Тог јутра, послије онолике јужине, освануо је сунчан и топао дан иако је био крај позне јесени и скори почетак зиме. Рано ујутро, већ у шест, кренули смо Мишо, Вице, Срећко и ја да обиђемо други дио пруге од Перковића до Косова и чвор у Шибенику. Само да добри стари “Фићо“ издржи.

Учинила нам се најбоља варијанта да идемо преко Пргомета и Пресла и Приморског Долца до Перковића , па онда по реду до Косова. Срећа је да од Житнића до Косова постоји какав такав асфалтни пут и брже ћемо се кретати.

У Перковићу шеф станице је био Петар Дегенек, мој колега с праксе у Книну док смо још били ученици. Упоран, одлучних кретњи и брзе интелгентне мисли, плаве валовите косе и једном рјечју згодан човјек, добро је водио станицу. Оженио се прије двије године из Садина и сад је живио с женом и дјететом у стану шефа станице на спрату станичне зграде.

-“Шта је, дошли међу радничку класу?“ – поздравља се самном.

-“Још се нисам толико уздига Перо, још увјек ми је драже и милије с “обичним свјетом“. А што си ми ти ослабио, нешто си ми пуно мршав?“ – питам га.

-“ Мало ме гњави желудац, ваљда је то од нервозе, шта ли? Био сам код доктора, ништа друго нису нашли. Шта год поједем смета ми.“ – исприча ми.

-“ Одвоји посао од личног живота, а ни на послу не може бити увјек, сваки дан, све ка’ по шпагу, имај на уму да ће посао ићи једнако и с нама и без нас. Нико није незамјењив и идеалан.“ – покушавам му објаснити да не претјерује у педантерији.

-“ То ја сам себи говорим, разумијем да је тако, али опет ме неки ђаво гризе што не иде онако како треба, кад нема разлога да не иде. Неки неће, неки не знају, неки намјерно инате, па ја то радије направим сам него да гледам како то траљаво раде.“ – признаје он.

-“ Важно је да је обављено, некад ће бити одлично, некад траљаво, некад између, настој то тако прихватити.“ – савјетујем му.

-“ То и мој разум мени каже, али ђаво у мени ме ради тога гризе,чешће је то јаче од мене. Покушавам, настојим, борим се, потиснем на страну, а онда се опет јави онај ђаво и једе ли ме једе.“- одмахну он руком.

-“ Бори се за себе и своје здравље као што се бориш и за посао. Ово прво, вјеруј ми, је важније.“ – потапшем га по рамену.

У старој станичној згради није било ништа за већу поправку осим оног редовног одржавања, док се Вице свађао са станарима сстамбене зградице у близини првог блока око питурања станова. Они су хтјели на трошак подузећа, а он им је објашњавао да је то њихова дужност, та они су стамбена а не пословна зграда.

-“ А како фирма питураје оне у станици? И тамо станују фамилије!“ – упорни су они.

-“ Оно су службени станови, док су на том радном мјесту они их користе, кад их премјесте они их напуштају и иду у подстанаре, а ви те користите вјечно. Па све паре града Сплита не би биле довољне да сваке године питурају приватне станове. Нисте ни ви изузетак!“ – надјачава Вице галаму удружених станара.

До укрснице Копрно требало је довести водовод од Перковића, копати кроз љути крш око пет километара, а тада комплетно уредити зграду.

Унешић је био највеће село између Перковића и Дрниша. Станична камена зградица је направљена кад и пруга, сада окружена талијанским бетонским зградицама и бункерима из Другог рата, а пеко пута који је водио у центар села је нешто већа камена зграда ЗОП-а у којој је становао шеф пружног одсјека Анте Пранић. Свуда около шкаљаста равница обрасла кржљавом грабовином и растовином, драчом и купином, по којим јасенићем и рашељком, а у малим плитким дочићима биле су крашке њиве на којима је рађало нешто јечма у кишним годинама.

-“ Миле, већ одвано сам те хтио питати, зашто у неким станицама стоје штивани прагови, нови и стари, и шине?“- пита Мишо.

-“ То је такозвани МАТРЕЗ, материјалне резерве, које се посебно евидентирају и троше. Уствари, то ти је “ратна резерва“ коју свака фирма мора имати, рецимо цементара цемент, “Далма“ прехрамбену робу, “Прерада“ и “Силос“ брашно и жито, итд. Стално се држе у истој количини на начин да се одавде узима и уграђује, а иста количина надомјешта новом и свјежијом робом. Тако је роба у МАТРОЗУ увјек у року трајања. То се води у посебним евиденцијама, а законом је прописано тко, шта и када троши.“ – укратко му објасним.

