Све рјеђе сам долазио у Комитет омладине, све мање и рјеђе излазио на Пјацу, а све чешће се састајао и дуже задржавао са Милицом. Често би одлазили у кино или једноставно шетали по граду, успут обављајући неки послић које би имало једно од нас. У канцеларију на послу би знао навратити и поподне, припремао план пословања за идућу годину или пословни извјештај за ову која пролази, пишући истодобно дипломски рад из Анализе. Гордана ми се више није јављала, задње су биле разгледнице с краја августа с Црногорског приморја, па је тако и остало. А Цеца је писала често, њој је у Грачацу, бар по писмима, неподношљиво, и та писма су јој била једини одушак. Тјешио сам је колико сам могао пишући јој дуга писма, оптимистички јој дајући наду да ће се ускоро навикнути.

Долазили су католички Божић и Нова година, нисам ништа посебно планирао, то ће се ионако договорити задњи час. Наиме, Милица је прешла радити из Угоститељског школског центра у Школски центар “Мате Голем“, исто у књиговодство на одређено време, само што је било изгледа и да застално тамо остане.

Неподношљива ми је била та предновогодишња стрка, те купују се честитке, говори се о дочеку, ждерању и пићу, сваки дан жене преко маренде довлаче пуне борше спизе с Пазара и увјек им нешто фали, те приче гдје ће ко ићи, овај онамо, овај овамо, као да је то задња прилика у животу.

Купио сам десетак честитки и послао кући родитељима, Стеви и Браци у Барич, Марици у Нови Сад, Дуци у Опатију и на остале адресе које су још биле “живе“.

Док сам то рутински писао гледајући успут ТВ пита ме Роса гдје ћу за Нову годину.

-“Овдје, вјеројатно ће доћи и Милица, гледаћемо ТВ.“- кажем јој.

-“ Онда неће сметати ако дође моја колегица и колеге, биће нас четворо, ако тако испадне, нисмо то још чврсто договорили.“ – предлаже она.

-“Неће, нека дођу, онда ћемо нешто припремити за јело и пиће.“ – слажем се.

-“Ја ћу се постарати око јела, ти око пића. Важи?“ – предложи.

-“Добро, има ли нешто посебно, да на то не заборавимо, знаш да ће дућани бити затворени најмање два дана.“- упозорим је.

-“Нема, рачунамо на та два дана.“- разумијемо се.

Тако сам ја набавио оштра пића и ликере, сокове и вина више врста, а Роса се постарала око хране. Нова година је могла доћи.

А у Сплиту, као и у већини крајева гдје се Божић слави по Грегоријанском календару, славље почиње од бадњака 24.децембра па траје тамо до трећег-четвртог јануара. У подузећима се узимају слободни дани, дани неискориштених годишњих одмора, у најгорем случајевима боловања, и одлази на благдане. Пословни ток се прекида у свакој фирми, па и они који остану радити не раде ништа, прочитају новине до маренде, а послије воде бескрајне доконе ћакуле по канцеларијама. Шефови би имали безбројне састанке, а уствари би сједили иза контролираних и чуваних врата у неком од кабинета и причали догодовштине и вицеве уз пиће из репрезентације, отаљавали време као и остали службеници.

Како је Божић био радни дан слављеници би долазили на посао уређени као да иду на свадбу, и били неиспавани и натеклих очију, и одмах се могло знати ко је био на поноћки, а ко не.

-“Ови твоји партијци су ревноснији вјерници него моји “неорганизирани“.“ – зафркава ме Мишо.

-“Нормално, они су опијени једном идејом, па морају понекад да провјере јесу ли на правом путу кад чују опонирање идеолошких противника.“ – смијем се ја – “Како ћеш знати који је вињак бољи ако оба не пробаш? Треба правити компарацију.“

-“А шта то не раде другим данима или кроз књиге или науку, а не баш на Божић у црквама!?“- подбада он.

-“Е,тад је узорак прави, експозиција најбоља, онда и закључак буде оштроуман.“ – браним их.

