Половином јануара стигао је допис из Заједничких служби ЖТП-а као позив за израду плана пословања за 1994.годину. Групација саобраћаја ће се састати у Орможу, домаћини су били Вараждинци. Спремио сам све папире и документе, али је проблем била рачунска машина, тешко ми је носити гломазну и тешку “Фацитку“ на тако далеки пут. Како сам и претпостављао Фране у вези набавке тих нових дигитронских машина није ништа направио иако сам га пар пута опомињао, све данас ће сутра ће, “…док се све не сагледа…“. Тог дана није га било ту, на послу, узмем наруџбеницу и испечатирам је и по киши која је лила као из кабла одем до најближе продавнице “Наприједа“ и узмем “Дигитрон“ рачунску машину из Буја и донесем у канцеларију, те спакујем с осталим материјалима и прибором за пут.

-“ Имаш право, по њему је не би набавио до судњег дана. Добро је што идеш на пут, причаћу ти кад дођеш како је пиздио.“ – смије се Мишо.

-“ Ко их шиша, у плану ћу направити посебну ставку баш за ове машине, то ћу извући од групације као посебан додатни трошак, па ћу га видити како ће осталима објашњавати да планом није предвиђено! А за ниједан динар не одговарају, ако ко одговара онда сам први ја, па тек онда евентуално они.“ – сушим покисле хлаче код пећи.

У Загребу ме у рано јутро дочекао сњег. Пређем у шинобус за Вараждин, у њему је дувало кроз све пукотине код врата и прозора дерутних вагона тако да се није ни осјећало гријање. Полусмрзнут сам стигао у Вараждин, а тада пресјео у словенски моторњак и утоплио полусмрзнуто тјело, али ме није прошла љутња: “…како овако нешто могу ставити у саобраћај кад не удовољава ни за превоз стоке? А види словенског моторњака, нов, чист и исправан!“

Ормож, мали градић на словенско-хрватској граници, побјелио од сњега. Црвене циглене кућице су подсјећале на оне са новогодишњих честитки, с плавкастим димом што вијугаше према сивом небу.

Остали су већ били ту, па ће пленарни састанак бити одмах послије раног ручка, док се смјестимо и распремимо по собама малог новог хотела.

-“ Антоне, љепше ми је Загорје љети,“ – кажем Новаку,планеру вараждинског ООУР Саобраћајне секције – “једва издржа у шинобусу од хладноће.“

-“ То стави под нос Чеди Павловићу, загребачки је шинобус, такве они нама шаљу у провинцију. Дођи овамо да се угријеш.“ – зове ме у своју собу и нуди ме лозом – “Моја је, домаћа, из мојих горица.“

-“ Имаш горице, цвичек и лозу испечеш?“ – питам га.

-“ Онако, нешто мало као хоби, корисно је за испрати главу од свакодневних проблема, а не купујем вино ни ракију. Нисам правио економску рачуницу, вероватно је негативна, али кад убацим као фактор психичко задовољство и физичку активност, онда ми се исплати.“ – мудро резонује Тони.

-“ Нисте ви Загорци тупи, ка шта вас Пургери “рекламирају“. Лукави сте и тврдоглави, нисте нам тек тако дали Маршала.“ – задиркујем га.

-“ Ми смо таки какви смо, све је изворно наше, а Пургерија се накитила ка сврака туђим перјем, па се праве најлепши и најпаметнији. Одузми им бечко, пештанско, српско, жидовско и не остаје им ништа изворно, јад и бједа.“ – смије се он.

-“ Ех српско, па шта су то они попримили од Срба?“ – настављам у истом тону.

-“ Прво и прво, језик и писмо. Могу га они звати колико хоће хрватским, али је овај данашњи српски по свему, па творац му је Вук Стефановић Караџић и његови ученици и следбеници. Хрвати су имали кајкавштину и чакавштину као своје изговоре, свој језик. Највећи хрватски писци су српског порјекла од Гундулића и осталих Дубровчана до Иве Андрића, исто тако глумци и глумице, оперске диве, забавњаци, научници и привредници. Глагољица и ћирилица су биле заједничко прво писмо које је овдје из српских и моравских крајева дошло. А да не говорим о политичарима, нарочито послије Другог рата. Видиш, ми Загорци држимо до свога, али зато поштујемо и туђе. Истина је да смо упорни и тврдоглави, боримо се за своје, али не на штету другога. Али имамо и таквих коју падну под утјецај Пургерије, тих се треба чувати, они су већи католици од папе, највећи Хрвати, најпаметнији, најдалековиднији, и најекстремнији у свему. Таквима се у Загорју смију. Видио си оне за “маспока“, те бан Јелачић ово, те оно, а забораве рећи да је полусрпског рода, да га је српски митрополит Рајачић као бана благословио. Хвале се Мажуранићем као великим пјесником, те написао “Смрт Смаил аге Ченгића“, а неће да кажу да је то уствари преправљена гусларска пјесма из Црне Горе односно Источне Херцеговине. Има сијасет таквих ствари, ја зајебавам Пургерију на тај начин. Него дај ти, још ћемо по једну лозу, па идемо на ручак.“ – искали се Антун.