-“ А то је то! Јасно ми је! Тако и у грађевинарству се при пројектирању мора на одређен број станова изградити склониште, хидрофори и агрегати. То је уствари исто, а мени никако у главу.“ – насмија се Мишо.

-“ Искрено колега ни ја то нисам зна, мислио сам да то ЗОП-овци припремају за ремонте пруге, а значи то иде на тај начин.“ – призна Вице.

-“ А шта раде са старим праговима и шинама?“ – пита Срећко.

-“ Старе прагове продају на лицитацијама. Оне боље уграђују на споредне пруге, колосјеке и индустријске колосјеке, гдје су мање брзине. Оне који су скроз дотрајали купују сељаци за винограде, праве од њих коце, а шине иду у челичане на претапање.“ – објашњавам им.

-“ Како то с једне пруге на другу, па зар и тамо нису истрошене да нису за употребу нигдје?“- није јасно Вици.

-“ Магистрала Загреб-Београд нпр. је рађена за брзине од 120 км/сат, а ова Сплитска пруга за око 60/80 км/сат. Кад се ремонтује магистрала оне шине и прагови се пребацују овамо, а тамо се уграђују скроз нове, а оно што се скине с ове пруге иде на дјелове пруга гдје је брзина и осовински притисак мањи, рецимо до 60 км/сат, а с те скинуто уграђује се на споредне станичне и индустријске колосјеке гдје је брзина 10-15 км/сат. Нормално, то се све прегледа и што није за уградњу пребацује се у нижу класу. Кад се заврше радови онда прођу “мјерна кола“ да се види јели све у реду, ту се не смије ризиковати. Јели ти сад јасно?“- питам Вицу.

-“ Све код нас мора бити компликовано!“ – чуди се Вице.

-“ То је логично, нећеш на једнак начин градити кућу и свињац, зар не?“ – насмијем се.

-“ Тако је, и јефтиније је.“ – призна Вице.

-“ Види се да си Имоћанин, одама он о трансакцијама и новцу.“ – боцка га Срећко.

-“ А, ну, кад ЗОП-овци продају те половне шине за ремонт рецимо лучких колосјека колико наплаћају?“ – пречу Вице Срећкову боцку и настави у трговачком тону.

-“ Скоро као нове, пројект уградње, уградња и тестирање и шта ја знам шта још.“ – кажем му.

-“ А како ови пристају? Боље им је да ангажују неког тко ће уградити ново.“ – Вице ће.

-“ Нису купци незналице. Знају они цјене. Ово им је јефтиније, а одржавање пребаце на ЗОП уз надокнаду. Да им то ради нека грађевинска фирма онда би их коштало дупло. А кад вагон исклизне онда фирма чији је колосјек пребаци кривњу на ЗОП, ЗОП каже да није до колосјека, ТКП каже да није до вагона и онда се све свали на маневру, да је пребрзо возила или нешто слично, и тако основна дјелатност плаћа штету. Зато ЗОП-овци немају стамбених проблема, као ни други на одржавању, а саобраћајци незнају како да их рјеше, нема новца а пуно захтјева. Све је повезано као пасја црева.“ – настојим им објаснити.

-“ Па зашто наши собраћајци на то пристају, што се то не мјења?“ – није јасно Срећку.

-“ Није то само код нас, свуда основна дјелатност, у свим подузећима, лошије пролази од споредних и сервисних дјелатноси. Искочи вагон, од ЗОП-а долази грађевински техничар, од ТКП надзорник прегледача, а с наше стране магазинер, полуобразовани ниши слушбеник. Школска спрема ти све говори, они га техничким детаљима преведу жедног преко воде, а тако је и у руководећим структурама и зато је то тако.“ – велим им – “Музу нас брале!“

-“ Докле ће то трајати?“ – пита Мишо.

