На испит из Њемачког нисам ишао пошто је заказан за почетак јуна, а ја нисам стигао проћи сво градиво:

-“ Нема бриге, у деветом ћу сигурно положити,“ – помислим и одлучим – “ за годину дана положићиу сва четри преостла испита.“

Ради припреме полугодишњег обрачуна заказан је почетком јуна састанак шефова служби у Загребу, падао је петак, а Фране се узмува, чита допис по ко зна који пут и анализира дневни ред, а онда ће пред маренду:

-“ Миле, ја преко викенда имам нешто посла на селу, отиђи ти.“

Погледам дневни ред, све се односи на књиговодство, па му кажем:

-“ Требало би да иде Марија, ово се све односи на књиговодство за полугодишњи обрачун, тако би била на извору да разјасни све нејасноће.“

-“ Говорио сам с њом, и она је спречена приватно.“ – правда је он, а ја знам да се њима не губи одмор за викенд, а прековремени рад службеника се не плаћа.

-“ Добро, отићи ћу. Напиши ми налог да дигнем аконтацију и узмем спаваћа кола.“ – рекох не баш одушевљен. Они горе, из Заједничких служби СОУР-а, имали су обичај да петком заказују састанке, иако смо се сви ми са терена бунили, јер би свима који су долазили издалека ради тога пропао викенд, а они су се правдали да директори састанче остале дане и онда њима дају задатак и ништа им друго не преостаје нега да тако поступају.

А ја се сјетим да би то могло испасти на моје добро. Цеци је престала настава, па би се могли видјети. “Назваћу је телефоном да видим шта она мисли.“- одлучим у мислима.

Останем у канцеларији преко маренде и телефонирам Цеци у Грачац. Из прве, што је била срећа, какве су биле везе, добијем је:

-“ Хало, познајеш ли глас?“- питам је.

-“ Аха, баш сам изненађена, откуд да ти зовеш?“ – изненађена је.

-“ Из Сплита. Идем вечерас у Загреб, хоћеш ли и ти, ваљда је завршила настава?“ – предлажем јој.

-“ Настава ми баш данас завршава, сачекај да размислим шта имам од обавеза. Па, може.“ – рече окљевајући.

-“ Добро, купићу карте, ти само уђи у Грачацу у спаваћа кола, воз је тамо око поноћи.“ – кажем јој.

-“ Зашто спаваћа, може и класа.“ – као буни се она.

-“ Комодније је, а заборављаш да ја радим на жељезници. Идем службено, не кошта ме ништа.“ – пребацујем на друге разлоге зајући нашто она мисли.

-“ Добро, око поноћи, знам који је то воз.“ – сложи се.

-“ Прва спаваћа до локомотиве. Договорено. Видићеш ме на прозору.“ – утврђујем договор.

-“ Видимо се, запамтила сам.“ – потврди.

-“ Видимо се, ћао.“ – спустим слушалицу.

За карте није било проблема, у КСР сам дао њено презиме и нагласио да је улаз у Грачацу, а они су схватили да то путује мој колега из Книна, као што је било уобичајено.

Наше дописивање се било усталило, испочетка сам дјелио с њом муке њеног прилагођавања у радној средини и малом провинцијском градићу, а касније смо више писали о осјећајима, интими и стално тражили погодан тренутак да се сретнемо. А сада је тај тренутак дошао, ваљда се неће предомислити. Та неизвјесност ме мучила цјело поподне док сам се спремао за пут, а тјешила ме нада да ће тај сусрет бити далеко од радозналих очију провинцијске средине у којој се “од буве прави слона“ и да је она тога свјесна.

У спаваћим колима били су познати кондуктери. Одмах по поласку воза обилазили су кабине и евидентирали присутне путнике, а кад дођоше код мене да провјере да ли у Грачацу улази мој супутник ја му потврдим:

-“ Супутница.“

-“ Шта, дјевојка?“ – насмијаше се широко.

-“ Аха, озбиљна веза. Остаћемо преко викенда у Загребу.“ – смјешим се – “Имате ли доброг пића?“

-“ Има колега, коњака, вискија, шерија, амара, сокова, вина…“ – почеше они набрајати.

-“ Коњак је француски?“ – прекинем их.

-“ Него шта, прави, оргинални, немај бриге. Страна пића и наша извозна, само таква имамо.“ – потврди један.

-“ Доћи ћу док то с картама средите, пробаћемо га.“ – велим им.

-“ Само дођите колега, сад ћемо ми, за пет минута.“ – оде да среди евиденцију за два преостала купеа.

Навратим до кондуктерске кабине и приручног бифеа и кухиње и затекох оба кондуктера, возног и од спаваћих кола:

-“ Ајмо колеге пробати тај француски коњак!“

-“ Ево га, оргинал.“ – кондуктер спаваћих кола узе неначету боцу, пукне чепић при отварању и насу нам у чаше. Био је прави.

-“ Нек ти је са срећом!“ – намигну он.

-“ Кад уђе, послије пет минута донесите коњак и “Раденску“, ујутро ћемо направити обрачун. Нећу да вас видим до моста на Сави.“- насмијем се.

-“ Ништа не брини колега, само се ти покажи.“ – насмијаше се обојица.

Вратим се у кабину, испружим се обучен и узмем читати новине. Од неизвјесности никако да склопим цјелину, одложим новине и гледам кроз прозор у ноћ. Није ми тебало дневно свјетло да видим пејзаж, одавно ми је слика била позната у сјећању од безбројних разгледања из воза, путујући на посао и с посла овом пругом с међустаница гдје сам радио.

Од Пађена пгледах на Буковицу, ту и тамо око Кистања жмиркала су свјетла, док се Промина бљештала од гроздова свјетла по цјелом крају. “ Е моја Буковице, нико не мисли на тебе, још си од свих запостављена и у мрклом мраку“, помислим док осјећам запух брдске свјежине. Воз протутња изнад врела Зрмање, па преко Чупковића моста зађе у усјеке личких брда бјежећи час на љеву час на десну страну драга обраслих кржљавом грабовином и по којим бором самцем. Прохладни планински зрак продере у кабину и истјера мирис Далмације.