-“ Богца ти, што си жесток Тони, немој тако пред сваким.“ – савјетујем га.

-“ Ти ниси сватко, чуо сам ја од твојих колега из средње школе да си поштен човјек. Ту су Буханец, Макар, Шимек, Кос и други. Дежурао сам с њима, све најбоље сам о теби чуо. А нервирају ме ова Пургерска ругања Загорцима. Видићеш овде у Орможу како је код Словенаца, Загорци су златни према њима, иако је ово “најпитомији“ дио Словенаца. А и током израде плана ове из Загреба, за себе ће тражити најмањи рад, највећи број планираних радника, највеће инвестиције и новце за инвестиционо и редовно одржавање и плаће као да их је тамо деведесет посто доктора наука. На рачун Главног колодвора сваке године, тобоже за одржавање, издвајају пусте миљарде, а он увјек исти, запуштен и дерутан. А ми не можемо офарбати по десет година неку мању станицу. Зато ти подржи мене, а ја ћу тебе, то ћемо и с осталим “мањим“ рећи, па ћемо видити шта ће се изродити.“ – предлаже Антун.

-“ Важи, баш сам ти то хтио предложити. Имаш мој глас.“ – пружим му руку.

Послије ручка смо одржали пленарни састанак, договорили се о начину рада, распоредилили се око спојених столова и почели с радом. Већ код планирања обима и квалитете рада дошло је до вербалних судара. На нивоу ЖТП-а ја Пословном политиком зацртан укупни обим рада, а према њему и све остало што сљеди, и сада је требало то распоредити на подручја Секција. Ја сам за себе израчунао количине утовара и истовара на бази склопљених уговора с подузећима и све претворио у БРТКМ и НТКМ и од тога нисам одступао, а нико од њих ми није могао никаквим аргументима побити тако утврђене чињенице. Требало је повећати обим рада на магистрали ради повећања међународног транзита, и ту је био највећи с доста израженом флексибилношћу, али представници загребачких ООУР-а нису никако на то пристајали. Направили би паузу, па опет натезање. Аргументи загребачких Секција нису били чврсти и ради тога су изводили вербалне ескиваже. Сводни референт Звонко Мехаковић се нашао у чуду, што год да је компромисно предложио није пролазило.

На паузи ми каже:

-“ Миле, попусти мало, па ће и остали, наћи ћемо неки компромис.“

-“ Звонко, ти знаш да сам у праву, мени је планирано према овим цифрама оптимално искориштење превозне моћи пруге, ред вожње је пун траса, нема више мјеста ни за један воз, па био би луд да негирам математичке законе. Ја сам израчунао и за Секције Загреб 1 и Загреб 2, ево ти папир, све су елемти из реда вожње и Пословне политике. Капацитет им је искориштен око 70%, а њихови аргумнти, ако су, произлазе из минималистичке политике, шићарења, а не реалне рачунице.“ – пружим му папир са израчунатим величинама.

Он гледа, контролира и кимну главом:

-“ Одлично, добро си ово направио. Сад ћу их побити чврстим аргументима.“

Сједамо сви за заједнички стол и он почиње:

-“ Павловићу и Гргићу нисте фер! Ја нисам дужан да сваког до утанчине провјеравам, очекујем од вас да један другом не подмећемо, а вас двојица сте баш то направили.“ – и чита им податке из мог папира.

-“ Охо, види, види! Зајебите ви овакав рад. Нећу ја губити живце и здравље ради оваквих Чединих и Влаткових пиздарија!“ – дигне се тлак Гојку Рашковићу, а други га подржаше грајом и он дода – “ Звонко, ја сам ти дао своје цифре, кад будете готови зовите ме, ја ту ништа нећу мјењати!“

Устане он, а за њим и већина осталих, осташе само загребачке екипе да усагласе своје податке с сводним референтима. Тако је план обујма и квалитета рада коначно усаглашен.

Мене и Гојка Новак зове на ракију:

-“ Свака вам част, овако треба наставити и даље.“

-“ Јебо ти њих, они ће се ионако намирити колико им треба, само пређу улицу и дигну галаму у Заједничким службама, али нећу да ме зајебавају у здрав мозак на овакав лоповски начин и још то ставе на папир!“- каже Гојко и онако љут сасу ракију у грло као да је вода.

-“ Добро је почело, тако ћемо и даље, ми мањи ако овдје и сада не извучемо шта треба најебали смо од својих шефова и Радничког савјета, а за загребачке Секције се увјек нађе пара“ – сложи се Новак – “ Ма јебе ме се за шефове, не би ми било драго ради радника.“

Прве вечери послије вечере нисмо нигдје излазили, вани је падао сњег и било је хладно, па смо врло рано отишли на спавање. Уморни од пута чврсто смо заспали знајући да нас и сутра чека напоран дан.