-“ То су проблеми у нашој кући, жељезници, мјењаће се кад саобраћајци кадровски и стручно ојачају. Већи је проблем што преко нас, жељезнице, држава води економску политику, ако треба на коме уштедити прва је жељезница, па пошта, па тек остали. Упореди само плаће на жељезници, пошти, електропривреди, бродоградилишту, цементарама, па ми смо упола мање плаћени, тамо се за двије три године рјеши стамбени проблем, погледај им само бесплатна одмаралишта и нико их не дира. А зашто је то тако? Због руководства! Нама шаљу пропале, израубоване и зглаизале политичаре у руководство, а у електропривреду иду они са функција и још активни политичари. И док буде тако, тако ће нас и третирати.“ – причам им о мало широј проблематици док се трескамо у “Фићи“ макдамском путином преко Плањана ка Житнићу.

-“Одавде су Мујани.“ – показује Срећко на раштркане куће по буљуцима на кршу међу закржљалом грабовином.

-“ Откуд име Житнић?“ – питам их.

-“ Видиш да се неко наруга, овдје свега може бити само жита не!“ – насмија се Вице.

-“ Ћиро ми је прича да има три врсте Мујана, пјевачи, снагатори и муњени. Први пјевају ка славуји, други се јуначе снагом, а трћи, по којима су изгледа сви добили презиме, су велики “филозофи“. Заједничка им је црта: нерадници.“- кажем им.

-“ Та му је добра, и стварно је тако, колико их ја знам, тачно се тако могу сврстати.“ – смије се Вице.

-“ А одавде су и православци Беадери, Кашићи, Генераловићи, католици су још Баришићи, нешто дање и ниже одавде Баковићи, не могу се сјетити који још има.“ – набраја Срећко.

-“ Значи, саке двије три куће друго презиме?“- пита Вице.

-“ Тако некако, живило народа колко се могло од стоке уздржавати, колико је кувин може подњети.“ – тумачи Срећко као као да се осјећа обавезним пошто је родом из тог дрнишког краја.

У самој жељезничкој станици се нисмо дуго задржавали пошто је надзорни шеф за Житнић био онај из Дрниша, па ћемо се тамо договарати.

Ту,километар даље,избишмо на асфалтирану цесту Шибеник-Книн, па као да се опустишмо по меком кревету у односу на досадашњу вожњу по макдаму. “Фићо“ преста дрхтати и бучати, јер му мотор поче прести као мачка уз преклад топлог огњишта.

У Дрнишу шеф станице Мирчетић нам је лично показао оно што је писмено тражио, а остављено је питање ниских перона да се рјеши кроз план ЗОП-а. На жељезничком терену недалеко станичне зграде планирала се изградња пословно-стамбене зграде с два стана на кату, а доље би биле канцеларије пружног одсјека ЗОП-а и тако би се порушиле оне привремене градње које се ружиле изглед станице. Дрниш је ипак центар опћине, мали далматински градић.

У Сиверић нисмо ни свраћали, тамо је само требало питурати службене просторије и продужили смо директно за Косово. Питому котлину од Мосећа, око Дрниша и на исток уз корито Чиколе зову Петрово поље, па дође мала узвисина према сјеверу као седло обрасло кршом, и спуштамо се у Косово поље, са западне стране омеђено Промином, а са исочне Полачком висоравни. У средини поља мала узвисина, на њој православна црква Лазарица окружена чемпресима и платанама.

Шеф станице Душан Миоковић нам је показао камену станичну зграду попуцалу за потреса, за коју је пројект санације направио ЖТП Пројект, али радови никако да крену. Требало је раскрити кров, уградити армиранобетонске носаче и попречне греде. Шеф је указао на неке мањкавости у пројекту, а Мишо је преузео обавезу да ће током извођења то коригирати јер ће он бити надзорни орган.

Напустили смо питому котлину с групицама засока на рубовима поља и возили се право у Шибеник. Било је око подне, Мишо је журио да стигнемо то поподне обавити обилазак по Шибенском чвору.

Стигошмо код гостионе у Коњевратима уз цесту, а тмо гдје се одвајала цеста за Скрадин. Вице предложи:

-“ Стани Мишо, овдје зна бити добре и јефтине спизе.“

Мишо паркира уз ниски зидић башче.

Вице стручњачки погледа боју јањца на електричном ражњу:

-“ Готов је за по сата, ово се не сми пропустити!“

Сједнемо ван, за пластични стол, испред гостионе. Изађе газда, носи кухињску крпу преко подлактице:

-“Изволите годподо, пити, исти или обоје?“

-“ Ово је готово за по уре?“ – провјерава Вице своју процјену показујући на јањца.

