У марту је Јозо Гргић отишао на издржавање казне у Веруду код Пуле на коју је осуђен због изазивања саобраћајне несреће у којој је погинуо Анте Анић-Калигер, његов комшија, а заједнички нам пријатељ. Његово писмо од тамо било је исписано као велика тужбалица од руба до руба папира да више није било мјеста ни за једно једино слово. Жалио се на све, храну, спавање, рад, однос особља и судругова. Писао је да је распоређен на посао на фарми крава, те их музе, чисти и храни, уствари вапио је за утјешном рјечи не оптерећујући се кривњом за смрт Анте.

Одговорио сам му одмах да су то проблеми адаптације, да ће послије бити боље, навићи ће се, а да ће издржавши то доживити “искупљење“, и да се у слободно време посвети књизи и учењу. Нека се распита има ли могућности да одатле одлази на испите у Осијек и да је “важно да нема времена за разговоре са самим собом“ и да је све прошло и да ће и то проћи. Уосталом, свака медаља има двије стране, и да не буљи само у једну и самосажаљева се.

На друго писмо нисам дуго чекао. Било је мало ведрије и оптимистичкије и у њему ми је изражавао бескрајну захвалност, и на писму и савјетима, јер од свих којима је писао једини сам му одговорио. Жалио се да је покушао учити, али да се не може концентрирати и да га то оптерећује, како прочита тако одмах и заборави, у глави ништа не остаје. И сад је тражио неке услуге, те распирај се за ово, и за оно, обавјести ме о овом и оном, види шта је са овим и оним, јер му нико други није писао нити се нада да ће писати.

Разумјевајући околности и његово стање опет сам га наговарао да бар чита белетристику, а онда нека пређе на науку, па ће тако помало доћи и концентрација и памћење, а ја ћу му пријављивати испите, само нека јави које и за када. А онда сам га засуо информацијама да и ја учим и радим, да немам пара и времена за изласке и обавјестио га о свему што га је интересирало.

Гледа ме Мишо како пишем дуго писмо, “писмо књигу“, и чуди се:

-“ Шта му имаш толико писати?“

-“ Све што му напишем њему је као жедном кап воде. Ни једно писмо њему није дугачко, и “Рат и мир“ био би му кратак.“ – велим му.

-“ Могу ли прочитати његово писмо?“ – изненади ме Мишо.

-“ Можеш друго, прво ти неби препоручио, суморно је. А ти како хоћеш.“ – пружим му оба.

Прочита он оба и врати их:

-“ Госпе ти драге, то и мене чека! Хоћеш ли ми писати?“ – озбиљно ће он.

-“ Хоћу, у души сам самарићанин. Учинити неком добро у тренутку кад му је потребно за мене је највећа награда, чини ме душевно ситим.“ – обећам му.

-“ А хоће ли ти се он реванширати?“ – он ће.

-“ Ако би то очекивао онда ово што радим не би имало смисла. Није ово трговина, ако дајем, дајем од срца. Поклониш дјетету играчку па видиш оне сретне дјетиње очи и одушевљену душу, шта ће ти већа “плаћа“. А сви смо ми дјеца, само се правимо озбиљни.“- велим му.

-“ Поквари нас живот, грабежљивост, шта ли?“ – пита се Мишо.

-“ Заборавимо ко смо и шта смо. А кад дође “стани-пани“ сви закукамо:“Мајко моја!“, па били стари и сто година. Глумимо, глумимо себи и другима, цјели живот! Кад би га живили искрено онаквог какав је рјешили би се свих невоља.“ – замислим се и затворим писмо Јози.

-“ Сад ми је јасно зашто о теби сви говоре липо и с поштовањем! Завиде ти, али ти не оспоравају знање и памет и душевност. Неки ти замјерају што се не “уздигнеш“ кад имаш зашто.“ – ода ми своја сазнање о мени Мишо.

-“ Ја сам из народа, оног обичног свјета, отуда црпним снагу и радост! Кад би се од тога одвојио, како ти кажеш “уздига“, ко зна ко би био, био би стран сам себи. Дража ми је љепа рјеч нашег маневристе него “част и похвала“ неког из елите, јер знам да тај маневриста искрено мисли и осјећа, а елитиста то чини из интереса. Такав сам.“ – насмијем се.

-“ Али “главоње“, елитисти, одоше напред, богате се и уживају, а ти црнчиш и стискаш крај с крајем. У чему је твоја предност?“ – Мишо ће.

-“ Да будем сретан мени треба мало, а њима срећа и не долази, нема границе гдје би стали и рекли:“…доста ми је, сретан сам…“. У животу је све релативно, а ко може тврдити да је срећа у материјалном богатству. И да се разумијемо, сва богатства су настала крађом на овај или онај начин, украдена од других људских бића, створена огњем, мачем, крвљу, преваром, итд. Ззнаш ли за ону изреку: “ За први милијун не питај како сам стекао, за остале ћу ти све рећи.“ Уосталом, да имам све богатство овог свјета ја би радио, и ти си такав тип, јер волимо стварање, осјетимо задовољство кад нешто сами створимо, па било то обична ситница. Знаш ли за онај осјећај “… ја сам ово направио, нацртао, створио…“’, осјећај пунине у души и задовољства у разуму.“ – објасним му.

