Тог пријеподнева десила се жељезничка несрећа. Теретни воз бр.1354 из укрснице Садине, око подне, је због отказивања кочница на неким руским цистернама ударио у заштитни грудобран на зауставном сигурносном колосјеку, па се неколико цистерни преврнуло на главни пролазни колосјек и блокирало пругу. Срећа, нико није страдао, машиновоша и асистент се угрували, а кочничар са штока је на време искочио и угрува се на колосјечном туцанику.

Саобраћај возова до даљњег је био обустављен, све гарнитуре редовних и ванредних возова су биле у Сплитској путничкој станици и станици Сплит Предграђе и пекле се на јулском сунцу. Маса путника која је требала тог дана путовати размјестила се у оскудној хладовини у станици и около ње, смјештајући се како је ко знао и умио. Да невоља буде већа била је најезда туриста као што то бива половином и крајем мјесеца. Срећа је била што су сви пријеподневни возови дошли, па се није требало старати за превоз путника који би остали више Садина. Организовало се тако да су пуници из спаваћих и кушет кола могли оставити своју пртљагу у вагонима које су надзирали кондуктери, али она већина која није имала резервације и путовала првим и дрзгим разредом није могла оставити своје ствари из бојазни од лопова, који су дословно харали у таквим приликама, без обзира што су ту били и жељезничари и милиционери. Лако им је било набавити карту до Перковића и приказивати се као пуници.

А оправка пруге ишла је споро. Требало је довести празне цистерне из Солина и преточити уреу из руских цистерни, а онда изломљене вагоне склонити стотонском дизалицом из Книна с пруге, коју би довезао помоћни воз кнкнске Вуче. Кад се тај крш склони требало је чекати ноћ да се шине охладе да би се оштећене могле демонтирати и нове поставити, јер је то било немогуће дању направити, пошто их је сунце угријало на око 70 степени Целзијуса и изазвало ширење спрегнутог челика.

Већ тада се знало, ако буде све ишло с поправком како треба, да возови неће кренути прије сутра поподне, а путници за одлазак су стално пристизали са отока и Макарске ривијере. Што је ноћ била ближа била је и нервоза окупљеног свјета све већа, па информациони радници и разглас нису били довољни да их све како треба обавјесте. Неки су покушавали наћи собе код приватника или по сплитским хотелима, али је то крајем јула био узалудан труд.

Међу путницима је било доста странаца, нарочито Аустријанаца и Њемаца. Ћиро Вученовић, шеф саобраћајне службе, ме змаоли да помогнем на информацијама, јер му је било познато да прилично добро говорим њемачки. Прикључи ми се и Делија Иван са својим познавањем енглеског.Један шалтер од путничких благајни смо претворили у информациони уред за странце, па смо нас двојица некако одољавали бројним питањиима.

Кад је пало вече путници с картама су тражили своја мјеста у гарнитурама које су се нешто расхладиле, а они из спаваћих кола своје резервисане лежајеве. Једино је младост, која је имала још снаге и енергије, скитала около или се скупљала у групице и правила инпровизиране забаве у властитој режији.

Негдје око десет увече, нешто прије редовног поласка “Балкан експреса“ за Беч и Минхен, дође старији господин у лаганом љетном одјелу и покаже ми карту спаваћих кола.

Прочитам карту и видим да је то неки Аустријанац и да путује за Беч, па му укратко кажем о чему се ради.

-“ Och, mein Got, was tun?“ – пита се.

-“ Gehen Sie in Schlaffwagen, das ist ambeste.“ – препоручим му.

-“ Gut, danke.“ – насмија се он и слегну раменима.

Пођем с њим до спаваћих кола и јавимо се кондуктеру, који се ту шеткао.

-“ Danke schön, gute Nacht.“ – рече ми и пружи новчаницу за бакшиш.

-“ Danke, nein, ich arbeite, nur meine Dinst“’- захвалим му се одбијајући новац одговарајућом гестом руке.

