Почетком октобра путовао сам у Загреб на припреме за периодични обрачун за I-IX текуће године са Срећком Мешином и Јосипом Биланом, који су ишли на неку синдикалну конференцију. Обојица су била пишмена на флерт са згодним путницама, па су одмах по поласку воза прошетали по гарнитури не би ли наишли на загодну прилику. Убрзо се вратише, воз је био полупразан, а оно што су “на иснспекцији“ видили није, по њима, заслуживало труда.

-“ Обојица кршите заклетве које сте на вјенчању дали, а ти Јосипе дупло, као грађанин и вјерник!“ – зафркавам их.

-“ Тако је, то је мали гријех, лако ће то фратар опростити, три четри “Здравомарије“, а липо је мало проминити.“ – брани се Јосип.

Билан Јосип је радио као стројобравар у Вучи возова, у њиховој радионици за одржавање локомотива, и био је добар мештар, а као јак и брз на језику брзо се пробио до синдикалног функционерчића у ООУР-у. Висок и стамен умислио је да је прави швалер, али његова рјечитост је више откривала него сакривала недостатке у опћем образовању, па баш и није имао неког успјеха код жена, јер се његова слика коју је створио о себи није адекватно пројецирала на супротни спол. Она препотентност коју посједује већина крупних људи више је одбијала него привлачила, а њему никако није ишло у главу да поред снажна тјела треба имати и духа да би се уклопио у друштво, па је набуситим и тврдоглавим својим фразама одбијао све аргументе који би се износили контра његова мишљења.

Насупрот њему Срећко је био углађен и духовит. Беспрекорним ласкањем, ситним пажњама и кавалирштином непогрешиво је погађао шта одговара супротној страни и ишао тим путем, па је тако извлачио корист и за себе и за Јосипа, пошто су стално наступали у тандему.

-“ А јели то фер према вашим супругама?“ – смијем им се.

-“ Важно је да оне не знају, а док је тако ништа се није догодило.“ – брани се Јосип.

-“ Ви религиозни сте гори од нас атеиста и комуниста, ми се бар можемо раставити ако запне, а ви сте доживотно везани док вас смрт не растави.“ – пребацује му у шали Срећко.

-“ Бог све прашта, људи су злопамтила.“ – фратарски ће Јосип.

-“ Тако црква каже, а црква је институција као и све друге, више греше њени службеници него обичан свит,“ – Срећко ће – “ тим више што су се они вјенчали с том светом кућом.“

-“ Да, Јосипе, Црква је једно, а вјера у Бога друго. Много зла је обичном народу нанјела Црква као институција.“ – подржавам Срећка.

-“ И попови су људи, иако су “Божје слуге“, али Црква је доњела исто толико користи у просвјећењу, у умјетности, у моралу, не треба гледати само једну страну медаље.“ – противи се Јосип.

-“ Да, док је народ крепавао од глади она је добивала своје десетине, она се поред или скупа с државом добано окористила, па није било тешко градити велелепне катедрале и олтаре окивати златом. Добро је Маркс рекао да је религија опијум за народ, онаква како је интепретирају попови, а ја би рекао и да разрађеним методама попови плаше народ страхом од смрти, страхом од болести, страхом од стравичних мука у паклу у загробном животу и обећањима о рају небеском за која ни папа не може доказати да се испуњавају. Нико не зна шта је послије смрти, ми материјалисти кажемо да нема ништа, а ви религиозни све сте упакаволи у липу бајку о рају и паклу, па обећавате ономе тко се за живота мучи да ће у рај, а тко користи све благодати за оваземаљског живота да ће у пакао. А за попове то не важи, они живе и овдје и тамо добро.“ – пали се Срећко.

-“ Па и комунисти обећавају рај земаљски у будућим врименима, радит’ ћеш кол’ко ‘оћеш, узет’ ћеш кол’ ко ти триба, сви ћемо бити сретни и весели, то му дође исто.“ – не да се Јосип.

