минимална на горе или доље.

-“ Јеси ли имао проблема с подацима?“ – упита Сарага.

-“ Оних што је било сам сам отклонио. Код броја стварног стања радника и квалификацијској структури све сам измјенио да добијем што већи коефицијент тако да је маса бруто особних доходака већа за десетак посто од оне коју би добио по приказу кадровске службе у њиховим списковима.“ – наведем примјер.

-“ Шта у списковима не ваља?“ – пита Лазо Ожеговић, шеф правне и кадровске службе.

-“ Направили сте списак радника као да је за гласање, а не планирање, иако сам вам дао облик табеле са свим упутама. Тамо сте 90% скретничара стрпали у КВ спрему иако по систематизацији требају бити ВКВ, кондуктере исто тако, да не набрајам даље.“ – кажем му.

-“ Па то је стварно тако, слаже се по рјешењима.“ – протествује Лазо.

-“ Јесте по рјешењима, а плаћу примају по рјешењима о замјени, зар не? Значи да за њих треба издвојити као за ВКВ, а не КВ. Нек положе испите, то је ваш посао.“ – објасним му.

-“ У, мајку му, стварно је тако. Што је направила она гуска, мораш све провјерити, јеби га, до ситнице.“ – врти Лазо главом.

-“ Каква је сад процедура?“ – све пита Сарага.

-“Треба ово прекуцати на матрице, умножити, усвојити на Радничком савјету и послати горе Заједничким службама ЖТП-а да као дио Ребаланса плана ЖТП-а усвоји Раднички савјет ЖТП-а. Рокови су кратки, све треба направити до 10. децембра, што је укупно петнаест дана од данас. Има ту око педесетак матрица.“ – објасним договорену процедуру.

-“ Охо, а дактилографи ми нон стоп куцају Статут и Правилнике, како сад ово?“ – вајка се Лазо.

-“ Ово је Лазо хитније, организирај како год знаш!“ – одреже Сарага.

-“ Још нешто! Тамо сам мало разговарао у кулоарима с оним из ЖТП-а, требамо одмах направити пројект надоградње ове зграде преко, старе сињске станице, станичне зграде у Каштел Сућурцу, блокова 1, 2, и 3 у Солину ако мислимо добити новац за те инвестиције у идућој години. За стабилне објекте имамо извор у амортизацији таман за једну од ових инвестиција, а за остало требамо добити новац од заједничких инвестиција ЖТП-а. Ако немамо пројекте даће нам паре само за трошкове пројектирања, а за изградњу тек послије двије године. Добијање дозвола од опћине и Републике дуго траје, значи да немамо шта чекати, направити бар идејне пројекте и добити новац и онда ургирати код опћине за хитно издавање дозвола.“ – кажем своју идеју.

-“ А имамо ли паре за пројекте у плану?“ – пита бојажљиво Фране.

-“ Немамо, јер их до сада нико није ни тражио. Износ за изградњу увећаћемо за трошкове пројектирања и дозвола, а до тада ћемо плаћати из текућих трошкова, осигурао сам средства по разним ставкама. Ако идемо преко ЖТП Пројекта то ће трајати годинама. Најбрже и најбоље би било да Мишо Вучичевић направи идејне пројекте, можда и главне, и да то ЖТП Пројект само овјери јер су они за то овлашћени. То би Фране или Данко требали с њима договорити и на прољеће би могли градити уз привремене дозволе.“ – образложим детаље.

-“ Неће то ићи тако лако! Има ту доста посла и заврзлама.“ – скептичан је Фране.

-“ Без пројеката немамо адута за разговоре и захтјеве. То је број један. Овако ће у ЖТП-у финанцирати оно што је испројектирано и наша амортизација ће отићи негдје за заједничке инвестиције. Ако чекамо ништа не подузимајући нећемо ништа ни направити.“ – не одустајем ја.

-“ Миле је у праву! Ја ћу говорити с директором ЖТП Пројекта, па ћу вам јавити. Миле, има ли још шта?“ – пита Сарага.

-“ Има, мени је под хитно потребна “Дигитрон“ машина, можда још коме, на ону рачунаљку “Фацит“ губим сувише времена. Срамота ме била тамо у Ловрану, сви дошли с дигитронкама, а ја као задња сиротиња рачунам ручно или се послужим нечијом, шта су они од нас бољи или способнији?“ – велим им.

-“ Фране, под хитно види коме и колико их треба, стварно нема смисла радити с оним механичким у књиговодству и обрачунској.“ – заповједи директор Сарага.

Враћам се с Франом преко колосјека шутећи. Видим да није добре воље.

– “ Па како ћемо то ми Миле, неће то тако лако ићи?“ – нервозно ће он кад смо ушли у канцеларију.

– “ Што то?“ – правим се наиван.

– “ Па пријекти, па машине, нема за то пара, мораћемо одузети од плаће!?“’- сљеже он раменима.

– “ Мишо можеш ли ти направити идејне пројекте за надоградњу ове зграде, за станичну зграду у Каштел Сућурцу и блокове у Солину?“ – питам умјесто одговора Франи.

– “ Хвала Богу могу! Коначно се неко сјетио! Треба ми прибор, тушеви, паус и хамер папир и још неке ситнице. То ми је гушт радити.“ – весело ће он.

– “ Ето, нека он иде то набавити са Срећком, а успут нек виде и врсте и цјене рачунских дигитрона. Ове електротехничке с траком можемо послати благајнама, а неисправне касирати. А ти Фране види технику набавке и плаћања с колегама из других ООУР-а, да радимо исто. Дотле ће и Сарага јавити за ЖТП Пројект.“ – одлучно рекох.