-“ Bravo, es lebe Sozialismus!“ – насмија се он и врати новчаницу назад у џепић јакете.

Враћам се према станичној згради и угледам на дрвеној чекаоничкој клупи испред вестибила да сједи осамљена дјевојка. Кратке црне косе, ошишана скоро ка мушко, у бјелој мајчици и црвеним спортским хлачама, наслонила се на ранац и блене одсутно у даљину.

-“ Што не пођете у гарнитуру, има мјеста?“ – питам је.

-“ Не спава ми се, а тамо је још вруће.“ – каже она.

-“ Онда дођите овамо код нас, неко ће вас тако усмљену украсти.“ – нашалим се и показујем на информациони уред.

-“ Нисам ја лутка, велика сам, не би се дала.“ – прихвати она шалу и пође самном.

-“ Иво, ево нам помоћи, да се ниси усудио нешто покушавати, она је моја цура.“ – шалећи се говорем Иви којем се очи зацаклише кад угледа цуру.

-“ Ја сам Иван.“ – пружа он руку за упознавање дјевојци.

-“ Мира.“ – прихвати она и рече уз бјели осмјех окрећући се мени:

-“ А ти?“

-“ Миле.“ – рекох, а Иво схвати:

-“Лопове, то ћемо још видити!“ – алудирајући на моју претходну изјаву.

И поче је он испитивати, е ко је, шта је, куд путује, гдје је била и тако редом. Она се брани ноодређеним одговорима, па се умјешах:

-“ Пусти цуру на миру, знаш јој име, остало те се не тиче. Помаже нам у послу, зар то није доста од ње.“

А она је штуро рекла да је студентица, да студира у Загребу, да је била на љетовању у Макарској, у кампу, и да се мора враћати раније због неких приватних породичних проблема, а тамо јој друштво остало још неколико дана.

Питам је о кампу, у детаљима, а она се чуди како ја знам како је тамо све до ситница. Објасним јој да сам и ја тамо био прије неколико љета као средњошколац.

-“ Свуда ли је и тебе враг носиа!?“ – намуси се Иво кад нас двоје нађошмо заједничку тему и тако он оста запостављен, по страни.

Тако нам прође ноћ, а у пет нам дође смјена. Иво је морао кући у Брназе, а ја Мири понудим:

-“ Можеш код мене мало одспавати, сад ми рекоше диспачери да возови неће кренути прије вечерас, а имам и телефон у стану па ћемо провјеравати.“

-“ Имаш стан, тко је још тамо?“ – у чуду пита она.

-“ Рецимо да имам, сам сам, сестра ми је на годишњем одмору, отишла код родитеља.“ – рекох јој.

-“ Добро, идемо.“ – забаци она спортски ранац на леђа.

Иво се укочио као змија кад пикира жабу, не вјерује својим ушима и очима. Кад ми кренушмо једва се сјети одговотити на поздрав.

Уђемо, након десетак минута пјешачења преко Риве, у гарсоњеру и кажем јој:

-“Ево кревета, можеш се истуширати, уосталом осјећај се као код своје куће.

Она кимну главом и оде у купатило. Док се она туширала скувам каву и донесем пиће, сједнем за столић, пијуцкам и пушим, чекајући да она обави тоалету.

-“ Кава и пиће те чекају, сад ја идем под туш.“ – рекох јој кад је изашла из купатила.

-“ О, баш ти хвала, тек сад осјећам умор.“- намјести се она на полуфотељу, мокра црна коса јој је бљескала на јутарњем сунцу.

Затекох је како листа мој индекс:

-“ Па ти си апсолвент економије!? Што не кажеш?“

-“ Радим и студирам, ниси ме питала.“ – рекох јој и сједнем прекопута ње.

-“ Ја сам на трећој, студирам ДИФ.“- каже ми.

-“ У Загребу, види се да си спортски тип.“ – насмјешим се.

-“ Јел’ по овом?“ – повуче ногавице хлача према кољену и указаше се листови осути црним маљама.