Слично је било и наредних дана. Радило се по цјели дан с паузом за ручак, а вани се ником из хотела није излазило ради великог сњега и хладноће.

Задњи дан поподне смо чекали сводне резултате сједећи у холу код рецепције и пили ко зна коју по реду каву.

Чедо и Влатко се нису пуно секирали што нису прошли онако како су замислили, али ми Влатко ипак приговори:

-“ Миле, ти си зајеба ствар, сад ћу сваки час морати трчати у Михановићеву и доказивати да ми треба више пара од овога, направио си ми дупли посао.“

-“ Лакше је теби прећи улицу него њему путовати из Сплита или мени из Книна.“ – брани ме Гојко.

-“ Нека је, нисам задовољан, али Мили свака част, бар је унио мало науке у наш систем планирања, а не као досад: извршење прошле године пута постотак повећања једнако план за ову годину. Иницираћу доношење Методологије планирања на Радничком савјету СОУР-а и онда неће долазити до оваквих натезања. Сви ћемо тада радити по истом поступку, па ако желиш веће плаће и заједничку потрошњу онда смањуј трошкове, повећај продуктивност, економичност и рентабилност.“ – пружи ми Чедо руку.

-“ Слажем се, имамо Контни план, Шему контирања, а нема Методологије, што би требало бити све једна цјелина. Сматрам да ће ту морати бити укључене и друге службе које се сад понашају да има пара колико они пожеле и баш их брига хоће ли трошкови бити већи или мањи, дали ће превоз бити већи или мањи, дали смо јефтинији од цестовног или других видова саобраћаја, дали ћемо имати стручније кадрове или само број људи на броју. Значи да би сви морали у својој средини и домену службе водити рачуна и колико то кошта и колико се зарађује.“ – изложим им своје виђење проблема.

-“ Потпуно се слажем с тим виђењем проблема и идејом шта и како треба радити.“ – подржава Чедо.

-“ Има још једна ствар, а то је положај жељезничког саобраћаја у привреди, у друштву. Задња смо рупа на свирали кад је у питању републички буџет. Сви се намире, па нама шта остане. Паралелно с овим потезима унутар ЖТП-а наше руководство треба подузети инцијативу на нивоу републичког Извршног вјећа да се направе неки критерији за саобраћајну грану па да се унапред зна с колико средстава можемо рачунати. То би ти Чедо с директором Иванушом требао мало размотрити, ништа не вреди да ми смањујемо трошкове и повећавамо рад, ако не добијемо компезацију што морамо држати по њиховој вољи неекономске цјене превоза.“ – настојим укратко изњети своју идеју.

-“ Чекај, чекај, ако сам добро схватио висина компезације би се унапред гарантирала као надокнада за ниже превозне цјене које одређује Република, и на тај начин не би на штету жељезнице потпомагала друге гране привреде. Ако ми остваримо ниже трошкове то нам остаје више новца за плаће, стамбену изградњу и осталу заједничку потрошњу, инвестиције и слично ?“ – провјерава Чедо.

-“ Баш то! Шта имамо данас? Дио прихода је из транспортних прихода, а дио до позитивне нуле је компезација. Ако имамо мање трошкове онда нам за толико дају мању компезацију. А какве су нам плаће, стамбена изградња и остала заједничка потрошња? Из године у годину пропадамо, ништа се не инвестира за побољшање увјета превоза, па како онда бити конкурент на транспортном тржишту услуга. Уз гарантирану компезацију можемо и имамо интерес да смањујемо трошкове, јер свака уштеда даје ефекат на лични и заједнички стандард радника и висину инвестирања, а то значи да и ми можемо уводити стимулацију за уштеде на сваком радном мјесту и за кавлитетнији и већи рад. То није посао од два дана, али се за годину дана све то може направити и сљедеће године примјенити.“ – заокружавам своју идеју.

-“ Добро је то размишљање. Разговараћу, као члан РС ЖТП-а, с директором економије Иванушом на ту тему, он ће сигурно то подржати, не знам како ће реаговати остале службе, вјеројатно ће бити против, њима је и овако добро. Али Бартол Ивануша има воље и енергије да то мјења, нарочито сада кад се све прилагођава ЗУР-у.“ – сложи се Чедо Павловић.

-“ Биће му тврдо, али нека покуша.“ – слаже се и Гојко Рашковић из Книна.

Расправу прекину позив Звонка Мехаковића да упоредимо показатеље и ми засједошмо око заједничког стола и коначно се усагласишмо. Сутра ујутро можемо на пут. А за растанак смо попили пиће на рачун домаћина Вараждинаца. Млада Словенка је стављала чаше испред нас уз обавезно механичко:“Севеда“.

Advertisements