-“ Право да ти кажем у многоме се с тобом слажем, а волио би да имам неки посао гдје сам сам себи газда. Више би користио и себи и другима него овако.“ – промишља он.

-“ Положи државни испит и пројектуј! Ето ти зато шансе.“ – подсјетим га на пређашње разговоре.

-“ Ето га, увјек он нађе рјешење! Радим на томе.“ – насмије се он.

Сад ће и мај, требала би почети нагоградња и Мишо ће имати посла преко главе као надзорни орган, а истовремено се граде и блок кућице у Солину, требаће то стићи обилазити.

Почетком маја почео сам припремати испит из Њемачког језика. Градиво је било обимно и сувопарно. Све сама пословна писма, понуде, наруџбе, уговори, рекламације и плаћања са свим уграђеним заврзламама које се могу дессити у међународном пословању. Ишло је споро и мучно, али сам се надао да ћу моћи изаћи на испит ако буде крајем јуна или почетком јула. На радном мјесту је било посла све више, а још ми натоварише мјесто предсједника комисије за израду правилника о особним дохоцима. Требало је у складу с промјенама нормативних оснивачких аката промјенити и овај правилник и који мора бити усклађен са оквирним на нивоу СОУР-а и задовољити и проћи компликовану процедуру доношења на Зборовима радника и радничком савјету. То је значило најмање два круга бескрајних расправа гдје се свако осјећао подцјењеним, а дрга радна мјеста прецјењеним. Све,све , али је плаћа за сваког најважнија.

Већ на првом састанку Комисије више се викало него износило нешто конструктивно, па нагло прекинем ту галаму и закажем састанак за сљедећу недјељу. До тада ћу ја направити и умножити потребне папире, а они нека донесу предлоге за свако радно мјесто у оквиру распона које предвиђа СОУР-ски правилник. Тада узмем Аналитичку процјену радних мјеста из Закона о индустријским подузећима још из 1957.године и направим крижаљку с бодовањем сваког радног мјеста по неких тридесет критерија који су тамо били наведени. На крају добијем резултат који је давао реалну слику, али се косио с већ успостављеним односима. Испало је да је већа плаћа маневристе од шефа службе, а знајући да то неће ни у сну проћи коригирам односе тако да се уклопе у СОУР-ски правилник. Односи међу референтима, прометницима, влаковођама, кондуктерима, маневристима и осталим сличним радним мјестима остали су онакви како их је дала Аналитичка процјена, а распон најнижи-највиши особни доходак успостављен је на односу 1:4.

Аница ми то прекуца на матрице и извуче пар примјерака за Комисију, а матрице сачува за даљња умножавања, био сам сигуран да неће бити већих измјена.

Кад се састала Комисија сви осим мене били су затечени. А оно што је желио промјенити један остали су оспоравали, па је закључено да такав предлог иде на Зборове радника, а онда ћемо по тамо датим примједбама дати коначни предлог за усвајање на Зборовима и Радничком савјету.

-“ Миле, зајеба си ме, ово ти неће проћи у ЖАС-у.“ – каже ми Анте Жунић, референт из ЖАС-а.

-“ Свака ти част Миле, рјешио си ме велике муке, по Жунићу би требало састанчити нон стоп, а право да ти кажем и објективан си. Ја ту ни броја ни слова не би мјењао. Види се да сам ти ја био шеф, научио си нешто од нас Лабињана.“ – шали се Анте Ивковић.

-“ И ти мислиш да је ово добро!?“ – чуди му се Жунић.

-“ Него шта, бољи је него што ти мислиш! Видиш ли да су твоји шофери и транспортни радници боље плаћени него они у “Јадрантрансу“, а и сам знаш колико раде твоји, а колико они. Али док ви Дочани укопчате прође воз.“ – не да му Ивковић за право.
-“ Добро је Анте, видићеш да неће бити пуно примједби од радника, највише ће се шефићи бунити, али ту не могу ништа, распон је дефиниран.“ – подржава ме синдикалист Стипе Бралић из Шибеника.

-“Нека се чују Зборови радника, неће ту бити пуно промјена, а онда ћемо нешто коригирати. Браво Миле, мослио сам да ћемо се овим бавити цјело љето.“- честита ми Перо Ефендић.

И сад је усљедила расправа на терену у организацији синдиката око петнаест дана, а ја сам чекао и ослушкивао. По свему ствари су се одвијале повољно за мој предлог.

А Јозо Гргић је опет писао. Како сам му раније савјетовао у првим писмима тако се и остваривало. Писао је да је почео учити и да ће му дозволити да полаже испите па ме молио да му пријавим Француски и Економику унутарње трговине, на коју већ трећи пут излази, те да му доставим обавјест о роковима како би је приложио онима у затвору као доказ за добијање дозволе за излазак. Све сам му то направио и послао потребне папире и пожелио срећу на испитима. Наравно, обавјестио сам га о свему што га је интересовало, али му нисам хтио написати да је Делија рекао како му нема кад писати и шта би он губио време на то, јер је заслужио што је тамо у затвору.

