Тог понедјељка, неколико минута пред маренду, зову ме из Комитета омладине. Лично се јави Љубоје Милош, предсједник:

-“Здраво, шта радиш?“ – укључила га секретарица на директну везу.

-“Сапунам се од врућинне, не могу још на годишњи. Мора да је нешто важно кад ти лично зовеш?“ – намијем се.

-“ Има неки састанак у 18 сати у Комитету СК, стање у привреди, организирање по Уставу и ЗУР-у и те глупости. Ти се економиста па отиђи, а ја идем на одмор. Скочићу у завичај, тамо у планини да се разладим.“ – збрза он.

-“ Види Бога ти, ти у ладовину, а ја да организиирам привреду по овом звиздану. Која будала о томе састанчи у ово време, та сви важни фактори су на пландовању!?“- зафркавам се.

-“ Замјеници ‘оће да се докажу, увлаче се главнима у гузицу, а сад се мало дочепали власти па праве будалаштине, да се шепуре пред нама нижима. Оће кокош да глуми пјетла!“ – смије се и он.

-“ Добро, ако обећаш да ћеш доњети праве шљиве из Босне.“ – уцјењујем га.

-“ Важи, од мог старог, лично.“ – обећава – “ И сира, оног нашег.“

-“ Кад путујеш?“ – питам га.

-“ За сат времена, ноћас ћу под јорганом спавати.“ – весели се Гламочким планинама.

-“ Сам, без друштва?“ – смијем се.

-“ Вјеројатно омамљен ракијом, шта ће ми ко? Ништа друго нећу радити, преко дана под букву, а ноћу под јорган. Уморан самод свега.“ – рече апатично.

-“ Добро се одмори,сретан пут!“ – поздравим се.

-“ Хвала ти, те папире дај секретарици, нека чекају.“ – поклопи он слушалицу.

И стварно је било како се зафркавао Милош.

Замјеници секретара, предсједници комисија и других политичких тјела и форума су користили власт и моћ коју су добили на одређено време, док су “прве виолине“ биле на одмору. Сад су они форсирали рад тих тјела и форума, ем да се искажу, ем да се додворе шефовима и добију заслужено тапшање по плећима и раменима. Каријеристима никад доста похвала од виших по функцији од себе, данас-сура ће то с поносом истицати у својим биографијама.

У уводној рјечи распричао се замјеник секретара, озбиљне строге фаце и одмјерено строга гласа, поносно петљајући на погрешним мјестима у реченицама већ отрцаним фразама, које су за њега биле догме, па задовољан сам са собом обрише бјелом као сњег марамицом узнојено чело и даде рејеч замјенику предсједника комисије за привреду.

Овај поче читати статистичке податке добијене из извјештаја СДК, чије важности ни сам није био свјестан, а сумњам да је знао шта значе и шта показују. Синдикална реторика је замјенила научно тумачење бројчано исказане слике, а предлогом мјера које је срочио можда би се и могло нешто направити на радним акцијама, али у професионалној привреди сигурно би онај који би то желио операционализирати био извргнут руглу и подсмјеху струке и радника.

Горио сам од жеље да се јавим за рјеч и кажем како то не вреди ништа, да су ту збројене бабе и жабе, да су чак и прави подаци криво интерпретирани, али кад видјех да сви једва чекају да иду и да је све ово само прикупљање поена и да оно што би предложио пола њих не би разумило и пало мени на плећа да радим по овој врућини, суздржим се, па се састанак заврши као успјешна сесија.

-“ Које глупости, који ли су ово магарци!?“- говори ми директор “Јадрослободне“ капетан Анте Роје, чија је канцеларија била у другом крилу зграде, па је искористио прилику и одазвао се позиву да га касније не прозивају за неактивност.

-“ Сви твоји бродови би за два дана били међу кирњама да ово спроведеш!“ – насмијем се.

-“ Шта они умишљају, универзалне свезналице, “…повећати ангажираност радника како би се повећала продуктивност…“, шта им то значи? Па они живе у акцијашкој економији!“ – иронично он наводи једну од мјера.

-“ То значи да твоји бродови пређу на једра и весла и штеде нафту. Ангажира си радну снагу сто посто, трошкове смањио за сто посто, све ти је то дупла добит, под условом да брод стигне у крајњу луку.“ – и даље се зафркавам.

-“ А ди ћу наћ’ тако велика весла кад су Млечићи посикли Велебит?“ – сад се и он од срца смије.

-“ Ма, пусти их, ајмо ми за својим послом.“ – поздравимо се, он оде у своју фирму, а ја се упутих кући, ту на Обали ЈНА, иза хотела “Марјан“.

Испред хотела “Марјан“, на главном улазу, шетка мој колега с Више економске Мирко Вишић, хлади се у прввом сумраку на арији с мора:

-“ Откуд ти, тако усамљен?“

-“ Био ту у Комитету, неки безвезни састанак.“ – показујем му брдо оштампаних скриптица.