-“ Све идеологије се заснивају на жељама и сновима, неке уже неке шире обухватају људско бивствовање, али се с временом искурвају. Кршћанство је почело више као социјални покрет у оквиру јудаизма и тако сиротињом омасовило чланство, а послије, протеком времена, прилагодила своју основну идеју с владајућим круговима или државом на обострану корист, обију институција. Држава је имала физичку присилу, а црква моралну, па се то комбинирало да би се опљачка народ, који је опет остао изигран. Исус Христ је проповједао љубав, солидарност, социјалну правду, колективно богатство и благостање, скромност, одустајање од силе и свих порока, а то је и у основи комунизма, једина је разлика што комунизам то своди на овоземаљски живот, док кршћанство, као и остале религије то одлажу на загробни живот. А и једни и други су примјењивали силу, и то настоје умањити и оправдати тенутним екцесима, инцидентима итд., итд. Сјетимо се само крижарских ратова и папе Урбана другог који их је покренуо, гдје су кршћани католици вршили покоље, палежи и пљачке хришћана православаца од Задра, Солуна, Цариграда до Палестине и Јерузалема. Најмање штете су нањели онима против којих су пошли, “невјерницима муслиманима“, да од њих олободе света мјеста, Јерусалим, Христов гроб и друга. И сад се поставља питање,ако сви хришћани прихватају учење Исуса Христа зашто је дошло до подјеле на католике и православне, на западно и источно ортодоксно учење Библије, па нешто касније на безбројне протестантске фракције кршћанства. По мени су те подјеле проузроковали сви други разлози осим религијских. Тако се вјековима католици уче од клера да су хришћани православци шизматици, кривовјерци, а православни клер своје вјернике да је католичко тумачење Исуса Христа прилагођено цезаропапистичкој државној доктрини Ватикана. А тко страда у том сукобу? Народ, који богато храни и једне и друге! А цјена је превисока, плаћа се животима невиних, баш оних које је Исус Христ штитио. А клер пере руке од злочина које је изазвао, потакао или толерирао правећи ради свог повлаштеног статуса услуге државној елити. Довољно се сјетити Другог свјетског рата гдје католичка црква не признаје грехе својих слугу од Степинца па наниже за геноцид над Србима, Жидовима и Циганима у НДХ, те како су они као божје слуге биле изнад свега тога, молили се за душе невиних и дозивали Божју милост да просвјетли ум усташких крвника. А гдје има душе без тјела? А знате ли ви тко је и шта је радио Степинац? Рођен је 1898.године у Крашићу, на селу, и завршио је гимназију у Загребу и као војни обавезник Аустроугарске 1916. године официрску школу у Ријеци те послат на талијански фронт гдје је рањен и заробљен, а онда као добровољац отишао на солунски фронт на који је стигао послије пробоја фронта, а 1919. године домобилисан у чину потпоручника и постао резервни поручник војске Краљевине Југославије. Уписује 1919.године Агрономски факултет у Загребу, али и постаје члан католичког друштва “Домагој“, све то напушта 1920. године и враћа се у родно село Крашић гдје ради на очеву имању до 1924.године, а тада се упућује на теолошке студије у Риму до 1930. године и гдје је заређен за свећеника. Одмах долази на висок положај, за цермонијара надбискупу др. Анти Бауеру, а 1934. године је именован надбискупом коадијатором “Cum iure succesionis“, да би по смрти надбискупа Бауера 1937. године преузео управу надбискупијом загребачком, значи са 39 година старости, што се у црквеним круговима сматрало да је премлад, да му фали “ actas-dob“ и прописани канонски стаж, али и да му је помогло то што је солунски добровољац, јер је за његово именовање требала привола Краља Александра. Показао се горљиви приврженик Ватикана, тврдио је да је аполитичан, а некад је говорио да подржава ХСС и др. Владка Мачека. Визија му је била католичка Хрватска, у којој богобојазни пук марљиво ради, живи на традиционалани начин и слуша своје духовне и свјетовне поглаваре, а “да се мало боље наједе и разоноди“ достатни су му Црквени празници и светковине. Клерикално је био нетрпељив, а то је проводио преко клерикалних организација у саставу католичке акције, чији је он био предсједник. Ту му је духовни отац био Пије 11, чија је свраха била “обнова кршћанског јавног живота“, а то је по њему значило увлачење цркве као моралног арбитра у све поре и дјелатност друштва – двовлашће државе и цркве. Ту његову дјелатност Крлежа је означио као “ Мрак мракње мрачне мракоње“. Није потребно наводити да је био горљиви антикомуниста, па их чак денуцира властима по имену и презимену и каже да се он тога не стиди. А шта су онда радили његови потчињени свећеници, кад се тиме њихов надбискуп поноси, а нарочито одмах по окупацији земље 1941.године сарађује с усташама, 12. априла 1041. године он признаје “војсковођу“ Славка Кватерника и честита му на успостави НДХ, 16. априла 1941. године иде да “поздрави поглавника“ Анту Павелића, а 18. априла 1941. године издаје окружницу католичком свећенству да сарађује са усташама, а 26. априла 1941. године предводи католички епископат у аудијенцију Павелићу и у своје име и име својих свећеника нуди искрену и лојалну сарадњу.

Није онда чудо што су католички свећеници сарађивали с усташама и окупаторским снагама, кад им то раде поглавари надбискуп Степинац и Папа Пије 12. Неки чак постадоше организатори и функционери усташког аминистративног и војног апарата, као Вилим Цецеља, жупник у Врапчу, фра Дидак Човић у Јаски, Вилим Никшић, жупник у Огулину, Драгутин Марјановић, капелан у Славонском Броду, дон Мате Могуш, жупник у Удбини, фра Петар Берковић, жупник у Дрнишу, фра Иван Хрстић, у Сињу, фра Станко Милановић, у Имотском, фра Радослав Главаш и фрањевци у Широком Бријегу, и многи, многи други у Дувну, Ливну, Сарајеву, Шамцу, Вишеграду, Добоју и гдје све не.

Католичка друштва из Католичке акције као нпр.“Велико крижарско братство“, “Велико крижарско сестринство“ и “Домагој“ постају стуб и срчика усташке војске и власти, по његовој упути и позиву.

Традиционалне вјерске свечаности у Марији Бистрици 1942. године претвара у политичку манифестацију за усташе и Павелића, а 1944. године он велича НДХ као државу хрватског народа и протистира против савезничког бомбардирања усташких и њемачких положаја.

Од 1941. године сваког 10.априла он служи свечану мису у славу НДХ, а празник Св. Антуна претвара у величање крвника Анте Павелића.

