У Осијек сам стигао 28. септембра рано ујутро и онако неиспаван полагао испит из Њемачког језика већ у осам сати код проф. Владимира Петровића. Мало смо попричали као праве Швабе, трица у индексу, и тако су престале моје муке.

-“ Па Ви сте колега на крају! И дипломски је готов, оцјењен.“ – листа он по индексу.

-“ Имам још четри испита. Пуно је то.“ – кажем му.

-“ Водите рачуна да се то не отегне, зна се тако нешто многима десити. У сваком року дајте бар један испит, за пола године сте готови. Знају се апсолвенти опустити, а ви се натјерајте, постаје теже ако се отегне.“ – савјетује он.

-“ Настојаћу, хвала на савјету.“ – рекох и прихватих испружену руку:

-“ Aufwiedersehen.“

-“ Аufwiedersehen.“ – насмјеши се он.

Прелиставам индекс до краја. Стварно је проф.др.Звонимир Бенашић уписао оцјену за дипломски рад, добар, а д то нисам ни знао до сада.

 -“ Добро је, немам више муке око тога.“ – помислим и упутим се према центру града. Треба дочекати вече овако неиспаван. Вељко још није стигао од куће као ни већина редовних студената, па се упутих према Драви и послије дуге шетње завршим на ручку у “Белој лађи“. Ту сам дуго остао губећи време спорим ручком и читањем новина од насловне стране до малих огласа.

Предвече се “клај-клај“ упутим на жељезничку станицу, јавим се колегама из КСР-а, попијемомо каву,проћакуламо, и утом дође време за воз.

Професору др. Ратајцу се нисам хтио јавити, нисам још ни почео припремати испит код њега, акамоли се пријавио на испит. Нема везе, бићу ту у новембру.

Advertisements