-“ Они су луди, састанак у августу!?“ – насмија се.

-“ То ми увалио Љубоје Милош, смао да га покријем, а изгледа да се тако нешто десило и осталима.“ – смијем се – “Радиш ли још као шеф рецепције?“

-“ Аха, ноћас сам у смјени, а убрзо завршавам Високу туристичку, можда послије буде боље.“ – рече – “Ајмо на пиће, причат’ ћу ти.“

Уђемо у хол и сједнемо у фотеље испред рецепције, конобар одмах дотрча да послужи шефа.

-“ Шта ћемо, видки с ледом?“ – нуди Мирко.

-“ Може, донеси и каву.“ – пристајем.

-“ Како напредују твоји студији?“ – пита Мирко.

-“ Апсолвент сам, остало ми још четри испита.“- кажем му.

-“ Одлично, добар си, а дипломски?“ – распитује се.

-“ Предао сам га, ваљда је у реду, ништа не јављају.“ – рекох му.

-“ Па ти си готов, а ја сам на трећој, имам шест испита па сам готов, али ме и дипломски чека.“ – обавјести ме.

-“ Висока туристичка је три године, па и ти си при крају. Добро је.“ – хвалим га.

-“ Фалио сам, требао сам као и ти уписати економију, факултет је ипак факултет, висока је увијек висока.“ – незадовољан је.

-“ Положи разлике, можда ће бити који додатни испит и то је то.“ – предлажем му.

-“ Мислим да ћу тако и направит’, али ми се нешто занећало. Губим онај почетнички елан.“ – жали се.

-“ То је нормално! Право да ти кажем ни ја не дајем испите оним првобитним темпом. Уморио сам се.“- изгледа да болујемо од исте бољке.

А онда из лифта изађе она. Стриптизета Ева из “Сотомарина“, из Опатија.

Не зна се ко је више изненађен, она или ја.

Она застаде на трен, осмјехну се широко и крену према нама. Устајем и идем јој два корака усусрет. Мирко исто устаје, гледа нас изненађено, ништа му није јасно.

-“ Драго ми је што Вас видим! Како сте?“- пружам јој руку.

-“ И мени је нобично драго, као да Вас је сам Бог послао.“ – пружа ми руку и љуби ме у образ.

-“ Ако имате времена сједните с нама, ово је мој колега, Ваш домаћин.“ – представљам јој Мирка.

-“ Ми се познајемо.“ – рекоше обоје – “С посла.“

-“ Имам вечерас времена, слободна сам ових дана.“ – сједне у слободну фотељу.

-“ Откуд се вас двоје познајете, никако вас не могу повезати?“ – смије се Мирко – “Еву знам, она овдје наступа, тебе Миле са студија, али вас двоје, не иде ми у главу?“

-“ Чудни су путеви Господњи, из Опатије.“ – смијемо се и ја и Ева.

На Мирков знак конобар је свима донио исто пиће, виски с ледом.

-“ Кад почињете наступати?“ – питам Еву.

-“ Окупља се екипа, мислим да ће сви стићи до викенда, до тада се одмарам.“ – весело ће она.

Обучена је у лагани шарени шорц с наоко обичном мајцом, али препознајем талијанску дискретно уткану марку на малом џепићу. Ноге су јој депилиране, кожа добила бакарну боју, а фризура кратка, сасвим обична. Једва да је нашминкана, изгледа сасвим обично као стотине цура које сад по љети шетају по граду. Ко зна би ли је препознао да смо се срели негдје на улици.

-“ Можда навратим када почнете наступати.“ – кажем јој.

-“ Обавезно, бићеш мој гост.“ – не персира више.

-“ И ја сам стално ту, само дођи.“ – наговара ме и Мирко.

-“ Шта радите вечерас, требам партнера за шетњу?“ – пита ме она.

-“ Баш немам неки план, на располагању сам.“- пристајем.

-“ Онда идите, ја нажалост имам посла.“ – устаје Мирко,па устајемо и нас двоје.

-“ Хвала Вам на пићу.“ – захваљује му Ева.

-“ Нема на чему, кућа части.“ – смије се Мирко.

-“ Куда желите, према Звончацу уз море или на Марјан? У ово доба сви одлазе на те стране да се расхладе.“ – питам је.

-“ Идемо до мора, уживам сјести на камен и квасити ноге, док море ћапуће стјенама..“ – крене десно према Звончацу држећи ме под руку.

-“ Охо, нешто смо пјеснички расположени, да ли је у питању Еутерпа или Ерата или обе Зеусове и Мнемозине кћери?“ – шалим се.

-“ Нећемо више персирати, важи?“ – насмија се – “Засад је Еутерпа, можда ме надахне и Ерата.“

-“ Тако му некако дође, Еутерпа по дану и у предвечерје, а Ерата по ноћи и до зоре, мада има изузетака. Не познајем чешку лирику, можда је код вас другачије.“ – шалим се.

