Из станица и осталих организационих јединица дошао је списак жеља за набавку основних средстава, инвентара, инвестиционо и редовно одржавање. Када је то све Мишо систематизирао и уб ацио орјентационе цјене и добио износе дошло се до цифре која је стотину пута била већа од предвиђене по пословној политици за идућу годину, а да се то подмири не би био довољан ни цјелокупни приход ООУР-а.

Трбало је то драстично скресати на разумну мјеру па је на стручном колегију именована комисија која ће све прегледати на терену и свести у оквире могућности по приритетима.

Мене су именовали за предсједника комисије, ту је био и Мишо као референт задужен за те послове, Срећко Мешин, шеф стоваришно материјалне службе, и Вице Сантрић, референт за друштвени стандард. На рсполагање смо добили “Фићу“ и рок од три дана да све то обавимо. Чворне станице Сплит, Сплит Предграђе и Солин са Солин Луком су нам биле при руци, требало је темељито прегледати стање у станицама на прузи. Распоред обиласка сам послао преко телеграфа из Сплита којим су обавјештени шефови станица о нашем доласку.

Сљедеће јутро смо кренули у шест сати, обићи ћемо дионицу пруге од Приморског Долца до Каштел Сућурца. Кренули смо магистралом, па онда макдамском цестом преко Пргомета за Приморски Долац, а онда смо се враћали у Брдашце, Лабин Далматински, Садине, Каштел Стари и Каштел Сућурац.

У жељезничкој станици Приморски Долац шеф је био Мирко Божић, који је с фамилијом, женом и двоје ситне дјеце, становао у станичном стану, дошавши ту прије неколико година негдје из унутрашњости Босне. Млад човјек, прави жељезничар, можда је прекруто схватио своју функцију, што је с једне стране резултирало ажурним пословањем у станици, док је с друге стране стално био у сукобу с малобројним колективом, нарочито с младим отправнициима возова који су одсвакуд долазили на замјене.

За мене није била новост како изгледају станице, руиниране извана и изнутра, намјештај стар неколико десетљећа, перонски простор, и помоћне зградице које су направили италијански војници за Другог рата с неизбјежним округлим бетонским бункерима на стратешким странама платоа, били су пропалих врата и прозора.

У свом захтјеву шеф Мирко је педантно навео све што би требало. Погледали смо и од свега се могло уважити поправка стана и дрвенарије, набавка неколико комада намјештаја за прометни уред и скреничке блок кућице.

-“ Ово би требало порушити, дотјерати багер и сравнити с земљом.“ – показује он на италијанске заштитне грудобране, бункере и ниску бетонску зградицу, која је служила као магазин денчане робе у једном дјелу и као складиште за угаљ и дрва у другом.

-“ Онда би требало правити нови магазин, а то је инвестиција коју нико неће одобрити јер денчаних пошиљака скоро да нема више. Треба видити како ове објекте третирају у Заводу за заштиту споменика и код ОНО Опћине. Можда они хоће да то тако стоји као обиљежје времена и на то не треба бацати паре, већ зови мајсторе ЗОП-а да то закрпају и опитурају, та врата и прозоре. Нема се за више пара. У стану ће ти се направити купатило и обновити остало. А овај цвјетњак и сами можете одржавати, као што се од изградње пруге и станичне згрде радило. Ступи у контакт с “Расадњаком“ ЖТП-а.“ – кажем му на крају обиласка.

-“ Нема пара, вјечити одговор! А за ово се створило! Одакле, питам се?“- покаже Мирко нови натпис латиницом на станичној згради – “ И то још није по пропису, гдје је ћирилица, како пропис каже?“

Станична зграда је грађена још у доба Аустоугарске и по средини прочеља, изнад канцеларије шефа станице, била је правокутна плоча на којој не некада био натпис станице латиницом и ћирилицом, а сада је то префарбано масном бјелом бојом и написан натпис само крупним латиничним словима.

-“ Када је то писано?“ – питам га.

-“ Прошле године дошли питури из ЗОП-а и то писали, кажу по наређењу шефа секције, а ја нисам нигдје видио да постоји таква наредба. Свуда је предвиђено да буде латиница и ћирилица.“ – вели он.

-“ Да ми ниси скренуо пажњу не би ни примјетио. Знаш ли ти Срећко шта о томе, ти си радио као референт за ОНО, ЦЗ и ПП заштиту?“ – питам га.