-“Сад ће Грачац.“- пренем од неизвјесности.

Воз успори, бандажи зацвилише, а папуче заискрише, трзај и воз стаде. На перону је стајало неколико путника освјетљено слабим жутим прљавим свјетлом. Цецу у први трен не примјетих и малакса ми тјело од разочарања. У задњи момент примјетих познату фигуру на рубу освјетљеног платоа како се помиче и срце ми залупа од усхићења, Цеца је ишла према спаваћим колима обучена у зимску тренерку и бјеле патике носећи преко рамена спортску торбу.

Кондуктер спаваћих кола ју је чекао код отворених врата вагона, чујем га како јој говори број кабине. Кроз ходник јој кренух усусрет и прихватим јој торбу:

-“Добро вече.“- пољубим јој румени образ.

-“Добро вече.“ – промуца задихана, румена од журбе или неугодности.

Пропуштам је у кабину, она једва дочека затварање врата и дубоко уздахну:

-“ Јој, што ме срам! Ако сам вечерас остала жива увјек ћу.“

-“ Није то ништа, само си умислила. Шта ти ко може, одрасла си, можеш чинити што те воља.“ – храбрим је.

-“ Не знаш ти, ово је мало мјесто, свак те познаје, па ти припишу што ти ни напамет ни у сну не би пало.“- објашњава она.

-“ Сад је готово, прошло. Путујеш, нико не зна зашто и камо и с ким, ако се неко буде распитива можеш рећи шта те воља. А мени је пуно срце што си дошла.“ – сједнем на доњи кревет до ње, загрлим је и њежно пољубим.

Кондуктер убрзо донесе коњак у великим танким чашама и “Раденску“ у боци на бјелој “Росфрај“ тацни:

-“ Извол’те, пријатно и лаку ноћ.“- затвори за собом врата кабине.

-“ Јел’ те он познаје?“ – пита она.

-“ Не, само по папирима зна да сам жељезничар.“ – објасним јој полулажи.

-“ Добро је, не желим никог познатог, осим тебе.“- лакну јој и коначно је прође грч узбуђења.

-“ Нико нам неће сметати до Загреба.“ – окренем кључ и стваим ланац на врата купеа и угасим жуто свјетло. Засја ноћно свјетло и окупа кабину модрином мора.

-“ За наш сусрет.“ – подигнем чашу изговоривши прво што ми дође на памет.

-“ За дуго чекани састанак.“ – присебнија је она, подигну чашу, куцну се и отпи двије капи – “Што је ово, јако ал’ питко?“ – дода облизавши вршком језика пуне сочне усне.

-“ Француски коњак, одличан је.“ – гледам јој врану косу, тен лица зреле брескве, сјајне крупне очи засјењене густим дугим трепавицама и сочне црвене усне без трунка кармина.

-“ Како живиш, јел’ сад боље?“ – открављујем почетне тренутке.

-“ Снашла сам се прилично, уживам у послу, не водим ћакуле нити дајем неком повода да ме оговара и пуно читам. Понекад ме ухвати жеља, јака, скоро неиздржива, да одем, да се нађем у старом друштву, али сам свјесна да тога више нема и да је то прошлост, па се изјадам у писмима теби и буде ми лакше. Хвала ти, пуно ти хвала на оним дивним писмима, читам их безброј пута и добијам нову снагу.“- преко блиставих очију пређе сјена.

-“ Није ми тешко разумити те, и ја сам то прошао, лутао би као мува без главе цјели дан градом, а онда мало по мало нашао сам неки смисао у студирању и другим обавезама. Време љечи све боли, мало се промјениш ти, мало схватиш околину и нађе се нека равнотежа. Важно је да се нечим бавиш, да не водиш разговоре сама са собом.“ – прсти нам се прпеплићу у миловању.

Дизелка тутњи, код неког предсигнала оте јој се отужни јаук у дубокој мрклој ноћи, а тад наново точкови у истовјетном ритму лупкаше по саставима шина.

Она наслони главу на моје раме, запухну ме опојни мирис младе жене.

Загрлим је око струка десном руком, а љевом подигнем јој њежно браду, из зеница јој сину чежња, и кад нам се усне спојише, она их прекри плавичастим капцима. Чујем јој јако лупање срца док јој придржавам љеву сису, као да хоће да јој искочи из груди. Уздахну кроз носнице снажно и бучно зрак, а тад јој се уснице отворише до краја и страсно поче сисати мој језик. Спустишмо се на кревет и руке нам почеше летјети по тјелима, милујући час један час други дио, и тражећи дугмад на одјећи да их ослободи стеге и да се додирне гола кожа и осјети она глатка и топла опојност хемије и топллине.

Кад смо стигли до препрека на одјећи прекинишмо љубљење и почешмо свако своју скидати одјећу и бацати је у угао кабине. Она се у самим гаћицама опружи на кревету и помаже ми увијајући тјелом да их скинем.

Голи лежимо једно уз друго, сисе с мрком и зашиљеним брадавицама ми боду прса, а моја мушкост њен тврди доњи дио трбуха. Ноге нам се испреплећу.

-“ Не би смјела.“ – ухвати ме њежно за руку која је клизила према бујној мркој шуми међуножја.

-“ Шта је, у чему је проблем?“ – питам је промуклим гласом.

-“ Нередовна ми је менструација.“ – стидљиво шапну – “ Не могу одредити термине.“

-“ Када је задња била?“ – питам.

-“ Јуче, задњи дан.“ – шапну.

-“ Онда нема проблема.“ – убјеђујем је.

-“ Бојим се, ипак“ – несигурно се брани.

-“ Нећу те изневјерити, шта буде да буде.“ – обећавам јој и њена рука попусти и пусти моју да јој клизи у међуножје.