-“ Колико је ја познајем, тако је. Више познајем словенску, ја сам мјешанка, чешко-словенска комбинација. Тата ми је Чех, мама Словенка, он дошао одмах после рата из “Шкоде“ у ТАМ као стручњак на испомоћ и тако остао, заробила га Словенка.“ – објасни уз смјешак.

-“ А код Словенаца је већ боље, ту је Прешерн и његови сонети, прелазе границе словенског говорног подручја, па Отон Жупанчић, а ове млађе слабо познајем, али вјерујем да их сада има много.“- присјећам се градива из основне школе.

-“ Не можемо се ми у том мјерити с Хрватима, поготову са Србима, они покривају сва раздобља нашег бивствовања на овим јужнославенским просторима. Романтичније су душе, задржали су више оног славенског у себи него ми на западном рубу. Код нас су то систематски уништавали католичка латинштина и германски прагматизам. Од кад смо ушли у заједницу с осталим Славенским народима знамо тко смо и напредовали смо више за ових заједничких педесетак година него што смо претходних тисућу.“- поче она расправу.

-“ Ева, шта си ти по струци, знам да од естраде живиш, а ја видим да си школована особа?“- питам је.

-“ Ја сам завршила за учитељицу. Судбина или случајност ме довела на естраду, а пошто сам прагматична Словенка увидила сам да ми се више исплати овај живот, рад и зарада од учитељске плаће негдје у неком малом селу у словенској провинцији. Још мало па ћу и с овим престати, идем у брачне воде, у Париз, у Француску.“ – прича ми о себи.

-“ Правиш смионе потезе, дивим ти се, треба за то храбрости. Из малог провинциског Марибора, преко естраде и ноћног живота, па у “Град свјетлости“. Да пад с те висине не буде претежак, сломиће ти душу, ако се не дај Боже деси, што ти никако не желим, али опрез је мајка мудрости.“- гласно размишљам.

-“ Надам се да неће, већ сам платила цијену, прекалила сам и душу и тјело, а и материјално сам се обезбједила да дуже времена могу бити самостална. Заборављаш да сам прагматична Словенка.“ – пребацује на шалу.

Сједамо на сике, скидамо обућу и у млако море спуштамо ноге, док иза наших леђа бетонском стазом кући се враћају посљедни купачи црвене и опаљене коже и избљедиле и укрућене косе од соли и сунца.

-“ Баш је дивно!“ – одушевљено брчка ногама у мору правећи плавкасту пјену од воде и зрака на површини мора.

-“ Да, сунце оде на починак.“ – гледам како се румени небо изнад Шолте и усамљени галебови траже посљедњу рибу за вечеру у бразди трабакула, час се руменећи као небо, час се модрећи као море у овој игри вечерњег свјетла.

Са базена “Јадрана“ зачу се музика, а иза леђа сад почеше пролазити загрљени парови идући загрљени према својим “логама“ на дну Звончаца, гдје ће до касно у ноћ дјелити пољупце, шапутати тихе љубавне изјаве и гасити узавреле страсти.

Дубоко и полако дишемо, уживамо у свечаној тишини умирућег дана.

-“ Послије Учитељске школе пошла сам у Љубљану на студије француског језика и књижевности, упала у неки рок састав татиних и маминих синова као пратећи вокал. Преко љета добили смо гажу у Порторожу и тамо сам једну вече упознала једног Талијана, нашег Истранина, који је био слободни менаџер, слаткорјечив и пријатних господских манира, и он ме убједио да не губим време са тим надобудним младићима. Те ми никад неће дозволити да будем с њима равна, акамоли испред њих, да он има прави посао у естради за мене гдје ћу добро зарађивати преко цијеле године код нас и у Италији. Послије пар дана потписали смо и некакав уговор о заступању, као он је мој агент, и тамо су се наводиле неке велике цифре о мојим зарадама. Нигдје се није спомињао стриптиз, већ нека правничка формулација, која се могла тумачити на сто начина. Прије наступања прошла сам кратки курс у Трсту и тад сам схватила о чему се заправо ради, хтјела сам одустати, али су сва моја лична документа била код њега и гдје је год требало наступати он ме возио. Да не објашњавам, они нису губили време, а ја сам морала наступати, не питај, ништа друго нисам могла. А тада сам се тргла и почела понашати као професионалац, своје сам обавезе извршавала како треба, али сам и захтјевала да он извршава своје. Морам признати, био је фер, око тога нисам имала проблема. Касније сам схватила да он зарађује трипут више од мене, али ту нисам ништа могла, уговор је био такав, а мене неискусну у тим правничким цакама није било тешко превеслати. Послије пет година направљен је нови уговор на слијећих пет година, али је сад било како треба, чак ми је вратио и документа, јер је знао да нећу никамо, да сам “упала“ у такав стил живота и био је у праву. Није се он бојао мене, то побољшање мог статуса је резултат бојазни да ће ме преузети неко од његових конкурената. Уговор ми истиче крајем ове године, а прије три године упознала сам једног Француза, заручили смо се, а вјенчаћемо се одмах у јануару.“ – застаде и погледа ме плавим очима очекујући некакву моју реакцију.