Одмах након окупације 1941. године почиње усташки терор над Србима, Јеврејима и Циганима, а тада по Степинчевим упутама поче и срамно прекрштавање Срба да их понизи у националном и људском достојанству прије физичког истребљења. Нису то били самовољни акти католичког клера, већ организитрана акција Католичке цркве на челу са Степинцем и врхбосанским надбискупом Иваном Шарићем. Ту је био “одбор тројице“ на челу са Степинцем, па “извршни одбор“ који је радио на терену, а он издаје окружницу нижем свећенству “ да се вјерски пријелази што хитније и без запрека обаве.“ Свјесни злочина цинично се покривају резолуцијом да се пријелази на католичку вјеру могу обављати само слободном вољом и унутрашњег католичког увјерења, док је то вршено у назочности усташа који су послије те цермоније једноставно вршили покољ, често у православним црквама, јер је ето душа спашена.

Тог “врлог надбискупа“ Ватикан 1941. године поставља за војног викара усташке и домобранске војске, а овај своје замјенике свећенике-усташе Стипу Вучетића и Вилима Цецељу, чији је задатак био да у тој тзв. војсци НДХ “подижу борбрни дух и морал“, а да су то успјешно радили зна се по жртвама покоља недужног становништва по селима и градовима и логорима диљем “лијепе наше“.

Фра Мирослав Филиповић-Мајсторовић, Звонимир Брекало, Чулина, Цвитан, Липовац, Јосип Вукелић, Иван Милетић, Јосип Бујановић, фра Дионизије Јуричев су били истакнути душебрижници и високи часници крвавих руку који на души имају хиљаде невиних душа.

Наравно, 1945.године позива свјетску јавност да заштити хрватски народ од прогона комуниста, а нарочито свећеника који су поштивали само јаче наглашену вољу свог народа за оживотворење 1300-годишњег сна о властитој држави, па зато нико нема права оптуживати било којег грађанина хрватске државе, па ни хрватске бискупе, што су поштивали ту вољу, кад он на то има право по Божјим и људским законима. Истовремено у надбискупском двору похрањују архиву Министарства вањских послова НДХ и говор Анте Павелића на грамофонским плочама, тобоже да их спаси од бомбардовања, а уствари да их не нађе народна власт.

Док шаље апеле у иностранство послије рата, у исто време у надбискупском двору ствара усташко-крижарске језгре на челу са својим тајницима Лацковићем и Шолићем, свећеницима Шимечким и Марићем, те “вјерницима“ Гулином и Црнковићем, који се преко усташких шпијуна повезују са крижарским групама на терену, а прима у свом двору усташког пуковника Ериха Лисака и још неке усташке официре, писма усташког генерала Мошкова, а 20.септембра 1945.године сазива Бискупску конфернцију и шаље свјетској јавности “пастирска писма“, гдје протестира против слободе дјеловања католичке цркве у Југославији и наводи да је мртво 243, 169 у затворима и 89 несталих или укупно 501 свећеника од комунистичких власти. Ту наводи да су фрањевци из самостана Широки Бријег, њих 28 поубијани без суда, а нико од њих није узео пушку у руке, акмоли био против НОБ-а.

А од почетка окупације 1941.године до ове Бискупске конференције 20.септембра 1945. године ни Степинац ни хрватски епископат никада нису издали никакво пастирско писмо у којем јавно осуђују усташке ратне злочине. За њих Хрвати у НОВ и ПОЈ-у нису били Хрвати, већ само непријатељи комунисти, за Србе да не говорим.

Сам Тито им је одговорио отвореним писмом 25.октобра 1945.године, гдје каже да није истина да се одузима имовина цркви, већ се спроводи аграрна реформа, да се кажњавање крволочних усташких кољача који су били свећеници не могу идентификовати с прогоном цркве и пита гдје су са таквом посланицом били за вријеме усташког Павелићевог режима и окупатора Њемаца и зашто се нису бунили против људске кланице – логора у Јасеновцу итд., а додаје да они настављају сијати мржњу међу народима, не само ради вјере, већ и ради политичког опредјељења, а подржавају остатке крвавог режима у виду крижара који убијају мирне грађане и сељаке и да нова држава има законе које је сватко дужан поштивати, па и господа бискупи.

На суђењу 30.септембра 1946. године Степинац изјављује да се неће бранити и да му је савјест чиста, јављајући се ипак тамо гдје му је одговарало, а гдје су изношене чињенице шутио је као заливен.

Бранио се ставом као да се радило о обичним конвенционалностима и да је то што је чинио не значи да је идеолошки био уз усташки режим, настојећи да прикаже како је против њега поведен процес из идеолошких мотива, а не ради утврђивања његове одговорности за сарадњу њега, његове католичке акције и бројних свећеника са усташком државом.

За присилно покатоличавање православних Срба брани се да је он особно био против тога и да је католички епископат 17.новембра 1941.године издао окружницу свећенству како то треба чинити, а то је да буде слободном вољом и по унутрашњем увјерењу и да “ прелазници су имали здраву памет и слободну вољу да то учине или не“ , а кад се зна да у увјетима усташког терора није могло бити говора о слободној вољи, чега је и он био свјестан, лако је и без доказа закључити: да се је Степинац свјесно придружио усташком прекрштавању и преко свећенства које му је било подређено то проводио у дјело.

А одувјек се и по домаћим и међународним прописима такво нешто сматрало тешким кривичним дјелом.

Да је то вршено присилом свједочило је 50-так сведока, а и само Степинчево писмо Пију 12. од 18.маја 1943. године и да то није дало резултате, јер су их Нијемци натјерали да с тим престану јер народ масовно одлази у партизане, а онда су основали некакву “ хрватску православну цркву“ на челу са неким епископом Гермогеном у Загрбачкој митрополији, а на чело сарајевске неког Мифку.