-“ Нешто је било у вези тога у доба Савке, али се не сјећам детаљно, колико знам то је требало анулирати послије сједнице Предсједништва ИК ЦК.“ – Срећку је нелагодно, сјетио се старих греха и партијских састанака.

-“ Добро, видићу шта је с тим у ЗОП-у с директором Пашком Шкрапићем, није он то напамет наредио.“ – велим им.

Одлазимо, идемо према Брдашцу. Морамо стати поред пута јер “Фићо“ не може уз оштри успон, морамо пјешке неких петсто метара, као козе, путићем, ма ногоступом, уз каменито брдо.

-“ Вице, ови Дочани су паметнији од твојих Имоћана. За Другог рата све их мобилизирало у домобране, јер нико није хтио ни у партизане ни у усташе, а пошто их већина радила и онда као и данас на жељезници пушке нису ни видјели. А сада имају и водовод и струју, као да су сви били у партизанима. Саде салату и капулицу и носе у Сплит на Пазар и добро им иде.“ – говорим Вици, старом момку, Имоћанину, који је од телеграфисте преко путничког благајника, а сада, што вечерњом школом, што пријатељским везама с руководством одраније, па ко био тамо, аванцира у референта за друштвени стандард и водио рачуна о топлим оброцима и друштвеној прехрани, те становима и стамбеним кредитима. У касним тридесетим, просјед, мало шепав што је прикривао млатарањем једне руке при ходу, окошт и стално гладан, преко задужења у Синдикату или СК крчио је себи пут за боље радно мјесто и плаћу. И стан је рјешио, увјек информиран сазнао је на време да је умро један стари жељезничар без насљедника у згради изнад Савезничке обале, провалио тамо и становао дуго времена док је фирма сазнала да је стан остао презан, а онда се дигла галама реда ради, тек да се прочује како је стан стар и руиниран и да је Вице уложио доста труда и пара да га приведе сврси. А кад је жељезница још видила да би стан, ако би истјерала из њега Вицу, припао Опћини онда га оставила на миру. И Опћина је престала вршити притисак кад је Вице посјетио неке у администрацији на кућним адресама шепајући више него што је то иначе чинио, дали ради тога да се прикаже као велики инвалид или од тежине пршута умотаних у цементну карту, неће се сазнати.

-“ Знаш да си у праву колега, мулци су то, велики мулци. Као змија стрпљиво чекају и гледају, добро одвагну и нанишане и угризу у правом тренутку. Они и Перковић једини имају водовод у овом крају. Добро, Перковић је требао имати воду ради парњача, па је ту доста пара дала жељезница, али су се Дочани сложили, тобоже сакупили нешто пара кроз самодопринос и добили водовод. А далеко су од Перковића, скоро колико и Унешић, мада је Унешић пет пута већи по броју фамилија. Имали брале људе на правом мјесту! А моји Имоћани, знају се снаћи, али има један дио који се заинати и контрира, за инат, па су жестоке крајности. Тако смо имали и жестоких партизана, предратних комуниста, и жестоких усташа, мада смо у трговини и шверцу најбољи.“ – тешко дише Вице застајући на сваких десетак метара успона.

У Брдашцу је требало све! Број један, требало је довести струју, па уградити хидрофор, па направити санитарне чворове и за станове и за службени дио. Скретничар Шпиро Галић, који је становао с фамилијом у једном стану, док је други био празан, насмија се:

-“ Откад то обећавају! Мој мали Душан ево поста момак, а још се из каина купамо.“

-“ Струја ће бити сигурно Шпиро, а кад она крене кренуће и ово друго.“ – кажем му.

-“ Ајте ви људи на ракију, Долачка је, домаћа, не би ли се овај пут посрећило!“ – отрча он низ скалине у стан и зачас изнесе лозу и бићерине.

-“ Шпиро, зови људе на каву!“ – виче одоздо жена му Драгица.

-“ Немамо кад Драгице, имамо толико тога обићи.“ – кажем јој – “ Хвала.“

-“ Теби вјерујем Миле, само да доживим да ми ова петролејка не смрди, да ми кућа више не чади. Свак мисли да сам никаква, неуредна, погледај зидове и плафон, јесенас смо их ја и Шпиро кречили. Црне се од чађи, не мореш гледати од срамоте.“ – вапи она, молећивим погледом ми продирући до дна зеница.

