Фебруар је пролетио као трен. На послу сам разрађивао план до у детаље, штампао га и реферирао по њему на стручном колегију, Радничком савјету и Зборовима радника, а код куће сам прекуцавао на писаћој машини дипломски рад и припремао испит из предмета Људски односи у подузећу код проф. др. Ивана Мандића.

Навече би изашао са Милицом, прошетали би или отишли у кино, отпратио би је до стана у Првобораца гдје је сада становала, код тете Анђе Котараш, баш гдје смо некада ја и Душан становали.

Сада је ту становао и Јовица Јолин с женом Маријом. Оженио се Јовица на брзину, Марија напустила средњу школу и уживила се у улогу домаћице, покушавајући наћи неки посао.

Срео сам га једно вече, кад сам се враћао у стан на Обали ЈНА, у друштву двије цурице, још провинцијски обучене, али Јово није имао намјеру зауставити се да ме упозна, већ ми је аблендовао очима да се случајно не заустављам и правим му непотребне проблеме. Схватио сам и шутке смо се мимоишли, питајући се какву је то потку и основу Јово тамо тка, па би му то можда само једна моја нехотична рјеч све замрсила. А кад ме Милица упита познам ли га и чу од ње да је ожењен са неком Маријом од Шестановца одмах ми паде напамет да је то можда једна од оних цурица што сам их ономад срео заједно на Обали ЈНА. Сазнао сам да је Марија била кренула у први разред средње школе, али јој се учинила боља солуција удаја за Јову него четри године штребати књиге. Сада је “ратовала“ са тетом Анђом као озбиљна и удата жена, мада је једва имала седамнаест година.

 Мишо је направио пројект надоградње зграде, сада су се чекале само дозволе. Иако смо подузимали све да то што брже иде, користећи све могуће везе и везице, опћинским службеницима се није журило. Кад они кажу “одмах“ рачунају барем на мјесец дана, а ми смо мислили на два три дана, највише на седам. Сада смо били у фази зивкања телефоном знајући да од тога нема баш неке користи, али се ствар бар држала “врућом“.

Шеф Фране Сунара ми ништа не приговори за набавку дигитронске машине у време његове одсутности, а ако је и мислио одустао је кад је видио да сам у план ООУР-ских инвестиција за набавку биротехничке опреме унио позамашну ставку средстава, да је мирне савјести могао набавити машине “дигитронке“ за књиговодство и писаће електричне машине за дактилографе и набавити опрему за новоградњу. Још му је било драже кад је сазнао да су та средства добијена ван критерија, што ће рећи да се нису смањиле ставке за остале намјене. А кад ме упита како сам то испослова одговорих му:

-“ Имао сам трошак из свог џепа. Платио сам једно вече пиће сводним референтима, а онда ми они одобрише да упишем ту цифру, али да други не виде. Кад се усвоји план на Радничком савјету ЖТП-а биће касно за примједбе и приговоре од стране других ООУР-а.“

-“ Види врага, зар се и тако може?“- чуди се он.

-“ Боље ти је познавати и бити добар с правим референтом за овакве ситнице неголи с директором. А шта мислиш како други раде? Зову их у госте, тобоже на неке састанке, а онда их љепо почасте и искамче шта желе.“ – кажем му – “ А ова ситница се и не види у СОУР-ском плану, знаш и сам да су тамо цифре дате у хиљадама.“

-“ Хм, хм, значи, тако је то?“ – тек сад му се разјасни како су неки могли а он није, а из папира му је било јасно да ни они то нису смјели.

Сад се надао да ће му економска служба процвјетати кад је сву окупи на једном мјесту у новоизграђеном кату који је Мишо испројектира уважавајући његову расподјелу одјела и радних мјеста, тад ће му сви бити при руци и неће му свакодневно роњати због немогућих увјета рада.

 Испит из предмета Људски односи у подузећу код проф.др. Ивана Мандића полагао сам 11. априла одмах по доласку у Осијек с јутарњим возом. Једва сам се успио мало освјежити у факултетском тоалету и на брзину у студенском бифеу попити гутаљ каве.