У погледу оптужбе да је био викар Павелићеве усташке војске, Степинац се брани да га је ту поставио папа Пије 12. и да се тога посла морао прихватити. Бранио се да он није био усташа, да је морао НДХ признавати као државу јер је била призната као таква од Ватикана, а да је око предаје власти Мачеку у прољеће 1945.године био ангажиран јер му је Мачек био “политички шеф“.

Све у свему, његова одбрана, да је био позиван, да је морао по протоколу сарађивати са окупатором и Павелићевим усташким режимом, да је морао вршити прекрштавање јер су то православни Срби то тражили и чак смрћу пријетили жупницима који су с тим отезали и да је ова власт за њега од 8. маја 1945. године и нема му право судити за раније дешавање и нормално напада комунизам као зло човјечанства.

Испада по њему да што је било у рату, десило се и ова власт нема права да о томе суди. По том би и Хитлер и његови подређени и Павелић и сви ратни злочинци требали бити ван домашаја ових послијератних закона.“ – довршим им причу.

-“ То је верзија садашњих власти, а ни њима нису руке баш чисте, у рату се свшта чини. Читао сам ја и друге верзије.“- укључи се Јосип.

-“ Ово су чињенице, не може бити неко војни викар, а да не зна шта му та војска чини, не може се бити надбискуп, а да се незна да је присилно прекрштавање тешко кривично дјело и да се оно врши под мотом “да је важно спасити душу, а грешно тјело није ни важно.“ Нико Степинцу није судио као надбискупу и католочком вјернику, већ као активном сараднику усташких и окупаторских власти у спровођењу злочена. Како је могао високи католички прелат Доминик Мандић знати о чему се ради и само по његовим писмима надбискуп Степинац је могао знати за сва дивљаштва усташа и њему подређених свећеника. А он се правда да ништа није знао, да је слушао глас и проводио вољу хрватског народа, да је извршавао наредбе Ватикана на челу са папом Пијем 12., за којег се зна да је био симпатизер Хитлера и Мусолинија и њихових идеја. То чињење нема везе с вјером, већ га и само Свето писмо осуђује као сатанино дјело. А комунисти су били савезници сјелог антифашистичког свјета уједињеног у борби против фашистичког и нацистичког зла. То не искључује да је било освете, да је било појединачних испада, али свима је познато да се тако нешто код партизана строго кажњавало и за мање ствари, док је оно за шта су Степинац и друштво осуђени било систематско државно уништење као ратни циљ, једног народа само зато што је друге вјере и нације. Уосталом, Степинац не рачуна у Хрвате бројнију већину хрватског народа која је била на страни НОБ-а.“ – додајем..

-“ А што су ти партизани потарацали Широки Бријег и побили тамошње фратре, нису им они били непријатељи с оружјем?“ – провоцира Јосип.

-“ Ти си читао књишицу “Широки бријег“, гдје су међу побожне пјесмице убацили “истину“ о рушењу и пустошењу Широког бријега приликом ослобађања и погибије 29 фратара? Колико ја знам рећи ћу ти:

Утврђивањем Лиштице с десне и Невесиња с лијеве стране Неретве Нијемци су бранили Мостар и долину Неретве којом су се повлачиле групе армија “Е“ из Грчке. У тим мјестима за обрану су сконцентрирали значајне своје и усташке снаге на које су нападале 29.ударна херцеговачка дивизија и 8. далматински партизански корпус. Самостан “Широки Бријег“ је био утврђени војни положај око којег су се борбе водиле два дана и двије ноћи, а сваки објекат, значи и онај невојних намјена, ако се из њега пуца је по ратном праву легална војна мета. А самостан “Широки Бријег“ је у народу словио као познато усташко легло, у којем је и Гестапо држао своју шпијунску радиостаницу, из којег потиче низ фратара који су били подстрекачи и непосредни извршитељи усташких злочина, а ту се школовао и Андрија Арттуковић, Павелићев министар, потписник и творац расних закона, Јосо Думанџић и фра Радосав Главаш, итд. Најгори међу њима су се повукли с Њемцима и смјестили у фрањевачки самостан у Загребу, из “Широког Бријега“ 14-торица. Наравно, нису сви фратри у “Широком бријегу“ били усташе и сарадници окупатора, али је аутор те књижице “заборавио“ рећи зашто су се ти фратри задржали у самостану, иако су видјели да су га усташе и Нијемци претворили у тврђаву, да је љага њихових судругова пала и на остале, да се тим остали нису дистанцирали од својих судруга злочинаца и како су партизани могли знати да су они ту у самостану заједно с усташама и Нијемцима, и да је у тој бици погинуло или рањено 350 партизана.

А могли су се аутори те књижице сјетити и онога шта се догодило и с бенедиктанским самостаном на брду Монте Касино у Италији, којег су Нијемци у току Другог рата претворили такођер у тврђаву, и којег је Англоамеричка артирељија и авијација у току пола године, колико су се водиле борбе, претвориле у хрпу камења односно до темеља разориле. И ту се не постављају питање. А шта је био циљ издавања овакве књижице?