-“ Догодине ћете је имати, буди сигурна. Ја ћо висити над тим ка’ да је моје.“ – обећам јој, до срца ме погоди њен напаћени поглед, као да ме је рођена матер погледала.

-“ Ово прво треба средити, Бог те, када живе негдје гдје их ни Он свемоћним оком не може видјети. Ни погледа, ни птице, ни шуме, само голи крш, гуштерице и љети цврчци да ти мозак пукне.“ – гласно размишља Мишо.

-“ Стварно, природна казниона!“ – Срећко ће.

-“ Ја сам ту радио, добро знам како је.“ – велим им.

-“ Свака ти част колега, па овдје би човјек полудио од осамљености за три дана.“ – дода Вице.

Шутимо док лошим излоканим путем возимо према Пргомету и Лабину Далматинском. Мишо, који вози, се мучи с каменчинама и рупама огољеним од недавнх обилних киша. Сви се у себи питамо хоће ли “Фићо“ издржати.

Лабин Далматински је исти као и онда када сам овдје радио. Станична камена зградица играђена кад и пруга, талијанске бетонске зградице изграђене у Другом рату за потребе њихове војске сада служе као помоћна складишта и магазини за лож уље, угаљ и алат пружних радника.

Предвиђамо само редовно одржавање станова и службених просторија, ништа се ту више не може без већих захвата учинити, у односу на друге објекте по прузи, остало је колико-толико задовољацајуће.

Сада опет морамо на Пргомет па скоро код Трогира избити на магистралу, а онда у Каштел Стари и Садине. Идемо прво у укрсницу Садине, а онда смо се најтежег рјршили.

Слично као и у Брдашцу треба рјешити проблем струје, уградити хидрофор и направити санитарне чворове у становима породица Иванке Јурић и Штефа Голуба и службене просторије, све смјештено у истој згради.

Док прилазимо кроз чесмину излоканим путем питам се јели тамо Јага и како ће реагирати кад ме види. Чуо сам од колега, онако у “дискрецији“, да има љубавника који ради с њом на Аеродрому и да је сваки пут довози овом путином у Садине, и који је с а Штефом добар пријатељ, па га наговорио да ту испод пруге купи око три хектара земљишта обрасла макијом, и које ће за десетак година бити грађевинска зона. На томе му је Штеф неизмјерно захвалан и не обадава гласине и алузије да му он “тјеши“ жену.

Иванка је већ чула да долази комисија па је обратила пажњу Вици и Срећку као старијима водећи их да погледају њен стан, Мишо је отворио хаубу мотора “Фиће“ и контролира га, а са горњих скала из стана излази Штеф смјешећи се:

-“ Здраво Мажибрада, коначно си се и нас сјетио.“

-“ Здраво вас двоје, како сте?“ – смијем се видећи да је ту и Јага.

-“ Миле дођите на каву. Штефек, позови и остале.“ – рече Јага обучена у кућну хаљину.

С Штефом се мимоилазим на скалама, рачунам да ћу имати два три минута времена с Јагом насамо.

-“ Моју срећу сада други љуби.“ – паде ми напамет неки стих док затварам врата стана за собом. Она ме загрли око врата и сочно пољуби. Осјећам јој тврде сисе кроз робу и помилујем је по гузи првлачећи је уза се. Очи јој весело засјаше и она ми пружи усне на дужи пољубац прихватајући језик да јој драшка непце.

Извана се зачуше кораци по шодеру и звонки Штефов глас.

-“ Знаш све, зар не?“ – отме ми се из загрљаја и ставља лончић на шпорет.

-“ Начуо сам нешто, јеси ли задовољна?“ – рекох .

-“ Заљубио се, потпуно је понорио, чак хоће да се растави и нуди ми брак. А ти знаш да ја то нећу. Покушавам га се рјешити, а Штефек ми сад тому смета. Кврагу и он и овај крш. Јеси ли још тамо у станчићу?“ – говори тихо и брзо.

-“ Јесам,разумио сам све, наврати.“ – рекох јој прије отварања врата и уласка њих четворице.

Она се само обећавајући осмјехну.

-“ Миле, ти реци, ја овима ништа не вјерујм!“ – галами Штеф.

-“ Добит’ ћете струју, код СиТ-а Книн, знаш им директора Божу Шимуновића, има готов пројект за то, уградићемо хидрофор и направити у становима купатила и остало, исто тако санитарни чвор за службене просторије. Усто иде и комплетно уређење станова.“ – кажем му.

