Тог августовског дана бијаше необично топло и спарно. Сви смо жељно ишчекивали прву кишу да расхлади атмосферу. Одужила се ова суша и врућина дању ноћу.

Око осам сати зазвони телефон. Зове Боћо из прометног уреда да хитно дођем тамо, да ме тражи неки старији човјек. Питам се ко би то могао бити, да је млађи можда би био неко од колега из средње школе који долази на љетовање и јавља се у пролазу, али се не могу сјетити ко би могао бити од старијих људи. Размишљам тако док прелазим колосјеке пазећи на кретање маневарке и на долазеће возове.

Испред прометног уреда чека старији, сједи и проћелави, сини човјечуљак у згужваној бјелој кошуљи и свјетлоплавим љетним хлачама и сандалама на босим ногама. Не познајем га, можда је неко други у прометном уреду код Боће и хтједох проћи мимо њега кад ми се он обрати:

-“ Ви сте колега Мажибрада?“

-“ Да.“ – прихваћам пружену руку.

-“ Ја сам професор Рафајац, са Економског факултета у Осијеку, рекли су ми колеге да радите овдје.“ – представи се – “Имате ли времена за каву.“

-“ Имам, Вама на услузи.“ – рекох и сјетих се да је то професор др. Ото Рафајац код кога требам полагати Финанцијску и инвестициону политику, што сам планирао у новембру.

Сједамо у “Бобисову“ башту, одмах ту, неколико корака од прометног уреда, и поручимо по његовој жељи лозу и каву. Професор је инсистирао да му правим друштво у пићу, јер он “…мора опрати грло и одурни воњ из воза.“

-“Кад ћете код мене на испит?“ – пита ме.

-“Мислим да ћу изаћи у новембру, у септембру имам Њемачки, а цјело љето радим у овој лудници, по овој врућини, не могу прије.“- рекох му.

-“Добро Ви дајете испите, можете и код мене у септембру, већ радите по тој материји у фирми, неће бити проблема. Како вам је добар сте Ви студент!“ – хвали ме он.

-“ Трудим се, настојим схватити и ући у материју, не волим бубање.“ – кажем му.

-“ Хвале Вас колеге професори, није битна висина оцјене. Она овиси и о срећи. Увијек се зна десити да се извуку нека незгодна питања, а нема се времена са стдентом проћи цјело градиво. Јавите ми се кад дођете на испит из Њемачког.“ – упозорава ме.

-“ Јавићу се, свакако.“ – обећавам.

-“ Од Вас ми треба мала услуга. Послао сам жељезницом некакав намјештај, доћи ће за пар дана у Сплит Предграђе, а ја идем сада у своју викендицу на Хвар, па би Вас молио да ми јавите кад стигне пошиљка на овај телефон и ја ћу доћи да организирам превоз на Хвар.“ – пружи ми цедуљицу с бројем телефона.

-“ Нема проблема, ништа лакше! Можете и са нашим камионом то превести на Хвар, нешто вам је јефтиније него да узмете “Јадрантранс“ шпедитера или приватника.“ – обећавам му.

-“ Зар се то може?“ – зачуди се он.

-“ Да, они ће из вагона претоварити на наш камион и ви немате бриге, само оставите адресу гдје треба доставити. Чуди ме да Вам за ту могућност нису у Осијеку рекли. Ја ћу то средити, допишите овдје адресу и остало је моја односно брига жељезнице. Доплатићете кад Вам довезу и истоваре. Не требате долазити, ја ћу то средити и јавити Вам у који дан ће доћи камион с намјештајем.“ – преузмем обавезу.

-“ Па Ви сте злато, ево подтака.“ – пружи ми папир са набрзину исписаном адресом и бројем телефона и товарни лист пошиљке.

-“ Одлично, само се одмарајте, све ћу то средити. Ми водимо рачуна о трајекту, камиону, утовару и истовару.“ – спремим папире у џеп.

-“ Чујемо се ускоро, а видимо се у септембру. Пуно Вам хвала.“ – поздравља се стари живахни професор.

-“ Свакако, добро се одморите.“ – пратим га у правцу трајектне луке.

-“ Ко ти је оно, бато?“ – пита ме Боћо у повратку.

-“ Професор с Економског факултета у Осијеку.“ – смијем се.

-“ Оно професор, ко би река! Јеси ли код њега полагао?“ -Боћо алудира на професоров неформалан, скоро боемски, изглед.

-“ Нисам, у новембру ћу.“ – рекох му.

-“ Рачунај да си положио, не мораш се мучити. Спремај неки други испит.“ – боцка ме Боћо прстом у слабине.

-“ Је врага, све је то повезано. Добијеш на мосту, изгубиш на ћуприји.“ – одмахнем руком.

-“ Ипак је лакше кад се познајете, знаш да те неће срушити.“ – упоран је Боћо.

-“ Истина је, али и обавеза, не смијем се обрукати, да пред катедром на испиту не испаднем телац.“ – рекох.

-“ И то је истина, јеби га, увјек некако мораш платити.“ – слегну раменима Боћо и намјести чуперак косе на прошараној ћели.

А ја сам и сам знао да ћу положити испит ако око пошиљке све буде како треба, али и то да не смијем себи дозволити да неприпремљен изађем на испит и да се обрукам, а та материја из економије и те како ми је у струци потребана, па морам је научити себе ради.

Advertisements