Те јесени време је било љепо, усталило се Михоље љето и одвукло дубоко у октобар. На послу је било уобичајено, најављени ребаланс плана послије деветомјесечног обрачуна одложен је за децембар, а ја сам на миру припремао испит из Финанцијске и инвестицијске политике код проф. др. Ота Рафајца, не напрежући се превише, знао сам да ћу га свакако положити послије љетног познанства и учињене услуге професору. Са Милицом сам се налазио скоро свако вече, прошетали би, понекад навратили код Гојка и Маје и тамо се распричали о свему и свачему, а онда завршили код мене у стану. Некад би Милица остала цјелу ноћ, па би ујутро ишли заједно на посао, а понекад би је отпратио до Првобораца улице, становала је код тете Анђе гдје сам и ја некада становао. Њој је рад на одређено време у Центру “Мате Голем“ истицао крајем године и то нам је била највећа брига. Требало је наћи ново радно мјесто, па се јавила на оглас “Југобанке“ гдје су тражили инокоресподенте, али још није добила никакав одговор.

Гојко и Маја добили су бебу, малу Тамару, па смо им нас двоје били неки “прозор у свјет“, јер од бебе нису могли никамо. Гојко би ишао на посао, па директно кући, а Маја је била на породиљском допусту и скроз се окућала. На њихову примјеру смо видили шта је брак и које су у њему све обавезе. Подстанарство, једна плаћа је ишла газди за стан, а с другом се морало све остало подмирити, од хране до дјечјих потрепштина, а о набавци нечег за фамилију од неопходних ствари за кућу или одјеће морало се ићи на потрошачке кредите, чије рате би тада умањивале онај дио намјењен за храну. Тјешила их је срећа да ће ускоро добити стан преко Маје, која је радила у “Електропривреди“, и већ добила папире за њ, па ће проћи далеко боље него други млади брачни парови који су на стан чекали и на десетке година.

У тим дугим вечерњим разговорима Маја је водила главну рјеч, а кад би нешто исувише форсирала није знала нити хтјела одступити или мало ублажити, иако је била свјесна на основу од нас изњетих чињеница да оно што тврди није тако. А онда би се јавио Гојко и пресјекао кратко и јасно:

-“ Ајде, пусти, молим те, ти можеш волити или не волити, али претјерујеш!“ – па би се она тек тада невољко повукла.

А он је био неуморан, од мало рјечи, “златних руку“ и “златне нарави“ стизао је свуда, обављао све себи и другима, нимало се не штедећи. Кад би му Маја приговорила он би једноставно рекао:

-“ Па шта, није то нешто нарочито, требало је човјеку и помогао сам му.“ – и наставио тако даље.

-“ Али нису они добронамјерни као ти! Примате исту плаћу, а тебе дупло товаре, тебе увјек зову и ноћу и поподне, кад си дежурни и кад ниси, па ниси ти једина особа која зна отклонити квар!“ – гринтала је Маја.

-“ Лакше ми је да одем и ноћу, и поправим, него да сутрадан отклањам два квара, онај прави и онај који је настао од крпљачине дежурног. Тако је то, а не одређујем ја плаће, одређене су правилником.“ – бранио би се он.

-“ Па шта држите те, који не знају или неће да раде. Знају примити исту плаћу, а не знају радити.?“ – опет ће Маја.

-“ Пуно “зашто“, а ја одговора немам. То је тако и то Гојко не може промјенити, па шта исправљати криву Дрину. И у твојој фирми на једног који зна и који ради има бар двојица која не знају или избјегавају, па мјењајте тамо.“ – на да се Гојко, прихваћајући стање такво какво је, свјестан да не може сам ништа промјенити.

-“ А ја не би ишла, па нек све стане!“ – тврдоглаво ће Маја.

-“ Влакови морају ићи и ја то не могу направити! А што ти то не направиш у својој фирми кад стално причаш да теби доносе највише материјала на прекуцавање, док друге зјакају у празно?“ – контрира Гојко.

-“ Кажу да ја најпедантније радим и радије чекају по пар дана, него да дају колегицама које им увијек нешто забрљају, па морају руком опет правити исправке. А опет неке дан раде, а два су на боловању, може им бити, а ја немам куд.“ – она ће, повлачећи се, схваћајући шта Гојко хоће рећи.

