Касно увече, спремао сам се за излазак, зазвони телефон и подигох слушалицу:

-“ Хало?“

-“ Миле, јеси ти?“ – познат ми је глас, зове издалека па линија пуно шуми, не могу одредити ко је:

-“ Ја сам, ко је?“ – вичем у слушалицу.

-“ Ја, Бошко “Ушум“, Кистање!“ – дере се и он.

-“ О, ти си, здраво Бошко, која невоља?“- побојах се да није нешто лоше код куће на Влаци.

-“ Мене будале, код куће ти је све нормално! Мени трбаш.“ – сјети се он да отклони моју бојазан.

-“ Само реци, ако могу?“ – би ми лакше.

-“ Сутра је недјеља, долазимо у Сплит, ми с “Буковачким караваном“, а мени нестало филомова за фотоапарат. Молим те, како знаш, набави ми “Кодаков“ колор филм, два три комада, колико можеш. Даћу ти паре кад дођем.“ – збрза он у једном даху.

-“ Прошло је осам, вечерас такве не могу наћи, по киосцима имају само црно бјеле, знаш већ. Покушаћу сутра ујутро, можда неки дућан буде отворен.“ – кажем му.

-“ Снађи се како знаш, морам то сликати, не чекај ме без тога!“- наговара ме да уложим сав труд тобоже претећим гласом.

-“ Кад долазите, гдје ћу те наћи?“ – питам га.

-“ Аутобус ће бити око десет на Трогирској станици, тамо на Радничком шеталишту.“ – објасни он.

-“ Добро, уложићу сав труд.“ – обећавам му.

-“ Ајде Миле, молим те!“ – вапи он.

-“ Добро Бошко, видимо се сутра.“ – завршимо разговор.

Бошко “Ушум“ Пекић је био управник поште у Кистањама, са фамилијом је становао на спрату изнад поштанских канцеларија: са женом, ћеркама Милком и Миленом и синовима Милуртином и Милорадом. Тај надимак “Ушум“, којим народ у једној рјечи непогрешиво оцртава душу и тјело човјека, каже да је био стално и духом и тјелом у покрету, у неком стваралачком немиру. Он је био, поред редовног посла, био новинар и фото репортер из Кистања и околине те слао прилоге за загребачке и београдске новине често илустриране добрим фотографијама. Биле су то вјести, а често и кратке репотаже и занимљивости, којима се локална средина јавно ругала, али потајно поносила кад изађе у новинама. Он је био и главни покретач оснивања КУД “Буковица“ у којем је настојао очувати обичаје, народну ношњу и ствари које су сужиле за радове у домаћинству и пољу, шуми и кршу, у прошлим временима. А ту се није ослонио само на Кистање и ближу околину, већ је покренуо и сељане Нунића, Бјевчина села, Модрина села, Ервеника, Жегара и Крупе, Рудела и Ивошеваца, Смрдеља, Варивода и Ђеврсака, дајући им задатке и обавезе да увјежбавају пјесме и игре, као је он већ зна: ови пјесму, ови коло, ови дипле, ови свирале, овај и овај гусле, а сви скупа кола и пјесме које се требају изводити масовније. И тако их одведе у Загреб на “Смотру фолклора“, на гостовање у Београд и по Војводини, на фестивал на Тромеђи у Стрмицу, а ево сада, и на први посјет центру Далмације Сплиту.

Кренем одмах у акцију иако је субота навече, можда такав филм нађем у киосцима око жељезничке станице или око Трајектне луке, код неког “испод бамка“, оно обично раде до девет-десет сати. Био сам слабе среће мада сам доста трговаца познавао. Било је других врста, али “Кодакових“ колор филмова нису имали. Враћајући се Ривом испод Палаче према Пјаци загледам у излоге дућана гдје би то могли држати и угледам натпис на једном дућану, на самом улазу на Воћни трг, да продају све врсте “Кодакових“ филмова, али дућан бијаше затворен. На таблици о радном времену не пише да ради недјељом.

-“ Ко зна, можда и ради, сутра ћу навратити.“ – помислим у себи и одем на Пјацу носећи ту бригу као самар на памети. Жао би ми било да Бошко “Ушум“ тај догађај не овјековјечи кад већ жели да има слике баш у колору. Колико га знам он ће то израдити на великом формату и правити изложбу, а најљепше окачити на зидове у Соколани.

Већ у седам сати ујутро био сам на Риви код тог дућана, али бијаше затворен. На киоску преко пута купим “Слободну“ и упитам продавачицу да ли тај дућан ради и недјељом.

-“ Не ради званично, али пословођа дође и отвори на сат-два или једнострано прави инвентуру да га не би кажњавали. Сачекајте мало, сад ће он доћи.“- даје ми она наду.