Издавање књижице на свјетло дана у 1971.години у доба контрареволуционарне националистичке дјелатности темпирано је да се еуфорија појача и заогрне религиозним плаштом, намјерно износећи непотпуне и искривљене податке о погибији фратара у побожне народне пјесме, а истовремено да се, ако се утврди да је и један фратар невин страдао у борби за Широки Бријег, праведност захтијева да га се морално рехабилитира, а тиме се посредно поставља и питање рехабилитације Алојзија Степинца, те се тако на мала врата начме пресуда која му је изречена. Тим више што Ватикан и католичка црква и данас тврде да су народне власти и јединице НОВЈ невине свећенике и вјернике осуђивали на смртне казне и казне затвора само зато што су били добри католици, иако сам фра Алекса Бенигар пишући Степинчеву биографију каже да “Совјетски комунизам је гипкији него што је био поступак француских револуционара. Маркс, наиме, полази од становишта да је вјера органска и законита повјесна појава у стновитом раздобљу људског друштва. Стога он себи не поставља уништење вјере као најближи циљ, него као даљњи циљ, који се има остварити у даљњем повјесном раздобљу. У почетку је преузео лозинку западњачког социјализма: вјера је приватна ствар сваког грађанина – држава и црква су растављени.“ А цјели свјет зна да је наша верзија самоуправног социјализма далеко од ригидног совјетског типа. А аутори те књижице Широки Бријег никако да се окане зле крви. Срећко зна да су били напрвањени спискови на жељезници, а тако и другдје. Шта мислиш ради чега?“ – испричам им оно шта знам.

-“ Јесте, спискови су направљени, по имену и презимену, школској и стручној спреми и по народности. Чудно ми је то било, јер народност односно националност се до тада нигдје није уносила, па ни у Извод из књиге рођеених, али сам испочетка мислио да је то нешто ново у духу измјена Устава, тек послије сам схватио да се то тражи за друге, најцрње, намјене. Требало је људе мјерити првенствено по том националном опредјељењу, правити квоте запошљавања по националном кључу и све остало, можда и ликвидације. Никад себи нећу опростити што сам тако наивно судјеловао у томе, али данас видим да су врхови у СКХ направили савез са најгорим клеронационалистима и шовинистима, не ради народа, већ ради останка њихове клике на власти.“ – отворено ће Срећко.

-“ Ја сам обичан вјерник и радник, са много тога се не слажем када је Црква и клер у питању, али и са оним што раде партијаши, много је и међу њима кварних и држе их на високим положајима само зато што су чланови СК. То ја гледам као обичан радник, који са својих десет прстију зарађује крув. Што се иде више у хијерархији више се покварило, па се само између њих мјењају фотеље, нико се не враћа тамо одакле је пошао на функцију, иако се тамо није доказао, јер једноставно зато није способан. А то би требало бити нормално, биран си, истекао ти мандат, направио си то и то, а могао си то и то, ајде ти за строј јер си бољи стројовођа него предсједник синдиката, ти више овој заједници користиш као радник у струци него као функционер у политици, и то је то. Често помислим да су Кинези са “културном револуцијом“ били у праву, нису дозволили да се формира и учврсти “црвена буржоазија“, као што је то код нас дозвољено. А са Милом се слажем, никако не могу “сварити“ оно злато и драгоцјености по црквама и свећеничким одорама ,истовремено слушајући иу њихових уста рјечи Исуса Криста који је проповједао скромност у свему, љубав према свему и свакому, давање а не среброљубље. За умјетничка дјела имају галерије и музеји, за књиге и списе књижнице и архиви, то припада цјелој друштвеној заједници, па били они вјерници или атеисти, само их треба учинити доступним и на корист свакому. Ја као вјерујуће биће не могу бити против других вјера, вјерујућих људи, а исто тако ни против невјерника, све су то Божји створови који имају иста права на своје мишљење и убјеђење као и ја на своје. Не морамо се слагати, али се можему уважавати, зар не?

Често сам улазио у дуеле с “великим католицима и правим Хрватима“ ради тога. Ништа нама православци Срби нису криви, ми смо криви сами себи. Увијек смо под туђином, Крешимир и Звонимир нас “продаше“ Ватикану, па онда дођоше Мађари, Млечани, Аустијанци, Угари, Французи, само смо мјењали господаре мислећи да ће под оним наредним бити боље. Нисмо се него ујединили на равноправној основи с другим Славенским народима послије Првог рата, и одемах почешмо кмечати да нисмо равноправни, да смо израбљивани, да нам се више узима него даје, итд.итд. Миле ти си ту у току, шта говоре економски показатељи, статистички подаци?“ – образлаже Јосип своје мишљење.