-“Ето видиш, то је исто! Ако ја не одем и не направим посао оног трена кад ме зову, онда ћу га дупло дуже радити и теже направити сљедећих дана. Тако је и код тебе, донесу и ти педантно обавиш своје и задовољна и ти и он, ако тако не направиш већ то направе твоје колегица и збрља, опет дође тај посао до тебе. А увјек је теже грешке исправљати него направити нови посао како треба. Има људи који отаљавају посао како било и мирне савјести иду даље, а ја не могу мирно спавати ако не направим како треба, такав сам и готово.“ – Гојко мирно доводи воду у заједничко корито.

-“ Нема га као мој Гоги!“ – поносна је Маја и мази свог Гојка.

А он, какав је на послу такав је и у кући. Гојко се разумије и хоће све. Он зна и поправи све, али он и скува, опере суђе, превије малу Тамару, очисти и усиса по кући, и ништа му није тешко, ником и никада се не жали ни на што, и увјек је добре воље. А и све му стоји! Кад га видиш да ради неки “женски посао“ не пада ти напамет да је то понижавајуће за њега или мушкарце уопће, већ изгледа као нешто сасвим нормално и уобичајено, као да је одвајкад било тако. Ти његови прсти и шаке једнаком су вјештином руковале с мацом од неколико кила при поправљању скретница или сигнала, као што су прале пијате и ћикаре за каву или превртале жичице и транзисторе у утроби ТВ апарата.

Маја само у једном није попуштала, ниси јој смио дирати у Тита:

-“ Друг Тито ми је на првом мјесту и нема тога што би га одатле скинуло. Мала Тамара, мој Гојко, тата Јуре, мама, два стрица првоборца, брат Иван, су ми најближи, а од њих ни друга Тита не дјелим. Зато ће његова слика у мојој кући увијек стајати на почасном мјесту. Да није њега тко зна шта би било самном и братом Иваном, уствари са свима нама. Под његовим водством постали смо неко и нешто и као људи и као народ и као држава, свима нам је добро, а да би можда требало бити боље, треба бити свјестан онога одакле нас је извукао. Ја сам се школовала, брат такођер, отац ми има пензију, мала Тамара ће моћи бирати живот какав хоће, а ди то има? Нека само Стари што дуже поживи, сви ћемо ићи напријед!“ – она би се зајапурила и изговарала у једном даху одбацујући све алузије да друг Тито није онакав каквим га се представља.

-“ Све је то тачно, али ни од друга Тита не треба правитис свеца, а од његове слике икону. Уосталом, то и он сам каже.“ – смијем се.

-“ Нека она стоји ту на зиду, то ми је једини “светац“ коме ја вјерујем. Сви остали нису му ни до кољена и кваре оно што он добро замисли. Све те грешке треба приписати њима, а не њему. Не може ни он сваку ситницу сам рјешавати.“ – брани га Маја.

-“ Има он успјеха код жена, мулац је то, зна шармирати.“ – каже Гојко.

-“ Да, зна се за Рускињу, па загребачку Жидовку Херту Хас, па ону из партизана Даворјанку Пауновић, сада Јованку, то су биле што вјенчане што невјенчане жене, а о осталима, како се прича, ни броја се не зна. Свака му част, добро се ту сналазио.“ – кажем им.

-“ Са Рускињом је има дјецу, жив је само Жарко, а за Јованку зна свако. А које су то друге двије?“ – пита помало изненађена Маја.

-“ Херта Хас му је родила Мишу, говори се да се касније спетљала с Андријом Хебрангом и његовим “кланом“, а Даворјанка Пауновић му је била секретарица и љубавница у рату, умрла је од ТБЦ некако послије рата, а била је тридесетак година млађа од њега. Родом је била негдје из источне Србије. Јованку је оженио послије рата, она је била партизанка, то му дође као неки политички брак, у име братства јединства.“ – кжем им.

-“ Види врага, а како тог Хебранга и ту Херту нису усташе ликвидирале, а он комуниста и високи функционер, а она Жидовка? Чудно је то?“- пита Гојко.