-“ А зашто ниси ишла у милицију, полицију, очито је да си уговор потписала у заблуди?“ – само је упитах да разјасни.

-“Испочетка сам била под строгим надзором, а након годину дана све то сам испричала једном полицајцу који је био навратио у клуб у Трсту, он ме одвео код свог шефа у станицу, све сам поново испричала, а они се грохотом смијали и позвали њега да ме вози назад у боравиште. Мој менаџер је рекао да сам испала блесава и да он свима њима плаћа договорени дио новца, исто тако и неким суцима и адвокатима, а они се неће одрећи својих прихода ради мојих невоља. У тим круговима све се плаћа, Самарићани постоје само у Библији, а да ће моја прича доњети њима само већу тарифу, јер ће му под нос свако мало гурати моју потписану изјаву. Понудио је да ме одведе до адвоката и да ми он протумачи уговор ако њему не вјерујем, али сам и сама знала да ће ми рећи да се уговор може прекинути само у случају тешке болести ради које не би могла наступати и у случају смрти.“ – објасни она и нашали се на крају.

-“ Дали су те присиљавали на проституцију?“- упитам је.

-“ Не, морам бити поштена! Нема вечери да то гости не нуде, за велике паре, има их упорних, ма свакаквих. Неке на то пристају, али се ја нисам никад на то одлучила. Имала сам повремено момке, нису ми то бранили, али сам знала да су сви они мислили како сам проститутка високог нивоа, за богату елиту, јер нису вјеровали у оно што сам говорила, отприлике као сада теби. Ја то једноставно нисам могла иако сам добијала баснословне понуде у парама и вишедневним проводима по елитним мјестима и вилама. Мој провинцијски одгој, моје душевно стање, мој понос је био јачи од свих пара и сад ми је драго да то нисам чинила и да сам имала среће што то нисам морала чинити. Гадила би се сама себе иако би на свом конту имала дупло више пара. Тако сам упознала свог Пјера. За једну ноћ понудио ми је моју годишњу зараду, али сам га одбила рекавши му да нема тих пара за које би то учинила, и ако ми се нетко свиђа онда то чиним својом вољом као свака друга жена. Није му било јасно, распитивао се код осталих, па и мог менаџера, а тада ми се почео упорно удварати, слати цвијеће и мале поклоне, изводити на ручкове или у шетњу док је био на годишњем, а послије ми је сваки дан писао дивна писма из Париза и долазио бар једном мјесечно да ме види.Тако смо се послије годину дана и заручили. Пословни је човјек, старији је од мене десетак година, а могу ти признати да с њим још нисам спавала, договорили смо се да нећемо прије вјенчања.“ – насмије се она.

-“ А менаџер, да ли је он шта покушавао, скоро да си била његова робиња?“ – питам је, ништа ми друго није ни преостало. Осјећам да се она мора неком исповједити, неком непознатом, да ће јој тад бити лакше и да ће та исповјед остати тајна у њеном окружењу.

-“ Ма какви! Ни код мене ни код других цура из групе. То је за њега бизнис, ожењен је и има породицу. Згодан је и шармантан, многе га не би одбиле, али и жена му је згодна, Талијанка строга, чува га од искушења, увјек је у његовој близини. Моја је срећа што сам у овој екипи, наступамо само у елитним мјестима и хотелима, а знам да има и оних које су праве ропкиње, стриптизете и проститутке без икаквих примања. Кад више нису за тај посао продају их другима или заврше на улици, у бједи. Све то власт зна, али они добијају свој дио лове од овог бизниса и баш их брига, газдама се ништа не деси, а жртва из дана у дан постаје све већа жртва, нема ту милости, исцрпе сваки динар из њих, као из старе крпе посљедњу кап воде, и онда болесне и психичко-физичко пропале завршавају у убожницама сломљене душевно и тјелесно.“ – осјетим јој гроп у грлу.

-“ Просто да човјек не повјерује да се то дешава пред његовим очима, а ништа као појединац не може учинити да се то зло спречи. Па какви су то људи, ако уопће заслужују такав епитет!“ – гледам у валиће што их прави њено стопало.

-“ Угледни, на високим положајима и пуни пара, од политичара преко директора до свећеника! Често их гледаш на телевизији како испирају мозак народу, а иза завјеса мисле само како уживати и трошити државне паре. Да нису дволичњаци и дебелокошци не би се тако високо ни попели! То су типови који газе све испод и око себе да би намирили своју сујету, а оно што ми зовемо “душа“ они немају, то су за њих хуманистичке глупости, а власт, моћ и новац је за њих све. Између себе се добро разумију и потпомажу, али кад осјете да би их нетко могао угрозити немилосрдно се обрачунавју с њим, тај завршава на ђубришту, ако не и без живота. Вражији је то сој!“ – замислила се она.