-“ Кад би требали почети радови?“- прелази он на детаље.

-“ У априлу струја, а онда све остало.“ – кажем.

-“ Па шта се чека април, могу одмах.“ – жури се њему.

-“ Завршни рачун је крајем фебруара, тада иде прилив аконтације новца од компезације за текућу годину, тако ти то иде. А без новца ништа не иде.“ – насмијем се.

-“ Добро је, нека буде и тада, кад смо до сада чекали можемо још пар мјесеци.“ – смирује га Јага и сипа нам виски у бићерине.

Кад смо попили каву одлазимо за Каштел Стари. Испраћају нас обоје, а Јага ме пред свима љуби у образ:

-“ Ово је радосна вијест, и нека те овај пољубац подсјећа да се то што прије оствари .“

На по пута до Каштел Старог Срећко ће:

-“ Добра ли је, за ону “цмоку“ би се пјешке одавде вратио, а Вице?“

-“ Права женска, Исукрста ми пуно би тога претрпио да ми се је дочепати. Не знам шта је нашла на оном галамџији?“ – Вице ће с уздахом.

-“ Миле, ти си дежура у Садинама?“ – пита Мишо.

-“ Јесам, долазио сам на замјену.“- кажем им.

-“ Сад ми је јасно откуд толика пажња, каква је као особа.?“ – пита Срећко.

-“ Видио си и сам, згодна је, али је с обе ноге на земљи, свјесна је своје љепоте, па кад јој користи послужи се и с тим и шармом. Ако мислиш да је “лака“ грдно се вараш. Она је у положају да бира, а ја нисам чуо да вара мужа иако јој се сви редом удварају.“- велим им.

Радговор прекину долазак у жељезничку станицу Каштел Стари. Шеф станице Иван Гиљановић “Зубоња“ је пожелио свега и свашта уз широка и дугачка образложења. Највећи му је проблем с водом. Жељезница је још за Аустроугарске направила каптажни гравитациони водовод за станичну зграду, јавну чесму и за водонапојник парних локомотива. А сада су се на тај водовод “на дивље“ прикључили сви, већином жељезничари, који су на околним парцелама исто “на дивље“ изградили куће и направили башче. Гаје салату и остало поврће и троше огромне количине воде коју тај поточић не може обезбједити. Одавно се воде преговори с “Водоводом“ и Опћином да се заједнички изгради прави водовод од мјеста до жељезничке станице, али они хоће да све то финанцира жељезница, јер за њих “дивље“ куће и башче не постоје.

-“ Ако не постоје зашто им наплаћују порез, зашто су им дати прикључци за струју, зашто су у попису бирача на тим адресама и одатле им дјеца иду у школу? Мјесто боравка по СУП-у им је на тој адреси, не можете рећи да живе на ледини, како ви кажете да је у катастру!“ – рекао сам им једном приликом, а онда они кажу да нису компетентни, нека се то рјеши на вишем нивоу, да су њихови дописи тамо отишли и “ сада се чека што ће одлучити виши ниво“.

То кажем шефу Гиљановићу на почетку да не би слушао дуготрајне тираде и оптужбе на све и свакога.

Записали смо оно што је било могуће урадити, одредили приоритете, па га питам:

-“ Иване, ти си стари шеф станице, јели још на снази пропис да се на станичној згради име пише латиницом и ћирилицом?“

-“ Него како, то још нико није мјењао, ево га на овој згради, зашто питаш?“ – изненади се он мом питању.

-“ Видим у Приморском Долцу, Брдашцу, Лабину Далматинском и Садинама да је само латинични натпис и то нови, онај стари је префарбан и стављена већа латинична слова да се простор попуни.“- објасним му.

-“ То није по пропису! То самовољно ради Шкрапић и “прољећари односно маспоковци“! Рекао сам ја онда да те треба све послати на Голи Оток! Лишо су они прошли! А то им код мене овдје неће успјети!“ – показује он на станични натпис на оба писма.

-“ Сигуран си, сто посто?“ – питам га да потврди.

-“ То је по Уставима СФРЈ и СРХ зајамчено, а даље је нашим правилницима прецизирано, хоћеш ли да ти покажем?“ – пође он према канцеларији.

-“ Не треба, знам да је тако у правилницима, већ сам мислио да није дошло неко наређење, упуство или измјена одредби правилника за које ја не знам.“ – велим му.

