Била је половина августа, врућина је била неподношљива. Дању је пекло као под пеком, а ноћу би се влажни ланцуни љепили за ознојено тјело. Ни често туширање није пуно помагало, као ни хладни напици. А ја сам припремао испит из Њемачког језика за септембарски рок. Роса је имала среће, отишла је у Кистање да искористи половину годишњег одмора.

Те вечери договорио сам се са Милицом да одемо сутра негдје на плажу. Доћи ће по мене “Фићом“ око девет сати, па ћемо отићи негдје даље од оближњих градских плажа Бачвица, Трстеника, Звончаца или Јежинца. Можда на Бене или негдје пут Омиша гдје има хладовине и мање гужве.

Преко ноћи сам докасна учио њемачко пословно дописивање и заспао тек кад сам осјетио дашак свјежине од мора. Милица је била тачна, у девет сам чуо бучни мотор њеног “Фиће“, погледао с балкона да будем сигуран и кад сам препознао ауто сишао сам низ скалине на улицу. Одлучили смо да одемо на Бене, тамо иза Института, па је она само продужила вожњу у истом правцу.

Била је недјеља и у то доба смо лако нашли мјеста за паркирати ауто, а плажа је била полупразна, па смо одабрали мјесто у хладовини испод борова који су расли уз само мпре.

Скинули смо се у купаће костиме и смјестили се на већ топлу равну стјеновиту плочу чији се крај губио под пјеском у бистрој води. Тад сам је први пут видио разголићену као и она мене, мада смо се до сада често “гледали“ прстима приликом миловања. Фигура јој је била складна и попуњена на мјестима баш гдје треба и поклопила се са сликом коју сам замишљао док смо се миловали.

Послије попушене цигарете ушли смо у воду, била је млачна и није представљала Бог зна какво освјежење, али је колоко-толико ублажила врућину. Обоје смо знали пливати, ја с Брестоваче и Крке, а она се научила док је радила у Пољопривредној задрузи у Дворницама. Играли смо се у води, она је у почетку пазила на фризуру, али је послије одустала кад је схватила да јој то представља запреку да слободно ужива у води.

Причали смо о свему и свачему, невезано, скачући с теме на тему, док су на плажу пристизали купачи, парови, а послије и породице с дјецом.

Примјетио сам да би се Милица понекад, на трен, замислила, а онда тргла и вратила започетом разговору. Већ дуго се познајемо, од познаника смо постали пријатељи, а то се пријатељство продубило у љубав, тиху и мирну, као нешто што је само по себи дошло. Били смо из истог краја, добро познавали тамошње обичаје и морал, па да нисмо мислили на озбиљну везу не би ништа ни започињали. Иако о браку и будућности скоро да нисмо причали обије смо подсвјесно знали да ће наша веза тако завршити, а што то не може одмах једина је препрека била моја војска, а желио сам до војске и студије окончати. Нисам инсистирао на сексу, чекали смо да то спонтано дође, обострано, као што је спонтано дошло и до наше везе, бојећи се да би такво инсистирање покварило сву љепоту наше љубави.

У њој ја нисам гледао само вољену дјевојку већ и особу с којом ћу дјелити заједнички живот и стварати породицу, па нисам желио да је било с којим поступком повредим или је ставим у незгодну ситуацију да се мора бранити од мене, или покварити утисак који је до сада стекла о мени, па ипак су наша миловања постала све слободнија и интимнија. Било је питање дана када ћемо се и тјелесно сјединити, а шесто чуло ми је говорило да би то могло бити данас.

Око подне се плажа напунила, ми још једном одошмо у воду, искупашмо се, а тада попушимо по цигарету док се мало оцједимо и просушимо костиме, па кренушмо код мене кући. У стан смо ушли још мокре косе, скинули одјећу и Милица се отишла прва истуширати и пресвући. Ја сам приставио каву и припремио ћикаре и доннио сок из фрижидера, док она буде готова у купатилу.

Кава је била на столићу кад је она изашла, па ја одох на туширање. Спрао сам со скоро хладном водом, овлаш обрисао шугаманом крупне капи воде и вратио се у собу.

Милица је лежала гола на кревету, постранице, подбочивши главу руком:

-“ Дођи, ја сам се одлучила, спремна сам.“- рече тихо, стидљиво другом руком покривајући голе груди.

Изненађен застанем трен, а онда се разголитим и легнем поред ње. Све моје искуство се тог трена изгубило, ово је било нешто ново. Ранији односи с цурама су за циљ имали секс, јавиле би се тренутне емоције, плитке и краткотрајне, којима смо обмањивали сами себе, а сада је у свој својој пуноћи осјећаја била ангажирана и душа и тјело. Емоције и страст су надвладале разум и све се одвило као у сну. Дошли смо себи ознојени и загрљени, као да се будимо из неког бајковитог сна.

-“Код мене је нередовна периода, здравствено је све у реду, доктор ми је рекао да је то због касног пубертета.“- рече ми мазећи се.

-“Постаће она редовна. Ако останеш трудана само мало ће нам се промјенити планови.“ – бришем јој орошене сљепочнице.

Истуширали смо се и попили каву смјешећи се једно другом испод очију, као мала дјеца кад направе неку неподпштину и само она знају ту тајну коју никоме неће одатии, иако их страији настоје на све начине наговорити да је одају.

Испратио сам је до “Фиће“ уз договор да се сутра нађемо у стану код мене. Враћајући се скалама паде ми на памет догађај из дјетињства. Ваљда сам тада имао седам осмам година када смо на њиви изнад баба Аничине улице, на “Воденом“, окопавали курузе, у свом реду наишао сам на тек никли чантрун. Имао је тек три листића и ја свима обзнаним:

-“ Ово је моје, да га нико није дирао!“

-“ Таман ће ти родити, треба га сваки дан поливати.“- вели Брацо.

-“ Е, да је воде, можда би и родио!? Пушти га, видићемо шта ће бити, нека расте.“ – дода матер.

Ко зна какао је та сјеменка стигла тамо, дали са сјеменом куруза или у ђубру, али сам сваки дан биљчицу обилазио и уређива земљу око ње, а она скоро да није расла или се мени због свакодневног гледања тако чинило. Крадом би, кад би засушило, однио чакицу воде и заливао је, а онда се напокон појави неколико жутих цвјетова и кад латице отпаше оста само један плод. Мршава земља и суша нису дали да се биљка, како би требало, развије и да да више плодова. Овај један једини чантрунић је растао споро, а кад је узорио није био већи од крпењака. Једног јутра га откину с полусуве стабљике жалећи што није већи, дуго сам промишљао да ли да га расјечем бојећи се да унутра неће бити ни мало црвеног. Ипак није било друге, расјечем га малим коричашићем и колико год да је био мален унутра је био црвен ки крв и пресладак, а моја се душа напуни блаженством што се исплатио тај мој труд и стрпљење и остварила моја жеља, а опет ме истовремено обузе туга што неста оних дивних снова које сам испочетка сањао, замишљајући да ће чантрун бити велик као бачва двоекташица и пун сласног црвеног меса.

Тако сам се и сада осјећао, сретан што моја љубав према Милици улази у пуну фазу, а носталгичан за оном стрепњом и ишчекивањем када ће се то догодити и да ли ће се догодити.

И знао сам да је мој момачки стаж завршио, сада почињем живот у двоје тјелом, а једном душом.

Advertisements