-“ А твој Пјер, како се он у то уклапа?“ – и даље питам.

-“ Он је нешто друго. Из старе је подузетничке породице, води фирму коју је некад водио његов отац, а овај је насљедио од дједа, тај од свог оца и тко зна откад тако. Ради као сваки радник, можда и више, истутутњао се у младости, а сад жели породицу, жели свој породични мир, а то и мени одговара. Знам да се распитао о мени и мојима до најситнијих детаља, а то није био израз неповјерења у оно што сам му ја испричала већ нешто уобичајено у том пословном свјету. Они не желе да доживе нека изнанеђења, само на сигурно иду. Испочетка сам била мало повређена, али сам се помирила кад сам схватила да се то прије и код нас радило, та родитељи су бирали и одабирали брачне другове дјеци, а сада се то мало измјенило код обичног свјета, урушило, а богати су и данас остали код тога. И мислим да није лоше кад унапријед знаш с ким имаш посла. А толико и ја знам о њему, преко њега и неких својих канала. И сигурна сам да ми неће стављати под нос моју прошлост, што би од наших “слободњака“ сигурно кад тад доживјела. Ипак смо ми провинција у много чему, вјетар нам доноси прашину с истока и запада, доста тога некритички попримишмо, па сад не знамо ни тко смо ни што смо и куда би кренули. Постали смо сурогати туђих обичаја, а својих се срамимо и лако их се отарасишмо и тако постадошмо брод без сидра којег море носи и кад плови и кад угаси моторе.“ – образлаже она – “ А ја и Пјер ћемо потписати предбрачни уговор, већ га имам “на пручавању“ код себе, то је код њих у тим круговима уобичајено.“ – дода.

-“ Ту си у праву, колико су нас рушили туђини, ми смо сами себи порушили још више. Увјек почињемо испочетка како се промјени режим. Да су то чинили Италијани, Французи, Енглези не би се у тим државама имало шта видити, али они сачуваше своје старине, па биле из ружног или свјетлог периода хисторије. А код нас само рушевине, откопани темељи, по која каменчина и то је све. А рглу извргавамо све што је аутентично наше, од одјеће и обичаја до паметних људи које цијели свјет као велике признаје. Признамо их само онда кад нам странци кажу да је то добро, паметно и свјетско. Медиокритети не подносе ништа и никога око и изнад себе!“- повлађујем јој.

-“ Е, то је разлог што се удајем за Француза, овдје би остала курва, мада то никад нисам била и честитија сам од многих жена из нашег “крема“, кад би се прочуло да сам била стриптизета. Па ако можда испадне лоше, тамо ћу остати и бавити се било чим од чега могу пристојно живјети, јер ћу имати држављанство и финацијско осигурање по брачном уговору.“- одлучно ће она, разумијем да је о томе правила све могуће рачунице.

-“ Права прагматична Словенка!“ – насмијем се.

-“ Да,“ – смије се и она – “ма не треба то Словенцима замјерати. Тим начином, као сви мали народи, су се очували и увијек су против некога, увијек мисле да их неко искориштава, да их увијек неко подцјењује и сматра нижом врстом, па у тој кочоперности иду из крајњости у крајњост, а све се своди на мјењање газде. Они су као дијете у пубертету, превелико је да га носиш, а недорасло да га третираш као одрасла човјека, па се увијек копуни шта год му чинио. Док су били под Аустријом сањали су Србе као старију браћу, а сад кад смо скупа ту своју браћу не подносе иако добивају увијек већи дио колача, хоће да буду већи и јачи у заједничкој држави. Ти ниси Сплићанин, видим по говору?“ – окренене на другу тему.

-“ Ту сам тек седам година, а родом сам из Буковивце, Кистања. То је Сјеверна Далмација, тамо живе православни Срби.“ – објасним јој – “ Значи, нисам рођени Сплићанин, као ни деведесет посто њих који ту сада живе. А ти си објективна кад говориш о “словенском синдрому“, управо и ја тако мислим.“

-“ Око Марибора и доле у Приморској има Словенаца задртих Југославена, дражи им је Београд од Љубљане, Србија им је увијек била Пијемонт, ваљда зато што су грубо од Аустријанаца и Италијана асимилирани, а и ради тога што су их Срби многе спасили за Другог рата када су их фашистички окупатори протјерали. А како се ви, овдашњи Срби, сналазите с Хрватима?“ – сада се она распитује.