-“ Сваком је познато да је индустријски најразвијенија Словенија, па Хрватска, онда Војводина у Србији, итд. тако је са бруто друштвеним производом и националним дохотком, основним показатељима развијености привреде једног друштва. Савка и друштво су говорили да се Хрватска пљачка и да је она у Југославију ушла као развијенија од осталих и да сада заостаје у развоју због системског одлива дохутка у друге републике. По мени није истина да се пљачка на било који начин, а да је ушла нешто индустријски развијенија је истина. А ту су хрватски националисти прешућивали једну чињеницу, да је код уласка Хрватске у јужнославенску заједницу у укупном броју становништва био већи постотак Срба него данас и да су тој развијености и они значајно придоњели, и да у ту заједницу су ушли ради велике користи. Замислите да су Хрватска и Словенија морале плаћати репарације Србији и осталим побједницима репарације као поражене у Првом рату!? Па не би им остао ни камен на камену! А и да надокнади оно шта је направила НДХ у Другом рату!? И да наведем само један примјер: Савка и њени трабанти су, а и данас се то може чути, говорили да хрватски туризам зарађује девизе и њих по јефтином односно нереалном курсу даје Народној банци Југославије, али заборављају рећи други дио реченице, да хрватски туризам узима из Војводине и осталих дјелова Србије, Македоније и БиХ храну по ниским административно одређеним цјенама, а ти произвођачи хране би боље прошли да је директно извозе по свјетским цјенама и тако би добили више девиза него што добијају кроз субвенције за производњу те хране. Шта би било с хрватским туризмом да се послује по чистом либералном капиталистичком моделу? Пропао би, јер би цјена коштања била већа од остварених прихода.Трошкови за храну, воду, струју, инфраструктуру, и др. би били већи од зараде кад би се примјениле свјетске цјене, јер из много разлога у тој грани не можемо конкурисати Француској, Италији, Шпанији, Швицарској, Грчкој, итд. А зашто? Они имају цесте, воду, пратеће услуге, а ми то требамо тек изградити. Нико неће долазити тамо гдје осим сунца и мора нема ништа више, гдје су цесте лоше, а воде има или нема. А за инфраструктуру су потребне огромне паре, Хрватска их сама нема, па цјела Југославија у то мора улагати, што властита инвестицијска средства што мешународне кредите за те намјене. Тако је направљена Јадранска магистрала, а ви знате како је било уз море прије ње и за домаће становништво и за малобројне туристе. Неки се буне што “Емона“, “Генекс“, “Инекс“ и друге фирме раде хотеле и одмаралишта, као да те паре не остају овдје, као да се не запошљава овдашња радна снага и да од тога овдје има највише користи. Савка није говорила да су многе творнице из Србије за време резолуције “Инфомбироа“ биле пребачене на запад земље, из Земуна у Словенију ТАМ и још нека, У БиХ “Соко“ индустрија и многа војна подузећа, а о млиновима и прехрамбено-прерађивачкој индустрији да не говорим, који су прије тога чак и Енвер Хоџи у Албанији поклањани.

Исто тако “маспоковци“ су заборавили да Хрватска није плаћала репарације ни послије Првог ни послије Другог свјетског рата, а оба пута је била на губитничкој страни. Остали, првенствено Срби су јој то опростили, а колика је величина “дара“ и великодушност опроста може се схватити кад се зна да је у Првом свјетском рату Краљевина Србија изгубила 1.500.000 становника или 43% од укупног броја, већином радне доби, а у Другом свјетском рату је, и сами знате, погинуло око 1.700.000 бића, а најмање двије тећине су српске националности. Говорили су да су првославни Срби у миграцијама кроз повијест “окупирали“ Хрватску, од 16., 17. стољећа, што је ноторна лаж. Ако усвојимо тврдњу да су Славени овамо дошли у шестом стољећу, како тврди германска хисторијска школа у шта ја не вјерујем, онда се они као народи у данашњем смислу нису разликовали, и били су више племена, братства и родови који су имали заједничку вјеру, језик и културу. Некако истовремено су примили кршћанство и прве кршћанске књиге које су написали Ћирило и Методије на славенском језику, писмом које су за тај народ створили, глагољицом и нешто касније ћирилицом, које је цјели славенски корпус народа од Егеја и Јадрана до Балтика и Урала разумио. А данас се “прави“ Хрвати најеже кад им се спомене ћирилица или глагољица! Требало би да виде Пољички статут, Башчанску плочу и друге најстарије документе и споменике за које тврде да су хрватски и установе на којем су језику и писму. Е, о томе се не оглашавају! Или бар да се присјете што је и зашто прошао крчки бискуп за време фашистичке италијанске владавине између два рата. А до 1.059. године кршћанство на овим просторина је било канонски иста вјера, а тада су по Ватикану православци постали шизматици, осуђено учење Св. Методија, уведена “латинштина“ у хрватску цркву и строга веза са Ватиканом и папом.

Сматра се да је глагољицу у хрватску цркву умјесто ћирилице увео нински ђакон касније епископ Теодосије за време владавине кнеза Бранимира који је постао кнез убивши претходника кнеза Седеслава 879. године. Далматински градови ради узурпације кнежевског трона нису признавали кнеза Бранимира већ га тужили Цариграду јер су били под влашћу Бизантије. Тај ђакон нинске цркве Теодосије да би напредовао тако да добије епископију, а Бранимир опрост, понуде унију Ватикану, док је цјела далматинска црква на челу са сплитским архијеписком и митрополитом Марином, романског порјекла, била под цариградским патријархом. То папа Јован једва дочека и постави Теодосија за епископа нинског, а кнеза Бранимира призна за легалног. То Теодосију није било довољно, жело је постати главни у Далмацији, јер папа му није дао неовисност од Сплита и искористи прилику кад умре архијепископ сплитски Марин, али пошто је био везан за папу и Рим, није преко њих могао постићи циљ, већ се обрати цариградском патријарху Фотију и преко њега то оствари. Он је уводио народни славенски језиик у богослужење и постављао такве свећенике на кључна мјеста. То је изазвало протесте романског свештенства и тужбе против њега, а како то нису могли преко Цариграда, обрате се Риму и папа Стеван 6. (885-891.) их подржи, који је иначе био противник славенског језика у богослужењу, а Теодосије да би се одржао на врху далматинске цркве обрати се истом папи Стевану, али није успио. Побједило је романско свештенство, а он је постао опет обичан епископ Нински, гдје је и даље био народни језик у богослужењу.