-“ Ма какви, то би сигурно запамтио, а ја имам ажурне правилнике, питам се коме би такво нешто пало напамет? Кажем ти ја да они то на своју руку раде, мало по мало, према своме циљу. Нисмо ми то онда добро направили, награђени су умјесто кажњени! Сада са тобоже споредних мјеста спроводе оно што су прије јавно на митинзима пропагирали. Умјесто да туцају камен они пишу књиге и чланке и објављују ван земмље. Добро им плаћају странци, а ми их не дирамо док нам трују народ. Неће то на добро изаћи, вјеруј ти мени!“ – говори ми Иван док стојимо код магазина – “Ево видиш ли код нас на жељезници, овај Мешин напредовао, Вице све онако са стане подговара и шушка и напредовао, Фране Сунара напредовао, Сарага и Прибудић напредовали, Кершић није директор али у односу на раније мјесто није ни пао, а ни за једно то мјесто нису способни, шта ће ти већи доказ! Оне горе на врху склонили на добр плаће у разне институте или им дали добре пензије и виле и ето ти резултата нашег обрачуна с “маспоком“. А данас, сутра,кад би они дошли на власт нама би летиле главе ко фрање, мислиш да би нас штедили ка ми њих. Нема хуманости према непријатељу који се декларирао да ће из корјена ишчупати све што му се нађе на путу. Шта мислиш да се сад величају Планинц, Драгосавац, Балтић, Блажевић и остали? Је шипак! Чујем неку ноћ ту код Киљца у биртији како пјевају пјесме о Савки и Трипалу, зна то милиција, али ником ништа. Неће ово кад тад на добро изаћи Миле, жали Боже оне младости што изгину у Другом рату, кости им се у гробовима преврћу.“ – од прве ватре паде он у носталгију.

-“ Знам Иване, пуно смо се удаљили од оних циљева из Другог свјетског рата, некако у време откад је КПЈ постала СКЈ, све се разводнило, намирише се привилеговани и посташе “црвена буржоазија“, свима нам је засад боље, али докле ће? Осјећам да се не иде у правом смјеру, требало је изворне принципе само дограђивати напретком у друштву и науци, а не мјењати им смјер. А ово се сад све измјешало, тражи се истовремено да будеш стручњак и раданик и поллитичар и самоуправљач, и извршилац и управљач без одређивања приоритета и распореда, него све истовремено. Па ко имало зна о друштвеној диоби рада као природном закону зна да је то немогуће у једној особи. Не можеш истовремено бити добар инжињер и економист и правник и директор и партијски секретар и предсједник радничког савјета и делегат у СИЗ-у. Нешто од тога се мора запоставити, ако тјераш све истовремено онда постајеш “универзална незналица“. А данас тај закон диобе рада још шире дјелује, некадашњи нпр. инжињер машинства је био за све машине, а данас та струку мораш специјализирати на стотину сегмената јер се у тој науци пуно технички напредовало.“ – говорим му.

-“ Ма да, најгори је недопечен крух, нит је брашно нит је крух, јести га не можеш, заболиће дроб, брашно од њега не можеш повратити, а као крух да буде требаш га допећи, и опет неће бити прави. То је нашем обичном сељаку јасно.“ – запетља се Иван и сам се себи насмија својим крупним пожутјелим зубима.

Кад спазих да су она тројица готови рекох му:

-“ Морам ићи, увјек ми је драго чути правог комунисту.“

-“ Изумиремо Миле, мало нас је остало, ајд’ здраво.“ – поздрави се.

-“ Што се “Зубоња тако расприча?“ – сумњичав је Вице.

-“ Знаш њега, увјек неку тему нађе, тешко га се рјешити.“ – кажем му.

-“ Ако му се понешто може замјерити ипак се мора признати да је добар и педантан шеф и да је досљедан у својим ставовима слага се ти или не слага с њима.“ – призна Срећко.

-“ Пуно он то круто схваћа, не осјећа нова времена. Све ново му смета.“ – Вице ће.

-“ Вице, то ти долази с годинама. И теби се не свиђају многе нове “лудорије“ што младост изводи, а тако се онима испред нас не свиђа што и како наша генерација ради, онима испред њих се није свиђало што они раде и тако редом. По мени је битно да то ново што долази буде на оном правцу који одговара већини у друштву, да не наноси никоме штету и да вуче у напредак цјелине. Увјек је било и биће авангарде и конзерватизма и њихових судара, а то је дјалектика друштвеног развоја, то цик цак кретање. Добро је док се те супротности рјешавају симбиозом, не ваља кад се почму рјешавати на брзину, онда долази до силе, а она никад није пожељна јер не даје рјешења на дужи рок. Гдје се примјени сила увјек има повређених!“ – велим му.