Фране поче окретати телефон и зовну Срећка Мешина, шефа материјалне службе, а након тога колеге шефове по другим ООУР- има. Кад Срећко дође пренесе му шта би требало направити, а тад се јави и Сарага и рече да је добио одобрење за овјеру од ЖТП Пројекта.

-“ Идите сад одмах и понесите бјанко наруџбенице, шта кошта да кошта, само набавите. Кујте гвожђе док је вруће!“ – кажем утихо Миши и Срећку док Фране по стоти пут телефонира и прича приче – “ Срећко види пошто су џепни калкулатори, и њих ће требати неколико комада.“

Они одоше не чекајући да шеф Фране заврши разговоре, а ја сложих табеле и рукопис коментара и однесем дактилографкињама на куцање:

-“ Која се јавља као добровољац?“ – смијем се.

-“ Шта је то?“ – питају.

-“Ребаланс плана пословања, текст и табеле на матрице.“ – машем с пликом папира.

Наста мук.

-“Зна ли шеф Лазо?“ – упита Аница Брајковић.

-“Зна, приоритет, треба бити готово за пет дана, откуцано и умножено.“ – смијем се и даље.

-“Дај ми, ја ћу. То сам ја у Загребу већ куцала.“ – каже Анкица.

Листа рукопис и чита:

-“Добро је, могу ти читати рукопис, а за табеле нема проблема, хоћеш ли ти контролисати матрице?“ – пита она.

-“Дакако, све се мора слагати, паре су то.“ – потврдим.

-“Нема проблема, настојаћу да не погрешим.“ – увлаши она матрицу у писаћу машину.

-“То ће бити мала књигица, Анице нека на нешто личи. Ако буде добро набавићу ти електричну “Олимпију“. “ – обећам јој.

-“ Откад ми то говоримо шефовима Лази и Франи, бига њих шта добијамо жуљеве на јагодицама.“ – пожали се Аница.

-“ Они су за касацију као и ове машине, треба пустити нас младе да радимо како треба. Јел’ тако Ане.“ – шалим се.

-“ Немој да те чују, они ће то схватити озбиљно, а онда ће на те дрвље и камење.“ – упозорава ме она.

-“ Знам да ти то нећеш ширити, али и сама видиш да је тако. Погледај овер столове, катриге, ваше израубоване машине, ормаре од Фрање Јосипа крпљене зидарским брокветинама, да даље не набрајам. Није то ствар пара, то је незнање, неукус и оно “пусти ме на миру“ и одговор “ не дају нам паре из Загреба“. Била си у Загребу па си видила да чим дође нова екипа узме најновију опрему. А ови стари се опиру свему што је ново. Дошао човјек, стручњак, основао и организирао ЕРЦ, уходао га и екипира, обучио људе, а они горе кад су се мало упознали стоп, нема пара за развој и шта ће човјек, оде у другу фирму која је једва чекала да добије таквог стручњака. А наш ЕРЦ сада ради с пола капацитета, и да је он остао све смо могли имати компјутеризирано од прометног уреда, благајни, материјалне службе и књиговодства и дупло мање људи у администрацији. Ту је наш проблем, не иде се укорак с временом.“ – кажем јој.

-“ Видим ја то, само тко мене шта пита. Они хоће положаје и плаћу и блажени мир до пензије. А не може бити тако тамо гдје треба радити.“ – кима главом Аница, рођена у Врлици, школована у Загребу, тамо се удала и родила дјецу, па због мужљева посла премјештена у Сплит и никако није могла прежалити што је морала отићи из Загреба. Навике и опхођење које је тамо стекла издвајале су је на први поглед од бучних и свадљивих Далматинки којима је све било тешко и мучно. Она је као прави професионалац радила свој посао педантно и брзо не упуштајући се у ћакуле и оговарања ни колегица ни шефова. По сличном схваћању посла постали смо професионално блиски тако да смо се без посебног договарања допуњавали, не знам колико била заузета увјек је имала времена да прекуца моје рукописе које је с лакоћом дешифрирала.

Мишо и Срећко су се вратили довозећи набављено, а кад је Фране видио рачун само што није пао у несвјест:

-“ Па то кошта оволило !? Благи Боже!“

-“ Их, шта је то, да је само за један објект није ни 0,00001 %, а служиће годинама.“ – кажем му, узмем и контирам папире и тушеве на канцеларијски материјал, редис пера, шестаре и остали прибор на ситни инвентар и потпишем овјеру, а у своје евиденције унесем потребне податке да их касније преконтирам на инвестиције – “Ево, тако ћемо.“

Дам му на супотпис и он немајући куд потпише:

-“ Ма да бар видим нашто то личи?“

Мишо му пружи црну плишану кутију и отвори је и из ње засја никловани прибор с безбројним прикључцима за техничко цртање:

-“ Ово је право, вјечно, ако је у правим рукама. Требаће ми и пројектантски стол.“ – дода.

-“ То ћемо касније, слиједеће године.“ – дам му знак да не подјарује ватру данас.

-“ Идем га испробати.“ – узе комад паус папира, отвори црни туш и поче скицу надоградње вукући праве линије без лењира:

-“ Одличан је, клизи како и гдје замислим, зна Швабо шта треба.“

Фране се мало одобровољи.

Срећко поче о машинама, а ја га прекинем:

-“ Назови Сервис за набавке ЖТП-а, види пошто они могу набавити, па ћемо онда сјести и договорити се.“

За данас је било доста инвестиција, боље не претјеривати, важно је да је лед пробијен.

Advertisements