-“ Сада добро. Било је периода у хисторији када су нам негирали све, а било је и тренутака када смо им баш као такви требали и тада су се одушевљено братимили. Али увјек постоји неко неповјерење, нека притајена мржња,неповјерење, као подмукла болест која увјек еруптира у неповољним увјеетима, као нпр. за Другог рата. Чула си за Павеелића, НДХ, усташе и логоре Јасеновац и још неке по цјелој Хрватској, таква садистичка злодјела ни фашисти ни нацисти нису радили. А само прије тога неких тридесет-четрдесет година, када им је Аустроугарска била главни непријатељ, имали смо складне и заједничке циљеве и те како су нас уважавали. Срећа за доста Срба је била што су били у италијанској окупационој зони, они из Далмације, горског Котара и Жумберка, иначе би завршили као они из Лике, Баније, Кордуна, Славоније, Подравине и Босне и Херцеговине у логорима Јасеновцу, Јадовну, Градишки, Копривничкој Даници и многим другима. Иста политика која је у Словенији правила Рупникову “Белу гарду“ овдје код Хрвата је створила усташе и клеронационалисте и дала им одрешене руке да врше геноцид. Као што код вас у Словенији постоје неке разлике у менталитету између Примораца, Крањаца и Корушчана тако и код Хрвата постоје разлике између Далматинаца, Пургера, Загораца и Славонаца. Далматинци су увјек били више “свјетски“, ваљда ради мора и занимања која су их водила у туђе крајеве, па су се добро слагали с православним Србима, тим више што ни једни ни други баш не љубе Загреб и Пургерију који се намећу као државотворни Хрвати с правом, датим самима себи, да доминирају осталим крајевима и негирају тродјелност на крањевине Славонију, Хрватску и Далмацију, које су одувјек као такве постојале. Прозелитизам католичке цркве односно државе Ватикана је многе Србе православце превео у католике, а преко вјере и у Хрвате, као да Срба католика не смије бити, па су ти кооптирани Хрвати сада већи од оних исконских да би сакрили своје праве корјене. А то је дуга прича, далеко би нас одвело то разматрање о језику, крви и тлу, али је једно сигурно: више нас елемената спаја него раздваја, ипак потичемо из истог корјена. Умјесто да се његује то заједничко нпр. у језику, исту ствар називају другим именом, намјерно и умјетно измишљају други назив само да би се био друкчији, па опет се не може ни тако направити велики отклон од заједничког корјена. Ето, Американцима, Канађанима, Аустралијанцима и многим другим из Комонвелта не смета што им се језик зове енглески, а овдје смета Хрватима, Муслиманима, Црногорцима, Македонцима итд., па тај језик свак зове по имену своје нације, народа или етничке групе, иако је сваком јасно да је то један језик, српски. Наводе се баналне разлике које нису веће од говора сусједног села или краја, али је чињеница да нам преводилац не треба. Словенски је највише различит, али је довољно два три дана Србину, Хрвату, Македонцу или онима из Босне да га разумију, науче и њим се служе, а то важи и обрнуто, за Словенце. А онај синдром пубертетлије није својствен само Словенцима, већ и осталима, па ајде изабери вођу без батина и снаге,“ – распричах се – “ а тако пубертетлије бирају вођу.“

-““Мрачни вилајет“, “вунена времена“, “довиђења у следећем рату“, Боже, кад ћемио се тога ослободити?“ – укочио јој се поглед на Шолти.

-“ И шапата као најгласнијег говора!“ – додам и зурим гдје и она.

Шутимо бленући у жмиркава свјетла на некој трабакули и слушамо одјек бректања дизелаша на сто метара иза ње.

Јави се и ноћни вјетрић с мора.

Она задрхта и најежи се:

-“Постаје прохладно.“- извуче ноге из топлог мора и назу и закопча сандале.

Чиним исто.

-“Загрли ме, загриј ме мало.“ – приви се узаме.

Загрлим је и трљам јој мишице.

Њен ме дах ненадно помилова по лицу и усне нам се спојише.

-“ Рад те имам, ноћас.“ – прошапута, па опет заљепи усне за моје у дуги пољубауц – “Овако је боље, угријала сам се. Идемо код мене, хоћеш?“ – шапуће ми на уво у прекидима.

-“ Идемо, тако што ме не требаш ни питати.“ – помогнем јој да устане и изађе на бетонску стазу поред плаже.

Загрли ме око струка, а ја њу преко рамена Бокови нам се у ходу чврсто тару.

-“ Луна сије,

Клатно бије,

Трудне позне уре же;

Пред незнане,

Срчне ране

Мени спати ни пусте.“ – рецитирам јој стихове Прешерна у такту корака.

-“ О, баш ме изненађујеш! Прешерн у оргиналу, на словенском, откад то нисам чула.“ – одушеви се – “Откуд то знаш?“

-“ Из основне школе. Учили смо пјесмице напамет. Имали смо строге и темељите наставнике и професоре. Морали смо знати оба писма, а на материњем смо учили неке пјеснике или књижевнике, Словенце и Македонце, поред оних с српскохрватског језичког подручја. Доста сам тога заборавио, али је остала по која строфа у сјећању.“- разјасним јој.

-“ Так опширно сте учили, а ја ћирилицу не знам писати, читати тек половично и по смислу. У школи су нам само на пар часова показали то писмо и готово.“ – вели она.