-“ Није то ништа, вјеројатно је неки хормонски поремећај, а може се и депилирати на сто начина.“ – рекох мртав хладан.

-“ Може бити, требам отићи докторима.“ -орасположи се она кад увиди да ја то трагично не схваћам већ сматрам нечим сасвим нормалним.

-“ Откад ти је то?“ – распитујем се.

-“ Имала сам их мало од почетка пубертета, али сад се појачало, баш сам се забринула.“ – призна она да јој то пуно смета.

-“ Дали ви спорташи узимате неке витамине, познато је да Б-комплекс витамина утиче на длакавост.“- питам је.

-“ Узимала сам, можда је од тога.“ – тргну се.

-“Свакако да је, али ипак требаш видити стање око хормона, то је најчешће од тога.“ – савјетујем је.

-“Хоћу, зато сам и отишла раније с љетовања, сваратићу кући у Оточац, па ћу у Загреб и испитати ово.“ – кимну главом.

-“Неколико инјекција или капсула рјешиће твоје муке, то се данас лако љечи, немој се превише око тога бринути, згодана и љепа си цура.“ – насмјешим се.

-“ Хвала ти, тјешиш ме.“ – насмија се и она.

-“ Идемо спавати, навићу сат у два, ако се до тада не пробудимо.“ – рекох јој, узмем будилник и одем у кухињу на Росин кауч.

Она је остала замишљена сједити.

Пробудило ме је лако дрмусање.

-“Пробуди се, подне је, требамо звати за воз.“ – рече ми онако буновном.

-“Па назови, рекао сам ти број информација.“ – кажем јој бунован.

Она врти бројчаник и мало касније понавља шта су јој рекли:

-“ Око осамнаест! О, Боже.“

-“ Ето, што си се будила, бринеш, па биће возова.“- кажем јој.

-“ Нисам ни спавала, не знам шта ми је?“- рече покуњена – “Ни мало, ма можда десетак минута полусна.“

-“ Не бојиш се ваљса мене, да није ради тога?“ – помислим да такво нешто није у питању и гласно јој понових мисао.

-“ Ма не, него једноставно ми сан неће на очи.“- рече неувјерљиво.

-“ Бојала си се да ћу ти досађивати, можда на силу нешто покушати, присилити те. Боже сачувај, ни у сну!“ – рекох јој.

-“ Ма не, мало ми је чудно што ниси ништа покушавао, ни пољубити ме.“ – насмија се с олакшљњем.

-“ Не знам каква си искуства имала у животу, али што ћу те гњавити кад си незаштићена, уморна, а можда и гладана, а и без пара. Знам да студенти немају пара на бацање. Идемо видити шта има за јело у фрижидеру.“ – рекох јој и кренем у кухињу.

Скупа смо спремили јаја на око, изрезали чајне кобасице и мортаделе и спремили помфрит. Било је и вина и салате од помидора и капуле.

-“ Имам и ја неке конзерве у ранцу.“- нуди она.

-“ Нека стоје, ако ти желиш отвори и једи, ја нећу. Доста ми их је.“ – причам како сам их носио као једину храну радећи у међустаницама.

Кад смо ручали наговарам је да покуша мало одспавати, а ја ћу учити Њемачки језик за испит у септембру и водити рачуна о возу.

Она леже на кревет обучена и затвори очи, а послије пет минута зове ме:

-“ Дођи овдје, код мене, можда успијем заспати кад ме загрлиш.“

Намјестим се у полусједећи положај наслоњен на јастуке, а она ми стави главу на груди. Једном руком јој милујем кратку косицу као малој беби, а другом придржавам књигу и читам у себи текст на њемачком.

Послије пет минута опет она:

-“ Испружи се поред мене, не могу спавати, причајмо.“

-“ Знаш ли ти да си досадна.“- кажем јој и испружим се окренут лицем према њој – “ Зашто не спаваш?“

Мјесто одговора затвори ми уста пољупцем.

-“ Ти би се мазила, је ли?“ – шапнем јој.