Она стидљиво отвара бутине и дубоко, скоро болно, уздахну кад јој чврсто ухватих врело, влажно и натекло међуножје.

Све ствари са овога свјета су нестале кад јој уђох међу бутине и мушкост продре дубоко у ту врелину зарслу у бујну коврчаву шуму. Она само трзајем заврати главу, једва чујно јаукну и покрену гузу у ритму продирања мушкости и лупкања воза по спојевима шина. Дуга врана коса јој се расипала по јастуку час на једну час на другу страну у ритму увртања главе.

Њено стезање бутина око мојих слабина и руку преко плећа наговјести да ће достићи врхунац. Продрем дубоко, мошнице ми експлодирају и бујица сјемена у млазевима ули се у њу. Она се укочи у грчу, промукло гукну и опусти се. Лице ми поред њеног врата урони у море вране косе. Обамрли осташмо тако неколико тренутака док су нам срца лупала као чекићи по наковњу, а широм отворена уста жедно пила ваздух.

-“Ово сам мјесецима замишљао, чак и сањао.“ – шапћем јој и љубим заушке.

-“ И ја сам чезнула, маштала, замишљала док сам читала твоја писама. О, што ми је лијепо.“ – гура ме њежно да легнем поред ње. Ноге нам се испреплеле и осјећам како јој бедра још подрхтавају.

Љубим јој напућене усне на граници смјешка.

-“Шта ћемо сутра, ти имаш састанак?“ – упита ме.

-“Састанак је у десет, најдуже до петнаест сати. Идемо ујутро у хотел узрети собу. До када ти можеш остати, викенд је пред нама?“ – договарамо се.

-“Требам се вратити “Ликом“ у недјељу, оним возом што из Загреба полази у десет. У понедјељак имамо наставничко вјеће, требамо закључити оцјене и писати свједоџбе.“ – разлаже она.

-“ Добро, узећемо хотел одмах ујутро, ти се наспавај, а ја ћу доћи послије састанка. Послије ћемо се договарати према расположењу. Важи?“ – љубим јој браду.

-“ Тако је најбоље. Хоће ли у хотелу бити проблема, ја о томе ништа не знам, смије ли се, ми нисмо у браку?“ – распитује се и милује ми мишицу.

-“ Нема проблема, за паре се све може, новац нема боју, ни укуса ни мириса.“ – привлачим је на груди – “ Само ти то препусти мени и немој се црвенити, неће бити проблема.“

Слободном риком дохваћа чашу коњака и гуцну двије капи:

-“ Сад ти.“ – подижем главу и она ми приноси чашу устима.

-“ Запалићу цигарету, хоћеш ли ти?“ – питам је.

-“ Не пушим, ал’ сад хоћу.“ – насмија се и сједа на кревет.

Узимам двије цигарете са столића и истовремено их палим, а тада пружам њој једну.

-“ Јели се чује кроз ове зидове?“ – лецну се она.

-“ Ма какви, чујеш ли каква је бука и шкрипа, а сусједи су нам заспали још у Каштелима.“- насмијем се.

-“ То је добро, било би ме ујутро стид.“- она ће.

-“ Опет ти! Стид? Од кога и ради чега? Откуд би неко знао ко смо и шта смо ми једно другом. Млади брачни пар, ето! А шта би они радили него правили дјецу!“ – смијући се кажем јој.

-“ Добро. Стварно немам разлога, у праву си, нико ме не познаје. Имаш право.“ – охрабрује се она.

-“ Тако љубави, заборави на Грачац ова два дана.“ – опружим се уз њу на уском тврдом кревету.

Извана се чује како кондуктер извикује: “Госпић!“

Голи лежимо у клупку као змије, измјешаних удова, мириси тјела и дах нам се мјешају у сновењу жеља и стварности. Она не трепће док јој милујем влажно и вруће међуножје, а онда клизну руком низ мој трбух и милује ми набреклу мушкост.

Шутимо обузети миловањем и тад нам се усне спојише у страсни пољубац. Сисе само што јеј не пукну ка зрели нар под мојом шаком и она се поче намјештати на леђа вукући ме на себе. Бутине јој се растворише и мушкост клизну у врелину, а чуперци нам се замрсише. Лагано, ситно игра гузом, стиска ме бутинама док ми натекле мошнице клизе по њеним влажним јастучићима. Главу је забацила, мој јој дах пржи врат и праса тару сисе.

-“ Аух,“ – отегнуто стење при сваком продору – “ што је лијепо. Ах,ах, само тако лагано.“

Боримо се, успоравамо, само да што дуже траје та пловидба небесима.

А онда, без наше воње, тјела почеше да се крећу јаче и брже, мишићи нам се грче, дах убрзава, а моје мошнице се разбијају у ритму дрхтања њене гузе и мушкост губи у дубини раја. Она нагло подигну ноге, чврсто ме стегну бутинама, уснама нађе моје и усади ми језик до корјена, а тад се укочи у том положају, трзну се два три пута цјелим тјелом и гласно закркља уз моје уво, док су јој врели млазеви сјемена пунили родницу.

Ознојена тјела нам се опустише, покренушмо се тек онда кад нам се на кожи следи зној.

-“ Јели било љепо?“ – љубим је у подбрадак.

Њежно ме потапше по леђима:

-“ Аха, на деветом небу сам била.“

-“ Како је тамо?“ – шалим се и пољупцима јој наизмјенично затварам очи.

-“ Знаш, био си тамо са мном.“ – осмјехну се натеклим уснама.

Запалимо цигарете и погледавамо се уротничким смјешцима.

-“Јеси ли нешто овако очекивала, замишљала?“ – питам је.

-“ Не, љепше је! Сама себе изненађујм како сам с тобом слободна као да се годинама познајемо, бојала сам се да ћу бити укочена и стидљива, а ти помало насрљив. А види, потпуно голи и не стидим се!?“ – леже грудима на мене и ја јој почех обема шакама гњечити округлу тврду гузу.

