Приближавао се 15. април,Дан жељезничара. Звали су из Чворног комитета омладине Книн и понудили да се организујемо и дођемо у Книн на прославу и учествујемо у такмичењу у неколико спортова. Договоришмо се да се такмичимо у ногомету, трчању, одбојци, стрељаштву, пикаду и ако буде још која дисциплина тамо ћемо се лако организирати на лицу мјеста. Балоте су биле обавезне за “старије омладинце“.

Јавио сам по станицама и дао рок за пријаву учесника, а могла је ићи и публика, превоз је ионако био бесплатан, а тамо нас чека припремљен ручак од колега из Книна.

Ујутро, у седам сати, окупило се више младости него што сам очекивао у станици Сплит, а још ће их доста учи у успутним станицама. Биле су ту цуре из књиговодства, опће службе, путничких и робних благајни, чистачица вагона и канцеларија, конобарица и куварица из “Жељезничког угоститељства“ и младића из извршних служби, одржавања кола и локомотива, пружних радника и из осталих помоћних дјелатности.

Да би себи, вођи пута, олакшао посао, одредио сам вође екипа по врсти спортова, а они су сами одређивали састав екипа. И дотада сам знао да су то већином синови и кћери жељезничара, али сад сам се зачудио колико су у родбинским везама. Једино смо ја и Бранко Чича били без икога у сродству на жељезници у том мноштву.

Већина њих мојих година или нешто млађа је била ожењена или удата, па чак и мој средњошколски друг Бранко Чича. Оженио се Стојанком, Личанком из жељезничке фамилије, која је радила као трговкиња у “Прехрани“. Бранко се био некако отуђио, ишао својим стазама које је у причама мистифицирао, понекад би се јавио у клапи, а онда га не би било мјесецима, а онда би при повратку у клапу причао догодовштине и разлоге у које нико није вјеровао, вјеројатно ни он сам. Уписао је Вишу школу за организацију рада, завршио, и сад пошао на други ступањ економије и, како је сам говорио, добро напредовао. Нешто је временски и по испитима био иза мене, а кад би се урачунала женидба, можда ни мало. У браку су добили сина Предрага и становали у улици Око кмана као подстанари и помало се кућили.

Анте Жунић је био вођа екипе ногометаша и задужен за стрељаштво, Бранко Чича за атлетику, Аница Супић из ЗОП-а за женске екипе, а Гојко Жежељ за шах и учешће скоро у свим екипама као такмичар.

Тоде Лешо, “омладинац“ од педесетак и нешто година био је задужен за балоте и већ је оформио своју и знао книнску екипу. Нормално је било да му је први играч био Никола Маричић из Поткоња, сада референт за ОНО,ДСЗ и ЦЗ ООУР Саобраћајне секције Сплит, па Филип Бузов, приближних година, референт за план ЗОП-а и Симо Анђелић, шеф пружног одсјека Сплит 2.

-“ Вођо, дођи овамо, требамо се договорити о тактици.“ – зове ме Тоде у купе гдје се смјестила његова екипа.

Дођем ја тамо, кад се рјешише неки проблемчићи код осталих, а њима се сјаје очи као старом мачку кад види пршут.

-“ Деде, повуци!“ – извуче боцу лозе из ћошка купеа – “Требаће нам снаге, а и празник је.“

Повучем из боце гутаљ, али их опомињем:

-“ Немојте претјерати, имаћете дупло булина и балота, нећете знати које ћете гађати, који су прави и још ће те се обрукати.“

-“ О, не бој се, ово ће нам бити довољно да нам престану дрхтати руке, а срце напуни снагом, видићеш како их тучемо до ногу!“ – брише Тоде росу од ракије с ајдучких бркова.

Пролазимо кроз Тепљух и Тоде нам показује кућу коју гради за пензионерске дане, а кад угледа старицу у бјелој повезачи како уз сусједну стару кућу храни кокоши маше јој с обе руке с прозора вагона и виче:

-“ Мајо, мајо, доћи ћу вечерас!“

Она му одговори махањем руку, али нисмо чули шта је старица викала.

-“ Види је, права вучица, моја мајка!“- поносно ће Тоде.

-“ Ма кол’ко је њој година, та ти си остарио!?“ – зафркава га компањон Никола Маричић.

-“ Осамдесет и нека, ако су тачно уписали, а то си ти стар магарчино, ја још јебавам ки пулац!“ – не да се Тоде.

-“ То ти сањаш, поготову кад се напијеш. Далеко је то од стварности!“ – боцка га Никола.

-“ Треба се знати напити, кад си ти видио мене напита, да нисам при себи. Узимаш праву мјеру, руке ти престану дрхтати, срце поскочи, а онда се пуздра укочи и дери цјелу ноћ. Немој да ти доказујем на жени, ‘нако је жељна поред тебе.“- враћа му Тоде истом мјером.

Поред купеа прође Јања Пирија, ћер Пашка Пирије, скретничара из Садина, расна црнка, цура од двдесетак година, чистачица у станици Сплит.