-“ Сила, а може ли се без ње?“ – пита Мишо.

-“ У догледно време! Уз све протурјечности у интересима између појединца и друштва, па друштава с различитим уређењима, богатству и сиромаштву, не може још. Нисмо ми далеко одмакли од закона јачега, једино ако би нас преко ноћи нешто просвјетлило, а тому се не надам.“ – велим им.

-“ То значи да ће бити ратова?“ – Срећко ће.

-“ Да ће бити!? Па имаш их стално, само што су сада далеко од наше куће, не угрожавају нас и чини нам се као да их нема. Зар не читаш новине, погледај шта се дешава на Блиском Истоку, Африци, Азији, Јужној Америци. Не пршти ти изнад главе и није те брига, ради се о туђој кожи, далеко је на хиљаде миља. А то не значи да га неће и овдје код нас бити, па ће онај из нпр. Јапана исто мислити што и ми сада мислимо о Вијетнаму.“ – кажем му.

-“ Ипак смо ми Европа, то је друго, било је велико прочишћење у Другом рату, многе је то отрезнило.“ – не слаже се Вице.

-“ Старија је Кинеска, Корејска, Вијетнамска или Блискоисточне цивилизације од наше, па видиш шта се догађа. Ниједан рат, као ни дјечја свађа, не почиње великим биткама па бум и готово. Ни вода на шпакеру не прокува одмаа, него мало по мало, а тако се и хлади. Треба имати механизам да тај лонац буде под контролом или да не дође на шпорет. Тако се рјешава проблем, ту се поставља питање да ли треба хладна вода, млака или прокувана. Видјели сте за “маспока“, лонац је био на шпорету, почео је кувати, али га Тито скину на време, мало је требало да прекипи. А да није скинут тада код нас би данас прашило на све стране. Читајте мало, ни Чембрлен 1938. године није мислио да ће доћи до Другог свјетског рата, а данас кад ми гледамо на тадашња догађања питамо се “Како је могао бити таква будала да не види оно што му је пред носом?“ Једном ми један стари жељезничар рече да је био свјестан да је рат тек 1942. године кад је направљена нека диверзија на прузи и неколико кочничара погинуло. Док те не опече ватра ти је љепа.“ – рекох им.

-“ Ево Каштел Сућурац.“ – рече Мишо.

-“ Ту ће се радити нова станична зграда, види Срећко шта треба од инвентара и то само оно што је нужно.“ – велим му – “ Остало ће се рјешити скупа са зградом.“

Шеф станице је био Јожа Примужић, зет старог Иве Живковића, радан, ведар и надасве разуман и интелгентан жељезничар који преко круха није тражио погачу. Све му је било јасно, а имао је стрпљења чекати зграду јер је у њој предвиђен и стан за његову породицу.

Било је око четрнаест сати и за данас смо били готови.

-“ Ми људи данс нит шта једемо нит пијемо цјели дан, неће то моћи овако.“ – пожали се Вице док смо улазили у “Фићу“.

-“ Идемо ту доље у конобу, био сам једном љетос, случајно, да видимо шта има од рибе.“ – позва Среећко.

-“Случајно?Шта ћеш ти случајно у Сућурцу? Знам ја тебе, пичка је, брале ,била у питању !“ – чита га Вице.

-“ Зар је он тако на њу жесток?“ – смијем се.

-“ Он!? Преко Козјака би сад бос приша да му је нека сигурна у Броћанцу! А, колега?“ – муну га Вице лактом у ребра.

-“ Вирујем ти, некидан сам га видио у “Фићи“ с једном бујном женском. Машем ја, ма он не види или се правио да не види.“ – насмијуљи се Мишо.

-“ Кад некидан? То ми је била жена, возио је на поса.“ – упрозори се Срећко.

-“ Срећко, та сисиди смо, знам ти добро жену, она је црнка, а ова је била плавуша и то је било око десет увече код “Витановића“, а женина смјена почиње или завршава у Болници у седам.“ – сад му детаљизира Мишо.

-“ А, сјећам се, то је била она Дадићка, сусједа, видио је да чека тролу па стао да је повезем кући.“ – каже Срећко и панично, кришом да не види Вице, даје моте Миши.