-“Прешернов “Сонетни вијенац“ смо “чешљали“ уздуж и попреко, а биографију тако детаљно да знам ко је Јулија Примицова, да је у њу Прешерн био до своје смрти заљубљен, иако није била нека љепотица, већ гоподска чиновничка кћи и говорила је њемачки, као што је то било у моди оног доба однарођене бирократије и да се удала за неког чиновника из Новог Места. А он се пропио и остао неожењен, вјеран тој љубави до краја живота.“ – испричам јој.

-“Збиља су вас мучили, чему то?“ – она ће у чуду.

-“ Ишли су с логиком да дају добре темеље, а користиће сваком, па био не знам којег занимања у животу. Тако је било и с другим предметима. Или укратко, од вишка глава не боли.“ – кажем јој.

-“ Изгледа да сте ви из мјешовитих средина учили дупло у односу на остале у нашој држави, и своје и туђе,“ – насмије се она – “па сте дупло паметнији.“

-“Да није мјешања ти не би била таква љепотица. Зар не?“ – прихвтам шалу.

Умјесто одговора пољуби ме у образ.

Стигошмо у хотел и она хладнокрвно узе кључ на рецепцији те кренушмо лифтом до њеног апартмана. Откључа врата и даде ми предност покретом руке:

-“ Ово је моја јазбина.“

Купатило, мали дневни боравак с ниским столићем и фотељама на средини, ТВ апарат и остакљени бар-ормарић и нешто мања спаваћа соба с дволежајним креветом. Пригушена столна свјетла увећавала су скромну квадратуру.

-“ Виски,“ – покаже начету боцу – “то обоје пијемо.“

-“ Да, баз леда.“ – потврдим.

Кристалне чаше постави на столић и нали их до пола, узе једну и пружи ми је, а другу понесе и сједе на наслон моје фотеље:

-“ Уздравље!“ – куцнушмо се чашама спајајући зраке зјеница.

-“ Ноћас ћу се напити, тако ми ово прија. Зашто си тако миран, гдје ти је мушка агресивност?“ – спусти се с наслона мени у крило.

-“ Хоћеш рећи инцијатива, агресивност је прегруб израз!? Све иде својим током, тако ми је љепо да желим да што дуже траје. Искрено, нисам очекивао да ће се овако одвијати, помишљао сам да ти мушкарци превише досађују и да не требам и ја на тај начин поступити, изгубио би твоје симпатије.“ – грлим је њежно око струка.

-“ Ниси погрешио, освојла ме твоја мирноћа, а опћа култура оборила с ногу. Да си поступио као већина њих, навалио као бик, вјеројатно би се затворила као шкољка и доживјела још једно досадно вече.“ – наислања главу на моје раме.

-“ А сад ћемо путовати на седмо небо.“ – испијем виски, исто направи и она.

Врховима прстију њежно јој подижем браду у спуштам своје усне на њене, она их раствори и мој језик дотаче јој непце. Обгли ме рукама око врата, сисе с укрућеним брадавицама ми боду прса, а обла гуза притиска набреклу мушкост. Једном руком испод мајце јој зграбих сису, а другу увучем испод гаћица кроз шумицу у влажно међуножје.

-“ Јој, која је то струја у твојим рукама, свршићу исти трен.“ – прошапута и дубоко уздахну.

-“ Само уживај, то је само почетак.“ – шапнем јој.

Тад обема рукама кренем испод мајце клизећи лагано по затегнутој кожи до набреклих дојки. Она стиска бутине и трља их једну од другу. Осјећам како ми се мути поглед и губи разум и хитро јој скину мајцу, откопчам шорц и тргам га наниже, а тад јак као Голијат узимам је испод кољена и испод плећа и носим на кревет у другу собу. Зачас осташмо голи. Она ме прими међу раширене бутине и мушкост силовито продре у врелину међуножја.Она јекну:

-“ Рад те имам, рад те имам…“’- и покрену своју облу гузу у ритму мога продирања. Руке забацила и ухватила се за шипке кревета изнад главе док јој набрекле сисе и брадавице грицкам уснама и лижем језиком. Тјела су нам зачас постала знојна и клизава, а разума нисмо ни имали, изгубио се негдје на небесима. Она убрзва ритам, отпусти руке са шипака и чврсто ме загли преко плећа, издиже гузу од кревета задржавајући мушкост дубоко у међуножју и поче лагано, па све јаче и јаче, промукло цвилити. У мојим мошницама еруптира вулкан, тјело ми се укочи у грчу и сјеме јурну у млазовима. Ситним подрхтавањем гузе она је уцједи у себе и стропошта се опуштена уз гласан крик на кревет.

-“ Севеда, тако је лијепо.“ – рече ми шапћући између два дубока уздаха.

Пољубим јој крај усана, а она се цјелим тјелом привија уз мене.

Шутимо, боримо се за зрак широм отворених уста.

-“ Још ћу се заљубити у тебе.“ – тихо прошапута и милује ми лаганим покретима јагодица прстију груди.