Романски архијепископ сплитски Петар је 891. године био против тога и преко кнеза Бранимира је испословао да се уведе богослужје по западној цркви, да се напусти ћирилица, а уведе глагољица, и тако је хрватски народ преварен, јер њему је било довољно да богослужење није на латинском. Теодосија је насљедио Свеслав (Адалфред) 890. године, а Бранимира кнез Мутимир који је владао од 912.-914. године, и који се приклонио сплитском романском архијепископу у споровима нинског епископа и сплитског аријепископа.

Насљедник епископа нинског Свеслава постао је Григорије (Гргур) и још жешће се борио за хрватску цркву и богослужење на народном језику и за неовисност од Сплита и испочетка је имао подршку кнеза Томислава који је владао од 914.- 940. године.

Кнез Томислав је успио објединити хрватски народ од мора до Посавине, а онда је желио и далматинске градове који су били под Бизантом, те успије постати цариградски проконзул, али је да би умирио романско свећенство и становништво у тим градовима морао отказати подршку Гргуру Нинском, јер је тежио постати хрватски краљ и ту му је требала романска подршка. Папа Јован 10. (914.- 928.) сазва црквени сабор у Сплиту 924. године гдје се укину богослужење на народном језику и тако би уништена хрватска народна црква, забрањена служба у црквама на народном језику и укинута нинска бискупија, а Гргур поста обичан епарх.

Народ се бунио, али је сила била јача, и још дуго се задржао народни револт, а резултат тога је било убиство краља Свинимира или Звонимира “у петих Црквах у Косову, посљедњег хрватског краља“. “Од тога доба дјеле се Хрвати од Срба на црквеном пољу, а то је одјељење имало уплив и у народном погледу све до данашњег дана.“, како пише Б. Калај у својој књизи “Geschichte der Serben“ издатој у Будимпешти 1878.године.

Тад почиње Ватикански притисак на унијаћење православних, а вјера је била једина подјелница међу та два народа, језик и обичаји и порјекло знамо да су исти. И преко вјере доста се српског народа превело у Хрвате. То само потврђује чињеница да се још у 18. и 19. вјеку статистике хрватског становништва дјеле на Србе православне, Србе католике и Хрвате. А језик, презимена и имена, пјесме и игре, ношња, уопће културни и друштвени живот, код Срба и Хрвата су исти, нарочито овдје у Далмацији, Личкој, Банијској, Кордунској и Славонској крајини. Само сљепци и задрти клеронационалисти то не виде.

Страни фактор је на овим просторима увјек сијао паролу “подјели па владај“, а ми смо “народи будале“ који су ради користи странаца и наших продатих предводника крвљу заљевали и лешевима гојили ту мржњу, па и сада кад имамо шансу да остваримо сан најпаметнијих људи с ових простора: заједнички живот у слози, наспрам германских, романских и англоамеричких интереса.

Мало се удањих од теме о економији, а хтио сам само то повезати с оним што се раније догађало, а све се и тада сводило на интересе и власт, па можемо рећи да ово што се данас дешава није ништа ново и непознато. Како видите, из економије, из повјести, из културе, вјере итд., итд. се вади и потенцира само оно што је у тренутном интересу одређене групе која се бори за власт, а права истина сакрива, јер би их демантовала по свим основама.“ – заврших им причу.

-“ Враг те однио, откуд ти то све знаш?“ – Срећко се зачуди.

-“Треба читати, не једног него више аутора или извора, и мислити својом главом, не примати ништа здраво за готово. А стално треба имати на уму да је објективмност релативан појам и искључити емоције. Чињенице јесу сурове, круте, горке, а таква је и истина. Већина је љекова горка, али сузбија или љечи болест. Таква је и истина, горка, а љечи усијане главе! А људи су кварна роба, драго им је чути оно што им је мило, што потајно желе само за себе, па није чудо што “сто пута поновљена лаж постаје истина“, парафразирам Хер министра трећег Рајха Гебелса.“ – рекох му.

-“ Стварно, то што рече више ми личи на истину од оних хвалоспјева о “тисућугодишњем краљевству Хрвата“. Ја немам појама о повјести Срба, па и осталих Славена на југу, о Западним и Источним да не говорим.“ – искрено ће Јосип.

-“ Знам, ми у мјешовитим срединама учимо и своје национално и своје домовинско, и по крви и по тлу. А вас баш брига за ћирилицом, не морате је знати, а ја морам и једно и друго. Зато кажу да мораш познавати и своје и туђе, да би своје волио и туђе поштивао, да би био бољи и за себе и своје и племенитији према ономе што је туђе. Ружећи и негирајући туђе нећеш се уздићи, већ ниско пасти и код својих и код туђих.“ – рекох им.

-“ Али србијански политичари нису схваћали заједничку државу као Хрвати. Радић је био за републику, а Срби за монархију, па су преко монархије настојали да наметну унију и централизам, док је већина Хрвата и Словенаца била за федерацију. Тако су Срби увијек имали главну ријеч, намећући своје ставове и ширећи моћ кроз капитал који су на рачун других гомилали.“ – Јосип понавља старе тезе.