Овај схвати:

-“ А,а,а,“ – отегну – е, то би она могла бити.“ – потврди му.

Коноба је била на риви, у каменој згради, силазило се доље пар скалина. И усред дана горило је жуто електрично свјетло намонтирано у рибарске ферале, а по зиду је био постављен као украс разни стари рибарски прибор. За шанком, остарјелим умјетном патином, сједио је на високој столици газда, обучен као стари рибар и пушио.

Ненадни гости као да су га изненадили:

-“ Извол’те, извол’те, ја мало куњам, у ова доба нема никога.“

-“ Има ли шта за исти?“ – пита га Вице обазирући се по коноби, ништа му није указивало да ту има јела.

-“ А, кужина је ‘амо.“ – отвори он дрвена врата маскирана кормилом с неке бродице – “Само фришких гирица на брзину, са градела, осталога још нема ништа, спиза долази тек прдвече за вече и ноћ, с куварима. А ове липе гирице ми је сад малопри дониа сусид, доша од Шолте.“ – говори он брзо да нас наљепи на причу, јер наша лица нису крила разочарање.

-“ Хоћемо ли, шта гирицама фали?“ – Вице ће.

-“ Може,вруће гирице и лепиња.“- запјевуши Срећко.

-“ Да, вруће гирице с градела, домаћи крув, тога имам, испечем себи за гушт испод пеке, имам вримена, а салатице зелене и капулице, има и липе домаће лозе и црног домаћег каштелета из мог винограда. Не боли од њега глава, питајте људе, сад ће почет долазити на два деца, нек они кажу!“ – не прекида газда дах и машицама разгрће жар и огорјева граделе.

-“ Донеси лозу.“ – рече му Вице, а он зачас долети с боцом и бићеринима код нас. Сједимо два насупрот два на масивним дрвеним сјеђама за исто таквим подугачким ниским столом.

Он стави боцу и бићерине испред нас:

-“ Служите се господо, ја спремам гирице.“

-“ Лоза му је добра.“ – мирише је и лиже Вице и тада искрену бићерин до дна.

-“ Ја ти зато нисам стручњак.“ – каже Срећко и испи бићерин полако као млада невиста.

-“ Не мореш бити за све, женске ти више леже, пиће не, ајме брале, ди би с два порока!?“ – зафркава га Вице. Они се добро познају из млађих дана.

Срећка Мешина сам површно познавао. У Сплит Предграђу је радио као радиотелеграфиста, а то је била издвојена служба коју је жељезница користила рјетко, у случају тоталног прекида веза свих осталих видова веза или у случају нечег врло хитног и повјерљивог код изванредних догађаја као што су судари возова или неке друге тешке жељезничке несреће, а користила је и војска или милиција за своје потребе. Одатле је као провјерени кадар од Војске, СУП-а, и СК постао референт за ОНО,ЦЗ,ДСЗ у бившој СТРЈ Сплит као повјерљиви тајни активист и кадар “маспока“ прије јавног објављивања Савкине концепције, а сада је послије “партијског прања“, постао шеф стоваришно материјалних послова у ООУР-у пошто је завршио вечерњу економску школу и сада је био студент друге године Више економске школе као ванредни студент. Био је тридесетогодишњак средњег раста, широка лица и јаких вилица, веселе нарави и пун живота, насзојећи да се понаша љепо са сваким бјежећи од сукоба било с ким сваке врсте, па и оних вербалне природе. Та његова снисходљивост тумачена је често као улизивање оним на вишим положајима ради властите користи, али ако се има у виду да је такав био и према “нижим“ од себе радије се могло тумачити неким његовим унутрашњим страхом човјека који нема никог иза леђа да га подржи, а нема основа ни куражи да се с њима мјери. Родом је био од Дрниша, један брат му је био аутомеханичар, а други неки подофицирски чин у Војсци, техничке струке. Сиротиња и послијератна глад их тјерала у живот по систему “дај шта даш, само да је дроб пун“, као што водена бујица носи дрвље и камење и избацује гдје стигне. Оженио се с медицинском сестром из Опће болнице и имао двије цурице, а становао је у некаквом тавнском буџаку у истој згради гдје је била и раиостаница.

Мало боље сам га упознао кроз рад у Комисији за испитивање продора “маспока“, али онда није био веселе нарави, шутио је и правдао се, схватио је да је био “играчка“ и засљепљен обећаном будућом каријером, оном без “труда и муке с великом власти“, и није му било до шале.