-“ Појешћу те!“ – шапће док ми уснама грицка врат.

-“ Није ти доста, ти си тек почела?“ – смијем се док ми уснама голица врат.

-“ До Загреба не престајем, готов си.“ – намјештајући облине буди ми нову снагу и страст.

И нисмо престјали до Карловца мјењајући све могуће позе. Тад се мокрим шуганима колико толико опрашмо и обучемо. Тренерке и патике је спремила у торбу и обукла мини сукњу сафари боје и струкирану блузицу од индијске свиле. Сандале с високим штиклама затегле су јој листове и истакле бутине и гузу. Дугу црну косу је рашчешљала па је вјешто везала танком врпцом, а лице тек мало испудерисала и ставила око очију благу маскару, те иначе црвене бујене усне овлаш премазала тамноцрвеним кармином. За то време ја сам се освјежио хладном водом и на затвореним очима држао пар минута влажни шугаман, а тада освјежио лице лосионом послије бријања. Обукао сам одјело, завезао кравату и били смо спремни за вањски свјет, наоко свјежи и фини, а нашу тајну ноћ је одњела са собом.

Кад је кондуктер пред Загребом покуцао наручио сам каве. Он се дискретно насмјеши:

-“ Одмах колега, доносим.“ – и врати се у свој одјељак и исти трен је донесе и оде даље будити путнике.

-“ Хоћеш ли моћи издржати на састанку?“ – насмјеши се она и брижно ми намјести немирни чуперак косе.

-“ Хоћу, нема проблема. Само се ти наспавај у хотелу, па ћемо на ручак, доћи чу ја до три, можда киднем и прије.“ – кажем јој и полмилујем јој кољена.

Воз затутња преко Савског моста, она устаде.

-“ Чекај, задњи ћемо изаћи.“ – зауставим је и одем до кондуктера и подмирим трошак.

-“ Кавом части фирма.“ – насмија се он.

– “А ја частим вас коњаком. Одличан је.“ – смијем се и ја.

-“ Озбиљна веза?“ – он ће знатижељно.

-“Може се рећи.“ – не изјашњавам се конкретно.

-“Згодна је мачка, свака част.“ – бегенише је.

-“ Хвала, љепа је.“ – потврђујем.

Опраштам се с кондуктером и излазимо н гужву на перону. Она ме држи под руку и уједначено корачамо према потходнику и пролазимо испод Главног колодвора.

-“ Одавно нисам била у Загребу, а скоро се ништа није промјенило.“ – гледа на Томиславов споменик и Зрињевац.

-“Неке ситнице, можда, ни ја не примјећујем, јер сам сада често овдје, додуше накратко, у пролазу.“ – кажем јој док идемо према “Сплендиду“.

Ту смо узели двокреветну собу, рецепционер се само дискретно насмјешио и није тражио њена документа. Пружим му напојницу, он кимну главом :

-“Хвала госпон, нисте требали.“ – и рутински пружи кључ.

Соба је гледала на Зрињевац с другог ката. Погледам на сат, тек је прошло шест сати и видим да имам доста времена до десет кад почиње састанак.

-“ Ја ћу се истуширати, не подносим ову металну масноћу од воза, баш је чудног мириса.“ – кажем јој.

-“ Одлично, и ја ћу, скупа ћемо. Имам у торби фен и шампон, то увјек носим на пут.“ – скочи се и она.

Скидамо се и бацамо одјећу на фотеље. Узимам је за руку и идемо у купатило. Тек сад сам свјестан колоко је љепа и згодна, на дневном свјетлу.

-“ Права си љепотица, све је на правом мјесту и како треба, који ли сам ја сретник.“ – мјешам воду у кади.

-“ А ја сам мислила да сам мало буцмаста.“ – брани се она.

-“ Не ниси, баш како треба.“ – увлачим је у каду.

-“ И ти си зато заслужан, ноћас си ме исцрпио.“ – кикоће се она.

Окреће ми леђа и ја јој их шампонском пјеном трљам од лопатица и преко струка до обле и затегнуте гузе. Мушкост се укрути сама од себе и уђе јој међу бутине. Рукама јој обухваћам сисе, она се укрути и пушта да нас вода испитра од тјемена до стопала.

-“ Идемо на кревет, најдраже ми је кад си на мени.“ – лагано се окрену и испира ми мушкост обема шакама.

-“ Не желиш другу позу?“ – питам је.

-“ Волим кад си на мени, кад ме цјелим тјелом гњечиш, кад ме ломиш свом снагом.“ – шапуће док ми љуби врат и заушке.

Бичеви мокре косе квасе јастук, бијне сисе подрхтавају и отресају крупне капи кје се сливају низ облине, а ја је узимам за листове и подижем јој ноге, међуножјејој се отвара и бујна црна шума заблиста од мокрине. Мушкост клизну у румени врели отвор, она застења и пете јој клизнуже низ моја рамена, а гуза подиже од лежаја. Као да јој је тјело од гуме она ситно подрхтава гузом, застења кад јој шакама згњечих сисе и силовитим продорима заљуљах нам тјела, док кревет поче цвилити под нама.

-“ Тако је добро,“- застења – “сломи ме!“

И ломили смо се јако, снажно и силовито. Ноге ми почеше дрхтати од пете, влажност воде замјени зној, а мошнице ми експолодираше и мушкост у млазевима изли сјеме дубоко у њу. Она ми зграби шакама гклаву и у уста ми пусти промукли крик.

-“ Сваки пут је љепше и слађе, Боже, шта сам сретана.“ – задихана ми изговара у уво.

-“ Цецо, цркнућу од љепоте.“ – пољубим јој расцвјетане усне и притежем је уз себе.

Послије краћег одмора опет туширање.

-“ Сад нећемо, мораш ићи радити.“- насмија се она испод ока.