-“ Враг ће га знати, то је обавијено тајном, изгледа да је направљена нека размјена с усташама, али је Хебранг ликвидиран за време “Информбиа“,тобоже је био Стаљинова алтернатива Титу, а изгледа да је он знао и за неке тајне везане за Тита и ове садашње из времена борбе за положаје у СКЈ прије рата и око договора за размјене с усташама током рата. Тако су истим хицем рјешена два проблема, а Херта и данас живи у Загребу односно Београду, није луда да нешто износи у јавност, зна шта је чека.“ – испричам им шта сам знао.

-“ Откуд ти то знаш одакле ти ти подаци?“- не вјерује Маја.

-“ Па то су писале “маспоковске“ новине, а кад сваког врага читаш онда нешто и повежеш. Зар вам није упадало у очи да “маспоковци“ нису нападали већ величали Хебранга, иако је он словио као тврди стаљиниста и хрватски националиста у редовима КПХ. Али ниједна страна није баш пуно образлагала зашто га је Павелић пустио из Јасеновца и то са Хертом Жидовком. Изгледа да је он био “комуниста-националиста“ насупрот званичном величању комунистичког интернационализма, као и Стаљин током Другог рата. А то “националиистичко“ опредјељење Хебранга изгледа да му је спасило главу и омогућило договор с Павелићем о дугорочној стратегији рјешавања хрватског националног питања. Изгледа да су многе његове замисли изговорене кроз Савкина, Трипалова, Пиркерова, Бјелићева и других “маспок- комуниста“ уста за време “хрватског прољећа“. Тито је то сигурно знао у детаље, али је свјестан реалности, “склонио“ пјевце који су запјевали прије зоре. Титу се не може приписати никакав национализам, па он је свуда више живио него у Хрватској, и отуда његов интернационализам и схватање да је националистичко опредјељење највеће зло за ове просторе, ако се постави као главно мјерило односа и поравнања рачуна. Уосталом, то повјест потврђује и ту је потпуно у праву.“ – кажем им шта знам о томе.

-“ Тај “Информбиро“, Голи оток, шта се тада стварно догодило?“ – пита Маја, колико ради себе толико и ради оца Јуре, свекра Боже и стричева који су били у то време опржени тим источним пламеним вјетром.

