У Шибенку, на жељезничкој станици, код шефа чвора Шибеник Велимира Губерине били смо око пет сати поподне. Да на њему није било беспрекорно уредне жељезничке кангарне униформе помислио би човјек кад га види да је то неки академик. Средње висине, од сједина бјеле уредно потшишане косе, шланк стаса и оних карактеристичних црта лица које одмах кажу да је неко господин и интелектуалац. И понашање му је такво, сваког пажљиво саслуша до најмање ситнице, не упада му у рјеч, а онда искаже своје мишљење. Распон израза којим детаљише своје мисли и изговара с лакоћом још више потврђшју дојам који оставља изглед. Познавао сам га из виђења, долазио је на Раднички савјет, па по дописима које је службено слао, али и по писању у листу “Жељезничар“ и “Жељезничке новине“, гдје се понекад јављао својим прилозима на разне теме.

Образложио сам му наше намјере и могућности ООУР-а и зашто ћемо се залагати на нивоу заједничких инвестиција ЖТП-а које би се требале реализирати у Шибенском жељезничком чвору.

-“ Одјавницу у Приморском Врпољу ћемо градити нову од чврстог материјала, ова дрвена се не исплати крпати, спојне колосјеке Шибеник Лука-Ражине пројектују у ЖТП Пројекту, а преговори о првозу фосфата између “Луке Шибеник“, “Траншпеда“ и творница у Кутини, Суботици, Новом Саду и Шапцу су при крају. Први колосјек који треба изградити у Ражинама је у фази пројектирања и финанцијског прорачуна. Ви би могли помоћи толико да у опћинским службама у Шибенику се не чека дуго на папире и дозволе, претпостављам да познајете одговорне људе за то.“ – изложим му укратко.

-“Неће око тога бити проблема, само требам бити у току.“ – каже он.

-“Слаћу Вам копије “на знање“, то је најбоље.“ – обећам му.

-“Слажем се, колега Мажибрада лако је с Вама радити кад не комплицирате ствари, одамах дате своје мишљење, одлуку и образложење.“ – ласка ми – “Погледајте, ово су копије дописа које сам слао. У Вашој фасцикли нема их на чекању, без одговора, а погледајте ову, од стотину дописа једва је на два одговорено. Тко тако може радити, или је љенчина или не зна свој посао, свакако га треба склонити.“ – показује он уредно сложене фасцикле у свом канцеларијском ормару.

-“Има нас свакаквих, ја као и Ви не подносим обећања или не рјешавање проблема кад се појави. То ме оптерећује, гризе, и ван радног времена, а неко се једноставно “прешалта“ и свеједно му. Понекад пожелим да сам и ја такав.“ – кажем му.

-“Да, код нас се све почело мјешати с политиком, и руковођење и управљање и извршење. То не ваља, да, то није требало дјелити и нитко досад није ни дјелио, али изгледа да то већини није јасно, а нарочито политичарима који желе да се њих за све пита. Мени је лако, брзо ћу у пензију, тешко онима који долазе.“ – одмахну он немоћно руком, а ја схватих његове алузије на ЗУР и самоуправљање.

-“ Не вјерујем да ћете бити неактивни.“ – насмијем се.

-“ Имам ја своју клапу, свој хор, то ми је доста.“ – задовољно се осмјехну.

Кренули смо из Шибеника око деветнаест сати, већ је био мркли мрак. Вице се узвртио кад смо пролазили Бродарицу:

-“ Трибало би овди погледати, имају липе рибе.“

-“ Зар си гладан, па зар ти није било доста јагњетине!?“ – чуди се Срећко.

-“ Ух, кад је оно било, за ручак, а триба и вечерати! Лако је теби, тебе чека жена и вечера код куће, а мене ништа, јел’ тако Миле?“ – тражи Вице подршку “голог“ самца.

-“ Тако је, али не би требали дуго остати, треба сутра радити.“ – упозоравам их.

-“ Доћи ћемо у Сплит до десет, то није касно.“ – рачуна он.

-“ Навратит ћемо у Рогозницу, тамо има лип ресторан.“ – предлаже Мишо.

-“ Добро, куд ви ту ћу и ја.“ – сложи се Срећко.

-“ Углавном, посао смо обавили, сутра ћу то систематизирати, ви супотписати, а у понедјељак иде на колегиј.“ – велим им.

-“ Важи, други би то радили данима.“ – хвали нас све Вице.

На малој узвисини, сред борове шуме, била је нова кућа на спрат, на приземљу ресторан, горе на спрату пансиони и стамбени дио.

Од свјеже рибе било је само љепих комада мола, а остало је било из леда. Наручили смо мол на граделе, и да се од једног скува јуха. Срећко и ја изађемо ван, а Мишо и Вице осташе унутра играјући бришкулу и трешет, док се вечера спреми.

-“ Види сад ово, а прије је то била љута сиротиња!“ – вели Срећко гледајући гроздове свјетала око залива.

-“ Препороди их магистрала, дође струја и вода, почеше се градити виле и викендице, дођоше туристи, све се живо прода, од кревета за ноћење до задњег листа зелени у врту. Видиш шта добра саобраћајна веза значи.“ – кажем му.

Срећко шути, видим да нешто жели рећи, али се скањује. Шутим и ја, дајем му времена да се одлучи.

-“ Коле, знаш да си био у праву онда на Комисији ООСК?“- очепи.

-“ Шта конкретно, не сјећам се?“ – наслућујем на шта мисли али хоћу да се сам изјасни.