Двије трећине уџбеника бавило се психологијом, а преостала трећина законом о радним односима, социјалним статусом, здрваственим и пензионим осигурањем радника. Тако опширне теме гдје су се мјешале медицина, психологија, политичка економија, социологија, етика, обичајно и радно право биле су згуснуте мање више у разне дефиниције и закључке да се није омогућавало студенту да се “размаше“, а што мени није никако одговарало. Увјек сам настојао да са дефиницијом или закључком наведем и разлоге који су до њих доводили. Било је уочљиво да др. Мандић више нагиње Фројду, Јунгу и другим психоаналитичарима него ли разлозима које марксисти наводе као узроке међуљудских односа. Ја се баш нисам слагао с таквим гледањем, из свакодневног живота и рада у подузећу знао сам да се првенствено пита колика је плаћа, па тек онда с ким се ради, и није било важно који је тип личности по Фројдоивој класификацији у смјени или тиму. Уосталом, у мојој фирми су се могли запослити само они који су имали прву здравствену групу односно идеално здрава особа у физичком и психичком погледу. Тако смо се др. Мандић и ја више надмудривали него ли смо били у класичном односу професор испитивач и студент који одговара на питања. Он се на крају насмија:

-“ Знате шта колега, на ниједно питање ми нисте одговорили како сам навикао од студената, али Вас не могу срушити јер видим да познајете материју. Довољан ће бити права мјера и за мене и за Вас, слажете ли се?“

-“ Слажем се, висина оцјене ми одавно није важна.“ – рекох.

Листа он индекс и види да ту има и двица и трица и четворки и петица, једна велика шароликост, затвори га и упита:

-“ А што?“

-“ Био сам идеално одличан кроз основну и средњу школу и у судару са стварношћу нисам ради тога имао никакве привилегије и тада сам схватио да то не значи ништа за каријеру, па чему се онда превише трудити нарочито на споредним стварима.“ – искрено кажем.

-“ Нажалост тако је! Кад би ово друштво бар пола труда и средстава уложило за најбоље од оног шта даје за најгоре гдје би нам био крај. Док то схватимо сви врхунски стручњаци ће нам отићи у иноземство, а код нас ће превладати просјечност.“ – устане и срдачно се рукова са мном.

Тада сам отишао у Деканат и предао три примјерка откуцаног дипломског рада из Анализе, а љубазна тајница ми рече да ће се она постарати да то професор добије и оцјени.

-“ Али он то још није погледао, ја сам мислио да прегледа и да примједбе.“ – кажем јој.

-“ Ништа се не брините, ако буде шта потребно ја ћу Вас обавјестити, али колико ја видим све ће бити у реду.“ – охрабри ме она смјешком.

Око једанаест сати био сам готов и одлучим се да одем с “Подравкомекспрес“ у Загреб, а одатле ћу узети спаваћа кола за Сплит пошто ме чека пуно посла на радном мјесту. Вељко није био у Осијеку и то ми се учинило паметније него да такорећи цјели дан луњам по Осијеку. Ручам у ресторану на станици, купим штаму и намјестим се у купеу до прозора да могу за дана проматрати подравски крај. Изненади ме запуштеност крајолика, мјеста и градића уз пругу, па то је плодна земља, погодна за житарице, воће и поврће, које се могу узгајати уз мало труда, а у близини су и познате славонске шуме, извор за дрвну индустрију.

Надао сам се да ћу можда видити којег колегу из средње школе који сада ради на тој прузи, али ни једног нисам видио. У Загребу нисам имао пуно времена, таман толико да купим карту и смјестим се у спаваћа кола. Заспао сам одмах по изласку воза из Загреба као и мој супутник. На посао сам ишао с воза, сат раније од других и увелико сам радио на анализи трошкова воде, струје и телефона по ораганизационим јединицама и мјестима трошкова из претходне године, кад су они почели пристизати.

Advertisements