-“ Буди ноћас, сутра је нови дан.“ – тихо одговорим и милујем јој сису. Осјећам како брзо бубри и брадавица се шиљи.

-“ Шта то имаш у рукама, пецака ме као струја, пецка и дражи, одмах ми крв заври.“ – поче стискати бедра.

-“ Зато нисам, како ти кажеш, агресиван мушкарац, довољно ми је да помилујем и знам шта се дешава код жене. Нека биоенергија, шта ли, не знам, ниси прва која је то осјетила, све су ме то питале.“ – покушам јој објаснити.

-“ О Боже, сретна ли је она која ће те за стално имати. Зар ниси осјетио да сам имала узастопне оргазме до оног задњег дубинског кад нисам знала за себе.“- пребацује ногу преко мене.

Док смо се мало одморили и попили пиће уз цигарету кренуо сам руком у њено међуножје. Она је исти час почела јечати и тражити моју мушкост да отпутује на седмо небо. И тако смо оне кратке љетне ноћи водили љубав, пили виски, па опет водили љубав мјењајући позе и начине. Ева је била жедна љубави:

-“ Идеш радити, када ћеш ми опет доћи?“ – пита ме ујутро.

-“ Вечерас, око осам, морам се поподне мало одморити.“ – одговорим.

-“ Чекам жељно тај час!“ – пољуби ме сањива и рашчупана -“ Ни сама не знам колико сам имала врхунаца, нисам знала за себе, немој ме изневерити.“ – дода шапатом затварајући врата за мном.

Требало је пуно каве да изгурам радно време, а онда сам без ручка заспао до вечери. Ева се постарала за јело у апартману и наставили смо одмах свечери до зоре гдје смо синоћ стали. Тако све до петка, кад почеше пристизати чланови њене екипе:

-“ Мој годишњи је прошао, било ми је дивно. Сада ћу ноћу морати радити.“ – разњежи се.

-“ Ниси се ваљда заљубила, ти си прагматична Словенка?“ – покушавам се нашалити и орасположити је.

-“ Не питај ме то, обоје знамо на чему смо. Само да те питам, буди искрен као и до сада: да останем трудна шта би направио?“ – изненади ме.

-“ Запросио, остало је до тебе. Не би волио да моје дјете расте без оца.“ – без размишљања јој рекох.

-“ Чудан си ти човјек, па нека ће те на тај штос уловити!?“ – неповјерљива је.

-“ Ништа ту нема чудно, ја спавам само с онима које ми се допадају и сутра могу бити супруге. Лако се прилагођавам, а то сви морамо, другој особи. Мало даш, мало узмеш, настане равнотежа и то је то.“ – објасним јој.

-“ Ваљда је тако, користиће ми твоје размишљање.“ – насмија се она, сјети се својих потеза.

-“ И моја се цура враћа с годишњег, било ми је с тобом љепо, ма не љепо, предивно.“ – кажем јој- “А шта ме питаш о трудноћи?“

-“ Ма не, нисам, пијем таблете, хтјела сам комплетну слику о теби, само ради тога.“ – загрли ме – “ Увјек ћу те се с радошћу сјећати. Значи, ово нам је задња ноћ?“

-“ Задња, обоје имамо своје планове за живот. Тко зна, можда се опет ненадно сретнемо као овај пут.“- кажем јој.

-“ Да, живот је нешто друго, неки други роман. Ови дани су ми били његове најлепше стране. Слажеш се?“ – сјетно ме погледа.

-“ Да, то је био рај! Ово је стварно била срећа за обоје, ненадна срећа.“ – меланхолично ћу – “Ма шта нам је, нећемо сада све покварити!“

-“ Послаћу ти разгледницу из Париза. То ће значити да је код мене све у реду. Одговори ми да знам да си је примио и да је код тебе све добро. Хоћеш?“ – умиљава се.

-“ Хоћу, ако ме судбина нанесе у Париз да те могу посјетити.“ – пристајем.

-“ Свакако, о како би волила да се то деси! А никад не знаш шта живот носи, дођи, бићу ти при руци.“ – обећава она и привија се уза ме.

Моја рука клизну низ трбушчић кроз шумицу у влажну врелину међшножја, а она поче дубоко дистати и поче ме пожуривати да водимо љубав. А тада смо водили љубав. Ева је давала све од себе, да остане незаборавно. Растали смо се као да ћемо се поново наћи, без великих рјечи и опраштања.

Послије Нове Године стигла је разгледница из Париза:

-“ Добро је ! Ева.“ – и адреса.

Било ми је тако мило да су јој се остварили снови и одговорио сам јој слично. А на разгледници је била слика панораме Сплита с хотелом “Марјан“ у првом плану.

Кад убацих разгледницу у поштански сандучић кроз мозак ми сину мисао:

-“ Прва жена по Библији се звала Ева, а она је живила у рају. Ваљда је ових пар дана с Евом додјељено мени од тог раја!?“

Advertisements