Обучем се и уредим:

-“ А ти сад спавај, љубави.“

Пољубим је у око, узмем актовку и кренем из собе. Она ме пољуби и закључа врата замном.

Састанак је почео на време. Подјелили су одштампане и на гештетнеру умножене упуте чију су сврху укратко објаснили Маца, шефица сводног књиговодства, и Владо Вишњић, шеф планско-аналитичке слушбе и расподјеле. Све ми је било јасно, ради тога нисам требао ни долазити, а надмудриривали су се сводни референти и референти загребачких ООУР-а, и тада смо били готови. Нисам се овај пут навраћао у канцеларије планера већ сам се директно вратио у “Сплендид“. Успут сам купио сокова, чоколадног мљека и неке грицкалице и стрпа у актовку, јавио се на рецепцији и продужио у собу. Било је око подне.

-“ Брзо си дошао, таман сам се пробудила.“- дочека ме Цеца и онако рашчупана и пупаста од спавања грли ме око врата и љуби у уста.

-“ Није било ништа посебно, ово су ми могли послати и поштом, али ме није брига за посао кад си ти ту љубави.“ – тапшем је по гузи.

-“ Јеси ли уморан,“ – рече гласно, а онда ми принесе усне уву и шапну – “јебачу мој?“

Отворим актовку и на столић изнесем сокове, мљеко, чоколаде и кексиће. Скинем се и легнем на још топли кревет и наслоноим на подигнуте јастуке. Она ми се наслонила на подигнута кољена, ломи чоколаду и храни наизмјеничено себе и мене.

-“ Какав ти је план за поподне?“- пита ме.

-“ Сад је подне, могу ли мало отспавати, највише сат времена, а онда ћему негдје ван на ручак, тад прошетати по центру и попити негдје каву, можда да одемо и у кино, на вечеру и онда у хотел. Предлажем, изабери?“ – набрајам предлоге на прсте.

-“ Слажем се, уз мање корекције. Нећемо ићи у кино, ни на вечеру. Предлажем да послије ручка одемо у НА-МУ и по неким дућанима гдје би купила неке ситнице. За вечеру ћемо нешто купити за јести у соби, желим да што више будемо сами, брига ме за разгледање града на брзину. Сажеш ли се љубави моја?“- гура ми коцкицу чоколаде у уста.

-“ Слажем се, биће како ти кажеш.“ – љубим јој јагодице прстију.

-“ Сад спавај на мом крилу, можда и ја још мало заспим.“ – намјешта се уз мене.

-“ Онда се љепо и удобно намјести.“ – правим јој мјесто на кревету.

-“ Не, овако ми је љепо, чуваћу те док спаваш.“ – прстима ми мрси косу, а уснама затвара капке.

Заспао сам опијен мирисом дјевојачке пути. И у сну сам осјећао њено миловање по коси и лаке пољупце, њежне као слетање лептира на цвјет. Отворим напола очи и угледам њено лице изнад свога и поглед како се одсутно губи негдје у даљини, док јој прсти по инерцији шпартају кроз моју косу. Тргну се кад осјети мој поглед на себи.

-“О чему размишљаш, нешто си се љуто замислила?“ – предухитрим њен осмјех.

-“ О томе да ћу морати отићи у Београд, имам тамо родбине и преко њих и пријатеља из студентских дана тамо потражити посао.“ – одлучно ће она.

-“ Толико ти је тешко у Грачацу?“ – питам је.

-“ Осамљена сам, младости нема да се дружим, оно што има није ни сељак ни грађанин и виси по гостионама. С ким да тамо створим породицу, оно што је школовано то је ожењено и чека да мало дјеца порасту и бјежи. Није ми тамо мјесто, док платим подстанарство и храну не остаје ми ништа, плаће су тако мале. У Београду ћу бар имати друштво, ипак је то велеград, увјек се догађа нешто ново. Знам да ни тамо нећу живјети у изобиљу, али бар нећу бити осамљена и моћи ћу задовољавати своје склоности ка литератури и умјетности уопће.“ – објашљава своја размишљања, осјећам да је чекала погодан тренутак да их искаже.

-“И у граду можеш бити осамљена, итекако!“ – кажем јој.

-“Да, знам. Али овдје не би добила стан за сто година, морала би се удати, па дизати кредите за градити кућу, а то је мука цјели живот. Онда стварати паре за дјецу и њихово школовање у граду и тако остати у овој забити затворен цјели живот. Нећу, нисам зато завршила факултет! Можда то неком одговара, али их већина одлази док се укаже прилаика, па рачунам да је и за мене што прије то боље.“ – објашњава своја дуга размишљања и на основу њих створену чврсту одлуку.

-“ А шта да кажем, добро размисли, отиђи тамо, види и онда одлучи. Зар није тако најбоље?“ – рекох неодређено, затечен њеном одлуком.

-“ Не може ми бити горе од овог сада, али ипак нећу узети било шта.“ – одлучна је – “ Могу предавати, писати, преводити, биће већ нешто у мом фаху.“

-“ Имаш цјеле ферије пред собом, подузми што год можеш на све стране,“ – охрабрујући је стиском за лист ноге – “ спремимо се, идемо на ручак.“

Шетали смо, она ме држи под руку, па застанемо и разгледамо излоге, а кад наиђошмо поред “Винодола“ одлучим да ручамо тамо.

Конобар нас одведе у дно сале, ресторан је био скоро пун. За аперитив она је наручила “Амаро“, а ја “Баделов“ коњак. За јело смо наручили крем јуху од гљива, самоборски котлет, зелену салату и од вина грашевину. Нисмо хтјели ни десерт ни каву, то ћемо послије, негдје на Тргу републике. Прошли смо и поред ХНК и бацили новчиће у “Зденац живота“, а онда преко Цвјетног трга дошли до НА-МЕ. Тамо је она купила неке мајчице и хлаче, одлучила се и за неке љетне ципелице, а тада смо, пролазећи поред књижаре насупрот НА-МЕ, погледали и наслове нових издања.