-“ Дуга је то прича! Укратко и у најкраће би то могли назвати “породичном свађом“. Стаљин је током Другог рата створио моћну комунистичку империју СССР окружену заштитним сателитима-државама источне Европе, све скупа обједињено у економски и војни савез СЕВ као одговор на такав западни савез НАТО. Заслуга за такво стање приписује се Черчилу као творцу “гвоздене завјесе“, одмах након окончања Другог рата. Уствари, из Другог свјетског рата изашле су двије велесиле, САД и СССР, а Велика Британија је као империја отпремљена у хисторију, поставши америчка савезна држава с великим степеном аутономије и као мостобран на европском тлу. Свак је остао у својој авлији према договору на Јалти, лајало се преко авлијског зида и подваљивало гдје ко коме стигне, али је атомско оружје на обе стране било гарант тзв.“хладноратовске“ равнотеже. Споразумом на Јалти Југославија је била подјељена на “фифти-фифти“ зону утицаја Запада и Истока, а то је Тито знао вјешто користити. Кад је Запад хтио при крају Другог рата преко УНРЕ узети више Тито је повукао за шињел Стаљина и добио оружје и чврсту подршку, али смо изгубили мјесто у Маршаловом плану послијератне обнове Европе, а када је Стаљин хтио своје наплатити шаљући “стручњаке“ да руководе са СКЈ и Југославијом, Тито је рекао да не жели у својој кући никог изнад себе и да је мала земља као што је Југославија у рату пуно помогла СССР-у држећи на свом територију велике Хитлерове војне снаге и тада платила велику цјену животима и разарањем имовине. Наравно је да је имао на уму да ће га Запад у таквом потезу подржати позивајући се на оних својих 50% утицаја. Има ту свега: идеолошких, политичких, државних и чисто личних разлика и нетрпељивости. Такво нагло захлађење и свађа није била разумљива обичном народу. До јуче се гинуло са Стаљиновим именом на уснама, а данас нам је највећи непријатељ!? Како то, комуниста може свом другу кроз критику рећи шта год жели, а откуд сад то да ради критике главе лете!? А дата је директива: или за Тита или за Стаљина! Ако си за Тита то ћеш још доказати, ако си за Стаљина идеш на робију, преваспитаћемо те да видиш гдје си погрешио. Томе теба додати још и то да су многи на терну искористили такву ситуацију и уклонили испред и изнад себе препреке у каријери показујући прстом или лажно свједочећи да су ти и ти стаљинисти и уклонили их себи с пута. Интересантно је то да је тих “информбироаца“ било највише међу Црногорцима, Србима и Далматинцима, а у Словенији и Загребу са Загорјем скоро да их није било. Данас се зна да је већина тих људи била невина, што ради необавјештености што ради подметања и да је Голи оток највећа мрља послијератне повјести. Стаљинистичке методе су примјењиване према поштеним људима, уништивши их душевно и физички, који су све дали за народ и државу током рата. Углавном, сваки који је данас на високој политичкој сцени склонио је свога конкурента на позицију, Тито Хебранга, у војсци Жујовића и другове данашњи генерали, а интересантно је, скоро смјешно, да нико није дирао Ивана “Стеву“ Крајачића и Копинича, који су током цјелог Другог рата, а и данас, совјетски шпијуни и агитатори. Тако је то и у политици, ти подмећеш мени, ја теби, па ко ће први кога. А улози су велики, животи! Најгоре је то што у тим обрачунима страдају невини, ни криви ни дужни. Што је твој Јуре знао у Грабовцу о збивањима између Тита и Стаљина, или Божо у Гошићу, кад је пред ту ноћ хапшења још уз Титову висила и Стаљинова слика на зиду јавних просторија?“ – скратим ја причу питањем.

-“ Мој ћаћа Божо је у циглани у Стрмици три мјесеца правио циглу, а његова је срећа да је и онога који га је потказао, потказао други, па је тај отишао на Голи оток умјесто њега. Али и та три мјесеца су му била доста, уништили су га доживотно, о политици и рату никад не прича и клони се људи, живи као вук самотњак.“ – укључи се Гојко.

-“ Мог Јуру истјераше из задруге, нађоше му тобоже мањак, матер се разболи, а он пропи, и највише га погађа то што су на власти они против којих се у рату борио и њихови синови и кћери.“ – тихо ће Маја.

-“ Најгоре је то што су те казне “насљедне“, колико појединац толико је кажњена и његова фамилија, сва врата су затворена, свака помоћ отказана и биљег носе доживотно: “Ово је онај што му је ћаћа стањиниста и информбировац!“. Сада кад Стаљина више нема, кад се зна шта је,зашто и како било, Тито и СКЈ би требали имати снаге и те људе рехабилитовати. Неће им се тако вратити изгубљено здравље и отплатити муке, али би им лакше било у души, колико-толико би им се вратио понос и вјера у људе.“ – кажем им.

-“ Ма какви, мој Божо једном рече да је дао све, да се одлазећи у партизане прегорио, ништа није тражио за узврат, а то што су му направили нека њима иде на душу и од њих не жели ништа, да би прије цркао од глади. А то ови на власти неће ни направити из простог разлога што би рехабилитирајући те људе открили своје прљаво рубље, а онда би им било са каријерама и положајима готово. Тај сој људи и ћаћу би жртвовао да се попне за степеник више у власти. Нема од тога ништа.“ – Гојко ће.

-“ Да, нема од тога ништа! А које смо муке ја и мој брат Иван преживјели. Јесте да смо одгојени од стричева и стрина, али опет они нису тата и мама. Нема пара и рјечи с којима се то може платити или надокнадити. А што ће ми сада њихово извињење. Далеко им кућа!“ – прикључи му се Маја.

– “ Ето Мајо, зашто сам рекао да од Тита не треба правити свеца, за све добро треба му одати признање, али је било и лоших ствари, које треба осудити као такве.“ – кажем јој.