Откад сам дошао за самосталног референта за план,анализу и расподјелу, а он за “шефа“ стоваришно материјалне службе све чешће ми се почео обраћати за савјете и тумачења прописа, јер од Фране Сунаре, шефа економске службе, је добијао само површне одговоре и савјете да сједне и то проучи и наредбе да се то обави без прецизних детаља. А он није имао ни предзнања ни времена да се снађе у стручној литератури, а посао је требало обавити до одређеног дана и сата и он би онда трчао преко колосјека до мене:

-“ Коле, молим те погледај ово.“

Узео би столицу, сјео до мене и ја би му стрпљиво објашњавао како, зашто, и шта на крају испадне као резултат. То се највише односило на материјално књиговодство које се обрађивало преко ЕРЦ-а, па је документацију тзв. Мат-ова требало пунити безбројним шифрама. Једном приликом му кажем:

-“ Знаш шта Срећко, и ради тебе и ради мене, умјесто да шаљеш референта да ти носи документацију у ЕРЦ Загреб отиђи сам код др. Пољанчића, директора ЕРЦ-а, и замоли га да ти да правилнике и шифранте и сву осталу литературу за материјално пословање преко ЕРЦ-а, те кад се овдје проучи да пошаље неког да све обучи. То ове старе Секције имају, реци му да смо ми нови и да имамо младе кадрове без искуства и да ном хитно треба. Претходно му телефонирај и договори састанак јер је он пуно заузет, а биће му драго што се неко за то интересира и хоће да научи. Добар је и једноставн човјек ако сви прави научници.“

Он је послушао и вратио се послије пар дана с двије велике катронске кутије правилника, шифраната, контних шема и упустава:

-“ Диван је човјек, водио ме два сата кроз зграду и објашњавао шта се гдје ради и како се документа обрађују. Сада неће бити проблема, погледам упутство и знам шта треба. Добро ти мене упути, јели ти познаваш њега?“

-“ Видили смо се на једном састанку, не вјерујем да ме се сјећа.“ – велим му.

-“ А он се сјећа! Каже ради презимена, мало му необично, али још више ради твоје дискусије кад си га подржао у захтјевима да се више средстава планира за опрему ЕРЦ-а.“ – каже он.

Након неколико дана Фране, наш шеф, је био негдје на службеном путу, па сам га замјењивао, и тражећи неке фасцикле у његовом ормару налетим при дну ормара на сва она упуства, правилнике и шифранте које је Срећко донио из Загреба од др. Пољанчића. Позовем Срећка телефоном деа дође код мене:

-“Погледај, ми се мучимо, а ово овдје лежи.“

Срећко гледа и невјерује својим очима:

-“ Па, јели то могуће!? Ја толико времена около гњавим себе и друге, молим и тражим, а ово овдје лежи. Још сам га питао, а он каже да ништа нема. Која ли сам ја будала, вјерујући њему могао сам гадно настрадати, сјећаш ли се оног из СК за “маспока“?“

-“ Можда је заборавио, нешто је у задње време сав сметен.“ – браним Франу.

-“ Па видиш ли да их сваки пут види кад отвори ормар, ево ни зрна прашине на њима нема, а и види се по листовима да их користи. Чекај, сад ми је јасно, ја га питам за стручни савјет, он се изговори да нема времена и упише у роковник да ће ми накнадно јавити, а онда се за по сата јави и издиктира шта треба. Па то је то! Док ја одем, он окрене упутство и нађе одговор, а онад мени глуми како то он зна у малом прсту. Колико је то ниско, тако би сватко мога продавати памет! Курва је он, наоко збуњен и сметен, а то му је поза, да се Влаји не би досјетили. Е, блесави Срећко, сад је мени и пуно других ствари јасно!“ – лупи се он пљеском по челу.

 -“ Ајде Вице не зафркавај, ја сам обитљски човјек, то ви стари момци дерете и мјењате женске, нарочито ти који имаш стан. Чуо сам да га ти досада никад ниси очистио, увјек ти то направи нека “родица“.“ – враћа му Срећко мило за драго.

Гирице су биле добре, фришке, газда нас није лага, још мање за вино. Вратили смо се тога дана кући око шест навече, морали смо зарадити дневницу, чак нам је нешто пара и остало, јер су гирице у односу на другу храну и ресторане испале прејефтине.

Advertisements