-“ Мени се чини да то “опијање“ идејом личи на опијање алкохолом. Кад једном почмеш локати онда ти је свеједно које је пиће и која су доба дана. Само што алкохоличари пију у своју мјешину и уништавају себе, а “идејолокатори“ оне око себе.“ – закључи он полемику.

-“ Слажем се колега, ајмо почети славити Нову годину.“ – кренемо у “Лотос“, кафић на почетку Кончареве, међу малим каменим зградама Мануша.

Тамо затекнемо препун кафић “слављеника“, међу њима и Драгана “Мрму“ из Мишине клапе с Брда.

-“ Ви частите пићем, а ја ћу вас даривати за Нову годину.“ – нуди он погодбу.

-“ Ма ди то радиш, откуд ти овај плави трлиш?“ – чуди се Мишо.

-“ Ту у “Агроскопју“, у складишту, има десетак дана.“ – кељи се он.

-“ Каква је плаћа?“ – пита га Мишо.

-“ Никаква, ни за цигаре, али ја узмем у роби колико сматрам да јеправедно.“ – “Мрма“ ће озбиљно.

-“Могу замислити твоју “правду“, води рачуна да не одрадиш у Туропољу.“ – савјетује га Мишо.

-“Ако ме тамо пошаљу онда ће ми друштво чинити цила ова екипа из “Агроскопја“, нећу се морати навикавати на нову клапу.“ – смије се он.

-“Ту је радила Милица неко време.“ – кажем Миши – “Једва је издржала пола године, те лоповлуке је немогуће прокњижити.“ – додам.

-“Знам ја Милицу, сјећам се ње, она је била препоштена за ову банду, а ја послије празника и плаће бјежим, не може овако више дуго, боље ми је на време се склонити.“ – уозбиљи се Драган.

Излазимо из кафића, а Драган ће:

-“Закопчајте се и склоните на час ту иза кантуна, да вам донесем поклон.“- и отрча десетак корака напред у складиште.

Одмах се врати и извлачи испод трлиша боце неког пића и трпа нама у њедра испод мантила и јакни:

-“ Не идите, има још!“

Сачекамо затечени, чудећи се како он то слободно ради.

-“ Сад можете ићи, сретна Нова година и остали благдани!“ – искељи се.

Спустимо се низ калету на станицу у канцеларју и вадимо боце из скута:

-“ Вињак, вињак, лоза, амаро.“ – говори Мишо.

-“ Исто и код мене.“ – потврдим.

-“ Онај “Мрма“ колико је луд снабдјет ће пола Сплита.“ – врти сумњичаво и забринуто Мишо главом.

-“ Колико је директор представништва накра, како ми је Милица причала, нема “Мрма“ шансе да га стигне.“ – кажем му.

-“ Лако је за директора, сломиће се кола на најслабијем, тога се ја бојим.“ – Мишо ће забринуто.

-“ Сви тамо краду, мали мање, већи више, па сви задовољни. Док фирма из Скопја реагује они ће бити далеко, на другом мјесту.“ – насмијем се – “ Штите се лопови међусобно, ни они у Скопју нису бољи.“

-“ Шта ћу му ја, хвала му на дару.“ – немоћно слегну Мишо раменима.

Како је Драган “Мрма“ и рекао представништво су затворили послије празника, што је ко зграбио добро је зграбио, онима што нису било је жао.

Око четри поподне дошао сам кући и донио “поклоњено“ пиће и успут купљено вино и још неке ситнице за дочек. Док је Роса у кухињи припремала јело за дочек мало сам уредио собу и истуширао се, а онда укључио ТВ и гледао неки преглед спортских догађаја у години која је прошла.

Око седам дошла је Милица, мало касније Росина колегица из школе и с посла Марија, др. Цвитко и Боже, виши рентгенски техничар, сви с Онкологије. Мало пића, мало јела, ТВ програма и младелачке шале направише атмосферу и поноћ брзо дође и прође. Поче 1974. година.

Advertisements