-“ Оно кад си рекао да сам морао знати шта прављење оних спискова значи. Мислио сам шта и ти, али нисам вјеровао да би се ушло у реализацију на силу. А сад сам сигуран да би га проводили на силу, послије искуства са упадом оне усташке банде у Босну и Далмацију. Они су обмањивали кад су нам говорили да ће се то рјешавати пријемом нових радника ради одласка радника у пензију кроз пар година, на дужи рок. Садс знам, рецимо, да не би примали раднике српске националности иако имају боље квалификације за та радна мјеста, већ хрватске националности ма какави били, а шта је то него дискриминација. Која сам ја будала испао, како су ме могли занијети оне липе приче о хрватству, о тисућљетној државности, о израбљивању Хрватске у Југославији, о угрожености од Срба и сваке друге глупости. Ево види ово около, све се ново гради, а видио си како је око Дрниша, о Буковици и Лици да не говоримо.“ – отвори се он.

-“ Видиш Срећко, тај “маспок“ је отворио многа питања, али се ни до данас нису дали прави одговори, већ неки који одговарају тренутној интересној групи на челу са Савком и Трипалом и онима у сјени иза њих, а ја мислим да иза њих стоје неки јачи, није то тек тако овима двома пало напамет једног јутра а да нису имали подршку тих из сјене. Ја сам се руководио оном дилемом коју су људи имали пошетком рата 1941. године. Поставио сам сам себи питање: зашто су људи, народ, из мог краја, Сјеверне Далмације или Буковице, масовно ишли у партизане, а не у четнике или усташе? А ту су по националности били и Хрвати и Срби. Можда није исправно што сам закључио, али засад сам у праву: кренули су да бране своје животе и породице, слободу, понос и част, од странца који им је дошао у кућу заповједати, кренули су против сиромаштва и неправде коју су до тада трпили, а шта су усташе или четници нудили? Четници су нудили да остане онако како је било. Усташе тежише да се створи расно чиста хрватска држава гдје би живили само “аријевски Хрвати“, а остале треба истребити на све могуће начине, нудили су прошлост умјесто будућности, или боље речено будућност створену на огњу и мачу заливену потоцима невине крви “неаријеваца“. Није се постављало питање: шта ми вреди да сам аријевац кад сам гладан, а командује ми онај који је побио и поклао невин народ и обогатио се пљачкајући њихову имовину? За мене су вечћи Хрвати Натко Нодило, Фране Супило, Иво Трумбић, Људевит Гај, Владимир Назор, Иван Горан Ковачић, Гргур Нински него ли Степинац, Павелић Анте, усташки поглавник, Радићи и Мачек, Миле Будак, Андрија Артуковић, Анте Старчевић и Јосип Франк, да не набрајам даље. Срби ових простора имају Николу Теслу, Петра Прерадовића, Стојана Јанковића и Илију Смиљнића, Гавриловиће, Прибичевиће, Бјелановића, Шантића, Бранка Ћопића и ко зна колико још цјењених и од Хрвата. Наравно да је било и оних који су се на клерикално шовинистичке нападе с хрватске стране били истовјетних одговора с друге стране. И шта се радило: извалачени су негативни екстреми и онда се око тога препуцавало и тровало народ, а нико није спомињао ове паметне и исправне људе за оба народа широких видика. Многе ствари које спајају народе се крију или минимизирају, искривљују на начин да је неко некоме нешто украо, а не да су живјели заједно и испомагали се. Нека по националности буде тко шта хоће, нека га ради тога нико нити протежира нити дискриминира, нека поштује своје и цјени и поштује туђе у истој мјери, али ако то буде једно од мјерила појединца онда мора доћи до вагања која је нација боља и ето ти врага. Уосталом, сви смо се родили као људска бића и као такви имамо једнака права да живимо живот, а све остало се надограђује накнадно, некад као плус некад као минус. Човјек је човјек ма које расе, нације, вјере или друштвене заједнице био, а нечовјек је нечовјек и за једне и друге и треће, за сав људски род. Не може бити мој крвник твој херој или обрнуто, ако ничим другим нисам него расом, вјером, нацијом или мишљењем дао повода да ме уништаваш као људско биће.“ – рекох му.

-“ А ја се повео за ауторитетима у Партији и валасти, па онда сам мислио да су Кершић, Сарага, Сунара и други нешто паметнији или боље информирани од мене и да треба ићи у том смјеру, а сада кад сам видио и другу страну, знаш да се црвеним пред огледалом. Родитељи су ме одгајали по оној, вјеројатно као и тебе: “Што не желиш себи не пожели ни другима.“, а ја на то, признајем ради каријеризма, заборавио. Једноставна реченица, једноставан савјет, а толико исправан и често заборављен.“ – покајнички ће Срећко.

-“ Читај Срећко, провјеравај у књигама, о свему има на стотине мишљења, па ћеш доћи до свога закључка, ништа не примај здраво за готово, лако се у животу оклизнути на низбрдици да се никад не успнеш, ни у сопственој савјести ни у друштву.“- скратим јер нас Мишо и Вице позваше да уђемо у ресторан.

-“ Ајмо, зову.“ – Срећко ће хитро.

-“ Само трен: јесам ли и ја био на том списку?“ – упитах га.

-“ О, да, при самом врху, ем Србин, ем православац, ем комуниста, ем способан и школован! Јеби га, тако је било.“ – поцрвени он – “ Немој више, срам ме, гадим се сам себи.“

А њему као да је лакнуло, исповједио се и сад се зафркава с Вицом о догађајима из младих дана, а у “Фићи“ смо пјевали све до Сплита, усиљено и ја и Срећко, али боље је и тако пјевати него се подсјећати зла из недавних година.

Advertisements