-“ Вагала сам ја то, али кад помислим што би радили ови други око њега онда сам сретна да он води главну рјеч. Ови око њега су обичне улкизице и медиокритети, који би зачас све ово шта имамо упропастили. Сигурна сам, док је он ту да ћемо ићи напријед, а послије шта ће бити, сам Исус зна. Зато нека он поживи што дуже, просто му за грешке било.“ – озбиљно ће Маја.

-“ Већина нас мисли тако, сви знамо да послије јаких вођа остаје на пушкомет далеко неки способни политички насљедник. Не може свак постати каризматична личност, каризму стварају необични сплет околности, времена и догађаја. Ко год дође послије Тита не може рачунати да ће стећи његов углед у народу.“ – велим им.

-“ Збиља, то је стварно тако. Шта то буде?“- Маја прелази на другу тему.

-“ Књиге су написне о томе, поред свих разлога наводе се основна. Требају се дешавати велики догађаји и из њих изаћи као побједник, а онда тај око себе не дозвољава једнаке себи, који мисле својом главом, него ангажује послушне који извршавају и мисле његовом главом. Рецимо, да у НОБ-и није погинуо Иво Лола Рибар сада би био у животној доби и по ондашњем степену популарности би могао бити Титов насљедник. Али се прича да ни његова погибија није случајна, да је сувише тога у тој погибији било случајно. Случајно је да му је пилот био пребјегли усташа, случајно је једини усташки авион знао време и мјесто одакле ће његов партизански авион полетити, случајно му је шеф обезбеђења био Владимир Велебит који је био веома заинтересиран да води међународну политику и за кога се прича да је радио за Енглезе и прије рата. Пуно случајности које ниједна математичка метода не може објаснити. Време ће показати коме је сметао, а онако млад, згодан и школован многима је угрожавао позиције и амбиције.

И сад ти полтрони око једне личности све позитивно увеличавају, а негативно не спомињу. Тито ово, Тито оно, до најмање ситнице је знао и направио и одлучио и то је позитивно, добро итд., а Тито није знао за Голи оток, Тито није знао за присилне откупе, Тито није имао појма о сељачким радним задругама, итд.

Није то наша специјалност, тако се свуда ради. Послије Октобра у Русији је изашло на јавну сцену доста познатих личности, па Стаљин једну по једну “склони“ послије Лењинове смрти: Бухарина, Зиновјева, Камењева, Троцког, и др. и тко оста? Стаљин уз полтроне које је свако мало мјењао.

И у Америци није ништа другачије у суштини, тамо је сенатор Макарти имао задатак да од ратних савезника Совјета направи црне ђаволе, а за то је требало многе оцрнити и у Америци, нарочито популарне људе, као нпр. Чарија Чаплина. И данас је у Америци лакше ако те прогласе Сотоном неголи комунистом. Енглези су то усавршили до перфекције, нпр. у колонијама не употребљавају полицијску палицу него посебни дрвени штап, наиме, полицијска палица је за људе, а штап за магарце, стоку. Нормално, по Черчилу је то демократија и зашто би то шкодило његову имиџу. Имају судови, а питање је ко може доћи до правде без пара, јер ње нема без великих пара. Није она ту да штити сиромашне и немоћне него да брани богате, моћне и оне на власти. Све је то свуда у суштини исто, само је љепше или ружније паковано. Диктатура или демократија, у чему је разлика кад и један и други режим проводе тиранију, код прве је тиранија појединца, код друге тиранија групице. То се зна још од античких времена.

Значи да би каризма била нека магла око неке особе која је умјетно створена, па била та личност позитивна и негативна према народу.“ – разглабам, доста ми је политичких расправа.

-“ Ајде Мажо, жени се, шта чекаш, заједно ћемо водити дјецу у шетњу!“ – и Маји је доста политике.

-“ Полако, чему журба, учим од вас двоје. Ако се покаже добро код вас, зашто не?“ – смијем се.

Тако би до касно у ноћ расправљали о свему и свачему, а ни мала Тамара се није бунила, својим плавим окицама гледала је из свог креветића и чудом се чудила нашем млаћењу празне сламе.

Advertisements