Пређем преко асфалта и сједнем на клупу испод палме да ми дућан буде на оку и листам новине. Приближивала се девета ура и почех губити наду кад ми се учини да неко у дућану има, брзо пређем коловозне траке и стварно је просједи шеф дућана унутра, нешто пискара. Покуцам на стаклена врата, а он ми руком показује да не ради, да је затворено. Мотирам му рукама молбу да му објасним и он се невољко подиже и откључа врата:

-“ Не радимо, сређујем папире, шјор!“

Објасним му о чему се ради, а он живну:

-“ А тако, а оће ли пролазит’ Ривом?“

-“ Мислим да хоће, а поподне ће наступати у Дому бродоградилишта.“ – рекох му шта сам знао.

-“ Одлично! Кажеш да су из Буковице, е, они имају липу одору, морат ћу и ја то сликат.“- сада је нестало пријашње мрзовоље.

Папрено ми наплати за два филма, таман сам имао толико пара уза се, и закључих да је то тродупла цјена и продаја “за свој рачун“, јер је филмове извадио из неких скривених од очију шканција испред којих је стајала друга легална роба. А шта је ту је, Бошков је трошак, ја сам направио како је тражио.

Пожурим прма Радничком шеталишту, а они већ тамо, стигли нешто раније од предвиђеног. Бошко “Ушум“ диже руке увис кад ме угледа:

-“ Ђе си више, јеси ли набавио!?“

-“ Јесам, ма скупи су ки враг!“ – пружим му двије кутијице.

-“ Колико су да су, морам их имати.“- пружи ми он новац за филмове.

-“ Једва сам их наша, има само на једном мјесту, шта не користиш другу марку?“ – питам га.

-“ Ови су најбољи, они други не вреде ни упола.“ – одмах он монтира филм у апарат – “А и најбоље ми одговара за сликање ових наших красних народних ношњи.“

А тамо је било њих педесетак, пун аутобус, и мушко и женско у правим народним буковачким ношњама. Ту је и Ђуро с Влаке и жена му Љубера, неколико их је из Мажибрада, па Бјелановића. Перића и Лалића, а има их и из Нунића, Бјевчена села и Ервеника.

На ногама им опанци, па сукнени беневреци или сукње, везене бјеле кошуље од куштеланца, канице, садаци, прегаче, аљине и аљци, по који кабан, на главама цревене буковачке капе с кићенком. За појас мушки задјенули златножуте кубуре, а има и неколико дугих црних пушака кремењача, дугих и кратких сабаља и разних ножева. Неке жене носе преслице и вретена, неке гаргаше, а једна брката старина под мишком стиска мјешину дипала, а друга двојица за појасе задјенула свирале и двојнице.

Поздрављам се са свима, боље они познају мене него ја њих, памтим их друкчије обучене. Овако обучени мушки су ми некако крупнији и мужевнији, а женске женственије и кокетније.

Бошко их построји кад је дошла милиција и они лагано кренћу низ Радничко шеталиште за милицијским аутом, па се спуштају поред Дома здравља и Казалишта низ Мармонтову и излазе на Риву. Пролазници застају и гледају, а малобројни туристи странци шкљоцају фотоапаратима или снимају камерама одушевљени ненадним даром за своје објективе. Идем са стране, плочником, и понеком објасним да су то Буковчани из Кистањског краја, док ми срце лупа ки чекић по наковњу и душа се надула ки мјешина од поноса.

На дну Мармонтове почеше пјевати и играти кола и тако све док не стигоше изнад Капетаније. Ослушкујем шта се говори, а заста код двојице на два корака да чујем све:

-“ Види Влаја, ћа се курће!“ – подсмјешљиво ће нижи дебељушкасти оточанин.

-“ Бижи губо, ћа им фали, липо је држат’ до свога! Ово су прави Далматинци, потомци Стојана Јанковића и Илије Смиљанића. Гледај та плећа, лаган и поносан корак, а има их пола старији од мене. Ко ти је крив ћа си се родија ки губа и оста губа у тилу и души.“- прекори га повисоки Варошанин.

-“’Ма ћа ту има липо, прошла су та вримена и готово!“ – јогуни се дебељушкасти “блитвар“.

-“ А кад гледаш Шкоте у вештицама онда ти је липо!? Ћа смо проклети, наше не вриди, а тује је и говно липо!“ – пљуну Варошанин пред ноге у прашину на рубу колника.

-“ Ма који наши, то су ришћански Влаји, Цигани и Ћетници, Турске их паше довеле вамо да им бештије ћувају, и најлипше би било да и се врати оклен су и дошли, ништа липог код њих за нас Рвате нема.“ – запапришти се дебељуца.

-“ И ти то мени кажеш!? Марш губо од губе, а шта вам Талијанци нису сипали рицинус у мозак мисто у гузицу, у њему су вам већа говна него у гузици. Да њи Срба ни било још би Талијацима прали поде и усрану робу, а ти тако. Да ми ниси више приша, губо над губама!“- пљуну Варошанин дебељуци пред ноге и крену пут Св. Фране.

Мене нешто штрецну у срцу и помути ми расположење и кренух за мојим Буковчанима. Испратим их уз Рибареву, они одоше по свом предвиђеном програму, а ја се преко Риве вратим у стан. И срце ми је било пуно поноса, без обзира на све, ето ни Буковчани нису за бацити, а имају шта и показати.

Advertisements