-“ Волиш ли нешто од ових наслова?“ – питам је.

-“ Не, идемо унутра погледати.“ – повуче ме за руку.

Уђемо и полако разгледамо полице. На једној при самом врху угледам збирку Јесењинових пјесама у издању “Младости“. Одмах је купим и напишем посвету:

-“ Најдраже ми пјесме мојој љубави са љубављу.“ – и потпишем.

Старија продавачица се насмјеши и сјетно погледа, ваљда негдје у прошлост, у успомене. Цеца ме пољуби у образ и спреми књигу у торбицу:

-“ А ја теби?“ – лута погледом по полицама.

-“ Не сада, можда послије. Видићемо успут.“ – повлачим је ван из књижаре.

Уђемо у “Градску кавану“ и попијемо каву. Причамо о мојим студијима, војсци, плановима.

-“ Завршетак студија и војска су сигурне чињенице, ово остало су жеље. Ко зна, можда ћу и ја завршити у Београду, не би ми било криво.“ – говорим јој.

У “Конзуму“ смо узели круха, саламе, чоколаде, сира и кутјевачку “Грашевину“ и кренули у “Сплендид“. Била је рана вечер, око осам сати.

Раскомотимо се, причамо уз тандркање с трамваја с Зрињевца. Она се скида и проба купљену одјећу, окреће се према зидном огледалу са свих страна, намјешта се у разне позе и на крају стално мене запиткује:

-“ Како ми стоји? А овако?“

-“ Добро је, фантастично ти истиче фигуру и све оно на њој што изазива уздахе мушкараца.“ – смијем се.

-“ Ово ће ми добро доћи у Београду, за Грачац је сувише смјело.“ – објашњава она.

-“ Сада ће годишњи и ферије, доће гости, студенти и ученици, ваљда ће и у Грачацу бити нешто живље?“ – подсјећам је.

-“ Хоће нешто, ма то буде на сајмен дан или викендом. Већина се њих опусти код куће у околним селима и засоцима, а неки се спусте на море код Обровца или Масленице. Косе и пласте сјено, помаже остарјелим родитељима, па сјеку грање и праве лишњаке, спремају дрва за зиму, а неки нешто граде или поправљају. А доста их иде на море и наврате само у пролазу, при одласку или повратку, и то кратко траје, па све по истом.“ – прича како је тамо преко љета.

-“ Заш да и ми “домаћи“ мање видимо море од оних који дођу на годишњи. Ради се, имаш свакохаких обавеза, а оно слободног времена зачас прође.“ – укључујем се у њену причу.

-“ Ја сам замишљала да ви тамо не излазите преко љета из воде, али схватам да вам је тако. И ја кад дођем с посла све слободно време потрошим на припрема за сутрашњи дан. А кад то зготовим време је за спавање, сутра треба рано устати.“ – говори док се скида и пакује испробану одјећу.

Гледам кроз прозор на Зрињевац, пролазе старији шетачи, упицањни и обично у пару, а у журби их заобилазе они што журе према Главном колодвору, ваљда иду негдје на пут. По који млађи пар гура дјечја колица и неколико малишана се игра између цвјетних леја под будним очима родитеља што сједе на клупама. Она се наслања на мене и гледа у истом правцу.

-“ Како ти се свиђа у Загребу?“- питам је да одложим онај разговор о нама који ће неизбјежно доћи.

-“ Тако, тако, има нешто одбојно, умјетно, стално имам осјећај неке тјескобе, не могу се опустити. У Београду је другачије, тамо су људи некако природнији, има их сви нарави и обичаја, комуникативнији су и природнији. Ваљда је то ствар менталитета или навике, тамо сам студирала, а овдје сам увјек била накратко, на пропутовању.“ – покушава ми изрећи свој дојам.

-“ Слажем се, али Загреб је чистији, уређенији, умивенији, док у Београду има свега и свашта, мислим да је то до градских власти кад не уклоне оно Циганско картонско-лимено-дрвено насеље на улазу у град и не спрече оно просјачење по улицама. Овдје тога нема, не дозвољавају.“ – кажем јој.

-“ Баш је тако, у Београду воде рачуна само о Центру и Дедињу и државним зградама, остало је запуштено. А и по самом Центру има рушевина из Другог рата, ваљда су то могли до сада средити.“ – слаже се она.

-“ Да, али је Београд бомбардован у Другом рату више пута, на почетку од Њемаца, а при крају од Савезника, па у Првом рату исто тако, а Загреб је лишен тога, ни цигла није пукла. Можда је и то разлог?“ – додам.

-“Разумљиво ми је што су га Швабе бомбардовале, али зашто Савезници, о томе сам само нешто потајно чула?“ – пита она.

-“У рату је лако наћи разлог, тобоже да спрече дотур ратног материјала Њемцима у Грчку и онемогуће њихово брзо повлачење, па удри “Летећим тврђавама“ по Београду, Нишу и још неколико градова по Србији и Црној Гори. Чак ни Сплит нису пропустили, само су Загреб и Љубљана прошли без тога, а у њима су сједиле Хитлерове савезничке владе. Нема ту логике, бар за нас обичне смртнике или је истина дубоко скривена на обе стране.“ – велим јој.

-“ То скривање или искривљивање истине ми смета, ето, стално се питам зашто усташки логор Јасеновац, гдје је побијено на стотине хиљада Срба, Жидова и Цигана, све цивила од кољевке до сједих власи, није ослобођен прије Загреба, Љубљане, ма скоро цјеле земље, кад му се има на уму географски положај и наступање НОВ-а, а могло се спасити на хиљаде мученика?“ – пита ме она.

-“ Пуно ме питаш, могао је и раније, партизани су били довољно јаки, али су га увјек заобилазили као мачак врућу кашу, баш као да се хтјело да се ти логораши побију, да нема живих свједока, мртва уста не говоре. И успјело се у томе, не знам јели их је око стотину преживјело?“- износим своје сумље.