-“ А јеси ли примио његово писмо?“ – питам Иву.

-“ Јесам, а шта му ја могу? Што се петља у оно зашто није способан.“ – вели Иво.

-“ Па ипак сте неки школски другови, а сада колеге с посла, како можеш тако?“ – пркорим га.

-“ Који школски другови, иста смо генерација, али он није има ни другова ни пријатеља, као ни данас. Увик је био особењак и у школи и на послу, само је мислио на себе. А шта ти мислиш да ће ти сутра рећи хвала што му помажеш? Не очекуј то од њега, сад га је стисло па кмечи, а сутра ће на то заборавити и кидисати на радно мјесо на које и ти без пардона. Вируј ти мени, да си случајно на његовом мисту не би те познава, таки је он тип!“ – жести се Иво.

-“ Некако ми га жао, шта ћу од њега кад му сад треба помоћи?“ – велим му.

-“ А ти помажи! Он изгледа стиснут и сметен, а ја ти кажем да му је то више поза, он само о себи води рачуна. Он у животу није платио пиће у друштву, увик је чека са стране да други плати, трпио ругање и зајебанцију, али га то није научило да треба бити ка и други. Јебеш ти таквог пријатеља који се за најмању ситницу кад ти треба помоћи промишља три дана и на крају каже: “ Знас, не мозе.“ “ – убјеђује ме Иво.

-“ Знам да је такав, а сад је у невољи, враг га однио.“ – кажем му.

-“ То му неће сутра сметати да ти праве сметње у каријери, конкурисаће на иста миста ди и ти, и ја, директно, неће гледати да иде поред тебе него испред тебе, а свак зна да је спетљан и неспособан, али никад не знаш шта ће учинити они који одлучују. А он ће смотано слећи раменима и рећи: “ Ста ја ту могу, имам увјете ка и ти, засто не би конкурисао.“ А знаш ли ти да га фирма није дужна примити у радни однос послије изласка из затвора кад му је казна преко шест мисеци?“- Иве ће.

-“ Само му још то треба! Зна ли он то?“ – питам га.

-“ Зна итекако! Али он сматра да се према њему имају некакве моралне обавезе те да с тим неће бити проблема.“ – каже Иво.

-“ К врагу! Баш ће га та лудост пуно коштати!“ – велим.

-“ А знаш ли ти да је он долазио код директора и тражио да га се распореди ништа мање него за шефа комерцијалне службе, питај Прибудића, и то с причом да он има већу стручну спрему од њега и одговарајућу струку.“ – ода ми Иво ту тајну.

-“ Види, види, нисам то знао!“ – искрено се зачудим.

-“ Јесте, а и ти и ја смо били на тапету, као ми смо унапређени, а он има исту школску спрему и више радног стажа од нас па да има предност. Питај Сарагу, који га је испратио да му је то познато, али да он има право бирати своје сараднике без полагања рачуна самозваним претедентима.“ – ликује Иво што сам запрепаштен.

-“ Ни у сну то неби помислио! Зар је он таква пизда!?“ – стварно сам изненађен.

-“ Јесте колега, не треба њега толико жалити, а свак зна да он не би никад завршио Вишу да га ти ниси шлепа.“ – потапша ме Иво по плећима и остављајући ме запрепаштеног оде у своју канцеларију.

Прошло је прилично времена, а Јозо није писао. И мени би јасно зашто: добио је од мене све што му је требало, па сада може и сам. “Нека му буде, ја сам своје као човјек испунио, а он нека се правда својој савјести, ако је има.“, помислим, бар ћу имати једну обавезу мање.

У међувремену су стигле примједбе на Правилник о особним дохоцима, систематизирао сам их и сазвао Комисију. Углавном су све одбачене, а тада је Превилник у коначној верзији упућен на Раднички савјет. Усвојен је једногласно без иједне дискусије.

-“ Сад знам тко ће се убудуће бирати за предсједника комисија кад су у питању плаће.“ – смије се Сарага.

-“ Ваљда се неће мјењати прије мог одласка у Војску.“ – смијем се и ја.

-“ А кад идеш, јеси ли добио позив?“ – уозбиљи се он.

-“ Нећу још! Вјеројатно идуће године, најесен. До тада ћу дипломирати, а онда ћу ићи чувати домовину.“ – велим му у шали.

-“ Шта не тражиш да те ослободе, данас то масовно чине.“ – сугерише ми он.

-“ Мени ће то доћи као један велики одмор, није лако радити и завршити факултет у року, а тамо ћу моћи добро промислити шта даље.“ – кажем му.

-“ Зар би ишао с жељезнице?“ – чуди се он.

-“Зашто не, какве су код нас плаће и стамбени проблеми никад нећу на зелену грану.“ – предочавам му реалност.

-“ Има времена, за пет шест година доста ће моје генерације отићи у пензију, а ти, Делија и још неколико њих од млађих сте најперспективнији за напредовање.“- указује ми и на ту могућност.

-“ Има још времена, све опције стоје отворене, видићу.“ – рекох неодређено.

Advertisements