Други дан по Новој години отишао сам поподне код Гојка и Маје у Варош у Камениту улицу. Послије обавезног честитања сједошмо и Маја послужи пиће:

-“ Мажо, знаш ли новост!?“

-“ Не знам, о чему се ради?“ – погледам је знатижељно.

-“ Мој кум Боћо се оженио!“ – тресну она новост која ме погоди као гром из ведра неба.

-“ Оженио!? Па ништа није говорио, та скоро сам га видио!“ – чудно ми.

-“ Јебеш таквог кума, нисмо ни ми знали, нити нас је звао на вјенчање!“ – криво је Маји.

-“ Ја чуо, па све не вјерујем, рачунам рекао би ми, па кад сам га некидан срео питам га и он потврди, те “…била само родбина моја и њена, само неколико нас, обоје смо старији, и нисмо хтјели правити неке цермоније…“ и тако нешто мути. Видим нелагодно му, та дањивали смо и ноћивали скупа, дјелили и задњу пару, а он ми не смије рећи ни да се оженио. Е, јеби га!“ – није право ни Гојку.

-“ Ми ћемо одњети дар и непозвани, нека није срамота на нама. Хоћемо ли скупа Мажо?“ – принципијелна је Маја.

-“ Када мислиш? Скупа ћемо!“- слажем се.

-“ Ајмо одма, пет сати је, док дођемо биће шест, погодна ура.“ – хоће Маја да се рјеши обавезе, та вјенчани јој је кум.

-“ Поклон је ту, ти Мажо успут купи неко пиће и каву и ми ћемо обавити своју дужност. Није ни ово заслужио, али нека му буде, ради “старих“ дана.“ – дода Гојко док Маја сређује фризуру.

Шетњом, уз Мажурановићево шеталиште, дођемо ми пред одавно познати нам Боћин стан у сутерену, позвонимо, чује се унутра неко шушкање и тихи говор, а онда се на вратима појави Марица “Брачанка“:

-“ Извол’ те!“- она ће службено као опћински службеник на шалтеру пореске управе.

-“ Па…, ми доњели дар, за вјенчање, куму Боћи.“ – промуца збуњена Маја.

-“ Није Богдан код куће, не знам ја ништа о томе!“ – службено ће и даље Марица, али кад чу за дар склони се мало настрану с врата и пусти нас да уђемо у трпезарију-кухињу-дневни боравак или како се то по новом већ зове.

Сви четворо стојимо онако обучени, нас троје у мантилима, а Марица у кућној хаљини. Маја одложи упаковани дар на кухињски стол, ја поред њега умотано пиће и каву, нико ни рјечи да каже, наста неугодна тишина.

-“ Ја сам Маја, ово је Гојко, мој муж, Боћо нам је вјенчани кум, па смо доњели ту ситницу и да вам честитамо.“ – тргну се прва Маја и настоји објаснити о чему се ради.

-“ Он није овди, ја ништа не знам.“ – као папагај понавља Брачанка већ речено.

-“ Добро, поздравите га, ми сад идемо.“ – рекох и кренем према вратима, Маја и Гојко замном.

-“ Рећи ћу му!“ – Марици као да је лакнуло, једва дочека да затвори за нама врата.

Док је затварала врата из једине сусједне собе зачу се обуздавани кашаљ, по боји гласа, учини ми се да је Боћин.

Изађемо на улицу окупани руменилом.

-“ Ма види ово!? Мажо, Гојко, па шта је ово? Неће ме више видјети, па да ми буде задње!“ – испуше се Маја.

-“ Не питај ме, тако ми је било неугодно! А она се прави да нас не познаје иако смо се и званично упознали, сретали, причали и шетали по Риви пар пута, у друштву. Немогуће да је заборавила, није то давно било.“ – и ја долазим себи.

-“ Јебате Бог, свашта ли човјек може доживити!! Ако вас није упамтила, ајмо рећи, али мене добро зна! А како онда прими дар од непознатих!?“ – ван обичаја жести се Гојко.

-“ Брачанка је то, неће јој мој кум Боћо смјети писнути, нити ће смјети имати контакте с нама. То му је одмах забранила!“ – закључује Маја.

-“ Мени се учинило да је он тамо у другој соби, притајио се. Кад смо излазили чуо сам да тамо неко кашље.“ – изрекох своју сумњу.

-“ Него шта је, чуо сам и ја, нека му буде!“ – потврди љутито Гојко.

-“ Добро, бар знамо на чему смо! Ми њему не требамо, неће да се с нама друже, нећу ради тога плакати. Али ми је криво што нас је овако понизио, да је човјек могао је то културније извести. Ово му никад нећу заборавити и опростити.“- жали се Маја.

-“ Прецртај и прекрижи, нећемо више о томе!“ – одлучно ће Гојко.

-“ Да ми је неко рекао да ће овако бити ставио би руку у ватру да неће! Имаш право, не треба на губу трошити више ни рјечи.“ – слажем се с Гојком.

Прошећемо мало “по старим стазама“, Пјаци и Риви, и вратимо се у њихов станчић.

-“ Први пут сам видјела Гојка руменог.“ – насмије се Маја.

-“ Што ниси видила себе, само што ти образи нису прокрварили!“ – врати јој он кроз смјех.

-“ Били смо сви као поливени врелом водом.“ – признам ја.

-“ О Боже, како људи могу бити бити такви, како се за трен могу промјенити и одбацити све иза себе, погазити сва пријатељства, све добро што си му дао, гдје је ту образ и морал!?“ – завапи Маја – “А ја га још узела за кума, а мене кума испраши као да сам Циганка која је дошла на врата просити!“

-“Тако је то,били смо, видили дмо, доживили смо, своје смо испунили, нек се они носе с тим!“ – Гојко ће.

-“Тако је мој Гоги, нек их враг носи!“ – мази га Маја.

Сједили смо тако дубоко у ноћ стално говорећи да нећемо више о томе и стално се враћајући на то. Учили смо нову животну лекцију.

А требало је то у души прокувати, време ће изљечити бол, али ће жал као ожиљак остати.

Advertisements