-“ Аха, кад су све бојазни нестле.“ – љуби ме.

Легнем на леђа и привучем је на себе:

-“ Какве бојазни, чега си се бојала?“

-“ Мислила сам да ћеш искористити прилику и напаствовати ме, није ми било јасно да ми тек тако помажеш, а други глас у мени је говорио да ти могу вјеровати и превагнуо је, зато сам ту.А сад је обрнуто, ја ћу напаствовати тебе.“ – насмија се и притисну ме цјелим тјелом и страсним пољупцем спречи мој одговор.

Осјећам јој чврстину сиса кроз танку блузу и ситно дрхтање трбуха.

-“Скидај ме полако.“ – шапну између пољубаца.

Лагано и њежно јој увлачим шаке испод мајце око струка, љевом клизнем по глаткој осунчаној кожи леђа према лопатицама, а десну увлачим испод гаћица и милујем јој тврду гузу, док ми она гура језик у уста и прљи ми лице топлином даха из носница. Набрекла мушкост је жуља по трбушћићу. Повлачим јој танке љетне хлаче низ бедра, а она се мигољи тјелом и олакшава ми.

Мој спори темпо јој није одговарао, нагло се извали на страну и поскида хитро одјећу са себе и разбаца је по поду поред кревета, поможе и мени да се ослободим своје, а тада леже по мени. Оштре црне коврче по њеном цјелом доњем трбуху прекрише ми мушкост, а ја јој сисе обле и тврде као дуње зграбих чвстим стиском шака. Љубила се страсно, све теже дишући, док се мушкост ка чигра вртиила у њеној бујној џунгли. Тад се подиже, узе набреклу мушкост, закорачи ме и спроведе је у паклено влажну врелину. Забацивши главу поче се лагано њихати горе доље пуштајући да јој мушкост продире до дна. Придржавао сам је час за струк, час за гузу, час за сисе и пратио њен ритам. Зној јој поче орошавати чело и сљепочнице, убрза ритам и након неколико тренутака уз крик се грудима спусти на моја прса. Обухватим јој чврсто облу и клизаву гузу обема рукама, гурнем мушкост до краја и топла сјемена течност изли се у млазовима у њу.

-“ Прошла ме је…. сад …. напетост.“ – дахћући ми шапће крај ува.

-“ Баш ми је драго, фантастична си.“ – дахћем јој и стиском је држим уза се.

Мирујемо опуштених, млохавих и знојних тјела. Ћутимо и слушамо како нам се смирује лупање срца и усппорава дах.

-“ Ух, шта је вруће! Слатко је, али ћу се истопити од врућине.“ – свали се с мене и рашири све четри хладећи лице шакама.

-“ Најбоље се истуширати.“ – бришем јој зној с лица и чела.

-“ Идем прва.“ – скочи се и оде у купатило, чујем је како од задовољства кликће кроз шум воде.

Сједнем на кревет и припалим цигарету настојећи да не помјерам ниједан дио тјела, чини ми се да сваки покрет изазива потоке зноја.

Она се враћа из купатила орошена капљицама воде:

-“ Дивота, спасила сам се.“

-“ Па ниси тако длакава како кукаш, на бутинама имаш по коју велику, на листовима их је нешто више, а овдје и треба таква шума.“ – благо је чупкам по чуперку док стоји испред мене.

-“ Враже, све умањујеш.“ – лецну се мало на чупкање и сједе крај мене.

Угасим цигарету и отрчим под туш. Вода је била љековита, поврати ми душу. Она је лежала на кревету наслонивши се леђима на дупле јастуке. Легнем ниже ње стваљајући јој мокру главу на пупак.

-“ Тако, што лијепо хлади. Хоћеш ли навратити код мене кад будеш долазио у Загреб?“ – пита док ми прстима шара по мокрој коси.

-“ У којем си дому?“ – тражим да ми да више детаља.

-“ На Сави, студом “Стјепан Радић“, напист ћу ти пуну адресу.“ – одговара и објашњава којим трамвајем ћу доћи.