-“ Видиш ли то роде?“ – загрли Тоде Николу – “ Да ми је се дочепати цврчала би и увијала се ки змија на жерави. Вјеруј ти мени, не био ја Тоде Лешо!“

-“ О, Бога ти, и Никола би на њој био јунак.“ – тапше га Никола по плећима.

-“ Пусти снови, напред вранче немој стати…“ – почмем рецитирати Ракића и одмхнух руком, изађем из купеа и кренем према вратима вагона. Воз је улазио у станицу Книн, видим Дану Берића и још неколико њих како нас дочекују на перону. Из разгласа се зачу:

-“Добро дошли колегице и колеге, пријатељи из Сплита!“

-“Здраво Дане, ево нас!“ – рукујемо се.

-“Добро дошли, идемо на стадион “Динаре“, тамо ће почети програм.“ – дрмуса ми руку.

Стадион је био ту у близини, удаљен стотињак метара.

Дане Берић је на игралишту одржао пригодан говор добродошлице у пар реченица:

-“ Добро нам дошли! Драго нам је да смо домаћини колегицама и колегама по послу из Сплита. Многи од вас се чују скоро свакодневно преко телефона па се сад лично упознајте, боље ћете сарађивати убудуће. Мало ћемо играти, мало се почастити и тако на нјљепши начин обиљежити наш празник Дан жељежничара. Такмичите се фер и спортски као пријатељи и пазите да се не повредите, судије нам нису потребне, ту сте ви сами и публика. Надам се да ћемо се овако сусретати и убудуће! Живјели!“

Аплауз “слободној интерпетацији“ говора и екипе поњеше своје реквизите и распоредише се на игралишту. Ми остали смо били публика.

Док се младост играла особље из друштвене прехране је изњело пластичне столове и столице, поредали их и поставили тацне и пијате с нарезаним сухомеснатим јелима, сиром, салатом, соковима, пивом и вином.

Дане и ја смо шетали од једних до других екипа и завршили код балоташа, код њих је било, чини ми се, највише страственог уношења у игру. Сваки потез,бацање, намјештање, се гасно коментарсало, а резултат је био стално тјесан, ишло се миц по миц, пунат по пунат, до задњег бацања.

А дан је био прави прољетни, свјетлозелени млади листови обојили брда око Книна и тврђава на брду Спас је, учинило ми се, била свјетлија него иначе. Далеко на истоку, у измаглици, смијала се бјела капа Динаре.

Као задња дисциплина остало је трчање на осамсто метара. Ту се Бранко Чича, сјећајући се својих резултата из ране младости, надао добром резултату и побједи, али је било млађих и бржих.

-“ Не можеш, ја упрео из све снаге, а он протрчи поред мене ки зец, шали се самном. Године су ухватиле, тјело отежало, нема се кондције.“ – правда се он борећи се за зрак испрекидано причајући.

-“ Ти си Бранко сада за спортове у мјесту, учи се и пређи у балоташе.“ – вели му Тоде Лешо, нагну му се уву и дода – “ Кад се ожениш и престанеш јурцати за пичком изгубиш главни мотив за трчање, а и шта би трча кад је имаш сваку ноћ при руци у постељи.“

-“Видиш како наша Мара Боројевић побједи, она трчи за оним што јој фали!“ – шеретски се смијуљи кроз бркове Никола Маричић.

Мара-Марија Боројевић је радила као књиговођа. Омалена, згодне пупасте фигуре и врцкаста. Радио сам јој с оцем, скретничаром на блоку1. у Каштел Сућурцу, гдје су имали недалеко и кућицу коју је стари Милан мало по мало направио, дошавши одавно преко Козјака,из Вучевице, трбухом за крухом, на жељезницу. Било је ту још згодних цура, али сваком мушком полетило би око за њом кад би прошла ланеним ходом, урођено вртећи гузом “ка да реди пржину“.

-“ Ајде страи прчу, ђе си ти бацио око!“’- гурну га Тоде у слабине и Никола забасрља:

-“ Види маниташа, жив сам бар да гледам!“- правда се Никола.

Враћали смо се брзим ЗМ возом. Друштво се раздрагало и трошило попутбину коју су спремили Књињани. Послије Дрниша поче и пјесма, испрва спорадично, у по гласа, а касније је пјевао цјели вагон.

-“ Добри ови Књињани, свака им част! Све неке добричине, и мушко и женско. Треба им се догодине реванширати.“ – био је најчешћи коментар који се могао чути.

Сутрадан на послу су се сви хвалили како су се добро провели.

-“ Што је то било Миле, зар је тако било добро?“ – пита ме Сарага.

-“ Мора бити добро кад нема вас шефова!“ – смијем се – “’Младо, љепо, без обавеза, мало се играли, мало веселили, видили прољеће које се у граду и не осјећа нит може видити, и то је то.“

-“ Добра су та дружења, ми смо низ поратних година од ништа правили славља, штета што се то све мање практикује.“ – слаже се он.

-“ Имају и корисну страну, кад неком нешто запне у послу окрене број и назове колегу тамо и рјеши проблем. Корисно и забавно.“ – кажем му.

-“Требали би ми то догодине организирати?“ – констатира.

-“Не би било лоше, они су нас љепо дочекали.“ – кажем му.

Advertisements