-“ То је више пропаганда него истина. Кад се погледају власници највећих фирми у Краљевини СХС, касније Краљевини Југославији, установиће се врло брзо и лако да су оне биле у рукама странаца. Ето, италијанске фирме су биле цементаре у Солину и Каштелима, алуминијска индустрија и Лозовац су исто били њихови, задарске фирме да не набрајам, бакарна индустрија, рудници у Бору и Мајданпеку су били у рукама француских капиталиста, Трепча, значи олово и цинк су били у њемачкој концесији, “Сименс“ је држао електроиндустрију у Загребу, значи, све крупно и стратешко је било под странцима. И Срби су имали републиканце, а Радићи се залажући за републику истовремено величају Томислава и остале хрватске краљеве и кнежеве. Политичари добро знају да морају имати масу и новце, то им даје моћ, па ће се и за врага залагати да ту моћ остваре. А Хрватска је била територијално највећа под тобожњом српском доминацијом, треба само видити границе Бановине Хрватске, коју је кнез Павле Карађорђевић даривао Мачеку. Први пут у повјести териториј Дубровачке Републике постаје хрватски териториј, по мени би било боље да је то била аутономија, као данас Војводина и Косово и Метохија. Вицко Крстуловић је исклизну из високе политике јер се залагао за аутономију Далмације, знао је добро што значи подлећи под пургерску централистичку загребачку политику, а износио је исте аргументе као и Војвођани, мјешавину народа, вјера и култура. И вама је познато као и мени да су се овдје људи обје вјероисповјести изјашњавали више као Буњевци, Ришћани, Бодули, Влаји, а сви као Далматинци него ли као Хрвати или Срби. Уосталом, Далмација је била све до Првог свјетског рата краљевина у истом рангу са Славонијом и Хрватском, имала је своју владу и Сабор и неку врсту самосталности у односу на централну власт у Бечу, Будимпешти или Млецима.

Погледај стање ствари данас! Највеће плаће су у Словенији, па Хрватској и даље “што јужније то тужније“. Каже се да тако мора бити због већих трошкова живота, веће продуктивности, итд. То су глупости у једној држави гдје постоји заједничка економска и монетарна политика, а гдје роба може стићи од границе до границе за једну ноћ. А још једно, ако уважимо да је то истина кад то тврде, зашто су плаће у Загребу веће него у Сплиту, ако се зна да рецимо жито стигне из Војводине у Загреб за три-четри сата, а у Сплит за дванаест сати, значи мањи су им трошкови транспорта, и то значи мању цјену, па на примјеру круха, мљека и осталих свакодневних потрепштина који имају нижу цјену коштања тамо него овдје они би требали имати мање плаће.

Или погледај ово, отиђи у дућан и погледај цјене телевизора, “Горење“ и “Искра“ су скупљи за трећину од “ЕИ Ниш“, а кад погледаш унутра у кутију видићеш да је 90 % дјелова произведено у “ЕИ Ниш“. Словенци праве само другачију шасију, не знатно модернију од “ЕИ Ниш“, али зато имају јачи ЕПП у новинама, радију и телевизији. Зашто је скупљи њихов за трећину? Зато што су уграђене веће плаће, а оне се правдају већим трошковима живота, што није озбиљан разлог, јер немају економског основа кад ти трошкови нису већи од оних, рецимо, у Сплиту. Или Јосипе, знаш колика је плаћа на твом радном мјесту, зашто онај који то исто ради у Љубљани има скоро дупло већу плаћу, у Загребу за четвртину, а у Београду мању за трећину? Иста школа, иста пракса, иста фирма, исти уложени рад, а разлике су такве? То нема везе с економијом него с оном народном “…ком је Бог отац, лако му је бити светац…“. Или погледајмо плаће, рецимо књиговође, код нас на жељезници и оног у ИКБ или “Бродомеркуру“. Тамо је дупло већа, лакше добијун и стан, а говори нам се да банке раде с парама привреде, значи обрћу наше паре и папрено наплаћују своје услуге и не знају шта би са екстра зарадом. А коме врше пласмане тог новца? Опет привреди, нама, али по којој каматној стопи ? На наше депозите камате скоро да нема, а нас деру с 7% стопом најмање и остварују шест пута већу разлику само на том виду пословања. Ту синдикат треба имати став, џабе је доносити само закључке, ако се ништа не мјења. Ако су у економским односима ствари чисте и поштене, онда је све остало лако рјешавати, па и национално и вјерско питање, културно и језичко и све остало. И увјек има оних који воду муте. Не харангирају цркве и клер на комунизам ради народа него себе ради, смањује им се број вјерника, а смим тим и приход и богатство, а с богатством моћ и утицај на јавно мјење. Увјерен сам да у твом Дугопољу жупници најбоље живе, имају највише новца, слуге, аута, провод и забаву.“ – велим им.

-“ А, ту си у праву, колико их знам сви живе као бубрези у лоју, а кад се награбе по жупама одоше у град на више положаје у својој хијерархији. А прича се да “вижитају“ и најљепже жене, било удате, било цуре.“- смије се Срећко.

-“ Како не би, млади, у пуној снази, а слаткорјечиви и безбрижни. А знају они и грије оправдати.“ – смије се и Јосип.

-“ К врагу и повјест и политика и нације, млатимо празну сламу, а кад се погледа уназад више времена се ратовало и обнављало порушено него мировало и градило, па опет се ништа није научило. Изгледа да онu латинскu “ Historia est magistra vite.“ сви воле цитирати, али је не воле примјењивати. Ајмо ми мало одспавати, за три сата смо у Загребу.“ – рекох им гледајући на сат.

-“ Имаш право, ако ништа бар нам је вриме брзо прошло.“ – сложи се Јосип и пребаци освјетљење на ноћно модро свјетло.

А над плитвичким шумама већ се бјелила измаглица и пригушивала тутњава дизелке која покаткад поспано затруби.

Advertisements