-“ Па, јели истина оно што смо ми у школи учили из историје о Другом свјетском рату?“ – пита за моје мишљење.

-“ Историјску истину пише побједник, онај који је дошао на власт, онако како њему одговара. А у борби за власт се нису бирала средства, Макијавели је то добро теоријски обрадио. У тој борби су комунисти убијали комунисте, четници четнике, усташе су се обрачунавале међу собом, склапани су нелогични савези између љутих непријатеља да се удруже против трећег заједничког противника и тако се у збрци правила још већа збрка, а профитирао је онај који је био најлукавији или најлаживији. А онда је побједник опрао своје насиље, а пораженом додао још више зла и тако смо ми, али и они испред нас, кроз историју, учили. Ето, овдје у Загребу су побијени одмах на почетку рата најугледнији љеви интелектуалци и комунисти, а за њихову погибију су највише криви њихови судругови, што не оправдава усташе као егзекуторе. Чула си за Марка Орешковића и Саву Ковачевића. Овог првог су по званичној историји убили четници, али се у народу зна да је његова погибија заслуга његових другова комуниста међу којима је обрачун почео још прије Другог рата, у Шпањолском грађанском рату, а Саво је намјерно жртвован са својим борцима и рањеницима јер је постао у народу сувише славан и као такав угрожавао Маршала. За младог и способног Иву Лолу Рибара се прича да је из истог разлога настрадао, постао је превише популаран међу народом. Само будала може повјеровати да један једини усташки авион који је тада имала НДХ га нађе баш у време када је улазио у онај савезнички који га је требао одвести у Италију. То је као да нађеш иглу на ливади! А има тога још колико хоћеш. Чињеница је да је из Другог рата живо изашло тек неколико старих комуниста који су били познати и прије рата и који се баш нису слагали у свему с Титом и групом око њега.“ – распричао се ја док ме она запањено гледа.

-“ Па, јесу ли четници и усташе били оно што смо ми учили?“ – жели да наставим.

-“Четнци нису били јединствена формација, највише их је било око “Равногордког покрета“ генерала Драже Михаиловоћа, али је било и самосталних групација које су формално признавале Дражу као “Министар војног Краљевине Југославије“. Неки од њих су отворено сарађивали с Талијанима и Швабама, неки прикривено и повремено, али су се према народу сви понашали бахато као што су се прије рата понашали према војницима редовима, гдје су углавном били официри или подофицири. Знаш оно силеђијско “… ја сам тај и тај чин Краљеве војске, има да слушаш, да нас храниш и гинеш за Краља, ка шта му и ја служим бранећи Отаџбину, без поговора…“, а истовремено док траже жртве од народа склањали се на сигурна мјеста чувајући се и борбе и студени. А усташе су била организиована војска једне квислиншке фашистичке државе која је имала свој циљ: независну етнички чисту католичку хрватску државу, етнички чисту од других народа по раси, вјери и идеологији, и то су спроводили темељито од бебе до немоћна старца. Мало се спомињу Мачекови заштитари почетком рата, који су већином касније постали та усташка војска, па се сад говори да је ХСС била демократска антифашистичка странка и да је умирила своје активности током рата. А заштитари су радили исто прије усташа и с истим циљем само као слабије организирани у мањем обиму. У Словенији је било слично,“бјели“ су отворено сарађивали са Швабама, али су имали једнако мишљење о словенској држави и нацији као и остали покрети код њих, па и сами комунисти. Може се рећи да ниједан или занемарљив број Словенаца је било у борбама за ослобођење на другоим подручјима Југославије, што се и данас правда тобоже географским разлозима, а који нису важили за Далматинце, Личане, Крајишнике, већином Србе и нешто Бодула, који нагнојише земљу од Гевгелије до Трста, Јесеница и Целовца. А погледај данас, на високим положајима у Савезној управи су највише заступљени управо Словенци, Хрвати, Муслимани и Шиптари. Мало је Далматинаца, Личана, Крајишника па били по националности Срби или Хрвати. Отвориће се архиви, мало по мало, нарочито кад Тито умре, биће још изненађујућих сазнања.“ – настојим скратити ову тему.

-“ Збиља, шта мислиш, шта ће бити кад Тито умре?“ – снебдива се, забринута.

-“ Тешко је бити пророк, али није тешко предвидјети да ће настати борба за власт међу “црвеном буржоазијом“, да ће се стално натезати између савезних и републичких врхушки око већег дјела колача. А зависи и од тога што ће се дешавати у свјету, шта ће велике силе чинити, на крају крајева оне су створиле Југославију, и она је по Јалти фифти-фифти по утјецају сила. Не треба заборавити да смо ми на огњишту, гдје некад букти пламен, а некад су жишке само запретане лугом, али се ватра никад не гаси. Сад је до “домаћина“, хоће ли је запретати или разбуктати, гасити је сигурно неће.“ – покушавам објаснити метафорама.

-“ Па зар то не зависи и од нас !?“ – чудно јој је.

-“Мало, народ је “свјетина“ како рече Гебелс, биће без мозга и памети. Имају методе да се та “свјетина“ посвађа, никаква логика и памет појединца ту не помаже. Какво “братство-јединство“, с том утопијском паролом комуниста ће се ругати све стране.“ – песимистички одговарам.

-“ Али ми млади, ваљда имамо памети да на то не насједнемо?“ – не вјерује она.

-“ Млади ће бити гори од оних који су преживјели Други свјетски рат. Ако те не натјера супротна страна, натјераће те твоја. Не можеш остати ни тамо ни овамо, немаш право свога избора, ту је проблем. А колико је то братство-јединство јако провјеримо, отиђимо доље у кафану и запјевајмо “Тамо далеко“ , пјесму крфских мученика из Првог рата, или неку невину љубавну српску пјесму коју овдје називају “ћирилицом“ , за пет минута доћи ће милиција и одвести нас у затвор и оптужити за ширење српског национализма итд.“ – убјеђујем је полушаљиво.