-“ Имаш цимерице?“ – опет питам.

-“ Имам, ништа зато, увићавна је као и ја њој, бићемо сами.“ – насмије се.

-“ Имаш ли момка?“ – опет је питам.

-“ Како кад, сада немам, дружимо се у клапи.“ – појасни.

-“ Хоћу, навратићу, а можеш ме понекад назвати телефоном.“ – обећам јој.

-“ Хоћу, више волим тако него писати.“ – обећа и она.

-“ Колико ћеш бити код куће у Оточцу, кад долазиш у дом?“ – распитујем се.

-“Остаћу само једну седмицу, требам припремати испите за септембар, па ћу стално бити у Загребу. Ако останем код куће ништа од учења, знаш како то већ иде, дође овај дође онај и немам мира, а у дому је сада мирно до листопада.“ – објасни ми.

-,, Вјеројатно нећу долазити до септембра, сада су годишњи, а онда ћу долазити скоро сваке седмице.“ – и ја њу информишем.

-“ Добро, бићемо у вези.“ – сагну се и љуби ме у косу, а ја њу у пупак. Она мало по мало клизи наниже.

-“ Сад ти мене.“ – рече промукло.

Уснама јој грицкам брадавице, а она ме све нестрпљивија повлачи и тражи моје усне, па се својима заљепи као пијавица док јој је мушкост продирала у међуножје. Спорим ритмом сам продирао снажно, кревет је цвилио испод нас. При сваком продору она би гласно зајечала, забацивала главу вртећи је љево десно да су јој искочиле све тетиве на врату, док јој је гуза играла као чигра. Тада ми рукама зграби снажно главу страсно је љубећи, снажно затреска гузом издижући се с кревета, па ми чврсто обухвати бедрима слабине:

-“ Аааах…“ испусти крик и чека да се сјеме излије.

-“ Настави…“ – шапнух јој и узджавам се од коитуса и продужавам у истом ритму продирати.

Она ухвати ритам и након мало времена поново се поче грчити и кричати и кад осјетих њен врхунац пустих сјеме да се излије у њу уз гласан уздах задовољства.

-“ Ох,ох, умирем од љепоте.“ – нагло се опусти.

-“ “Слатка смрт“, баш је било добро.“- слажем се једва дишући.

Опет смо трчали под туш, а тада се сјетим и погледам на сат:

-“ Пет је сати, идем звати станицу.“

Возови су малоприје кренули, њен полази у 18.15 сати. Рекох јој да се спрема за пут.

-“ Можеш остати, ако желиш, па ићи сутра.“ – предложим јој.

-“ О, не, моји су се ионако забринули, очекивали су ме прошлу ноћ.“ – одбија она.

-“ Вјеројатно су чули шта се десило, знају да ради тога касниш.“ – кажем јој.

-“ Јесте, али се брину како се мучим чекајући да то прође и још више би бринули да не дођем ноћас. А ја се баш лијепо проводим!“ – штипну ме за слабине.

-“ Знају они да си ти самостална и подузетна, да се знаш снаћи.“ – смијем се.

-“ Јесам, али родитељи као родитељи, брину и кад треба и кад не треба. Зато морам ићи. Тко зна колико би се појели да ноћас не дођем.“- обзирна је она.

-“ Онда идемо, испратити ћу те до воза.“ – устајем и узимам цигарете.

-“ Не мораш, ако је само до обзира.“- зауставља се.

-“ И због обзира, а и шта би радио сад сам у стану, није време за спавање, није за учење. Нећу рећи да сам заљубљен, али си ми драга, блиска, као да се дуго познајемо. Идемо.“ – узмем јој ранац.

-“ Да, и ја имам такав осјећај. Сродне душе, шта ли?“ – цмокну ме у образ.

 Воз је стварно кренуо како ми је било речено. Договорили смо се за сусрет у Загребу, у студому на Сави. А ја сам прикричио кондуктеру Марку Кери да је не заборави пробудити у Врховинама.

Advertisements