-“ Баш тако, по уре, а ако се журите има и готово.“ – нуди газда, грмаљ румених образа.

-“ Донеси лозу, припреми салату, капулицу, жутину, крув испод пеке и плећку од овога кад буде готово. Има ли главица од оног првог јањчића да грицкамо док чекамо.“- Вице узео ствари у своје руке.

-“ Има, има, одмах доносим лозу и главицу, а ово, видићете кад скинем биће слатко и вруће!“ – драго газди па пожури, пршти шодер испод њгова крупна и тешка тјела.

И врати се одмах с боцом лозе, бићеринима и печеном јањећом главицом пресјеченом напола на лименој тацни. Вице је зграби, одвоји поле, баци два три зрна соли на мозак:

-“ На, узми мало, ово је липо да отвори апетит!“

-“ Ја нећу кварити, драже ми је гледати како се пече и чекати.“ – наливам ракију у бићерине.

Неће ни Мишо ни Срећко.

-“ Све ти враг однио, једеш у свака доба ка галеб, а никад кило набацио. Благо теби, ја у задње време се напијем воде и добијам на килажи.“ – жали се Срећко.

-“ То ти је незнање! Триба увик исти по мало, никад се преждеравати, онда нема стра од дебљања. А ти гладујеш па се накркаш и ето ти кила и невоље.“ – говори Вице преко залогаја и чупка ли чупка главицу печеног јањчића.

-“ Ајмо бацири једну, двије, док буде готово.“ – предложи Мишо гледајући балоте поред зидића.

-“ Ајмо.“ – усташмо ја и Срећко.

-“ Играјте, баците, сад ћу ја!“ – Вице кружи зубима ка пас уз кост.

Бацимо ми, ред је на Вици. Он уста од стола, носи по главице у љевој руци и баци балоту десном.

-“ Па остави то на сто, неће ти је нико!“ – каже му Срећко.

-“ А не, ја сад ово морам помало чупкати док вруће не дође, ако прекинем нећу више моћи исти.“ – правда Вице своју навику.

Бацили смо двије партије док је газда донио печење, зелен и жутину. А ми опрашмо руке на вањској шпињи и навалишмо на вруће јањеће печење.

-“ Липо ли је, липо, све, све ваља, али нема до јањетине!“- бегенава Вице док му капулица цвили међу зубима док је прегриза.

Нас тројица једемо ћутећи.

-“ Нешто ми говори да је ова јањетина из Буковице.“ – јавим се послије првог знака ситости.

-“ Може бити, оклен да је прави је специјалитет, топи се у устима.“ – хвали је Вице масним устима.

-“ Питаћемо, газда ће нам рећи. Стварно, одавно нисам липше ија.“- “дави се“ и потврђује Срећко.

Кад наврати газда да провјери требали шта питам га:

-“ Ова јањетина мора да је из Кистања, а жутина из Ђеврсака.?“

-“ Јесте, баш је тако! Јањад су купљена у петак на Плацу, а жутина је из Варивода, од Ракића. Како знате!?“ – чуди се он.

-“ Ја сам од тамо, рођен, одма сам позна.“- насмијем се.

-“ Нема боље жутине од оне из Буковачког крша, а о јањетини не триба ни говорити, нема јој премца. Тамо се ја стално снабдивам и сви гости, не да су задовољни, хвале је и наново ради ње долазе, а и ја гарантирам да нема липше. А вирујте ми, испека сам и’ на иљаде комада, и вина прода на стотине барила.“- задовољан је газда што му хвалимо јело и пиће.

-“ Вируј ми да ниси скуп, свака ти част!“ – похвали га Вице кад овај поднесе рачун.

-“ Тамо су јањци јефтини, јадни народ мора држат ниску цину ако мисли доћи до динара. Свуда су упола скупљи, није поштено. А мора тако, нема од чега другог зарадит. Моле ме да им откупим, е да видите колико их се с Плаца врати непродатих, а овди по месницама скупо да то фамилија не море себи приуштити. Сваком боље него оном јаднику што се око њи мучи.“ – признаје газда неправду према сељаку.

-“ Па кол’ко је јањетина у месници?“- пита Мишо.

-“ Скоро кол’ко код мене печена, мореш замислити кол’ко они зарађују!“ – израчуна газда.

-“ Свак гули сиротињу, тако је то!“ – сложи се Вице и поглади по дробу.

Advertisements