-“ Онда сам ја добро одлучила што ћу тражити посао у Београду, бар ћу се слободно осјећати по националном питању и вјери, овдје увјек морам пазити да не би неког повредила ако нешто истакнем своје православно и српско.“ – овај разговор још више учврсти њену одлуку.

-“ Нажалост тако је! Код нас није створена клима да се слободно можеш изразити као Србин, Хрват, Циганин, Словенац, Муслиман, итд., па православац, католик, вјерник, и слиично, а да те одмах не гледају као националисту, шовинисту, односно непријатеља овог друштва и државе. А то би мени требало бити нормално као што је име и презиме и да је важно само какав си човјек, ако поштујш туђе и волиш своје. Нажалост, комунисти су одбацили или потиснули идеје и ставове рецимо Натка Нодила, Владимира Назора, Шеное, Вука Карађића, словенских писаца Цанкара, Прешерна, Воранца, који су се поносили и својим народима и поштивали и радовали се успјесима славенске сабраће. Ту су и Андрић, Зијо Диздаревић, друг Бранка Ћопића, па Скендер Куленовић, па Меша Селимовић и многи, многи други. Негирање нечега што је природно у име неког козмополитизма вратиће се кад тад као бумеранг. Мајка Природа се гадно освећује.“ – дјелим њено мишљење.

-“ Одох ја у Београд, доста су се моји преци, далеки и блиски рођаци напатили у овој пустињи.“ – одлучна је она.

-“ Они су одвајкад ту, то је њихова земља, њихов завичај, ниси на туђем, на своме си!“ – подсјећам је.

-“ Јесте, знам то, али кроз борбу то морамо стално бранити и доказивати и увјек смо ради тога сиротиња, сваких мало пустошења и крв, а ја имам избор који ми преци нису имали, изабраћу боњи и мирнији живот, ви мушки то браните. Моје село је сад три пута мање него што је било прије сто година, а требало би да је обрнуто. Доста ми је сиротиње од рођења, хоћу мало да осјетим какав такав бољитак.“ – одлучно брани своју одлуку.

-“ Да, разумијем те, само и тамо ћеш бити “странац“!“ – кажем јој.

-“ Нека ћу, биће их још па ћемо се дружити, али ћу слободно моћи рећи да сам Српкиња и да славим своју славу Светог Николу. А овдје то кријем као змија ноге! Хоћу живјети бар без тих окова. Хоћу да то слободно кажем, а да ме не гледају као чудо, хоћу да запјевам “Тамо далеко“ или “Играле се делије…“, “Стеване Синђелићу..“ и друге пјесме, а да ме не сматрају “сељанком“, националистом, шовинистом или било чим другим осим обичном Српкињом и православкома која не жели ником зла.“ – узбуђује се она.

-“ “Ћетникушо“, “Циганко“, не плаши се, попијмо мало “хрватске“ грашевине.“ – смијем се и пружам јој чашу.

-“Нисам ништа од тога, обична сам Српкиња и православка и ништа више.“ – насмија се и она и отпи мало, предахну и попи до дна.

Попијем и ја своју чашу вина и сједнем на кревет до њених ногу, узмем их у крило и милујем од стопала до бутина.

-“ Скини се до краја као и ја.“ – она је била само у гаћицама и риђипету.

-“ Ти нешто смјераш, а?“ – љубим јој кољена и гледам како јој се цакле очи.

Мало по мало, полако и њежно, миловали смо се док нам не провари крв, а тада опијени страшћу изгубишмо свјест о овоземаљској стваности и кренушмо пут седмог неба спојени тјелима и опијени љубављу.

Тако је било цјелу ноћ. Цеца је установила и да други љубавни положаји су једнако слатки и добри, а комбинација најбоља. Скоро да нисмо спавали, а осим излива њежних рјечи и кратких реченица нисмо о ничем другом причали, нисмо хтјели реметити овај наш мали свјет љубави.

Око девет смо сишли на доручак, подмирио сам рачун и без журбе смо кренули на оближњи Главни колодвор. “Лика елспрес“- убрзани воз за Сплит личком пругом био је полупразан тако да смо били сами у купеу све до Грачаца. Кроз прозоре смо гледали скоро пусти предивни крајолик и у срцима осјећали жал за оним пустим народом што настрада ни крив ни дужан у вихору Другог рата или одсели у колонизацијама послије њега. Висока бујна трава тужно се повијала на љетном лахору као да плаче за плећатим косцима и витким Личанкама што преврћу вилама откосе за њима.

Пред Грачацем рече ми тихо, на рубу суза:

-“ Писаћеш ми, зар не?“

-“ Шта ти је, знаш да хоћу!“- помилујем је по образу.

-“ Побојала сам се да си ми се заситио.“- гледа ме у зјенице.

-“ Ех, та тек смо почели, биће нам сваки наредни пут све љепше.“ – тјешим је.

-“Одмах ми се јави, бар разгледницом.“ – као да сумња у моје обећање.

-“ Хоћу, откуд сумње?“ – разувјеравам је.

-“ Бојим се, ваљда без разлога.“ – шапне тужно.

-“ Баш без разлога, бићемо у вези писмима и сваку згодну прилику искористићемо за сусрет, било то у Грачацу, Београду или Сплиту.“ – љубим јој њежно усне.

Она ме загрли грчевито обема рукама, припи се уз мене и жудно и дуго ме љуби, прогута гроп да не заплаче:

– “ О како те лудо волим, љубави моја.“

-“ Тако сам сретан шта те имам, љубави.“ – шапућем јој.

Воз поче кочити, стаде и ја је испратих до излаза.

Она је стајала на перону и гледала за возом и мојом руком којом сам јој махао кроз прозор. Стајала је непомично док јој је вјетар од кретања воза вијорио дугу врану косу.

Advertisements